Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби З. С . и Н . Џ, об ојице из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. јуна 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. С . и Н. Џ . изјављена против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду К ТПО 998/18 од 2 6. децембра 201 8. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С . и Н . Џ, об ојица из Београда, подне ли су Уставном суду, 1. марта 2019. године, преко пуномоћника У. М , адвоката из Панчева, уставну жалбу против решења Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године, због повреде права на правично суђење, права на рад и права на правну заштиту за случај престанка радног односа , зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уст авној жалби је, између осталог, наведено: да су подносиоци уставне жалбе, на основу решења о одређивању привремених мера Другог основног суда у Београду, као извршних исправа донетих у радним споровима које подносиоци као тужиоци воде против послодавца – Завода …, покренули извршне поступке ради враћања на рад; да је у тим извршним поступцима донето више решења и закључака о новчаном кажњавању Завода …, као правног лица и директора Г .Б. као одговорног лица , због невраћања подносилаца на рад, али да директор Г.Б. није поступио по правоснажним судским одлукама; да су због неизвршења судских одлука и поред вишеструког новчаног кажњавања, подносиоци поднели Другом основном јавном тужилаштву у Београду кривичне пријаве против директора Г.Б. због кривичних дела повреда права из радног односа из чл ана 163. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неизвршења судске одлуке из члана 340 . став 1. Кривичног законика; да су поднете кривичне пријаве, најпре, одбачене решењем Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. бр. 1435/16 од 20. јуна 2018. године, али да је по приговору подносилаца уставне жалбе, изјављеном против наведеног решења , Више јавно тужилаштво у Београду својим решењем КТПО 533/18 од 30. јула 2018. године усвојило изјављени приговор, укинуло побијано решење и наложило Другом основном јавном тужилаштву у Београду да предузме одређене доказне радње и ако утврди да осумњичени није поступио по правоснажним судским одлукама да донесе одлуку подношењем оптужног предлога против осумњиченог за кривична дела неизвршење судске одлуке и повреда права из радног односа; да је, поступајући по обавезујућем упутству Вишег јавног тужилаштава у Београду, Друго основно јавно тужилаштво у Београду решењем Кт. 1435/16 од 30. октобра 2018. године поновно одбацило кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе, с образложењем да пријављено дело није дело за које се гони по службеној дужности; да је приговор подносилаца изјављен против овог решења, Више јавно тужилаштво у Београду оспореним решењем КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године одбило као неоснован; да се оспорено решење заснива на потпуно произвољној и арбитрерној примени меродавног материјалног права од стране надлежних јавних тужилаштава, чиме је подносиоцима уставне жалбе повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчено одредбама члана 60. став 4. Устава и право на правично суђење зајемчено одредбама члана 32. став 1 . Устава ; да су разлози које је Више јавно тужилаштво дало у оспореном решењу уставноправно неприхватљиви, супротни Уставу Републике Србије, потврђеним међународним уговорима , који су саставни део унутрашњег правног поретка Републике Србије и позитивним прописима, који уређују правну заштиту за случај престанка радног односа; да се повреда права на правично суђење из члана 32. став 1 . Устава огледа у томе што оспорено решење Вишег јавног тужилаштва у Београду, којим је потврђено побијано решење Другог основног јавног тужилаштва у Београду, има за последицу невраћање подносилаца уставне жалбе на рад и продужавање извршних поступка у којима се понављају новчане казне које не дају резултате.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорено решењ е и наложи Вишем јавном тужилаштву у Београду да поново одлучи о приговору пуномоћника подносилаца уставне жалбе изјављеном против решења о одбацивању кривичне пријаве Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од 30. октобра 2018. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга пра вна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у спис е предмета Кт. 1435/16 Другог основног јавног тужилаштва у Београду, затим у Портал судова – ток предмета основних и виших судова (https://tpson.portal.sud.rs/tposvs), као и у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном уставносудском предмету :
3.1. Релевантне чињенице које се односе на поступак Другог о сновног јавн ог тужилаштв а у Београду вођен у предмету Кт. 1435/16
У односу на поступак вођен пред Другим основним јавним тужилаштвом у Београду у предмету под бројем Кт. 1435/16, Уставни суд је утврдио следеће:
- да је Друго основно јавно тужилаштво у Београду поступало по кривичној пријави коју је 30. марта 2016. године поднео први подносилац уставне жалбе З. С . (допуњавану 29. јула 2016. године, 29. ј уна и 30. августа 2017. године), по којој је формиран предмет Кт. 1435/16, против Г.Б. због основа сумње да је, као одговорно лице у Заводу …, извршио кривично дело повреда права из радног односа из члана 163. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неизвршења судске одлуке из члана 340. став 1. Кривичног законика ;
- да је за исто кривично дело и против истог лица кривичну пријаву 13. априла 2017. године поднео и други подносилац уставне жалбе Н. Џ . (допуњену 1. септембра 2017. године), по којој је формиран предмет Кт. 1580/17, који је здружен предмету Кт. 1435/16;
- да су решењем Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од 20. јуна 2018. године , на основу члана 284. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, одбачене поднете кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе, јер пријављена дела нису кривична дела за које се гони по службеној дужности;
- да је пуномоћник подносилаца уставне жалбе 18. јула 2018. године поднео приговор против наведеног решења о одбачају кривичне пријаве;
- да је решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 533/18 од 30. јула 2018. године , на основу члана 51. став 3. Законика о кривичном поступку, усвојен приговор пуномоћника подносилаца уставне жалбе као основан, стављено ван снаге решење Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од 20. јуна 2018. године и наложено Другом основном јавном тужилаштву у Београду да настави кривично гоњење осумњиченог Г.Б, због кривичних дела повреда права из радног односа и кривичног дела неизвршење судске одлуке, тако што ће прибавити и извршити увид у списе Другог основног суда у Београду П1. 43/14, списе Другог основног суда у Београду И. 822/17, списе Другог основног суда у Београду П1. 193/16, списе Другог основног суда у Београду И. 1598/17, те списе Другог основног суда у Београду П1. 138/16 и списе Другог основног суда у Београду И. 26/17 и уколико утврди да осумњичени није поступио по прав носнажним одлукама суда – решењ у Другог основног суда у Београду 3П1 . 433/14 од 14. октобра 2014. године, који м је донета привремена мера и обавезан тужени Завод … да З. С . врати на рад и распореди на послове референта безбедности заштите здравља на раду и заштиту од пожара, те правоснажн ом решењу Другог основног суда у Београду 3П1 . 138/16 од 22. новембра 2016. године, којим је одређена привремена мера и обавезан тужени Завод … да оштећеног Џ. Н . врати на рад и расподели на послове који одговарају његовој стручној спреми, знању и способностима – донесе одлуку подношењем оптужног предлога против окривљено г, за пријављена кривична дела неизвршење судске одлуке из члана 340. став 1 . и п овреда права из радног односа из члана 163. К ривичног законика извршена на штету С . З . и Џ . Н ;
- да је у образложењу наведеног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 533/18 од 30. јула 2018. године, између осталог, наведено да је поменути приговор пуномоћника оштећених у потпуности основан, јер се разлог за одбачај кривичне пријаве, да по новој систематизацији не постоје радна места за оштећене и да Министарство за спорт забрањује отварање нових радних места и обављање повремених и привремених послова, те да је на тај начин осумњичени онемогућен у спровођењу одлука суда и да код њега не постоји умишљај као облик виности за наведена кривична дела, не може прихватити, јер се наведена кривична дела повреда права из радног односа и н еизвршење судске одлуке могу извршити и са директним и са евентуалним умишљајем, да се радња извршења кривичног дела н еизвршење судске одлуке врши и укидањем радног места, што је осумњичени и учинио , уз констатацију да је осумњичени могао макар и на један дан испоштовати правноснажне судске одлуке што је и мора о, а затим спровести поступак, с обзиром на то да више не постоје радна места за оштећене, третирањем оштећених као технолошки вишак, сходно одредбама Закона о раду;
- да су решењем Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од од 30. октобра 2018. године, на основу члана 284. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, поново одбачене поднете кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе, јер пријављено дело није кривично дело за кој е се гони по службеној дужности;
- да је пуномоћник подносилаца уставне жалбе 6. децембра 2018. године поднео приговор и против наведеног решења о одбачају кривичне пријаве;
- да је оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године, на основу члана 51. став 3. Законика о кривичном поступку, одбијен приговор пуномоћника подносилаца уставне жалбе поднет против решења Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од од 30. октобра 2018. године, као неоснован;
- да је у образложењу оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године, између осталог, наведено: да је извршен увид у спис Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16, те је утврђено да је током поступка саслушан осумњичени Г.Б. дана 17. маја 2018. године, потом испитани сведоци оштећени З. С, сведок оштећени Н . Џ . (погрешно означен као Џ.); да је прибављен извештај од стране Министарства омладине и спорта у Београду од 29. септембра 2017. године из ког произ лази да се Г.Б. обраћа о и тражи о одобрење, али да није добио одобрење за попуњавање радних места у Заводу … и о томе је доставио одлуку; да се у списима налазе пресуде Другог основног суда у Београду, закључци о извршењу и закључци о новчаном кажњавању; да је, имајући у виду наводе приговора, кривичне пријаве и доказе прибављене уз исти, чињениц а да су донете судске одлуке пред Дру гим основним судом – Одељење радних спорова , и то пресуда 3 П1. бр. 433/14 од 10. јула 2017 . године , којом је усвојен тужбени захтев З . С, поништено као незаконито решење туженог Завода … бр. 01-2844 од 9. јуна 2014. године, којим је тужиоцу отказан у говор о раду, те обавезан тужени да тужиоца врати на рад, у року од осам дана од дана пријем а писменог отправка пресуде, а п од претњом принудног извршења, закључак о спровођењу извршења 2И. бр. 822/17 од 7. августа 2017. годи не и Решење о привременој мери 3П1. бр. 138/ 16 од 22. новембра 2016. године, закључак о извршењу 6И. бр. 26/17 од 11. јануара 2017. године , с тим у вези донета решења о новчаном кажњавању од дана 22. фебруара и 24. марта 2017. године, којом пресудом и решењем је осумњичени обавезан да оштећене З . С . и Н. Џ . врати на посао; да се правилно у приговору наводи да су судске одлуке према члану 145 . став 3. Устава Републике Србије обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле ; да је осумњичени након доношења судских одлука предузео радње како би оштећене вратио на посао ; да је радно место на коме су оштећени били запослени престало да постоји Одлуком бр . 01-713 од 5. фебруара 2016. године, која одлука је донета пре него што су судске одлуке постале правоснажне и извршне, а да за нова радна места осумњичени није добио тражено одобрење; да је чланом 4. став 1 . З акона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС”, број 106/15) прописано да је суд искључиво надлежан за извршење извршних исправа у вези враћања запосленог на рад; да се са становништва кривичног права и кривичног дела које се осумњиченом ставља на терет поставља питање да ли код осумњиченог постоји умишљај, односно да ли се у његовим радњама стич у битна бележја кривичног дела н еизвршење судске одлуке из члана 340. став 1. Кривичног законика, из разлога што радња извршења није свако неизвршење судске одлуке, већ одбијање се изврши судска одлука, то подразумева и постојање могућности да се судска одлука изврши; да, у конкретном случају , судска одлука није извршена из разлога који су мање или више оправдани ( да су радна места престала да постоје, да су сва остала радна места попуњена, да је на снази забрана запошљавања у јавном сектору) због чега ни не постоји кривично дело у конкретном случају; да је, стога , правилна одлука Другог основног јавног тужилаштва у Београду када је нашао да је за кривично дело из члана 163. Кривичног законика које се осумњиченом Г.Б. ставља на терет неопходно постојање умишљаја, односно да се осумњичени свесно није придржавао закона или других прописа и других општих аката, те тиме другоме ускратио и ограничио права која му припадају, а коју одлуку је извео из тога што су радна места на којима су оштећени били запослени укинута, тачније престала су да постоје дана 5. фебруара 2016. године на основу Одлуке број 01-713, а у Заводу не постоји слично радно место, тј. адекватно радно место у складу са стручном спремом и образовањем оштећених; да се З авод путем Министарства спорта и омладине обраћао Министараству финансија ради попуњавања радних места и ради додатног ангажо вања, али су сваки пут били одбијени; да на страни осумњиченог Г.Б. не постоји ни директни ни евентуални умишљај, да оштећенима ускрати или ограничи право које им припада, тачније право на рад, док у погледу кр ивичног дела неизвршење судске одлуке из члана 340. став 1. Кривичног законика осумњичени Г.Б. није одбио извршење правноснажних решења Другог основног суда у Београду – Одељење радних спорова 3П1 . бр. 138/16 од 22. новембра 2016. године и 3П1 . број 433/14 од 10. јула 2017. годин е, већ нису постојали услови, нити одобрење Министарства спорта и медицине спорта РС и Министарства финансија за њихово враћање на посао ; да је и из тога изве ден закључак да осумњичени Г .Б. није поступио са евентуалним ни са директним умишљајем, већ да није имао услове да оштећене врати ни на краћи период на радна места, нити је могао да поступи по истом, обзиром да су радна места н а којима су радили оштећени укинута, те би њихово враћање на радно место било непоштовање закона; да у конкретном случају извршење судске одлуке остаје у домену грађанског права, тј. Закона о извршењу и обезбеђењу .
3.2. Релевантне чињенице које се односе на парничне поступке Другог основн ог суда у Београду
У односу на парничне поступке вођене пред Другим основним судом у Београду, Уставни суд је утврдио следеће:
- да је први подносилац уставне жалбе З. С . 7. августа 2014. године поднео тужбу, којом је тражио да суд поништи решење туженог Завода … са седиштем у Београду број 01-2844 од 9. јуна 2014. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад и да се тај парнични поступак води под бројем П1. 433/14;
- да је подносилац уставне жалбе З. С . 7. априла 2016. године поднео тужбу против туженог Завода … са седиштем у Београду, ради поништаја решења о отказу, враћања на рад и накнаде штете због незаконитог престанка радног односа и да се тај парнични поступак водио под бројем П1. 193/16;
- да су у наведеним парничним поступцима усвојени предлози тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе З. С . и одређене су привремене мере којима је обавезан тужени да тужиоца одмах врати на рад и распореди на послове референт а безбедности и заштите здравља на раду и заштите од пожара – сарадника (решење 3П1. 433/14 од 14. октобра 2014. године), односно да тужиоца врати на рад у року од осам дана од дана пријема писменог отправка решења (решење 1П1. 193/14 од 2. октобра 2017. године), све до правноснажног окончања спора, под претњом принудног извршења;
- да је и подносилац уставне жалбе Н. Џ . 8. марта 2016. године поднео тужбу којом је тражио да суд утврди ништавост решења туженог Завода … , са седиштем у Београду , број 01-723 од 8. фебруара 2016. године , којим је тужиоцу отказан уговор о раду, да се тужени обавеже да ту жиоца врати на рад и да му надокнади штету у вуди изгубљене зараде и да се тај парнични поступак водио под бројем П1. 138/16;
- да је и у наведеном парничном поступку, решењем 3П1. 138/16 од 22. новембра 2016. године, усвојен предлог тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе Н. Џ . и одређена је привремена мера којом је обавезан тужени да тужиоца одмах врати на рад и распореди на послове који одговарају његовој стручној спреми, знањима и способностима, у року од осам дана од дана пријема писменог отправка решења, а под претњом принудног извршења.
3.3. Релевантне чињенице које се односе на извршне поступке Другог основног суд а у Београду
У односу на извршне поступке вођене пред Другим основним судом у Београду, Уставни суд је утврдио следеће:
- да су, ради враћања запосленог, овде подносиоца уставне жалбе З . С , покренута и вођена и два извршна поступка у којима је подносилац уставне жалбе био извршни поверилац, а Завод … извршни дужник, и то у предметима И. 822/17 и И. 1598/17, у којима су сукцесивно доношена решења о новчаној казни – и то четири пута у предмету И. 822/17 (18. јуна и 8. октобра 2018. године и 12. фебруара и 13. марта 2019. године) и два пута у предмету И. 1598/17 (8. октобра 2018. године и 12. фебруара 2019. године);
- да је, ради извршења на рачуну правног лица или предузетника , покренут и вођен и извршни поступак у коме је подносилац уставне жалбе Н . Џ . био извршни поверилац, а Завод … извршни дужник, и то у предмету И. 26/17, у коме су сукцесивно донета четири решења о новчаној казни (22. фебруара, 24. марта и 16. августа 2017. године и 30. јула 2018. године).
3.4. Релевантне чињенице које се односе на управни поступак у управној ствари одлагања извршења решења послодавца до доношења правноснажне одлуке суда
У односу на управне поступке подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио следеће:
- да се подносилац уставне жалбе З. С . обратио Инспекторату за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – Одељењу инспекције рада у граду Београду захтевом за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду број 01-727 од 8. фебруара 2016. године, донетог од стране послодавца Завода …, са седиштем у Београду;
- да је првостепеним решењем инспектора рада Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Инспектората за рад – Одељења инспекције рада у граду Београду број 117-00-00809/2016-04 од 23. јуна 2016. године одложено , до правноснажности судске пресуде , извршењ е решења о отказу уговора о раду број 01-727 од 8. фебруара 2016. године;
- да је другостепеним решењем директора Инспектората за рад, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 164-03-00416/2016-01 од 27. јула 2016. године, решавајући о жалби послодавца Завода …, са седиштем у Београду, поништено наведено првостепено решење и одбијен као неснован захтев подносиоца уставне жалбе З . С . за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду број 01-727 од 8. фебруара 2016. године.
4. Одредбама члана 1. Устава утврђено је да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
Одредбама члана 23. став 1. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
Одредбама члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. став 4. Устава установљено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбама члана 82. став 1. Устава утврђено је да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је оштећени лице чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено (члан 2. став 1. тачка 11)); да је јавни тужилац дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности (члан 6. став 1.); да изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, јавни тужилац може одлучити да одложи или не предузме кривично гоњење, под условима прописаним овим Закоником (члан 6. став 3.); да је основно право и основна дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела (члан 43. став 1.); да је за кривична дела за која се гони по службеној дужности, јавни тужилац надлежан да руководи предистражним поступком и да одлучује о непредузимању или одлагању кривичног гоњења (члан 43. став 2. тач. 1) и 2)); да, ако јавни тужилац, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, одбаци кривичну пријаву, обустави истрагу или одустане од кривичног гоњења до потврђивања оптужнице, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу, да оштећени има право да поднесе приговор у року од осам дана од дана када је примио обавештење и поуку из става 1. овог члана, а ако оштећени није обавештен, може да поднесе приговор у року од три месеца од дана када је јавни тужилац одбацио пријаву, обуставио истрагу или одустао од кривичног гоњења, као и да ћ е непосредно виши јавни тужилац у року од 15 дана од дана пријема приговора из става 2. овог члана одбити или усвојити приговор решењем против којег није дозвољена жалба ни приговор и да ће решењем којим усваја приговор јавни тужилац издати обавезно упутство надлежном јавном тужиоцу да предузме, односно настави кривично гоњење (члан 51.); да државни и други органи, правна и физичка лица пријављују кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештена или за њих сазнају на други начин, под условима предвиђеним законом или другим прописом (члан 280. став 1.); да се кривична пријава подноси надлежном јавном тужиоцу, писмено, усмено или другим средством, да ако се кривична пријава подноси усмено, о њој ће се саставити записник и подносилац ће се упозорити на последице лажног пријављивања, да ако је пријава саопштена телефоном или другим телекомуникационим средством сачиниће се службена белешка, а ако је пријава поднесена електронском поштом сачуваће се на одговарајућем носиоцу података и одштампати (члан 281. ст. 1. и 2.); да ако јавни тужилац из саме кривичне пријаве не може оценити да ли су вероватни наводи пријаве или ако подаци у пријави не пружају довољно основа да може одлучити да ле ће спровести истрагу или ако је на други начин сазнао да је извршено кривично дело, јавни тужилац може сам прикупити податке; позивати грађане, под условима и з члана 288. ст. 1. до 6. овог законика и поднети захтев државним и другим органима и правним лицима да му пруже потребна обавештења (члан 282. став 1.); да ако није у могућности да сам предузме радњу из става 1. овог члана, јавни тужилац ће захтевати од полиције да прикупи потребна обавештења и да предузме друге мере и радње у циљу откривања кривичног дела и учиниоца (чл. 286. до 288.) (члан 282. став 4) ; да ће јавни тужилац решењем одбацити кривичну пријаву ако из саме пријаве проистиче да пријављено дело није кривично дело за које се гони по службеној дужности, да је наступила застарелост или је дело обухваћено амнестијом или помиловањем или постоје друге околности које трајно искључују гоњење, да не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности, да ће о одбацивању пријаве, као и о разлозима за то, јавни тужилац обавестити оштећеног у року од осам дана и поучити га о његовим правима (члан 51. став 1.), а ако је кривичну пријаву поднео орган полиције, обавестиће и тај орган (члан 284. ст. 1. и 2.); да јавни тужилац руководи предистражним поступком, да ради вршења овлашћења из става 1. овог члана јавни тужилац предузима потребне радње ради гоњења учинилаца кривичних дела, да јавни тужилац може наложити полицији да предузима одређене радње ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених а полиција је дужна да изврши налог јавног тужиоца, као и да га о предузетим радњама редовно обавештава и да је у току предистражног поступка јавни тужилац овлашћен да од полиције преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела (чл ан 285. ст. 1. до 3. и став 5.).
Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 , 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је: да ће се онај ко се свесно не придржава закона или других прописа, колективних уговора и других општих аката о правима по основу рада и о посебној заштити на раду омладине, жена и инвалида или о правима из социјалног осигурања и тиме другом ускрати или ограничи право које му припада, казнити новчаном казном или затвором до две године (члан 163.); да ће се службено или одговорно лице које одбије да изврши правноснажну судску одлуку или је не изврши у законском или одлуком одређеном року, казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном (члан 340. став 1.).
Одредбама члана 13. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20) прописано је да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.
5. Подносиоци уставне жалбе сматра ју да су им у поступку који је вођен у предмету Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16, као и оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године повређена права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
У односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом предмету указује на то да се самим подношењем кривичне пријаве не стиче право да по поднетој кривичној пријави буде покренут кривични поступак, те да подносилац кривичне пријаве нема ни Уставом, ни законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак, нити да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Стога се оштећени, односно подносилац кривичне пријаве из разлога што по кривичној пријави није покренут кривични поступак по службеној дужности, не може позивати на то да су решења о одбачају кривичне пријаве неправична. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione materiae недопуштена када је реч о истицању повреде права на правично суђење. Овакав став је Уставни суд изразио у више својих одлука (видети нпр. Одлука Уж -5576/2016 од 5. марта 20 20. године). Исти став је заузео и Европски суд за људска права у пресуди донетој 6. априла 2004. године у предмету Krzak против Пољске , представка број 51515/99, ст. 23. до 25.), када је оценио да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода не гарантује право да ће се против трећег лица покренути кривични поступак, нити да ће то лице бити осуђено. Међутим, од овог правила постоје изузеци који су се искристалисали како у јуриспруденцији Уставног суда, тако и у пракси Европског суда за људска права .
С тим у вези, као посебно питање у овом уставносудском предмету, претходно се поставило питање уставног значај а и домашај а права на рад из члана 60. Устава, а за конкретни предмет од кључног значаја и питање да ли и, ако да, под којим условима оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду Уставом зајемченог права на рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, било самостално, било у вези са правом на правично суђење, у кривичном поступку.
У погледу овог кључног спорног питања, Уставни суд полази од тога да су самим Уставом зајемчен и право на рад, у складу са законом, као и право на правну заштиту за случај престанка радног односа, која прав а неминовно и имплицитно ствара ју корелативну позитивну обавезу државе да обезбеди процесне гаранције за адекватну заштиту тих права.
Уставни суд констатује да је неспорно да се право на рад и сви аспек ти и елементи права на рад, остварују и штите пре свега у складу са законом, и то како у складу са радноправним материјалним законодавством, тако и са грађанским и другим процесним законодавством – примарно у парничном и извршном поступку, а евентуално и у управним поступцима и споровима. Из чињеница и околности конкретног уставносудског предмета произлази да су подносиоци уставне жалбе примарну правну заштиту свог права на рад и посебног аспекта тог права – права на правну заштиту за случај престанка радног односа, покушали да остваре подношењем тужби у парничном поступку због престанка радног односа . Надлежни суд је донео правноснажне судске одлуке, којима је усвојио привремене мере и којима би подносиоцима уставне жалбе била пружена макар привремена заштита потенцијално повређеног права на рад , успостављајући тако легитимна очекивања подносилаца уставне жалбе на делотворност правне заштите у случају незаконитог престанка њиховог радног односа.
Како донете правноснажне судске одлуке и даље нису биле извршене, подносиоци уставне жалбе су искористили наредни вид такође доступне им правне заштите за случај престанка радног односа – извршни поступак, легитимно очекујући извршење правноснажне судске одлуке у своју корист , и то у питањима радног односа , која су од егзистенцијалног значаја за сваког грађанина. Међутим, у т им поступцима, у којима су такође усвајани њихови предлози, надлежни суд није успео да издејствује извршење сопствених правноснажних судских одлука, чак ни после вишеструког новчаног кажњавања одговорног лица, штавише, протеком времена дошло је и до отежавања тог извршења. Подносиоци уставне жалбе су тек потом посегли за доступн им крајњим правним средство м, којим су покушали да добију, макар посредну, правну, и то кривичноправну, заштиту својих права и легитимних очекивања и поднели су кривичне пријаве против одговорног лица због кривичних дела повреда права из радног односа из члана 163. Кривичног законика у стицају са кривичним делом неизвршења судске одлуке из члана 340. став 1. Кривичног законика, које су коначно одбачене оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године, чиме су подносиоци исцрпели могућност и евентуалне (кривично)правне заштите за случај незаконитог престанка радног односа, за коју тврде да је зајемчена одредбама члана 60. став 1. Устава , чија повреда је и истакнута у уставној жалби.
У вези с истакнутом повредом права на рад и права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава , Уставни суд посебно указује и на то да би интегрално с означеном одредбом Устава требало посматрати и одредбу става 3. истог члана 60. Устава, којом је утврђено да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Међутим, ова уставна норма не представља апсолутну и безусловну гаранцију доступности радних места , те стога ни право на правну заштиту за случај престанка радног односа не представља апсолутну заштиту у том смислу.
Да би се могао дати одговор на спорно уставносудско питање у конкретном предмету – да ли је одбацивањем кривичне пријаве оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године дошло до повреде права на рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, а у вези са правом на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд сматра да би најпре требало дати одговор на следећа посебна уставноправна питања: 1. да ли у смислу члана 60. став 4. Устав грађанима јемчи све видове доступне правне заштите; 2. да ли су претходно исцрпљени сви други видови доступне правне заштите и да ли су били делотворни ; 3. да ли подносиоци уставне жалбе имају својство оштећен их у предметном поступку и да ли захтевају накнаду штете у одвојеним грађанским поступцима ; 4. да ли је и од каквог значаја исход предметног поступка на правни положај и исход других поступака у којима подносиоци уставне жалбе учествују и 5 . да ли су надлежни органи предузимали одговарајуће радње по кривичним пријавама и да ли су пружили уставноправно прихватљива образложења за своје одлуке у предметном поступку .
Прво, у вези са питањем да ли су у конкретном случају Уставом грађанима зајемчени сви доступни видови правне заштите, у смислу члана 60. став 4. Устава, Уставни суд констатује да је неспорно да је одредбом члана 60. став 4. Устава зајемчено да свако има право, поред осталог, и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Уставно право на правну заштиту зајемчено је и појединим другим одредбама Устава и за заштиту других права, а не само права на рад. Тако је, exempli causa, у члану 52. став 2. Устава стипулисана пра вна заштита изборног права, али у том случају, за разлику од одредбе члана 60. став 4. Устава, изричито у складу са законом. Несумњиво је да се правна заштита права на рад остварује примарно у парничном поступку, који познаје и посебне поступке у парницама из радних односа, али се та правна заштита не исцрпљује у грађанскоправном виду заштите, имајући у виду да правни систем Републике Србије законима уређује и чини доступним како парнични и извршни поступак, тако и кривичноправну и управноправну заштиту права грађана .
Кривичноправна заштита, која је суштинско питање у конкретном уставносудском предмету, посебан је вид правне заштите права грађана и у области радних односа, који је омогућен како кривичним материјалним законодавством – Кривичним закоником, тако и кривичним процесним законодавством – системским Закоником о кривичном поступку. С тим у вези, Уставни суд истиче да је, као и у другим областима, кривичноправна заштита права по основу рада супсидијарног карактера , с обзиром на то да у овој области постоји посебна инспекција рада са значајним овлашћењима, а запослени има право и на вођење радног спора пред судом, што су подносиоци уставне жалбе све и користили у конретном предмету . Осим супсидијарног, у оваквим ситуацијама долази до изражаја и акцесорни карактер кривичног права. Права по основу рада не ствара ју кривично право ни суштински ни терминолошки , из чега произлази и бланкетни карактер ових кривичних дела. Она се врше кршењем прописа из области радног права којима се предвиђају одређена права по основу рада или у вези са радом чиме долази до ускраћивања или ограничавања тих права. Најважнији пропис у тој области јесте Закон о раду („Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 , 13/17-Одлука УС, 113/17 и 95/18-аутентично тумачење). Међутим, и поред супсидијарног и акцесорног карактера кривичноправне заштите права на рад, Уставни суд оцењује да се и таква правна заштита , иако ultima ratio сваког правног система, мора сматрати Уставом зајемченим и грађанима доступним видом правне заштите у смислу члана 60. став 4. Устава.
Друго, у вези са питањем да ли су претходно исцрпљени сви други видови доступне правне заштите и да ли су били делотворни , у спроведеном уставносудском поступку Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе, пре подношења иницијалних кривичних пријава Другом основном јавном тужилаштву у Београду 30. марта 2016. године (од стране подносиоца уставне жалбе З. С .) и 13. априла 2017. године (од стране подносиоца уставне жалбе Н . Џ .) примарно иницирали посебне поступке у парницама из радних односа, и то подносилац уставне жалбе З . С . тужб ама од 7. августа 2014. године и 7. априла 2016. године, а подносилац уставне жалбе Н . Џ . тужбом од 8. марта 2016. године. У тим парничним поступцима су усвојени предлози тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе и правноснажним судским одлукама је одређено више привремен их мера којима је обавезан тужени да тужиоц е у одређеним кратким роковима врати на рад и распореди на одговарајуће послове до правноснажног окончања спора, под претњом принудног извршења, али те правноснажне судске одлуке нису извршене. Штавише, у предметној правној ствари подносилаца уставне жалбе покренута су и вођена и два извршна поступка ради извршења тих правноснажних судских одлука, у којима су подносиоци уставне жалбе били извршни повериоци и у којима су сукцесивно доношена решења о новчаној казни – и то укупно чак десет пута , али која су се такође показал а неделотворна. Подносилац уставне жалбе је безуспешно користио и доступно правно средство у управном поступку – захтев за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду број 01-727 од 8. фебруара 2016. године, донетог од стране послодавца Завода …, са седиштем у Београду. Стога је Уставни суд оценио да је очигледно да су подносиоци уставне жалбе у конкретном случају, пре прибегавања последњом доступном виду правне заштите својих права – иницирању кривичног поступка, претходно исцрпели све друге доступне видове правне заштите (покретањем и активним учествовањем у парничним, извршним и управним поступцима), али који су се показали неделотворним.
Треће, у вези са питањем да ли подносиоци уставне жалбе имају својство оштећених у предметном поступку и да ли они захтевају накнаду штете у одвојеним грађанским поступцима , Уставни суд констатује да се подносиоци уставне жалбе могу сматрати лицима чије је лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, те последично имају својство оштећених у конкретном предмету. Такође, подносиоци уставне жалбе су и пре подношења кривичних пријава захтевали накнаду штете подношењем тужби у одвојеним грађанским поступцима, што је и према оцени Уставног суда и према ставовима Европског суда за људска права једн а од околноси која прави изузетак у погледу допуштено сти истицања повред е појединих елемената права на правично суђење од стране оштећених лица у кривичном поступку. Уставни суд посебно налази да подношење кривичних пријава оштећених, овде подносилаца уставне жалбе, против одговорног лица свог послодавца није било мотивисано простом осветољубивошћу, малициозношћу или кверулантским мотивима, већ искључиво намером да и на тај начин покушају заштити своје право на рад, те се њихово поступање не би могло третирати ни као шиканозна злоупотреба института кривичне пријаве и кривичноправне заштите као такве.
Четврто, у вези са питањем да ли је и од каквог значаја исход предметног поступка на правни положај и исход других поступака у којима подносиоци уставне жалбе учествују , Уставни суд констатује да за подносиоце уставне жалбе евентуално позитиван исход кривичног поступка ex lege може имати значаја у парничним поступцима које воде, имајући у виду то да је одредбама члана 13. Закона о парничном поступку прописано да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, а с обзиром на то да се ради о идентичности одговорног лица у овим поступцима. Т ребало би имати у виду и то да исход евентуалног кривичног поступка, иако од великог, није од апсолутног значај а за друге правне поступке. Наиме, из одредаба чл. 252. до 258. ЗКП произлази да предмет имовинскоправног захтева, као захтева који је настао услед извршења кривичног дела или противправног дела које је у закону одређено као кривично дело, може бити накнада штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла, а титулар захтева је лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку. Из наведеног следи да је правна природа имовинскоправног захтева уствари примарно грађанског карактера, а да се он може остварити у кривичном или парничном поступку. Нема ограничења да се у случају проузроковања штете кривичним делом оствари потпуна накнада штете у парничном поступку по принципима грађанске одговорности, која је шира од кривичне, нити има ограничења да у одсуству кривичне пресуде о кривичној одговорности ту одговорност утврђује суд у парничном поступку. У циљу потпуније заштите оштећеног прописани су и привилеговани рокови за остваривање грађанског захтева у парничном поступку, па тако и у случају када је штета проузрокована кривичним делом захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1. Закона о облигационим односима, „Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93). Уставни суд подсећа и да вођење кривичног поступка чак и не представља услов sine qua non за остварење имовинскоправног захтева у парничном поступку. Међутим, иако важеће законодавство омогућава лицима која су оштећена кривичним делом покретање парничног поступка за накнаду штете одвојено од кривичног гоњења и штавише, могу то учинити чак и истовремено са кривичним гоњењем , то по оцени Уставног суда не умањује значај исход предметног поступка на правни положај и исход других поступака у којима подносиоци уставне жалбе учествују.
Пето, у вези са питањем да ли су надлежни органи предузимали одговарајуће радње по кривичним пријавама и да ли су пружили уставноправно прихватљива образложења за своје одлуке у предметном поступку , Уставни суд је у спроведеном уставносудском поступку утврдио да је, поступајући по кривичн им пријав ама подносилаца уставне жалбе , Друго основно јавно тужилаштво у Београду , најпре , својим решењем Кт. 1435/16 од 20. јуна 2018. године одбацило њихове пријав е. Међутим, поступајући по приговору пуномоћника подносилаца уставне жалбе против тог решења, Више јавно тужилаштво у Београду је својим првим решењем КТПО 533/18 од 30. јула 2018. године, на основу члана 51. став 3. ЗКП , усвојило тај приговор подносилаца уставне жалбе као основан, ставило ван снаге решење Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од 20. јуна 2018. године и наложило Другом основном јавном тужилаштву у Београду да настави кривично гоњење осумњи ченог Г.Б, због кривичних дела повреда права из радног односа и кривичног дела неизвршење судске одлуке, тако што ће прибавити и извршити увид у одговарајуће списе Другог основног суда у Београду и да, уколико утврди да осумњичени није поступио по правоснажним одлукама суда , донесе одлуку подношењем оптужног предлога против окривљеног, за пријављена кривична дела извршена на штету С . З . и Џ . Н .
У даљем току поступка, поступајући по инструкцијама хијерархијски вишег тужилаштва, Друго основно јавно тужилаштв о у Београду је након додатно спроведеног поступка, на основу члана 284. став 1. тачка 1) ЗКП, одбацило поднете кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе својим решењем Кт. 1435/16 од од 30. октобра 2018. године . Коначно, оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године одбијен је као неоснован приговор пуномоћника подносилаца уставне жалбе поднет против решења Другог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 1435/16 од од 30. октобра 2018. године , при чему је оспорено решење овог пута образложено наводима да је, између осталог , радно место на коме су оштећени били запослени престало да постоји Одлуком бр. 01-713 од 5. фебруара 2016. године, да радња извршења није свако неизвршење судске одлуке, већ одбијање се изврши судска одлука, да у конкретном случају судска одлука није извршена из разлога који су мање или више оправдани (да су радна места престала да постоје, да су сва остала радна места попуњена, да је на снази забрана запошљавања у јавном сектору), због чега је то тужилаштво оценило да је правилна одлука Другог основног јавног тужилаштва у Београду, а коју одлуку је извело из тога што су радна места на којима су оштећени били запослени укинута, тачније престала су да постоје дана 5. фебруара 2016. године, на основу одлуке број 01-713, а да у Заводу не постоји слично радно место, тј. адекватно радно место у складу са стручном спремом и образовањем оштећених.
Овакво образложење оспореног решења Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године Уставни суд налази уставноправно прихватљивим. Свеобухватан поступак испитивања кривичних пријава подносилаца уставне жалбе, који су једанпут успешно искористили и приговор против првог решења о одбацивању кривичне пријаве, Уставном суду указује на то да су надлежни органи предузимали одговарајуће радње по кривичним пријавама подносилаца и да се ни prima facie не може говорити о арбитрерној и необразложеној одлуци надлежног органа . A contrario, и Више јавно тужилаштво у Београду и Друго основно јавно тужилаштво у Београду су веома темељно испитивали све специфичне околности конкретног случаја и по оцени Уставног суда су у потпуности пружили адекватна и уставноправно прихватљива образложења за своју коначну одлуку у предметном поступку. Наиме, н аводи „да у конкретном случају судска одлука није извршена из разлога који су мање или више оправдани (радна места престала да постоје)“ и да „су радна места на којима су оштећени били запослени укинута, тачније престала су да постоје дана 5. фебруара 2016. године на основу одлуке број 01-713“, указују на то да су оба тужилаштва недвосмислено утврдила очигледну, објективну немогућност осумњиченог да поступи по судским одлукама и да су утврдила да је пријављено лице уложи ло значајан труд да поступи по судским одлукама , обраћајући се надлежним министарствима у вези са решавањем статуса подносилаца уставне жалбе, али безуспешно, јер су њихова радна места постала недоступна. Уставни суд констатује да подносиоци уставне жалбе, стога, јесу користили и искористили своја права на (кривично)правну заштиту за случај престанка радног односа у конкретном случају, али да је обективна препрека успеху подносилаца у том поступку била наступела недоступност предметних радних места, а не субјективно поступање, односно непоступање или неадекватно и арбитрерно одлучивање надлежних тужилаштава. Имајући у виду све наведено, поступање и образложење Вишег јавног тужилаштва у Београду, у конкретном случају, за Уставни суд је уставноправно прихватљиво и представља прихватљив вид правн е заштит е уставног права на рад , посебно с обзиром на то да је могућност за такво поступање јавном тужиоцу изричито и дата одредбама члана 51. Законика о крив ичном поступку.
Уставни суд и у овом случају посебно истиче да није задатак Уставног суда да трага за чињеницама, али јесте да констатује да услед недостатка или очигледно произвољне оцене чињеница може доћи до повреде људског права , што у конкретном предмету није био случај. Околности да је у оспореном решењу Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године дат значај свим одлучним чињеницама, креира уверење Уставног суда да, у конкретном случају, одбацивањем кривичне пријаве подносилаца уставне жалбе, оспореним решењем није дошло до повреде процесног аспекта права на рад , односно права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемченог одредбама члана 60. став 4. у вези са правом на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду КТПО 998/18 од 26. децембра 2018. године подносиоцима уставне жалбе није повређено право на рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава , у вези са правом на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , те је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ).
6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, с обзиром на шири значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци ове одлуке .
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.