Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж. Ј . и Ђ . Ј, обојице из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 20 23. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. Ј . и Ђ . Ј . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Секретаријатом за имовинско-правне послове Градске управе града Ниша у предмету број 463-46/2009-04 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ж. Ј . и Ђ . Ј . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
3. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. Ј . и Ђ . Ј, обојица из Ниша , преко пуномоћника Г. Р , адвоката из Ниша, поднели су Уставном суду, 30. децембра 20 20. године, уставну жалбу, допуњену поднеском од 29. јула 2021. године, против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 1785/19 од 19. новембра 2020. године,због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемче них одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном поступку означеном у тачки 1. изреке.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је оспорени управни поступак покренут 22. априла 2009. године, те да је трајао преко 11 година.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт , као и да одреди да се подносиоцима „на име повреде права на суђење у разумном року“ исплати износ од по 10 0.000 динара, а „на име повреде права на имовину“ износ од по 4.550 .000 динара. Подносиоци су, такође, истакли захтев за накна ду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у оспорени акт, спис е предмета број 463-46/2009-04 Секретаријата за имовинско-правне послове Градске управе града Ниша, као и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе су 22. априла 2009. године подне ли Управи за имовину града Ниша захтев за поништавање решења Секретаријата за финансије Скупштине општине Ниш број 05-474/369-70 од 4. марта 1971. године о изузимању к.п. број … КО НМТ Ниш из поседа Д. Ј. из Ниша , ради изградње зелене пијаце.
Решењем првостепеног органа од 3. јула 2012. године одбијен је предметни захтев као неоснован, јер је утврђено да је земљиште приведено намени за коју је изузето.
Одлучујући о жалби подносилаца уставне жалбе, Министарство финансија и привреде је решењем од 21. фебруара 2013. године поништило побијано решење и вратило предмет првостепеном органу на поновно одлучивање.
Првостепени орган је решењем од 8. априла 2014. године поново одбио предметни захтев, јер је на основу изведеног вештачења утврдио да је земљиште приведено намени, будући да је издата употребна дозвола за изграђени објекат. Решењем другостепеног органа од 3. августа 2015. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против новодонетог решења, али је Управни суд – Одељење у Нишу пресудом У. 15559/15 од 7. јула 2016. године уважио тужбу подносилаца поднету 10. новембра 2015. године , поништио решење другостепеног органа и предмет вратио на поновно одлучивање, будући да је оцењен само налаз вештака С . М, а не и налаз вештака Ж . К . којим је утврђено да предметна парцела није приведена намени.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде решењем од 5. августа 2016. године поништио решење првостепеног органа од 8. априла 2014. године.
Првостепени орган је у поновном поступку, након изведеног допунског вештачења, донео решење од 27. фебруара 2017. године, којим је трећи пут одбио као неоснован предметни захтев . У образложењу решења је констатовано: да су подносиоци уставне жалбе у поднеску од 19. септембра 2016. године навели да не прихватају никакво вештачење, нити увиђај на лицу места, јер сматрају да су непотребни; да је већи део писаних доказа, које вештак Ж. К . није поседовао прили ком сачињавања првог вештачења , прибављен накнадно у Историјском архиву града Ниша; да су се стални судски вештаци у допунском налазу изјаснили да је предметна парцела у комплексу изузета и са осталим парцелама приведена намени за коју је изузета; да подносиоци уставне жалбе нису доставили изјашњење о допунском налаз у и мишљењу судских вештака.
Другостепени орган је решењем од 6. децембра 2018. године одбио жалбу подносилаца изјављену против решења од 27. фебруара 2017. године , а оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 1785/19 од 19. новембра 2020. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета 5. фебруара 2019. године против предметног коначног решења, из разлога које је навео тужени орган у побијаном решењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Ус тава, на чију повреду подносиоци, поред осталог, указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да а ко другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.) ; да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.) .
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) садржи суштински исте одредбе у члану 9. став 2, члану 171. став 3. и члану 174.
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 119/09) , управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносиоци уставне жалбе сматра ју да им је у управном поступку који је вођен пред Секретаријатом за имовинско-правне послове Градске управе града Ниша у предмету број 463-46/2009-04 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Испитујући наводе уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је констатовао да је оспорени поступак започео 22. априла 2009. године, подношењем предметног захтева подносилаца уставне жалбе и да је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 1785/19 од 19. новембра 2020. године .
Уставни суд констатује да чињеница да је оспорени поступак трајао 11 година и седам месеци указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном поступку нису постављала сложена чињенична, нити правна питања.
Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о њ иховом захтеву за поништај решења о изузимању земљишта из поседа њиховог правног претходника.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву после три године и три месец а и да је годину дана одлучивао у поновном поступку, након поништења решења тог органа од 3. јула 2012. године, а да је наредно решење донео после шест месеци . Овај суд је утврдио да је одлучивање другостепеног органа о жалби подносиоца изјављеној против првог решења о захтеву трајало годину дана и четири месеца, да је тај орган после седам месеци донео решење у извршењу судске пресуде, а одлуку о жалби подносилаца изјављеној против решења првостепеног органа од 27. фебруара 2017. године после годину дана и девет месеци . По налажењу овог суда, Управни суд није значајније допринео трајању оспореног поступка.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да они у периоду који је укупно трајао дуже од шест година нису користили жалбу, односно тужбу због „ћутања администрације“, којима су могли да убрзају доношење одлука у оспореном постуоку. Уставни суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, оценио да наведени допринос подноси лаца уставне жалбе не може утицати на оцену Суда о томе да је у предметном управном поступку повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подносиоци претрпели. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 1785/19 од 19. новембра 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Из чињеница утврђених у предметном поступку произлази да је првостепени орган поступио по налозима из решења друго степеног органа и Управног суда и у поновном поступку утврдио чињенице од значаја за одлучивање на основу допунског налаза и мишљења судских вештака . По оцени Уставног суда, првостепени орган је детаљно и јасно образложио одлуку о одбијању захтева подносилаца уставне жалбе, на начин који овај суд сматра уставноправно прихватљивим, а те разлоге су прихватили другостепени орган и Управни суд. Уставни суд је стога оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да су оспореном пресудом подносиоцима повређена означена права зајемчена Уставом .
С обзиром на изложено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду ( видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 , од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.