Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Б . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 14313/17 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ј. Б . на накнаду нематеријалне штете у износу од 350 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 24. фебруара 2021. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 14313/17 од 23. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року, зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је тужба у предметном управном спору поднета Управном суду 20. септембра 2017. године, а да је оспорена пресуда донета после више од три године, чиме је подносиоцу повређено прав о на суђење у разумном року.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорен и акт и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 20. септембра 201 7. године поднео тужбу Управном суду против решења Градског већа града Београда број 351-946/2017-ГБ од 9. августа 2017. године, којим је одбијена његова жалба изјављена против решења Секретаријата за послове легализације објеката Градске управе града Београда – Сектор за подручје општина Стари град, Врачар, Савски венац и Звездара XXXI-01 број 351.21-1565/2017 од 10. априла 2017. године . Предметним решењем првостепеног органа одбачен је као недопуштен захтев подносиоца уставне жалбе за озакоњење стамбеног објекта у Б. број … у Београду.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14313/17 од 23. децембра 2020. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног решења Градског већа града Београда. Управни суд је предметни управни спор решио без одржавања јавне расправе, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима, налазећи да предмет спора очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања. У образложењу оспорене пресуде је наведено да је у управном поступку утврђено: да подносилац уставне жалбе није поднео захтев за озакоњење до 29. јануара 2014. године, у складу са раније важећим Законом о легализацији објеката ; да предметни објекат не представља објекат уписан по основу Закона о посебним условима за упис права својине на објектима изграђеним без грађевинске дозволе, нити незаконито изграђен објекат у смислу одредбе члана 6. став 4. у вези са чланом 7. став 1. Закона о озакоњењу објеката („Службени гласник РС“, број 96/15). Управни суд је, полазећи од наведеног, а имајући у виду одредбе члана 6. ст. 1, 3, 4. и 8. и члана 23. став 1. тач. 1) и 4) наведеног закона, оценио да побијаним решењем није повређен закон на штету подносиоца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја је и члан 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), којим је прописано да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је не eфикасним поступањем Управног суда у предмету У. 14313/17 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 20. септембра 2017. године, подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе и окончан оспореном пресуд ом Управног суда У. 14313/17 од 23. децембра 2020. године, што указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање Управног суда, Уставни суд је нашао да се не може сматрати ефикасним одлучивање које је трајало три године и три месеца, посебно стога што у предметном управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост одлучивања о његовом захтеву за озакоњење изведених радова.
Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 350 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године ( представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 14313/17 од 23. децембра 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставном жалбом се превасходно указује на то да је захтев подносиоца заснован на одредби члана 6. став 4. Закона о озакоњењу објеката и да су радови изведени на кровној конструкцији, „што је видљиво на сателитском снимку из 2015. године“, а што је, по мишљењу подносиоца, требало утврдити извођењем доказа на јавној расправи . Уставни суд је , с тим у вези, констатовао да је наведеном одредбом закона, у тексту који је био на снази на дан подношења предметног захтева за озакоњење, било прописано да је предмет озакоњења објекат за који није поднет захтев за легализацију у складу са раније важећим законом којим је била уређена легализација објеката, а који је видљив на сателитском снимку територије Републике Србије из 2015. године, под условима прописаним тим законом. Одредб ама члана 7. наведеног закона је било предвиђено да по завршетку пописа незаконито изграђених објеката из члана 6. став 4. овог закона, грађевински инспектор доноси решења о рушењу тих објеката и доставља их органу надлежном за издавање решења о озакоњењу (став 7.), након чега тај орган по службеној дужности покреће поступак озакоњења (став 9.). Сагласно одредби члана 23. став 1. тачка 2) Закона, за лица која су власници незаконито изграђеног објекта за који није поднет захтев за легализацију до 29. јануара 2014. године, а за који је грађевински инспектор донео решење о рушењу, поступак озакоњења се покреће даном достављања тог решења надлежном органу.
Полазећи од наведених одредаба закона, Уставни суд је оценио да нису били испуњени услови прописани законом да надлежни орган одлучује о озакоњењу изведених радова на основу тада важеће одредбе члана 6. став 4. Закона, будући да поступак озакоњења није покренут у складу са одредбом члана 23. став 1. тачка 2) Закона. Из тога даље следи да за одлучивање о предметном захтеву подносиоца није било значајно да ли су предметни радови били видљиви на сателитском снимку из 2015. године.
С обзиром на изложено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, те је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.