Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Д . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Д . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 20851/18 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право В. Д . на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Д . из Ужица је, 9. августа 2022. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 20851/18, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 20851/18 од 13. јула 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је управни спор трајао три године и осам месеци, због чега је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року . Подносилац је поставио захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне ж албе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 17. новембра 2018. године поднео тужбу суду против коначног управног акта, којим је одређено да ће се подносиоцу, кориснику старосне пензије, почев од новембра 2014. године, пензија исплаћивати у износу умањеном за 3.125,47 динара, сагласно Закону о привременом уређивању начина исплате пензија.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе 17. новембра 2018. године поднео тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд – Одељење у Крагујевцу о тужби одлучио оспореном пресудом У. 20851/18 од 13. јула 2022. године, односно након три године и осам месеци.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подносиoцa уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца , Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подносилац имао легитиман интерес да се о ње говој тужби одлучи у разумном року, имајући у виду да је тужбом побијана законитост коначног управног акта којим је подносиоцу умањена висина пензије. Подносилац није, нити је могао допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након три године и осам месеци.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучивши као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора и опредељени захтев подносиоца . Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпела због наведеног поступања Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања суда.
7. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 20851/18 од 13. јула 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда п отврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља све наводе које је истицао у поступку који је претходио уставносудском. С обзиром на наведено, Уставни суд не мож е прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење.
Везано за наводе подносиoца да пресуда Управног суда није образложена, Уставни суд најпре констатује да решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи оцењени.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да садржи довољно образложење зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено. Управни суд је одлучио о тужби подносиоца на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, те је оценио да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања и да је другостепени орган оценио жалбене наводе, а да у тужби нису изнете чињенице и докази који би били од утицаја на другачију оцену законитости другостепеног решења.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.