Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . И . и Б . В, обоје из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба М . И . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Звездара у пре дмету број 952-02-020-2904/2013, док се у преосталом делу уставна жалба подноситељке одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Б. В.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. И . и Б . В, чији је пуномоћник М . И, обоје из Лесковца, поднели су Уставном суду, 10. децембра 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Из уставне жалбе произлази да подносиоци указују на предуго трајање поступка који је био предмет оцене Уставног суда у предмету Уж-10023/2013, који се водио пред Другим општинским судом у Београду и Првим основним судом у Београду у предмету Дн. 7911/08 (првобитно Дн. 8841/01) и који је настављен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Звездара у предмету број 952-02-020-2904/2013.
У уставној жалби се детаљно износи ток оспореног поступка и истиче да је дугим трајањем поступка повређено право подносилаца на суђење у разумном року, а тиме последично и право на имовину из члана 58. став 1. Устава. П односиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорени акт, те утврди право подносилаца на накнаду материјалне и нематеријалне штете узроковане „узурпациојом и некоришћењем имовине“ . Такође се предлаже да Суд „омогући спровођење“ судских одлука означених у уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општина Звездара је 26. јуна 2001. године поднела Другом општинском суду у Београду, као земљишнокњижном суду, предлог за укњижбу права коришћења у смислу чл. 8. и 8а Закона о средствима у својини Републике Србије на национализованим непокретностима на основу решења Комисије за национализацију Н-2836/59 од 18. маја 1960. године и 21. децембра 1960. године.
У поступку који је пред надлежним судом вођен по наведеном захтеву, Први основни суд у Београду је донео решење Дн. бр. 7911/08 од 9. новембра 2012. године, којим се огласио ненадлежним за поступање у овој ствари, а списи предмета су достављени Републичком геодетском заводу – Служба за катастар непокретности Звездара као стварно над лежном органу.
Виши суд у Београду је решењем Р4П. 113/15 од 12. фебруара 2016. године усвојио захтев подносилаца М . И . и Б . В . и утврдио да је у поступку пред Првим основним судом у Београду у предмету Дн. 7911/08 повређено право подносилаца захтева на суђење у разумном року и утврдио права предлагача на накнаду нематеријалне штете због повреде означеног права у износу од по 50.000,00 динара, а одбио захтев за исплату накнаде преко досуђеног износа. Наведено решење је постало правноснажно 16. марта 2016. године.
Даљи ток оспореног управног поступка, након достављања списа предмета 24. априла 2013. године, био је предмет разматрања Уставног суда у поступку по уставној жалби истих подносилаца у предмету Уж-10023/2013. Одлуком донетом у том предмету 9. јуна 2016. године утврђено је да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року и наложено надлежним органима да окончају оспорени поступак. Подносиоцима је, такође, утврђено право на накнаду нематеријалне штете.
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Звездара број 952-02-020-2904/2013 од 5. октобра 2016. године одбијен је као неоснован захтев градске општине Звездара у Београду за провођење промене у бази података катастра непокретности КО Звездара, који се односи на упис промене носиоца права на непокретностима – становима број 1 и 2 у Ђ. улици број …, објекат број … и становима бр. 3, 4 и 5 на истој адреси у објекту број … , на к.п. број … .
Против наведеног решења подносиоци уставне жалбе су изјавили жалбу, која је одбијена решењем Републичког геодетског завода број 952-02-23-7304/2016 од 21. септембра 2017. године. Другостепени орган је у образложењу решења навео да нису од утицаја на другачије одлучивање наводи жалбе којима се указује на континуитет власништва над предметним непокретностима, на непостојање основа за куповину предметних станова и ништаве уговоре који не производе правно дејство, будући да се побијаним решењем не проводи никаква промена, већ се, напротив, одбија такав захтев.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 19380/17 од 12. новембра 2020. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета 20. децембра 2017. године против предметног коначног решења, из разлога које је навео другостепени орган.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на коју се поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Пре испитивања основаности уставне жалбе М . И . са становишта права на суђење у разумном року у предмету Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Звездара број 952-02-020-2904/2013, Уставни суд је констатовао да је Одлуком Уж-10023/2013 од 9. јуна 2016. године утврдио, поред осталог, да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у наведеном поступку и наложио надлежним органима да окончају предметни поступак у најкраћем року. Уставни суд стога оцењује да је период меродаван за оцену о повреди означеног права започео 7. јула 2016. године , када је првостепеном органу достављена наведена одлука овог суда.
Уставни суд констатује да чињеница да је поступак трајао четири године и четири месеца након утврђивања повреде означеног права може указивати на то да је изашао изван граница одлучивања у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је констатовао да је другостепени орган о изјављеној жалби одлучио десет месеци по протеку рока прописаног законом, а да је оспорена пресуда донета након две године и једанаест месеци, чиме је Управни суд прекорачио границе одлучивања у разумном року.
Уставни суд је констатовао да у предметно м поступку није требало расправити сложена чињенична или правна питања.
Испитујући значај предмета поступка за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је до доношења решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Звездара број 952-02-020-2904/2013 од 5. октобра 2016. године подноситељка имала значајан правни и материјални интерес да се одлучи о прецизираном захтеву градске општине Звездара у Београду за провођење промене у бази података катастра непокретности. Имајући у виду да је наведеним решењем предметни захтев одбијен и да подносилац захтева то решење није оспоравао, Уставни суд констатује да је истеком рока за жалбу правноснажно окончан предметни управни поступак у односу на подноси оца захтева, а тиме је и з а подноситељку уставне жалбе престала неизвесност у погледу исхода поступка о захтеву за упис промене у катастру непокретности .
Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је она пропустила да због недоношења одлуке о њеној жалби изјављеној против решења првостепеног орган а поднесе тужбу Управном суду због ћутања администрације , али да тиме није значајно продужен предметни поступак.
С обзиром на то да странке имају право да користе сва процесна средства, укључујући правне лекове, Уставни суд је на становишту да се време које је објективно потребно за одлучивање о њиховим захтевима не може рачунати ни као радња одлагања од стране подносиоца, нити се може ставити држави на терет (видети, нпр. предмет Јазбец против Словеније). У конкретном случају, међутим, подноситељка уставне жалбе је изјавила жалбу против решења првостепеног органа, иако тим решењем није дозвољена било каква промена у катастру не покретности, а одлуку о жалби је побијала у управном спору који је окончан оспореном пресудом, чиме је предметни управни поступак непотребно продужен.
Уставни суд је, полазећи од изложеног, оценио да није повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, без обзира на дуго трајање предметног управног спора. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући уставну жалбу подноситељке М . И . у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 19380/17 од 12. новембра 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да Уставни суд у поступку по уставној жалби није надлежан да након и уместо надлежних судова, односно других државних органа спроводи поступак и решава спорне односе, већ само да испитује да ли су надлежни органи појединачним актима које су донели и радњама које су предузели, а који се уставном жалбом оспоравају, подносиоцу уставне жалбе повредили или ускратили означено уставно право или слободу.
Уставни суд је оценио да се разлози уставне жалбе на којима подноситељка заснива тврдњу о истакнутој повреди права и постављени захтев не могу довести у в езу са садржином оспореног акта, већ се од Уставног суда тражи да „омогући спровођење“ судских одлука означених у уставној жалби. Уставни суд наглашава да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се притужује на рад државних и других органа или организација, нити је Уставни суд надлежан да уместо надлежних органа решава спорне правне односе.
Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу подноситељке у овом делу , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, због ненадлежности да по њој поступа, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Испитујући уставну жалб у подносиоца Б . В , Уставни суд је констатовао да је достављањем решења Републичког геодетског завода број 952-02-23-7304/2016 од 21. септембра 2017. године, којим је одлучено о жалби подносиоца изјављеној против решења првостепеног органа од 5. октобра 2016. године, правноснажно окончан предметни управни поступак у односу на подносиоца.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је, након утврђивања повреде права на суђење у разумном року , управни поступак који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Звездара у предмету број 952-02-020-2904/2013 у односу на подносиоца трајао годину дана и два месеца, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је подносиоцу повређено означено уставно право.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за одлучивање, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. Испитујући уставну жалбу подносиоца Б . В . у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 19380/17 од 12. новембра 2020. године, Уставни суд је констатовао да подносилац није поднео тужбу против решења Републичког геодетског завода број 952-02-23-7304/2016 од 21. септембра 2017. године, те није имао својство странке у управном спору који је окончан оспореним актом.
Уставни суд је стога утврдио да подносилац није активно легитимисан за подношење уставне жалбе, те је и у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући, такође, као у тачки 2. изреке .
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.