Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. М .(1), А. М .(2), А. А, А . М .(3), А. Ф . и Ф . М , свих из Горњег Љубиња, код Призрена, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. М .(2), А. А, А . М .(3), А. Ф . и Ф . М . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини у предмету Д. број 387 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право А. М .(2), А. А, А . М .(3), А. Ф . и Ф . М . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
5. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
6. Обуставља се поступак по уставној жалби пок. А. М .(1).
О б р а з л о ж е њ е
1. А. М .(1) из Горњег Љубиња, код Призрена , је 23. децембра 2019. године, преко пуномоћника Р. Г, а двоката из Новог Пазара, Уставном суду изјавио уставну жалбу, а потом и више допуна уставне жалбе, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину из члана 58. Устава и права на пензијско осигурање из члана 70. Устава у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда у Приштини у предмету Д. број 387. Подносилац се истовремено позвао на повреду права зајемчених одредбама члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да је садржина права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега Уставни суд постојање њихове повреде испитује у односу на одредбе Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да је захтев за успо стављање исплате пензије поднео марта 2013. године, те да поступак није правноснажно окончан. Подносилац уставне жалбе је поставио захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и захтев за накнаду трошкова пред Уставним судом.
Пуномоћник подносиоца је поднеском од 20. августа 2020. године обавестио Суд да је подносилац уставне жалбе преминуо 13. маја 2020. године, те да поступак по уставној жалби жели да настави син пок. подносиоца, А. М .(2) из Горњег Љубиња, код Призрена . Уз наведени поднесак приложен је и поднесак којим је пуномоћник пок. подносиоца обавестио орган управе да је подносилац преминуо и да доставља пуномоћје којим га је син пок. подносиоца, А. М .(2) из Горњег Љубиња, код Призрена овластио да га заступа у предметном управном поступку.
Пуномоћник подносиоца је поднеском од 19. новембра 2020. године обавестио Суд да поступак по уставној жалби желе да наставе и други законски наследници пок. подносиоца, и то: А. А, А . М .(3) и А . Ф , сви из Горњег Љубиња, код Призрена. Уз наведени поднесак приложен је и поднесак којим је пуномоћник пок. подносиоца обавестио орган управе да доставља пуномоћје и за наведене законске наследнике пок. подносиоца, који су га овластили да их заступа у предметном управном поступку.
Пуномоћник подносиоца је поднеском од 8. јануара 2021. године обавестио Суд да поступак по уставној жалби жели да настави и син пок. подносиоца, Ф. М . из Горњег Љубиња, код Призрена . Уз наведени поднесак приложен је и поднесак којим је пуномоћник пок. подносиоца обавестио орган управе да доставља пуномоћје којим га је син пок. подносиоца, Ф. М . из Горњег Љубиња, код Призрена овластио да га заступа у предметном управном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне ж албе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документ ацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини Д. број 387, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе А. М . из Горњег Љубиња, код Призрена је 18. марта 2013. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини захтев за успостављање исплате пензије признате решењем број 7217099056 од 16. априла 1990. године. Подносилац је навео да му је исплата пензије вршена до 15. фебруара 1999. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини број 182.1.4-126/2013 од 9. јуна 2014. године одбијен је захтев подносиоца за успостављање исплате пензије.
Против наведеног решења подносилац је 19. августа 2014. године изјавио жалбу, која је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 13453/14 од 4. септембра 2014. године одбијена као неоснована.
Подносилац је 6. новембра 2014. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 14346/14 од 25. јуна 2015. године уважена, поништено је другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем другостепеног органа управе број 01-02/182.6.4 13453/14 од 20. августа 2015. године поништено је решење првостепеног органа управе и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
У поновном поступку првостепени орган управе је донео решење број 182.6.2-38/15 од 30. септембра 2015. године којим је предметни захтев подносиоца поново одбијен као неоснован .
Против наведеног решења подносилац је 27 . новембра 2015. године изјавио жалбу, која је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 2643/16 од 16. марта 2016. године одбијена као неоснована.
Подносилац је 13. априла 2017. године поднео захтев за доношење решења у извршењу наведене пресуде.
Решењем другостепеног органа управе број 01-02/181.6.4 2643/16 од 6. фебруара 2017. године поништено је решење првостепеног органа управе и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини број 182.6.3-424/2017 од 5. априла 2017. године одбијен је захтев подносиоца за успостављање исплате пензије.
Против наведеног решења подносилац је 11. маја 2017. године изјавио жалбу, која је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 8779/17 од 7. јуна 2017. године одбијена као неоснована.
Подносилац је 30. јуна 2017. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 10343/17 од 8. новембра 2018. године уважена, поништено је другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 8779/17 од 13. децембра 2018. године жалба је уважена, поништено је првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини број 182.6.3-516/2018 од 8. јануара 2019. године прекинут је предметни поступак до решавања претходног питања.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини број 182.6.3-516/2018 од 16. априла 2019. године одређено је да се подносиоцу успоставља исплата инвалидске пензије у износу од 23.434,23 динара, почев од 28. јуна 2017. године, а одбија захтев за успостављање исплате пензије за период од 15. фебруара 1999. године до 27. јуна 2017. године.
Подносилац је 7. маја 2019. године изјавио жалбу против наведеног првостепеног решења, која је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.4 5042/19 од 1 3. августа 2019. године одбијена као неоснована.
Подносилац је 25. септембра 2019. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 15563/19 од 28. маја 2020. године уважена, поништено је другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Решењем другостепеног органа управе број 01-02/182.6.4 5042/19 од 4. августа 2020 . године поништено је решење првостепеног органа управе и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Пуномоћник подносиоца је поднеском од 19. августа 2020. године обавестио орган управе да је подносилац уставне жалбе преминуо 13. маја 2020. године , те да поступак жели да настави син пок. подносиоца, А. М .(2) из Горњег Љубиња, код Призрена .
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – служба Дирекције Фонда у Приштини број 182.6.2-1429/2018 од 5. октобра 2020 . године одређено је да се подносиоцу успоставља исплата инвалидске пензије у износу од 23.434,23 динара, почев од 28. јуна 2017. године, а одбија захтев за успостављање исплате пензије за период од 15. фебруара 1999. године до 27. јуна 2017. године.
Против наведеног решења син пок. подносиоца, А. М .(2) из Горњег Љубиња, код Призрена је 12. новембра 2020. године изјавио жалбу.
Пуномоћник је поднеском од 17. новембра 2020. године обавестио орган управе да поступак желе да наставе и други законски наследници пок. подносиоца, и то: А. А, А . М .(3) и А . Ф , сви из Горњег Љубиња, код Призрена.
Пуномоћник је поднеском од 29. децембра 2020. године обавестио орган управе да поступак жели да настави и син пок. подносиоца, Ф. М . из Горњег Љубиња, код Призрена .
Подносилац А. М .(2) је 20. јануара 2021. године поднео другостепеном органу управе ургенцију јер о жалби није одлучено у законом прописаном року.
Решењем другостепеног органа управе број 01-02/182.6.4 14221/20 од 10. априла 2023. године поништено је решење првостепеног органа управе и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа; да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар; да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак; да је, у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење; да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је предметни поступак покренут 18. марта 2013. године, подношењем захтева пок. А. М .(1) за успостављање исплате пензије, те да предметни поступак није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да поступак траје више од десет година. Законски наследници подносиоца су ступили у предметни поступак новембра, односно децембра 2020. године. Из наведеног произлази да поступак у односу на њих траје више од две и по године.
Наведено трајање поступка очигледно указује да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Међутим, имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука у поступку, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је у овом управном поступку чињенично стање било донекле сложено, али да се нису поставила сложена правна питања, посебно имајући у виду да је, након доношења пресуде Грудић против Србије , од 17. априла 2012. године (представка број 31925/08), Европски суд за људска права донео одлуку у предмету Скендери и други против Србије , од 27. јула 2017. године (представке бр. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 и 47575/12), а који се, такође, односио на питање обуставе исплате пензија осигураницима са пребивалиштем на територији АП Косово и Метохија и њихово поновно успостављање.
Уставни суд констатује да подносиоци имају лег итиман интерес да се о захтеву њиховог правног претходника за успостављање исплате инвалидске пензије одлучи у разумном року. Када је реч о њиховом понашању, односно активности у предметном поступку, Уставни суд констатује да су ступили у предметни поступак новембра, односно децембра 2020. године, да је подносилац А. М .(2) након изјављивања жалбе против првостепеног решења, поднео и ургенцију јер о жалби није одлучено у законом прописаном року .
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да је за десет год ина у предметном поступку донето шест одлука првостепеног органа управе, девет решења другостепеног органа и да су вођена три управна спора. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је у конкретном случ ају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, док је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка у односу на подносиоце . Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због наведеног поступања надлежних органа управе и суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, као и захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у тачки 4. изреке ове одлуке, односно као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
Уставни суд је исти став заузео и у Одлуци Уж-3318/2018 од 2. јула 2020. године.
8. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у као у тачки 5. изреке.
9. Уставни суд констатује да је поднеском пуномоћника од 20. августа 2020. године Суд обавештен да је подносилац А. М .(1) преминуо 13. маја 2020. године.
Одредбом члана 88. тачка 3. Закона о Уставном суду прописано је да ће Уставни суд обуставити поступак ако престану друге процесне претпоставке за вођење поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оценио да су смрћу овог подносиоца уставне жалбе престале да постоје процесне претпоставке за даље вођење поступка по уставној жалби коју је изјавио наведени подносилац , те је, сагласно одредби члана 88. тачка 3. Закона о Уставном суду, обуставио поступак по уставној жалби пок. А. М .(1), решавајући као у тачки 6. изреке ове одлуке .
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тач. 7) и 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.