Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Колариућ, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, Весна Илић Прелић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби М. П . из Госпођинаца код Жабља , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јула 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . изјављена против пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 23. јуна 2014. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 43/15 од 2. априла 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Госпођинаца код Жабља поднео је Уставном суду, 16. јула 2015. године, преко пуномоћника В. Б, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 23. јуна 2014. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 43/15 од 2. априла 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на одбрану, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспоравају се пресуде којима је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. Кривичног законика у вези кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од девет година.
Тврдњу о повреди означених уставних права подносилац заснива, поред осталог, на наводима: да је првостепена пресуда заснована на доказима на којима се према одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати – записник о саслушању окривљеног, овде подносиоца, у полицији без браниоца, и то од стране више полицијских службеника, чије присуство није ни констатовано у записнику, сви налази и мишљења вештака и други докази засновани на записнику о саслушању окривљеног у полицији и поверљивој преписци измеђ у окривљеног и његовог браниоца, исказ сведока, браниоца окривљеног С.А. Даље се наводи: да је оспореном првостепеном пресудом прекорачена оптужба; да у оспореним пресудама није правилно утврђен облик виности са којим је кривично дело извршено; да је суд погрешно применио кривични закон, јер је пресудна питања која захтевају стручна тумачења (технички нормативи у вези са електроинсталацијама) сматрао правним питањима; да су судови у оспореним пресудама изведене доказе ценили супротно обавези да са једнаком пажњом утврде како чињенице које иду на терет окривљеном, тако и чињенице које му иду у корист, односно да су пропустили да свестрано и објективно оцене изведене доказе; да је другостепени суд у оспореној пресуди утврдио другачије одлучујуће чињенице у односу на одлучујуће чињеница на којима су засноване оптужница и оспорена првостепена пресуда.
Подносилац посебно истиче: да је приликом првог саслушања у полицији морао имати браниоца, с обзиром на то да се ради о кривичном делу за које је одбрана обавезна ; да, међутим, подносилац није имао изабраног браниоца, нити му је постављен бранилац по службеној дужности; да чињеница да је том саслушању присуствовао адвокат С.А, који није био нити изабрани нити постављени бранилац, не може заменити обавезну одбрану у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, због чега је став судова у оспореним пресудама да је његов исказ „процесно ваљан“ погрешан; да је, при томе, овај адвокат саслушан на главном претресу у својству сведока на околности веродостојности исказа који је подносилац дао приликом првог саслушањ а у полицији; да, ако је суд већ сматрао да је овај адвокат у полицији имао својство браниоца, тим пре га није смео салушати као сведока, јер је одредбама Законика о кривичном поступку искључено сведочење лица које би својим исказом повредило дужност чувања про фесионалне тајне; да се, стога, пресуда није могла заснивати ни на овом доказу, па су наведеним пропустима надлежних судова, повређена означена уставна права подносиоца.
У преосталом делу уставне жалбе се анализира утврђено чињенично стање у односу на одлучне чињенице и доказује да су судови у оспореним пресудама, на основу изведених доказа, погрешно утврдили чињенично стање и на тако погрешно утврђеном чињеничном стању засновали оспорене пресуде.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права подносиоца на правично суђење и на одбрану, поништи оспорене пресуде, као и да му утврди право на накнаду штете у укупном износу од 5.500 евра, те да одложи извршење оспорене првостепене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, из навода уставне жалбе и приложене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Виши суд у Новом Саду је 23. јуна 2014. године донео оспорену пресуду К. 272/12, којом је подносиоца огласио кривим због извршења кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. Кривичног законика у вези кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од девет година.
Одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је 2. априла 2015. године донео пресуду Кж.1. 43/15, којом је жалбу подносиоца као окривљеног одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, што се тиче навода жалбе браниоца окривљеног, овде подносиоца, а који се тичу браниоца по службеној дужности овог окривљеног у полицији, суд нашао да у вези са тим није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, како се то неосновано том жалбом указује; да чињеница да није донето решење од стране МУП о постављању браниоца по службеној дужности није о д утицаја на суштинску чињеницу да је овај окривљени имао браниоца приликом саслушања у полицији, те да је и у том смислу његов исказ процесно ваљан; да испитивањем браниоца који је био присутан саслушању овог окривљеног у полицији, адвоката С .А. на главном претресу у својству сведока, није повређена одредба члана 93. став 1. тачка 2) ЗКП, јер овај сведок није испитиван на околности чије би изношење представљало повреду дужности чувања професионалне тајне, него на околности како је текло саслушање овог окривљеног у полицији, односно, у погледу веродостојности тог његовог исказа .
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.).
Према одредбама члана 15. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/1 3 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП), докази се прикупљају и изводе у ск ладу са овим закоником, терет доказивања оптужбе је на тужиоцу , суд из води доказе на предлог странака, а суд може дати налог странци да предложи допунске доказе или изузетно сам одредити да се такви докази изведу, ако оцени да су изведени докази противречни или нејасни и да је то неопходно да би се предмет доказивања свестрано расправио.
Одредбама члана 16. ЗКП прописано је : да се судске одлуке не могу заснивати на доказима који су, непосредно или посредно, сами по себи или према начину прибављања у супротности са Уставом, овим закоником, другим законом или општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, осим у поступку који се води због прибављања таквих доказа; да је суд дужан да непристрасно оцени изведене доказе и да на основу њих са једнаком пажњом утврди чињенице које терете или иду у корист окривљеном; да изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке суд оцењује по слободном судијском уверењу ; да пресуду, или решење које одговара пресуди, суд може засновати само на чињеницама у чију је извесност уверен ; да ће сумњу у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела или примена неке друге одредбе кривичног закона, суд у пресуди, или решењу које одговара пресуди, решити у корист окривљеног .
Одредбама члана 68. ЗКП је, поред осталог, прописано: да окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца у складу са одредбама овог законика и да његовом саслушању присуствује бранилац (став 1. тач. 3) и 4)); да је орган поступка дужан да пре првог саслушања окривљеног поучи о правима из става 1. тач. 2) до 4) и тачка 6) овог члана (став 2.).
Одредба члана 74. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да окривљени мора имати браниоца ако се поступак води због кривичног дела за које је прописана казна затвора од осам година или тежа казна – од првог саслушања, па до правноснажног окончања кривичног поступка;
Члан 76. став 1. ЗКП предвиђа да, ако у случајевима из члана 74. овог законика бранилац не буде изабран или у току кривичног поступка окривљени остане без браниоца или се у случају из члана 73. став 3. тачка 4) овог законика, ако је реч о обавезној одбрани, не споразуме са саокривљенима о браниоцу или не изабере другог браниоца, јавни тужилац или председник суда пред којим се води поступак ће му за даљи ток поступка решењем поставити браниоца по службеној дужности, по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора.
Одредбама члана 84. ЗКП прописано је да докази који су прибављени противно члану 16. став 1. овог законика (незаконити докази) не могу бити коришћени у кривичном поступку.
Одредбама члана 85. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се окривљеном саопштити и омогућити да користи права из члана 68. став 1. овог законика, а упозориће се на дужности које има (члан 70.) и на последице ако их не испуни (став 2.); да ће се окривљени након тога позвати да се изричито изјасни о томе да ли ће узети браниоца по свом избору, уз упозорење да ће му ако не изабере браниоца у случају обавезне одбране, бити постављен бранилац по службеној дужности у складу са одредбама овог законика (став 3.); да окривљени може бити саслушан у одсуству браниоца ако се изричито одрекао тог права, ако уредно позвани бранилац није присутан иако је обавештен о саслушању (члан 300. став 1.), а не постоји могућност да окривљени узме другог браниоца или ако за прво саслушање окривљени није обезбедио присуство браниоца ни у року од 24 часа од часа кад је поучен о овом праву (члан 68. став 1. тачка 4), осим у случају обавезне одбране (став 4.); да се, ако окривљени није поучен или му није омогућено да користи права из става 2. овог члана или изјава окривљеног из става 3. овог члана о присуству браниоца није унета у записник или ако је поступљено противно ставу 4. овог члана или ако је исказ окривљеног добијен противно члану 9. овог законика, на исказу окривљеног не може заснивати судска одлука (став 5.).
Члан 93. ЗКП предвиђа: да је од дужности сведочења искључено, поред осталих, лице које је бранилац о ономе што му је окривљени као свом браниоцу поверио (став 1. тачка 3) ); да, изузетно од става 1. овог члана, суд може на предлог окривљеног или његовог браниоца одлучити да испита лице које је искључено од дужности сведочења (став 2.).
Одредбе члана 287. ЗКП прописују да ће, ако полиција у предистражном поступку предузме доказну радњу о томе без одлагања обавестити јавног тужиоца (став 1.); да докази које је полиција прибавила предузимањем доказних радњи могу бити коришћени у даљем току кривичног поступка, ако су доказне радње спроведене у складу са овим закоником (став 2.).
Члан 289. ЗКП, поред осталог, предвиђа: да, кад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, може то лице позивати само у својству осумњиченог, и у позиву ће се осумњичени упозорити да има право да узме браниоца (став 1.); да је, ако у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, полиција дужна да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1) и 2) овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању (став 2.); да ће о поступању у смислу одредби ст. 1. и 2. овог члана, полиција без одлагања обавестити надлежног јавног тужиоца, као и да јавни тужилац може обавити саслушање осумњиченог, присуствовати саслушању или саслушање поверити полицији (став 3.); да ће, ако осумњичени пристане да да исказ, орган који обавља саслушање поступити у складу са одредбама овог законика о саслушању окривљеног под условом да су пристанак осумњиченог да буде саслушан и његов исказ током саслушања дати у присуству браниоца, а записник о овом саслушању се не издваја из списа и може се користити као доказ у кривичном поступку (став 4.).
Одредбом члана 293. став 3. ЗКП је прописано да ће се ухапшеном, ако у случају обавезне одбране (члан 74.) не узме браниоца у року од 24 часа од часа кад је поучен о овом праву или изјави да неће узети браниоца, поставити бранилац по службеној дужности.
Одредбе члана 438. став 2. тач. 1) и 3) ЗКП прописују да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји и ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати, осим ако је, с обзиром на друге доказе, очигледно да би и без тог до каза била донесена иста пресуда и ако суд у току главног претреса није применио или је неправилно применио неку одредбу овог законика, а то је било од одлучног утицаја на доношење закони те и правилне пресуде.
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, у суштини , оспорава начин на који су судови према њему применили норме процесног права. Повреду означених уставних права подносилац темељи првенствено на тврдњи да је првостепена пресуда заснована на доказима на којима се према одредбама Законика о кривичном поступку не може заснивати. С обзиром на то да приликом првог саслушања у полицији подносилац није имао изабраног браниоца, нити му је постављен бранилац по службеној дужности , а у полицији је саслушан као осумњичени за кривично дело за које је одбрана обавезна, његов исказ, по мишљењу подносиоца, није „процесно ваљан“, односно на њему се није могла засновати првостепена пресуда. Сматра да ч ињеница да је том саслушању присуствовао адвокат С.А., који није био нити изабрани нити постављени бранилац, не може заменити обавезну одбрану у складу са одредбама Законика о кривичном поступку. Тврди да, како је првостепени суд сматрао да је адвокат С.А, приликом првог саслушања подносиоца у полицији, имао својство његовог браниоца по службеној дужности, није га смео саслушати у својству сведока, нити на његовом исказу засновати првостепену пресуду. С обзиром на то да је оспорена првостепена пресуда заснована и на ова два доказа , на којима се није могла засновати, по мишљењу подносиоца, повређене су одредбе Законика о кривичном поступку. Имајући у виду да другостепени суд, одлучујући о жалби подносиоца изјављеној против првостепене пресуде није прихватио ове његове жалбене наводе, већ је прихватио и потврдио став првостепеног суда, подносилац сматра да му је произвољном применом процесног права повређен о право на одбрану и право на правично суђење.
У конкретном случају, окривљени и његов бранилац су у спроведеном кривичном поступку истицали да окривљени приликом првог саслушања у полицији није имао изабраног браниоца нити браниоца постављеног по службеној дужности, иако је, с обзиром на тежину кривчног дела које му је било стављено на терет, одбрана од стране адвоката била обавезна, а адвокат који је присуствовао његовом саслушању није постављен за његовог браниоца нити решењем надлежног јавног тужиоца, нити решењем полиције. Из исказа саслушаних сведока, полицајаца који су саслушавали подносиоца као осумњиченог, произлази да је уобичајена пракса у полицији да се приликом првог саслушања осумњиченог и не сачињава решење о постављању браниоца по службеној дужности, те да у конкретном случају такво решење није донето, нити је осумњиченом уручено. На главном претресу је бранилац окривљеног предложио суду да се прибаве писмена из којих би се утврдило да ли је осумњиченом приликом првог саслушања у полицији био постављен бранилац по службеној дужности, али је првостепени суд такав предлог одбране одбио, сматрајући да те околности нису битне за пресуђење.
Из садржине цитираних одредби чл. 68, 74, 76, 84. и 85. Законика о кривичном поступку произлази да окривљени (израз који служи као општи назив за осумњиченог, окривљеног, оптуженог и осуђеног), приликом првог саслушања због кривичног дела за које је прописана обавезна одбрана, мора имати изабраног браниоца или браниоца по службеној дужности, кога решењем поставља јавни тужилац или председник суда пред којим се води поступак. Како из изричитих законских одредби јасно произлази да се бранилац по службеној дужности поставља решењем јавног тужиоца или председника суда пред којим се поступак води, Уставни суд сматра да полицијски службеници ПУ Нови Сад нису могли да започну прво саслушање подносиоца уставне жалбе у својству осумњиченог пре него што осумњичени, овде подносилац, сам не ангажује браниоца по сопственом избору, односно пре него што му браниоца по службеној дужности не одреди надлежни јавни тужилац, с обзиром на то да је подносиоцу устав не жалбе било стављено на терет извршење кривичног дела за које је законом запрећена казна затвора у трајању од две до дванаест година, због чега је окривљени од првог саслушања до правноснажног окончања кривичног поступка морао имати браниоца.
Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да подносилац уставне жалбе приликом првог саслушања у полицији у својству осумњиченог није имао изабраног браниоца, као и да је у току кривичног поступка остало непотпуно утврђено да ли је адвокат С.А, који је био присутан приликом саслушања подносиоца уставне жалбе у предистражном поступку , био постављен решењем Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду за браниоца по службеној дужности, сагласно одредби члана 76. став 1. ЗКП. Наиме, из образложења оспорених пресуда произлази да је на главном претресу из исказа окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, сведока адвоката С .А. и полицијских службеника Н.С. и В.И. несумњиво утврђено да је пре саслушања у предистражном поступку подносилац уставне жалбе упозорен да мора имати браниоца приликом првог саслушања, те како је он изјавио да не зна кога би ангажовао, полицијски службеници су му рекли да ће му бити постављен бранилац по службеној дужности С.А, на шта је он пристао; да је адвокат С.А. пре саслушања са окривљеним обавио поверљив разговор; да је адвокат С.А. био присутан у току његовог саслушања пред полицијом у својству осумњиченог; да је окривљеном и браниоцу омогућено да прочитају записник, али да су они слушали гласно диктирање свега што је унето у записник, те су га обојица потписали без примедби.
По оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја, одбијање доказног предлога првостепеног суда да утврди да ли је донето решење о постављању браниоца по службеној дужности осумњиченом приликом његовог првог саслушања у полицији, суштински није довело до повреде права на одбрану подносиоца уставне жалбе. Ово стога што у току кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе подносиоцу није било ускраћено право да сам ангажује адвоката по сопственом избору, а његовом саслушању је присуствовао адвокат С.А, који је био позван од стране полицијских службеника, након што је окривљени изјавио да неће ангажовати адвоката и да пристаје да га по службеној дужности заступа С.А, са којим је пре саслушања обавио поверљив разговор. Стога Уставни суд оцењује да се, у околностима конкретног случаја, не могу прихватити као основани наводи подносиоца да адвокат који је присуствовао првом саслушању окривљеног без решења којим се поставља за браниоца по службеној дужности, не може имати својство постављеног браниоца .
Уставни суд указује на то да је Виши суд у Новом Саду тиме што је на главном претресу, у спроведеном доказном поступку, саслушао у својству сведока и адвокат а С.А, испитујући га искључиво на околности како је он ангажован за одбрану окривљеног у предистражном поступку и како је текло саслушање осумњиченог у полицији, отклонио све неправилности које су полицијски службеници ПУ Нови Сад и Више јавно тужилаштво у Новом Саду учинили приликом постављања браниоца по службеној дужности подносиоцу уставне жалбе, а које, иако представљају повреду процесних одредби, суштински нису довеле до повреде било ког Уставом гарантованог права.
Поред наведеног, а имајући у виду да из достављене документације произлази да Виши суд у Новом Саду приликом испитивања адвоката С.А. у својству сведока истог није саслушавао на околности чије би изношење представљало повреду дужности чувања професионалне тајне, Уставни суд је оценио да нису основани наводи уставне жалбе ни о арбитррерној примени одредаба члана 93. ЗКП.
Имајући у виду наведено, Уста вни суд је оценио да наведени докази – исказ подносиоца као осумњиченог који је дао приликом првог саслушања у полицији у присуству адвоката С.А, као и исказ истог адвоката који је дао у својству сведока на главном претресу не представљају доказе на којима се судске одлуке не могу заснивати, сагласно одредби члана 16. став 1. Законика о кривичном поступку.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је кривични поступак у целини био правичан, Уставни суд је разматрао да ли је кривични суд више инстанце у поступку по правном леку образложио битне жалбене наводе којима је подносилац уставне жалбе оспоравао законитост првостепене пресуде. Наиме, окривљени је, поред осталог, у жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде истакао да адвокат С.А. у преткривичном поступку није постављен за браниоца по служабеној дужности у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, као и да првостепени суд није могао овог адвоката испитати у својству сведока, управо зато што га је суд сматрао браниоцем по службеној дужности .
Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, став 60.). У конкретном случају, другостепени суд је у оспореној пресуди прихватио аргументе првостепеног суда, наводећи да није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, јер чињеница да није донето решење од стране МУП о постављању браниоца по службеној дужности, по оцени суда, није од утицај а на суштинску чињеницу да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, имао браниоца приликом саслушања у полицији, те да је и у том смислу његов исказ процесно ваљан. Такође, по ставу другостепеног суда, испитивањем на главном претресу у својству сведока браниоца који је био присутан саслушању окривљеног у полицији, адвоката С.А, није повређена одредба члана 93. став 1. тачка 2) ЗКП, јер овај сведок није испитиван на околности чије би изношење представљало повреду дужности чувања професионалне тајне, него на околности како је текло саслушање овог окривљеног у полицији, односно у погледу вер одостојности тог његовог исказа. У том смислу, испитивањем наведеног сведока на наведене околности, по оцени другостепеног суда, није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка.
Стога, Уставни суд сматра да је Апелациони суд дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су биле од значаја за доношење одлуке у овом кривичном поступку .
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспорене пресуде Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 23. јуна 2014. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 43/15 од 2. априла 2015. године јесу образложене на начин који задовољава услове из члан а 32. став 1. Устава, односно задовољавају стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
У односу на остале наводе уставне жалбе, Уставни суд и овом приликом указује на то да није надлежан да оцењује законитост судских одлука које су оспорене уставном жалбом, већ само да испита да ли је поступак у коме су те одлуке донете био у целини правичан, односно да ли је обезбедио подносиоцу процесне гаранције садржане у одредбама члана 32. Устава. Уставни суд није овлашћен да уместо и након редовних судова оцењује изведене доказе у кривичном поступку и да тиме преузима судску надлежност, нити да утврђује чињенично стање, да се изјашњава о постојању кривичног дела, правној квалификацији кривичног дела, кривици окривљеног, као и о целисходности врсте и висине изречене кривичне санкције, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је доказни поступак спроведен, односно да су докази цењени на очигледну штету неке од странака у поступку, што овде, по оцени Уставног суда, није случај.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама нису повређена права подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на одбрану, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава, па је у том делу уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), па је одлучио као у изреци.
Имајући у виду да је Уставни суд донео коначну одлуку о уставној жалби, разматрање захтева за одлагање извршења оспорене првостепене пресуде је беспредметно.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.