Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, у поступку по уставној жалби И. Ш. и К. Ш, обојице са пребивалиштем у Будимпешти, Мађарска, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. јула 2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се уставна жалба И. Ш. и К. Ш. изјављена против пресуде Управног суда У. 9545/17 од 30. октобра 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Ш. и К. Ш, обојица са пребивалиштем у Будимпешти, Мађарска, преко пуномоћника др С. Н, адвоката из Новог Сада, поднели су Уставном суду, 19. децембра 2019. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 9545/17 од 30. октобра 2019. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 32, 36. и 58. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом је оспорена пресуда Управног суда којом је одбијена као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета против решења Министарства финансија којим је одбијена њихова жалба изјављена против решења Агенције за реституцију, којим је одбијен као неоснован њихов захтев за враћање одузете имовине, односно обештећење за имовину одузету од бивше власнице Е. Г. Ш. рођ. Р.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на њихову повреду или ускраћивање.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у оспорени акт и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овој уставносудској ствари:
- да је решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад број 46-005697/2013 од 26. јула 2016. године одбијен захтев подносилаца уставне жалбе за враћање одузете имовине, односно обештећење за имовину одузету од бивше власнице Е. Г. Ш. рођ. Р;
- да су подносиоци уставне жалбе у предметном захтеву навели да је бивша власница рођена 10. маја 1890. године у Мађарској и да је била држављанин Мађарске;
- да је одлуком Месног одбора Нови Бечеј од 22. марта 1946. године о утврђивању објеката аграрне реформе на поседу Р. Г. експроприсано од наследника тог лица у корист земљишног фонда земљиште у површини од 375 кј 74 квкв;
- да је, имајући у виду одредбу члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Агенција оценила да је захтев неоснован, јер је обавезу обештећења бивше власнице преузела Мађарска Споразумом о регулисању нерешених финансијских и привредних питања између ФНРЈ и НР Мађарске склопљеним 29. маја 1956. године и да су ту оцену прихватили другостепени орган и Управни суд.
4. У уставној жалби се повреда права на правично суђење и права на једнаку заштиту права образлаже тиме да је Агенција за реституцију у другим предметима у којима су подносиоци захтева мађарски држављани доносила решења о враћању имовине, због тога што постоји реципроцитет између Републике Србије и Мађарске у области реституције, а да је само у поступку по предметном захтеву подносилаца применила Споразум о регулисању нерешених финансијских и привредних питања између ФНРЈ и НР Мађарске од 29. маја 1956. године. Не оспоравајући обавезу Мађарске да обештети своје држављане, подносиоци истичу да нема места примени наведеног споразума, јер се он односи на права, потраживања и захтеве који су настали пре 1. јануара 1955. године, а у конкретном случају „захтев за реституцију, односно право на реституцију је настало даном ступања на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу“.
Испитујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да су Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 108/13, 142/14 и 88/15) уређени услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 1. став 1.). Одредбама члана 5. тог закона је прописано: да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (став 1. тачка 1)); да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице – страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (став 1. тачка 5)); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора (став 3. тачка 1)).
Уставни суд је даље констатовао да је Споразумом о регулисању нерешених финансијских и привредних питања између ФНРЈ и НР Мађарске предвиђено да стране уговорнице сматрају узајамно намиреним сва права, потраживања и захтеве на плаћање у новцу и друга давања која су из било каквог основа настали пре 1. јануара 1955. године према другој страни уговорници, као и њеним држављанима (члан 1. тачка 1)), те да салдо узајамних права, потраживања и захтева износи 85 милиона САД долара у корист ФНРЈ и да ће се потпуно и коначно намирити тиме што ће Влада НР Мађарскe у року одређеном уговором испоручити Влади ФНРЈ робе у наведеној вредности (члан 2. тачка 1)). Из наведених одредаба закона, по оцени Уставног суда, произлази да је право на реституцију установљено у корист бившег власника одузете имовине, а да његови наследници имају то право само у случају његове смрти или проглашења умрлим, те су и услови за стицање тог права прописани најпре у односу на бившег власника, а потом у односу на законске наследнике који то право изводе из његовог права. Овај суд, стога, налази да нема места испитивању постојања реципроцитета у остваривању права законских наследника ако се у поступку утврди да је за бившег власника који је страни држављанин обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора.
Полазећи од наведених одредаба Закона и Споразума, Уставни суд је оценио да право на реституцију не може остварити бивши власник који је мађарски држављанин, ако му је имовина подржављена у периоду од 9. марта 1945. године до 1. јануара 1955. године, из чега даље следи да то право нема ни бивши власник у конкретном случају, коме је имовина одузета применом прописа о аграрној реформи, на основу одлуке надлежног органа од 22. марта 1946. године. Суд сматра да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да се наведени споразум не односи на бившег власника, због тога што право на реституцију није постојало у наведеном периоду, већ је настало ступањем на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Уставни суд истиче да су управо лица којима је имовина подржављена у периоду после 9. марта 1945. године, односно њихови законски наследници, стекли могућност да остваре право на враћање те имовине, односно обештећење, јер им је имовина одузета без (правичне) накнаде.
Уставни суд наглашава да се заштита од арбитрерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења огледа, поред осталог, у обавези надлежних органа да у истоврсним случајевима једнако одлучују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају. Овај суд констатује да су подносиоци доставили решења Агенције за реституцију која су донета по захтевима које су поднели мађарски држављани за враћање имовине одузете од Т. М.(1) из Сенте и Т. М.(2) из Сенте, због чега је Агенција у тим предметима испитивала да ли постоји узајамност у погледу остваривања права на враћање имовине по захтевима које су држављани Републике Србије подносили за имовину која је подржављена у Мађарској.
Одступање од постојеће судске праксе, односно промена правног схватања подразумева да постоји идентитет чињеничног и правног основа у предметном управном поступку и правноснажно окончаним управним поступцима на које се указује уставном жалбом. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је у предметном управном поступку била неспорна чињеница да је бивши власник имао држављанство Мађарске. Стога се, према становишту Уставног суда, не може говорити о постојању идентитета чињеничног и правног основа у том поступку и поступцима који су правноснажно окончани достављеним решењима Агенције за реституцију. Суд, поред тога, указује на то да су решења Агенције за реституцију, на која се позивају подносиоци, донета три године након доношења предметног решења Агенције, због чега иста не могу бити доказ за тврдњу о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцима уставне жалбе.
Уставни суд је, имајући у виду садржину уставне жалбе, оценио да подносиоци повреду права на имовину сматрају последицом истакнуте повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права. С обзиром на изложено, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе нису имали легитимно очекивање да ће у поступку пред Агенцијом за реституцију остварити право на враћање предметне имовине, односно обештећење.
Уставни суд је, полазећи од свега наведеног, уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23).
5. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА (Dr. KORHECZ TAMÁS)
у односу на Решење Уставног суда број Уж-13619/2019 од 13. јула 2023.године
Наведеним решењем Уставни суд је одбацио уставну жалбу подносиоца која је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9545/17 од 30. октобра 2019. године, којом је одбијена као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе.
Сматрам де је одлука Уставног суда, као и Управног суда и органа управе заснована на погрешном тумачењу релевантног права, што је довело до повреде права на правично суђење и права на имовину подносилаца уставне жалбе. Пре разматрања конкретног уставносудског спора, и формулисања правних резона који би могли оправдати утврђивање повреде уставних права, сматрам потребним да се кратко осврнем на укупну проблематику реституције имовине у Србији, али и шире.
РЕСТИТУЦИЈА ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊЕ У СРБИЈИ И У БИВШИМ ДРЖАВАМА СОЦИЈАЛИЗМА У ЕВРОПИ
Након Другог светског рата, комунистички политички покрети су насилним путем, а често, и уз активну помоћ Совјетског савеза преузели државну власт и изградили нови државни поредак у великом броју држава Средње и Источне Европе. Нови, револуционарни поредак био је заснован на владавини једино дозвољене комунистичке партије, на привреди, која је утемељена на доминацији државне својине, на ограничењу тржишта и на разним монополима. Првобитна акумулација државног капитала, на којој је заснована социјалистичка привреда извршена је у првим годинама комунистичке владавине уз конфискацију и национализацију индустрије, великих пољопривредних газдинстава и целокупног финансијског сектора, све то без релевантног, или пак, било каквог обештећења дотадашњих власника. Након готово пола века, социјалистички државни и привредни поредак је доживео потпуни слом, а принципи грађанске демократије, тржишне привреде, и равноправности својинских облика уз гаранције људских права постали су темељи уставног поретка скоро свих бивших европских социјалистичких држава. У новим околностима, поред приватизације државних привредних субјеката, друго значајно питање везано за национализовану имовину је постало враћања имовине бившим власницима, односно обештећење бивших власника, или њихових наследника. У многим државама, али (не и у Србији), приватизација државних предузећа и обештећење бивших власника били су повезани процеси. Реституција национализоване имовине у бившим социјалистичким државама је извршена на различите начине, и остварена је у веома различитом обиму. Пошто реституција није била уставна или међународно правна обавеза држава, него више морални и политички диктат правичности, који је вреднован у процесу европских интеграција, законодавац је у свим државама уживао широку слободу у обликовању законског оквира реституције. Србија је међу последњима, тек у другој деценији 21. века створила законски оквир за реституцију одузете имовине, и кренула у враћање одузете имовине, односно у процес обештећења. Одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу су оспорене великим бројем иницијатива пред Уставним судом. Уставни суд је, само у једном случају донео утврђујућу одлуку, када је Одлуком број IУз-90/2014 од 15. јула 2015. године утврдио несагласност са Уставом део одредбе става 4 члана 23. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Остале иницијативе, Суд је одбацио решењем или закључком, признајући широку слободу законодавца у погледу различитих ограничења у поступку реституције: у погледу одређивања круга лица који могу захтевати враћање одузете имовине, одређивање имовине која се може, односно не може вратити у натуралном облику, обавезе прилагања тачно одређених доказа, и одређивање начина и висине обештећења (види нарочито решења IУз-462/2011 од 11 .априла 2013. године, IУз-429/2011 од 18. априла 2013.године и IУз-3/2012 од 12. децембра 2013. године). Осим у нормативној контроли, Уставни суд је одлучивао и о уставности примене закона од стране органа управе и судова, у појединачним правним стварима, у поступку одлучивања о уставним жалбама.
РЕЛЕВАНТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ, И ПРИМЕНА ПРАВА, СПОРНО ПРАВНО ПИТАЊЕ У КОНКРЕТНОМ ПРЕДМЕТУ
Подносиоци уставне жалбе, држављани Мађарске су у априлу 2013. године као законски наследници бившег власника одузете, подржављене имовине поднели захтев за повраћај одузете имовине Агенцији за реституцију. У управном поступку неспорно је утврђено да је од бившег власника имовина одузета одлуком Месног народног одбора у Новом Бечеју бр. 5491/46 од 22. марта 1946. године о утврђивању објеката аграрне реформе у корист земљишног фонда, која одлука је потврђена одлуком Окружног аграрног суда у Петровграду (данас Зрењанин) бр. 3510/46 од 15. априла 1946. Ништа необично. Бивша власница је пала под удар аграрне реформе која је спроведена на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији из 1945. године. На основу овог закона подржављена je и одузета законито стечена имовина без накнаде од бивших власника великих пољопривредних имања. Иста судбина је задесила и више стотина других власника пољопривредног земљишта, укључивши како домаће, тако и стране држављане, лица без држављанства, чак и лица која су неким чудом преживела страхоте Холокауста. Све се то десилo углавном 1946. године, у првој послератној години, која је и даље била пуна правне и егзистенцијалне неизвесности. У управном поступку реституције утврђене су све релевантне чињенице које су неопходне да се врати одузета имовина: имовина је одузета бившем власнику на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, која је експлицитно наведена у Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, Захтеву су приложени појединачни правни акти органа тадашње државне власти са којима је имовина одузета бившем власнику, и коначно, доказано је и то да су подносиоци захтева законски наследници бившег власника. Без обзира на ове неспорно утврђене чињенице, захтев за враћање одузете имовине је одбијен на основу одредба члана 5. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, према којем право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора. Према ставу органа управе, што је прихватио и Управни суд, обавезу обештећења бившег власника у конкретном случају, Споразумом о регулисању нерешених финансијских и привредних питања између Федеративне Народне Републике Југославије и Народне Републике Мађарске од 29. маја 1956. године је преузела страна држава, у овом случају Мађарска. Према томе, у уставносудском спору, Уставни суд је требао размотрити, да ли је оваква примена релевантних прописа била произвољна, па је на тај начин повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, а као резултат те повреде, и права на имовину. У фокусу овог спора јесте питање да ли је билатералним Споразумом о регулисању нерешених финансијских и привредних питања између Федеративне Народне Републике Југославије и Народне Републике Мађарске од 29. маја 1956. године (у даљем тексту Билатерални споразум из 1956. године) Мађарска преузела обавезу обештећења бившег власника, држављанина Мађарске, како резонују органи управе, или, таква обавеза Мађарске не произилази из одредаба Билатералног споразума из 1956. године. У наредном делу свог издвојеног мишљења покушаћу да детаљно наведем разлоге који говоре у прилог става, да таква обавеза није преузета.
ЈЕЗИЧКО ПРАВНО-ДОГМАТСКО ТУМАЧЕЊЕ РЕЛЕВАНТЕ НОРМЕ БИЛАТЕРАЛНОГ СПОРАЗУМА ИЗ 1956. ГОДИНЕ
Агенција за реституцију је одбила захтев за враћање имовине позивајући се искључиво на члан 1. Билатералног споразума из 1956. године, који гласи „Стране уговорнице, како у своје име, тако и у име својих правних лица и држављана сматрају узајамно намиреним сва права, потраживања, и захтеве на плаћања у новцу, испоруке робе и друга давања, који су из било ког правног основа настали пре 1. јануара 1955 према другој Страни Уговорници, њезиним правним лицима, као и њезиним држављанима.“ и закључила да је право на обештећење за национализовану имовину бившег власника од Југославије (па и од њеног наследника Србије) преузела Мађарска. Још једном напомињем, да овакав став органа управе заснован је искључиво на већ цитираној одредби, норми Билатералног споразума из 1956. године, и у оспореним одлукама није цитирана нека друга одредба, неког другог општег или појединачног правног акта која би подржала став органа о преузимању обавезе обештећења од стране Мађарске. Поставља се питање, да ли је овакав став, који је прихватио и другостепени орган, Управни суд, а и Уставни суд, произилази из садржине наведене норме Билатералног споразума из 1956. године? За разлику од мојих уважених колега, сматрам да не произилази. Једноставно речено, ако до значења већ цитиране норме желимо стићи применом правила језичког тумачења, долазимо до закључка, да из ове норме Билатералног споразума из 1956. године, никако не произилази обавеза обештећења Мађарске за бивше власнике одузете имовине. Ова норма (након што су стране пребиле сва документована потраживања како државе, тако и домицилних правних лица и држављана, и утврдили биланс према коме је Мађарска након пребијања потраживања обавезна да плати Југославији 85 милиона долара) ауторитативно утврђује само то, да према Југославији не постоје више никаква потраживања (ни државе Мађарске, нити њених правних и физичких лица) у односу на права која су настала пре 1. јануара 1955. године, што се vice versa односи и на потраживања државе Југославије и њених субјеката према Мађарској. Према томе, овом нормом држава Мађарска се након пребијања, између осталог, и у име својих држављана, одрекла права која су пре 1. јануара 1955 настала, (између осталог и на основу аграрне реформе којој је бившој власници, држављанки Мађарске одузето пољопривредно земљиште). Ова норма је акт ауторитативног располагања правом поданика (држављана), а никако норма, с којом држава себи намеће било какву обавезу према својим држављанима, а камоли обавезу обештећења домаћих држављана. Обештећење сопствених држављана се у овој норми, као ни у осталим одредбама Билатералног споразума из 1956. године уопште не спомиње, ни изричито, ни имплицитно, односно индиректно. У раном социјализму, држављани су сматрани субјектом државе, подаником државе без неотуђивих људских права, која су се могла заштитити и у односу на ауторитативне акте државне власти. Чак шта више, држављани богаташи, индустријалци, племићи, земљопоседници су сматрани и класним, и државним непријатељима. Према таквом схватању односа државе и држављана, држава је могла без накнаде одузети имовину, али и, па чак и живот држављанина, класном непријатељу, без ограничења у виду неотуђивих људских права. Па тако, држава Мађарска је тада могла да одузме имовину домаћег држављана без накнаде, или да располаже имовином својих држављана, односно потраживањима свог држављана према другој држави, у конкретном случају према социјалистичкој Југославији. Према томе, то што су се Мађарска и Југославија, као државе споразумеле о томе да пребију права и потраживања својих поданика (држављана), и то преточили у правну норму, никако не значи да су тиме имплицитно и преузели обавезу да обештете своје држављане у складу са ставом 3. члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Имплицитно преузимање такве обавезе било би потпуно страно времену и простору у коме је Билатерални споразум из 1956. године настао. Горе наведеним аргументима можемо додати још један. Наиме, према начелу из члана 18. Устава Србије, људска и мањинска права, се тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва. У конкретном случају, органи су одредбу из члана 5. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу тумачили управо супротно начелу из члана 18. Устава Републике Србије, на начин да се онемогући обештећење бивших власника, да се на неки начин исправи историјска неправда учињена бившим власницима, што свакако представља демократску вредност.
Као што је то већ раније написано, из цитиране одредбе, нити из других одредаба Билатералног споразума из 1956. године језичким тумачењем није могуће доћи до закључка да је Мађарска преузела обавезу обештећења свих мађарских држављана којима је држава Југославија одузела имовину, па ни бившег власника, у конкретном случају. Међутим, поставља се питање, да ли закључак органа управе, да је Мађарска преузела обавезу обештећења својих држављана можда произилази из других међународних споразума, односно, да одлука Агенције о реституцији о одбијању је ипак у суштини исправна, али се не заснива на цитираном члану 1. Билатералног споразума из 1956. године, него, евентуално, на неком другом међународном правном акту?
ШИРИ ИСТОРИЈСКИ И МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНИ КОНТЕКСТ БИЛАТЕРАЛНОГ СПОРАЗУМА
У потрази за одговором да ли је неким међународним споразумом Мађарска ипак преузела обавезу да обештети своје држављане (или неке категорије држављана) за имовину коју су од њих одузели органи Југославије, извршио сам мање истраживање. Проучавајући релевантне акте, али и стручну литературу која је везана за национализацију мађарске имовине на простору бивше Југославије након Другог светског рата, наишао сам на неколико интересантних научних радова, који могу допринети правилном и целовитом тумачењу одредаба Билатералног споразума из 1956. године. Први, је рад Јаноша Хонварија из 2010. године[1] , док руги рад је написала Енике А. Шајти и објављен је 2013. године[2]
У свом раду Хонвари, на основу приложене богате архивске грађе (извештаји, службена писма, записници везани за Билатерални споразум из 1956. године) анализира садржину, циљеве, политичке околности овог споразума. Из самог рада, као и из приложених докумената може се закључити да Билатералним споразумом из 1956. године Мађарска није преузеле општу обавезу обештећења својих држављана којима је Југославија одузела имовину, након Другог светског рата, а пре 1955. године. Оваква општа обавеза не постоји ни у једном од анализираних докумената. Међутим, ипак за решење спорног уставно-правног питања важан акт представља приложени Поверљиви записник уз Билатерални споразум из 1956. године који је потписан истог дана као и основни споразум, дакле 29. маја 1956. године (у даљем тексту: „Поверљиви записник“). Наравно, као поверљив акт, исти није објављен у службеним гласилима Југославије и Мађарске, али се сматра, да садржина овог записника једнако обавезује стране потписнике, као и сам основни споразум. За разлику од Билатералног споразума из 1956. године, који се састоји из свега три, кратка члана, Поверљиви записник се састоји из 19 чланова, и у великој мери разрађује, појашњава одредбе Билатералног споразума из 1956. године. Пажљивом анализом одредаба Поверљивог записника, долазимо да закључка да је Билатералним споразумом из 1956. године обухваћена и Мађарска имовина која је заплењена-одузета од стране Југословенских власти на основу члана 29. став 1. Париског мировног споразума са Мађарском од 10. фебруара 1947. године (у даљем тексту: „Мировни споразум из 1947“). Став 1. члана 29. Мировног споразума из 1947 омогућује победничким државама, укључивши и Југославију да на својој територији заплене или одузму имовину Мађарске, њених правних лица и држављана и без накнаде (као начин намирења штете коју су мађарске власти начиниле од 1941 до краја 1944), док став 3 овог Члана прописује обавезу Мађарске, да обештети своје држављане којима је одузета имовина на основу Мировног споразума из 1947, и касније иста није враћена. На основу члана 29. Мировног споразума из 1947, како на то у свом раду указује и Енике А. Шајти, Југославија је донела посебну Уредбу о прелазу мађарске имовине на територију Федеративне Народне Републике Југославије у државно власништво Федеративне Народне Републике Југославије по Уговору о миру са Мађарском (Службени лист ФНРЈ, бр. ФНЈ 91-779/1948 која је ступила на снагу 1.8.1948.). Члан 1. ове Уредбе је прописао да ће сва имовина мађарских држављана која је постојала на дан ступања на снагу Мировног споразума из 1947 (19.новембар 1947) постати имовина ФНР Југославије. Према томе, уколико је имовина одузета од мађарских држављана на основу члана 29 Мировног споразума из 1947, односно Уредбом из 1948. године Мађарска има обавезу да обештети своје држављане, а истовремено, argumentum a contrario, ако имовина мађарских држављана је одузета пре ступања на снагу Париског мировног споразума из 1947. године, Мађарска није имала, и нема обавезу да обештети своје држављане. Имовина, од бившег власника, у предмету, који је окончан Решењем Уставнoг суда Уж-13619/2019 од 13. јула 2023.године , одузета је пре закључења Мировног споразума из 1947, и доношења Уредбе Владе ФНРЈ 1948. године, та имовина крајем 1947. године већ није била имовина мађарског држављана – бившег власника, имовина је тада била у државном власништву није могла бити одузета применом члана 29. Мировног споразума из 1947.
У већ споменутом Поверљивом записнику прописана је обавеза држава да се споразуму о томе да преузму обавезу исплате пензије својим држављанима који се налазе у њиховим државама, а који су право на пензију стекли у другој држави потписници (члан IV.). Ова је једина одредба у овом правном акту у којој се спомиње преузимање неке обавезе од стране Мађарске од Југославије према својим држављанима, и vice versa.
Према томе да закључимо, одредбама међународних споразума Мађарска није преузела обавезу у односу на имовину која је одузета од мађарских држављана од стране југословенских власти 1945 и 1946 године, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, само у односу на имовину која је одузета након новембра 1947. године, на основу члана 29. Мировног споразума из 1947 и Уредбе Владе ФНРЈ из 1948. године.
Иако за конкретан уставносудски спор нема посебан значај, али вредно је пажње и податак да је Уставни суд Мађарске, још 1996. године донео одлуку број 37/1996. од 4. септембра 1996.године и утврдио да је мађарски законодавац учинио повреду Устава пропустом, пошто није испунио своју обавезу из става 3. члана 29. Мировног споразума из 1947. и није донео закон о обештећењу лица којима је на основу члана 29. Париског мировног споразума одузета имовина од стране држава победника као вид ратне одштете. Напомињемо, да према расположивој литератури, ова обавеза није испуњена ни до данашњег дана.
ЗАКЉУЧАК
Уставни суд је решењем Уж-13619/2019 од 13. јула 2023.године потврдио уставност одлуке Агенције за реституцију, са којим је на основу члана 5. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу одбио захтев за реституцију имовине одузете бившем власнику 1946. године, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, пошто је претходно закључио да је Мађарска, Билатералним споразумом из 1956. године преузела обавезу да обештети бившег власника у овом предмету. Агенција за реституцију је, са једне стране, поступила супротно основним правилима тумачења права, док са друге стране, пропустила је да сагледа, анализира и тумачи целину правног оквира који је регулисао одузимање имовине мађарских држављана у Југославији непосредно након завршетка Другог светског рата. Да је Агенција за реституцију сагледала укупан међународно-правни оквир овог питања, вероватно би закључила да међународним споразумима, укључивши и Мировни споразум из 1947 као и додатак Билатералног споразума из 1956. године – Поверљиви записник, Мађарска није преузела међународно правну обавезу да обештети своје држављане за имовину коју су органи Југославије одузели 1946. године, у поступку аграрне реформе.
Београд, 5. септембра 2023.године
судија
Др Тамаш Корхец (Dr.Korhecz Tamás)
[1] Чланак је објављен у интернет часопису „Archiv.net“ број 2/2010.
[2] „Експроприација и национализација мађарске својине у Југославији након 1945.године“, објављена у Монографији са насловом „Консолидација Титовог режима у Потисју 1945-1955“, Сента, 2013.