Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. А . из Крагујевца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. септембра 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Н. А . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 19786/18 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. А . из Крагујевца је, 11. маја 2022. године, Уставном суду изјавио уставну жалбу, допуњену поднеском од 11. јула 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном с пору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 19786/18, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19786/18 од 16. марта 2022. године, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 46, 55. и 60. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је управни спор трајао три године и четири месеца, због чега је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, те је подносилац поставио захтев за накнаду нематеријалне штете; да је у предметном поступку најпре погрешно тумачено, а потом примењено материјално право; да је подносилац позван на дисциплинску одговорност због учешћа у синдикалним активностима, организованим ван радног времена и на којима је учествовао у својству законског заступника јединог репрезентативног синдиката запослених у Војсци Србије – Војног синдиката Србије; да није било правног основа за вођење дисциплинског поступка против подносиоца, јер припадник Војске Србије може бити дисциплински одговоран за повреде дужности из службе, а не може бити одговоран за поступке предузете ван радног времена, а посебно не због учешћа у синдикалним активностима и изговорене јавне речи – вербалног деликта; да подносилац није поступао као професионални подофицир, већ као представник Војног синдиката; да је Војни синдикат Србије независан и од државе и од послодавца, те да послодавац – Министарство одбране не може својим интерним актом – Правило службе, уређивати и наметати обавезе синдикату, његовим члановима и представницима, јер је то противно Уставу, потврђеним међународним уговорима и Закону о раду; да је подносилац кажњен најстрожом дисциплинском казном – губитак чина, која повлачи са собом губитак службе; да је оно што чини предметни поступак још неправичнијим то што је пресудом Војног дисциплинског суда Ниш подносиоцу изречена казна – враћање у претходни чин, да би пресудом Вишег војног дисциплинског суда ова одлука била преиначена на горе и изречена најтежа казна – губитак чина, са образложењем да би се олакшавајуће околности на страни подносиоца узеле у обзир у сваком другом случају, али не и у овом, јер се блажим кажњавањем не би постигла сврха и промена ставова подносиоца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Војног дисциплинског суда Ниш Дис. број 13/17 од 17. јануара 2018. године подносилац уставне жалбе, старији водник I класе на служби у Војној пошти 2834/16 Краљево, оглашен је кривим да је радњама описаним у тач. 1. и 3. изреке пресуде извршио дисциплински преступ „учествовање у противправним синдикалним активностима“ из члана 149. тачка 27. Закона о Војсци Србије, у продуженом трајању и да је радњама описаним у тачки 2. изреке пресуде извршио дисциплински преступ „повреда начела непристрасности или политичке неутралности“ из члана 149. тачка 26. Закона о Војсци Србије, у продуженом трајању, те је осуђен на дисциплинску казну „враћање у претходни чин“, обавезан да накнади трошкове поступка и одређено је да се пресуда јавно објави у магазину „Одбрана“.
Против наведене првостепене пресуде изјављене су жалбе, и то од стране подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и од стране Војног дисциплинског тужиоца.
Пресудом Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/18 од 6. септембра 2018. године усвојена је жалба Војног дисциплинског тужиоца и делимично су усвојене жалбе подносиоца и његовог браниоца, па је првостепена пресуда потврђена у делу одлуке о кривици подносиоца, правној квалификацији извршених дисциплинских преступа и трошковима поступка, а преиначена у делу одлуке о дисциплинској казни и о изреченој мери безбедности, па је подносилац осуђен на дисциплинску казну „губитак чина“, док је одређено да се мера јавног објављивања пресуде неће извршити. У образложењу је, поред осталог, а везано за оцену да је жалба Војног дисциплинског тужиоца основана, наведено: да се, ценећи тежину извршених дисциплинских преступа, околности под којима је подносилац исте извршио, али нарочито значај заштићеног добра у овом војно дисциплинском предмету, једино најтежом дисциплинском казном – губитак чина може у потпуности остварити сврха генералне превенције; да би било какво толерисање оваквог или сличног противправног поступања несумњиво изазвало далекосежне последице по читав систем одбране, односно неповратно нарушавање принципа субординације и једностарешинства; да није допуштено било чије уплитање у организацију, надлежност и командовање и руковођење Војском Србије, јер би се, у супротном, створио значајан простор за слабљење унутрашњег реда и дисциплине, самовољу појединаца из професионалног састава Војске, а самим тим и за даље нарушавање јединственог система командовања и руковођења Војском, заснованом пре свега на принципима субординације и једностарешинства и на крају до умањења стабилности Војске и њену способност да оствари своју уставну улогу, отелотворену у обавези одбране суверенитета и независности Републике Србије; да се, имајући у виду вредност заштићеног добра, нужно мора применити најтежи казнени третман према извршиоцима ових или сличних противправних поступања припадника Војске; да је Виши војни дисциплински суд ценио све олакшавајуће околности на страни подносиоца, а нарочито изузетно висок степен његових професионалних квалитета, као и чињеницу да је за свој досадашњи рад у Војсци оцењиван највишим оценама и више пута похваљиван и награђиван и да није дисциплински или кривично осуђиван, као и да би ове олакшавајуће околности у другим приликама свакако имале утицаја на блаже дисциплинско кажњавање, али не и у овом случају, јер евентуално блаже кажњавање не би допринело до промене ставова подносиоца, с обзиром на то да сви његови поступци дају врло јасну поруку да, без обзира на исход предметног поступка, подносилац нема намеру да своје понашање усклади са прописима којима се уређује надлежност и организација Војске Србије, као и унутрашњи ред и дисциплина, односно са одредбама Закона о Војсци Србије и Правилом службе Војске Србије.
Подносилац уставне жалбе је 1. новембра 2018. године поднео тужбу против пресуде Вишег војног дисциплинског суда при Министарству одбране Дис. број 10/18 од 6. септембра 2018. године, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19786/18 од 16. марта 2022. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе 1. новембра 2018. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд – Одељење у Крагујевцу о тужби одлучио оспореном пресудом У. 19786/18 од 16. марта 2022. године, односно након три године и четири месеца.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиoцa уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о његовој тужби одлучи у разумном року, имајући у виду да је тужбом побијана законитост другостепене пресуде којом је подносиоцу изречена најстрожа дисциплинска казна – губитак чина, која повлачи са собом губитак службе. Подносилац није, нити је могао допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након три године и четири месеца.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучивши као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23).
6. Суд констатује да је подносилац у допуни уставне жалбе од 11. јула 2022. године истакао захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 19786/18.
Уставни суд указује да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. С тим у вези, захтеви који су истакнути након подношења уставне жалбе, а поднети у року од 30 дана од дана достављања оспореног појединачног акта, сматрају се благовременим, док се према ставу Суда, благовременост накнадног поднеска у којем се истиче нови захтев о коме Уставни суд треба да одлучи, по правилу везује за датум предаје тог поднеска. Уставни суд, такође, указује да, сагласно одредби члана 85. став 3. Закона о Уставном суду, захтев за накнаду штете може бити постављен само истовремено са подношењем уставне жалбе.
Имајући у виду наведено, као и датум пријема оспорене пресуде (27. април 2022. године), те датум истицања наведеног захтева (11. јул 2022. године), Уставни суд налази да је предметни захтев неблаговремен, јер је изјављен после истека рока из члана 84. став 1. Закона, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, исти одбацио, решавајући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 19786/18 од 16. марта 2022. године, због повреде начела и права из чл. 21, 32, 46, 55. и 60. Устава.
Детаљно образложеном уставном жалбом подносилац уставне жалбе указује на уставноправно неприхватљиво тумачење и примену материјалног права.
Имајући у виду наведену садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеном поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе који су истицани у поступку који је претходио уставносудском, а који се односе на погрешну примену права, као и на то да природа и тежина изречене санкције, у конкретном случају, није сразмерна тежини дисциплинских преступа који су му стављени на терет.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да садржи јасно и детаљно образложење зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено. У оспореној пресуди је дата детаљна оцена свих навода тужбе, поред осталог, да тужилац јесте, поред председника Војног синдиката Србије и професионално војно лице, као и да су докази у дисциплинском поступку прибављени на законит начин, те да је одлука о кажњавању подносиоца донета сразмерно учињеним дисциплинским преступима.
Имајући у виду све изложено, Уставни суд је оценио очигледно неоснованим наводе подносиоца о повреди права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Како повреду права из чл. 46, 55. и 60. Устава подносилац суштински изводи из повреде права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од претходно изнетог, ове наводе није посебно разматрао.
У односу на позивање на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно самостално људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те да до његове повреде може доћи само уколико је истовремено утврђена повреда неког одређеног људског права или слободе, а што овде није случај.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, решавајући, такође, као у другом делу изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.