О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Ђ . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Д . Ђ . изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
3. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ђ . из Прокупља је, 11. децембра 2018. године, преко пуномоћника Р . Г, адвоката из Прокупља, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведеног у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац поднео предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе - судског поравнања Основног суда у Прокупљу П. 15833/06 од 17. априла 2007. године (у којој је као тужени означено предузеће … „Ф.“ д.о.о. Прокупље); да је Први основни суд у Београду усвојио предлог за извршење, док је Виши суд у Београду оспореним решењем усвојио жалбу извршног дужника, преиначио решење о извршење и одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да у конкретном случају обавеза измирења потраживања из извршне исправе није прешла на Републику Србију, у смислу одредбе члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године, будући да је споразум о уделу државне својине у средствима која користи наведено предузеће бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, закључен пре него што је донета извршна исправа; да су нетачни наводи Вишег суда да је наведени споразум закључен пре него што је донета извршна исправа; да је Виши суд у Београду у другим предметима, у идентичној чињеничној и правној ситуацији, утврдио да наведени споразум представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе прешла на Републику Србију.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење Вишег суда у Београду. Тражио је одлагање извршења оспореног акта и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд у току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у приложену и другу релевантну документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Судским поравнањем Основног суда у Прокупљу П. 15833/06 од 17. априла 2007. године обавезано је тужено предузеће … „Ф.“ д.о.о. Прокупље (у даљем тексту: предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље) да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, плати новчано потраживање из радног односа.
Влада и предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље закључили су споразум о уделу државне својине у средствима која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године (у даљем тексту: споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године). Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље износи 100%, односно да су средства која користи предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље 100% у државној својини.
Уставни суд је, на седници одржаној 12. новембра 2014. године, донео Одлуку Уж-369/2012, којом је усвојена уставна жалба подносиоца Љ.М. изјављена против решења Првог основног суда у Београду ИПВ/И/690/2011/5 од 24. октобра 2011. године, којим је правноснажно одбијен предлог за извршење против Републике Србије, а који предлог је такође поднет на основу извршне исправе и наведеног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. У Одлуци Уставног суда је утврђено да је уставноправно неприхватљиви закључак извршног суда да наведени споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „Ф .“ д.о.о. Прокупље на Републику Србију.
Извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 18. јуна 2018. године предлог за извршење Првом основном суду у Београду против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршне исправе - судског поравнања Основног суда у Прокупљу П. 15833/06 од 17. априла 2007. године.
Први основни суд у Београду је решењем Ии. 23282/18 од 28. јуна 2018. године одредио предложено извршење.
Виши суд у Београду је оспореним решењем Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године усвојио жалбу извршног дужника, преиначио решење о извршење и одбио као неоснован подносиочев предлог за извршење, са образложењем да је споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године закључен пре него што је донета извршна исправа - судско поравнање, те да, стога, обавеза измирења потраживања из извршне исправе није прешла на Републику Србију и да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године.
У прилог својих тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, подносилац је уз уставну жалбу доставио решења Вишег суда у Београду Гжи. 3346/18 од 5. септембра 2018. године, Гжи. 3213/18 од 23. августа 2018. године, Гжи. 1386/18 од 4. априла 2018. године, Гжи. 1931/18 од 7. маја 2018. године и Гжи. 1132/18 од 19. марта 2018. године. Наведеним актима правноснажно су усвојени предлози за извршење извршних поверилаца-радника предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршних исправа (пресуда и судских поравнања у којима је као тужени означено предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље) и споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. У тим решењима Вишег суда у Београду је утврђено да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију. У извршним поступцима, у којима су донета наведена решења Вишег суда у Београду, поднети су предлози за извршење на основу извршних исправа, пресуда и судских поравнања, која су постала правноснажна и извршна пре закључења споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење и 113/17 – аутентично тумачење) прописано је, поред осталог: да се извршни поступак води и на предлог и у корист лица које као извршни поверилац није означено у извршној или веродостојној исправи, ако јавном или по закону овереном исправом докаже да је потраживање из извршне или веродостојне исправе прешло на њега, а ако такав доказ није могућ - ако прелаз потраживања докаже правноснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку (став 1); да се одредба става 1. овог члана сходно примењују и кад се извршни поступак води према лицу које у извршној или веродостојној исправи није означено као дужник (став 3.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд констатује да подносилац тврдње о повреди наведеног права заснива на чињеници да је Виши суд у Београду, као суд последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, доносио различита решења у погледу основаности предлога за извршење против извршног дужника - Републике Србије.
У конкретном случају, оспореним решењем Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године усвојена је жалба извршног дужника Републике Србије, преиначено је решење о извршење и одбијен је као неоснован предлог за извршење подносиоца уставне жалбе, ради намирења новчаног потраживања из радног односа из којег произлази да је споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године закључен после доношења извршне исправе - судског поравнања Основног суда у Прокупљу П. 15833/06 од 17. априла 2007. године. Са друге стране, у прилог својих тврдњи о повреди права из члана 36. став 1. Устава, подносилац је уз уставну жалбу доставио решења Вишег суда у Београду Гжи. 3045/17 од 10. новембра 2017. године, Гжи. 3332/17 од 30. новембра 2017. године, Гжи. 3314/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3334/17 од 7. децембра 2017. године, Гжи. 3326/17 од 1. децембра 2017. године и Гжи. 3732/17 од 22. децембра 2017. године. Уставни суд је увидом у наведена решења утврдио да су тим решењима правноснажно усвојени предлози за извршење извршних поверилаца-радника предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље против извршног дужника Републике Србије, ради намирења новчаног потраживања из радног односа, на основу извршних исправа (пресуда и судских поравнања у којима је као дужник потраживања означено предузеће „Ф.“ д.о.о. Прокупље) и споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године. У достављеним судским одлукама Вишег суда у Београду је утврђено да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље прешла на Републику Србију. У извршним поступцима, у којима су донета наведена решења Вишег суда у Београду, поднети су предлози за извршење на основу извршних исправа, пресуда и судских поравнања, која су постала правноснажна и извршна пре закључења споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године.
Како је, према оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, био у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и извршни повериоци у наведеним случајевима, па је одбијањем његовог предлога за извршење доведен у битно различит положај од онога у којем су били извршни повериоци чији су истоврсни предлози за извршење усвојени, Суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује да је оспореним решењем усвојена жалба извршног дужника Републике Србије, преиначено решење о извршењу и одбијен као неоснован предлог за извршење подносиоца уставне жалбе, са образложењем да у конкретном случају обавеза измирења потраживања из извршне исправе није прешла на Републику Србију, у смислу одредбе члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године, будући да је споразум о уделу државне својине у средствима која користи наведено предузеће бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, закључен, пре него што је донета извршна исправа - судско поравнање Основног суда у Прокупљу П. 15833/06 од 17. априла 2007. године. Имајући у виду да је, како сам суд наводи, извршна исправа – судско поравнање донета 2007. године, а да је споразум закључен 2010. године, неспорно је да се образложење оспореног решења не заснива на уставноправно прихватљивим разлозима у погледу утврђених чињеница.
Међутим, по оцени Уставног суда чињеница да је поступајући суд погрешно констатовао временски редослед доношења наведеног споразума и судског поравнања, није довела до суштинске повреде права на правично суђење подносиоца уставне жалбе. Ово из разлога што се, са уставносудског становишта, приликом оцене повреде права на правично суђење, посебно поставља питање - да ли споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље (дужника новчаног потраживања из извршне исправе) прешла на Републику Србију (извршни дужник означен у предлогу за извршење).
За разлику од правног становишта које је Уставни суд заузео у Одлуци Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године поводом правног дејства предметног споразума бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, Суд је у даљем развоју своје праксе, у низу каснијих донетих одлука, заузео другачије правно становиште поводом правног дејства предметног споразума, али и споразума исте садржине које је Влада закључила са другим друштвеним/државним предузећима.
Уставни суд указује да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу, али је обавеза највишег суда да дâ суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право странке у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права Атанасовски против Бивше Југословенске Републике Македоније , број представке 36815/03, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
У складу са претходно наведеним, Уставни суд је у Одлуци Уж-6446/2018, донетој на седници одржаној од 4. марта 2021. године, заузео правно становиште да предметни споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године не представља оверену исправу из члана 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године која доказује да је обавеза из извршне исправе са предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље, дужника новчаног потраживања из извршне исправе, прешла на Републику Србију, која је означена извршним дужником у предлогу за извршење (детаљно образложење Одлуке и разлога за одступање од праксе видети на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Такође, Уставни суд је, на седници одржаној 22. новембра 2018. године, донео Одлуку Уж-2514/2016, у којој је заузео правно становиште да споразум о уделу државне својине у средствима која користи друштвено предузеће … „С.“ Ниш, не представља оверену исправу из члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године о прелазу обавезе из извршне исправе са предузећа „С.“ Ниш на Републику Србију. Чланом 1. наведеног споразума је утврђено да удео државне својине у средствима која користи предузеће „С.“ Ниш износи 100%, односно да су средства која користи предузеће „С.“ Ниш 100% у државној својини. Дакле, ради се о споразуму који има исти назив, исту садржину и закључен је такође са Владом, као и предметни споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године који је Влада закључила са предузећем „Ф.“ д.о.о. Прокупље.
Преиспитујући свој став изражен у Одлуци Уж-369/2012 од 12. новембра 2014. године, Уставни суд је утврдио да споразум бр. 46-164/08 од 5. јула 2010. године, на који се позива и подносилац ове уставне жалбе, не представља јавну или по закону оверену исправу којом се доказује да је обавеза прешла са дужника који је наведен у извршној исправи на треће лице које је наведено у предлогу за извршење, нити је извршни поверилац пружио доказ да је до прелаза обавезе дошло правоснажном или коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку, а што су услови прописани чланом 48. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године. Уставни суд, такође, указује да закључењем споразума извршни дужник из извршни исправе није престао да постоји, као и да сам споразум не садржи ниједну одредбу о преносу/прелазу обавезе измирења обавеза предузећа „Ф.“ д.о.о. Прокупље на Републику Србију, нити је пренос или прелаз обавезе из извршне исправе са извршног дужника на државу, предвиђен законом или другим прописом.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу у делу у којем је изјављена против решења Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године, због повреде права на правично суђење, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд мериторно одлучио о уставној жалби, то је предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења Вишег суда у Београду Гжи. 3591/18 од 19. октобра 2018. године одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. у вези члана 86. Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 3) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.