-повреда права на имовину из члана 58. став 1. Устава
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж-12225/2020
___________ 2023. године
Б е о г р а д
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. М . и Б . М, обојице из Доње Ливадице, код Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. М . и Б . М . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 8777/19 од 15. октобра 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 8777/19 од 15. октобра 2020. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноси лаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01012/2014-13 од 28. новембра 201 8. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. М . и Б . М, обојица из Доње Ливадице, код Велике Плане, преко пуномоћника Д. В . и В . В, адвоката из Велике Плане, поднели су Уставном суду , 7. децембра 2020. године, уставну жалбу , допуњену поднесцима од 11. и 14. јануара 2021. године, против пресуде Управног суда У. 8777/19 од 15. октобра 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и 58 . ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да првостепени орган није прибавио податак о томе ко је к.п. број … КО Симићево унео у комасациону масу и које су парцеле коме надељене на име унетих парцела;
- да к.п. број … никада није дата правном претходнику подносилаца, нити је он ступио у државину било које непокретности на име обештећења за одузету к.п. број …/2 (… новог премера);
- да се у решењу Експропријационе комисије Среза Поморавског у Великој Плани број 20 од 11. априла 1950. године наводи да је З . з . „ О.“ дужна да бившем власнику као накнаду да 1.60 ха од к.п. број …, али ту обавезу никада није испунила ни та задруга, ни њени правни следбеници;
- да није јасно зашто је Управни суд одступио од свог става изнетог у пресуди У. 3074/15 од 30. марта 2017. године, иако није поступљено по примедбама из те пресуде.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увид ом у оспорени акт и целокупну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Ниш број 46-008690/2012 од 17. маја 2018. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе за враћање имовине, односно обештећење за одузету к.п. број …/2 површине 1,60 ха бившег власника М . М. У образложењу предметног решења је наведено да је у поступку утврђено: да је решењем Експропријационе комисије Среза Поморавског у Великој Плани број 20 од 11. априла 1950. године за експроприсани део к.п. број … површине 1,60 ха, З. з . „ О.“ обавезана да М. М . као накнаду да 1.60 ха од к.п. број …; да је наведена констатација садржана и у образложењу решења Одељења за привреду, урбанизам и комунално-стамбене послове Скупштине општине Велика плана од 3. јуна 1997. године; да, према уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Велика Плана од 19. априла 2012. године, к.п. број … КО Доња Ливадица у површини од 1.63,77 ха одговара к.п. број …/2 по старом премеру и да је иста приликом оснивања земљишних књига 1947. године уписана на име М. М; да је , према изводу из листа непокретности број … КО Доња Ливадица, на к.п. број … уписана друштвена својина З. з . „Д .“ из Доње Ливадице; да је, према уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Жабари од 23. марта 2018. године, к.п. број … КО Симићево од оснивања била уписана на О. С, да је 1961. године постала општенародна им овина и ушла у комасациону масу, те да се из тог уверења не може утврдити да је та парцела икада била уписана на бившег власника. Првостепени орган је даље навео да је имао у виду налог другостепеног органа, али како је „бившем власнику правноснажним решењем одређена накнада и уступљена му друга непокретност, те како је к.п. број … ушла у комасациону масу, не може утврдити да ли му је од те парцеле – уступљено, као и да је могао да тражи извршење правноснажног решења, донета је одлука као у диспозитиву“. Такође је наведено да катастар није дао податке о томе како је к.п. број … ушла у комасациону масу (већ само како је изашла из комасационе масе), што није од утицаја на доношење решења из разлога што је накнада одређена, а што је „услов из закона“. По оцени првостепеног органа, бивши власник одузете непокретности има право на накнаду, те је на њему да иницира поступак њеног одређивања пред општинским органом управе или пред судом, јер је решење о одређивању накнаде извршна исправа којом се може захтевати испуњење одређене накнаде, тј. предаја или уступање земљишта. Позивајући се на одредбу члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Агенција је одлучила као у диспозитиву.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-01012/2014-13 од 28. новембра 2018. године одбијена је жалба коју су подносиоци уставне жалбе изјавили против предметног решења Агенције. Другостепени орган је оценио да нису од утицаја на другачије решавање предметне управне ствари наводи жалбе да у поступку није утврђено да ли је по решењу од 11. априла 1950. године извршено издвајање дела к.п. број … који је одређен као накнада за експроприсано земљиште, те да ли је за издвојени део парцеле формирана нова парцела и предата у посед бившем власнику. Даље је наведено да будући да није било могуће утврдити како је к.п. број … ушла у комасациону масу и да ли је бившем власнику додељена парцела и уступљена, правилно је закључио првостепени орган да то није од утицаја на другачије одлучивање, полазећи од тога да је одлучна чињеница то да је у самом решењу од 11. априла 1950. године одређена накнада у другој непокретности, па се пред судом опште надлежности може захтевати испуњење обавезе.
Оспореном пресудом Управног суда У. 8777/19 од 15. октобра 2020. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета против предметног решења Министарства финансија, из разлога наведених у том решењу.
4. Одредбама члана 58. ст. 1. и 2. Устава, на чију се повреду, поред осталих, указуј е у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, те да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
За одлучивање Уставног суда у овој уставноправној ствари, поред наведених одредаба Устава, релевантне су и следеће одредбе закона:
У члану 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („ Службени гласник РС“, бр. 72/11 , 108/13 и 142/14) наведени су прописи применом којих је одузета имовина, чији се повраћај може остварити по одредбама овог закона, међу којима је у тачки 29) Основни закон о експропријацији ( „Службени лист ФНРЈ “, бр. 28/47, 12/57 и 53/62 и „Службени лист СФРЈ “, бр. 13/65, 5/68, 7/68 и 11/68).
Сагласно одредби члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, бивши власник има право на враћање имовине, односно обештећење, у складу са овим законом за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину није уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти.
Одредбама Основног закона о експропријацији („Службени лист ФНРЈ“, број 28/47) било је прописано: да извршни одбори среског народног одбора доносе акт о експропријацији, на предлог месног народног одбора и за потребе места (члан 4. став 1. тачка ђ)); да се накнада за имовину експроприсану у корист државе може састојати , како у новцу , тако и у државним обвезницама, а у случају експропријације непокретности и у давању друге непокретности у замену за експроприсану (члан 15. став 1.); да поступак експропријације спроводе среске односно градске експропријационе комисије на основу прописа овог закона и акта о експропријацији (члан 17.); да решење комисије садржи, нарочито, одређивање да ли ће се накнада дати у новцу, државним обвезницама или у давању у замену друге одређене непокретности (члан 29. став 2. тачка г)); да против решења комисије донетог по претходном члану, има места жалби надлежном окружном суду у року од 8 дана по пријему решења и да је р ешење окружног суда коначно (члан 30. ст. 1. и 2.); да ће на основу правноснажног решења о експропријацији срески суд, на захтев комисије, брисати забележбу експропријације и извршити пренос и укњижбу права својине односно других експроприсаних права на корисника експропријације, са редом првенства који има забележба експропријације (члан 31. став 1.); да ће се сходно одредби претходног става поступити и у погледу преноса права својине на непокретности која се даје ранијем сопственику експроприсане имовине у замену (члан 31. став 2.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматра ју да им је право на имовину повређено тиме што је одбијен њихов захтев за реституцију, иако њихов правни претходник није добио никакву накнаду за земљиште које му је експроприсано решењем надлежног органа из 1950. године. По мишљењу подносиоца, одлука о одбијању њиховог захтева није могла бити заснована на чињеници да је решењем о експропријацији одређена накнада у другој непокретности, будући да обавеза из тог решења није извршена.
Оцењујући ове наводе, Уставни суд најпре указује да се гаранције права на имовину односе на заштиту постојеће имовине, односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права ( пресуда Kopecký против Словачке број 44912/98 од 28. септембра 2004. године , ст. 45. до 52.).
Уставни суд је констатовао да су у поступку који је окончан оспореним актом утврђене следеће чињенице:
- да је решењем Експропријационе комисије Среза Поморавског у Великој Плани број 20 од 11. априла 1950. године за експроприсани део површине 1,60 ха од к.п. број …, З. з . „ О.“ обавезана да правном претходнику подносилаца уставне жалбе (даље у тексту: бивши власник) као накнаду да 1.60 ха од к.п. број …;
- да к.п. број … КО Доња Ливадица у површини од 1.63,77 ха одговара експроприсаној парцели по старом премеру и да је иста приликом оснивања земљишних књига 1947. године уписана на бившег власника, a да је у катастру непокретности на тој парцели уписана друштвена својина З . з . „Д .“ из Доње Ливадице;
- да је, према уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Жабари од 23. марта 2018. године, к.п. број … КО Симићево од оснивања била уписана на О. С, да је 1961. године постала општенародна имо вина и ушла у комасациону масу.
Првостепени орган је оценио да се из изведених доказа не може утврдити да је к.п. број … икада била уписана на бившег власника, али је одлуку о одбијању предметног захтева образложио тиме да је бившем власнику одређена друга непокретност као накнада за експроприсану имовину, те да је могао да тражи извршење правноснажног решења о одређивању накнаде, „тј. предају или уступање земљишта“ . Наведену оцену првостепеног органа прихватили су другостепени орган и Управни суд.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да се у предметном управном поступку као спорно поставило питање да ли је бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину уступљена друга непокретност у својину, односно да ли постоји сметња прописана одредбом члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу која онемогућава остварење права на реституцију.
Уставни суд је даље констатовао да из одредаба Основног закона о експропријацији („Службени лист ФНРЈ“, број 28/47), који се примењивао на поступак експропријације предметне непокретности, произлази: да су акт о експропријацији доносили извршни одбори среског, односно градског народног одбора, на предлог месног народног одбора, а да су поступак експропријације спроводиле среске односно градске експропријационе комисије, на основу акта о експропријацији; да је решењем комисије морало бити одређено да ли ће се накнада дати у новцу, државним обвезницама или давањем у замену друге одређене непокретности; да је на основу правноснажног решења о експропријацији срески суд, на захтев комисије, брисао забележбу експропријације и вршио пренос и укњижбу права својине на корисника експропријације, као и пренос права својине на непокретности која је дата ранијем сопственику експроприсане имовине у замену. Из одредбе члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу произлази да б ивши власник нема право на враћање имовине, односно обештећење, за имовину одузету на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако му је на име накнаде за експроприсану имовину уступљена друга непокретност у својину.
Полазећи од тога да је у поступку пред првостепеним органом утврђено да је к.п. број … КО Симићево од оснивања била уписана на О. С, док 1961. године није постала општенародна имовина и ушла у комасациону масу , а да бивши власник никада није био уписан као носилац права на тој парцели, која је решењем о експропријацији одређена као накнада за одузету парцелу, Уставни суд сматра произвољним закључак да у конкретном случају постоји сметња прописана одредбом члана 6. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, за остваривање права по одредбама тог закона. По оцени овог суда, чињеница да је решењем надлежног органа одређена накнада у виду друге непокретности, сама за себе није доказ да је бившем власнику уступљена друга непокретност у својину, уколико на основу правноснажне одлуке о експропријацији није из вршен упис права својине у корист тог лица у земљишне књиге. Овај суд, такође, налази да нема уставноправног утемељења становиште да се у поступку пред судом може тражити извршење решења из 1950. године, којим је одређена накнада за експроприсану непокретност давањем у замену друге непокретности. Наиме, управо је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу омогућено остваривање права на реституцију, под условима прописаним законом, за имовину која је експроприсана применом Основног закона о експропријацији („Службени лист ФНРЈ“, број 28/47).
По налажењу Уставног суда, одлука о одбијању предметног захтева за реституцију представља мешање у право подносилаца уставне жалбе на мирно уживање имовине, које није извршено у складу са законом. Уставни суд је у одлукама Уж-6763/2011 од 30. јануара 201 4. године и Уж-5971/2012 од 5. новембра 2015. године оценио да такав закључак не ствара потребу да се утврди да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице, са једне стране и захтева за заштиту основних права појединца, са друге стране, прихватајући становиште Европског суда за људска права изражено у пресуди Iatridis против Грчке , број 31107/96, од 25. марта 1999. године, став 58.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је Управни суд у оспореној пресуди прихватио разлоге на којима је заснована одлука о одбијањ у захтева подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио повреду права на мирно уживање имовине, зајемченог чланом 58. став 1. Уставаи, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке .
6. Имајући у виду природу у тврђене повреде права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права у конкретном случају могу отклонити једино поништавањем оспорене пресуде Управног суда У. 8777/19 од 15. октобра 2020. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства Финансија – Сектор за имовинско правне послове број 46-00-01012/2014-13 од 28. новембра 2018. године, па је одлучио као у тачки 2. изреке.
Будући да је усвојио уставну жалбу и поништио оспорени акт, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе којима подносилац указује на повреду права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба 42 б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.