Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Б . из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Б . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Градском управом града Шапца – Одељење локалне пореске администрације у предмету број 501-15-20741/2014 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право И. Б . на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Б. из Шапца је, 15. децембра 2017. године, Уставном суду изјавио уставну жалбу , а потом и бројне допуне уставне жалбе, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава Републике Србије и права из чл. 35. и 36. Устава у управном поступку који се води пред Градском управом града Шапца – Одељење локалне пореске администрације у предмету број 501-15-20741/2014.
Подносилац је у уставној жалби указао на неразумно д уго трајање поступка и поставио је захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета првостепеног органа управе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Градске управе града Шапца – Одељење за финансије број 501-15/11742/2014 од 10. јула 2014. године подносиоцу је утврђена накнада за заштиту и унапређење животне средине за период од 1. јануара 2014. године до 31. децембра 2014. године, у износу од 823,80 динара.
Против наведеног решења подносилац је 10. септембра 2014. године изјавио жалбу, па је решењем Градске управе града Шапца – Одељење за финансије број 501-15/11742/2014 од 22. септембра 2014. године замењено решење од 10. јула 2014. године и подносиоцу утврђена накнада за заштиту и унапређење животне средине за период од 1. јануара 2014. године до 31. децембра 2014. године, у износу од 399,60 динара.
Против наведеног решења подносилац је 17. октобра 2014. године изјавио жалбу, која је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак број 300-501-00-00029/2014-I1001 од 6. јануара 2015. године одбијена као неоснована.
Подносилац је 4. фебруара 2015. године против наведеног коначног управног акта поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2342/15 од 20. фебруара 2017. године, поништено је другостепено решење, са образложењем да је о жалби одлучивао ненадлежни орган, те да је потребно да о истој одлучи Градско веће града Шапца.
Решењем Градског већа града Шапца број 501-8/2017-15 од 25. маја 2017. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.
Подносилац је 6. јула 2017. године против наведеног коначног управног акта поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 10400/17 од 4. октобра 2019. године, поништено је другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање .
Решењем Градског већа града Шапца број 501-2/2020-15 од 9. јануара 2020. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења.
Подносилац је 3. фебруара 2020. године против наведеног коначног управног акта поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 2433/20 од 10. маја 2023. године, поништено је другостепено решење и предмет враћен Министарству финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак Београд, као надлежном органу, на поновно одлучивање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени глас ник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
5. Оцењујући наводе подносиoцa уставне жалбе да му је у управном поступку који се води пред Градском управом града Шапца – Одељење локалне пореске администрације у предмету број 501-15-20741/2014 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је за оцену да ли је подносиоцу повређено наведено Уставом зајемчено право меродаван период од 10. септембра 2014. године, када је подносилац изјавио жалбу против првостепеног решења . Уставни суд истиче да предметни поступак није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да оспорени поступак траје скоро девет година.
Наведено трајање поступка може указивати да превазилази стандард одлучивања у разумном року. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
По оцени овог суда, одлука у предметној управној ствари за подносиоца уставне жалбе није могла бити од посебног значаја, имајући у виду износ накнаде на чије плаћање је обавезан.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да није било дужих периода неактивности у поступању органа управе како би подносилац у циљу бржег окончања поступка могао да користи процесноправна средства против „ћутања управе“.
Испитујући поступање органа управе, односно суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за скоро девет год ина у предметном поступку донете две одлуке првостепеног органа управе, три решења надлежних другостепених органа , те да су вођења три управна спора. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године). Уставни суд указује да је Управни суд о тужби поднетој 3. фебруара 2020. године одлучио након више од три године, у трећем по реду управном спору у овој управној ствари. Поред тога, Уставни суд констатује да предметни поступак није правноснажно окончан.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случа ју, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и значај истакнутог права за подносиоца. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе и суда . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе и Управног суда .
7. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, као и захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у тачки 4. изреке ове одлуке, односно као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.