Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јула 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С . М . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Горњи Милановац у предмету број 952-70/2012 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. М . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из Београда, преко пуномоћника А . Б, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 19. јуна 2020. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбама члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку означеном у тачки 1. изреке, као и против пресуде Управног суда У. 2076/17 од 5. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 32. став 1. и члана 58. став 2. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче да је због неделотворног поступања надлежног органа управе и Управног суда предметни управни поступак трајао осам година.
Уставном жалбом је предложено да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди право подноси оца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу , оспорени акт и цело купну достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Горњи Милановац број 952-70/2012 од 10. априла 2012. године, донетим по службеној дужности, дозвољена је у листу непокретности број … КО Таково исп равка површине к.п. број …/2, тако да зград а водопривреде , уместо досадашњих 45 м2, према новом стању има површину 43 м2, а ЈАЗ уместо досадашњих 12а 33м2 , према новом стању има површину 10а 87м2. У образложењу решења је наведено да је израдом дигиталног катастарског плана утврђена површина сваке парцеле и објекта, да је услед промене методе рачунања површина дошло до разлике у површини појединих парцела; да у конкретном случају та разлика излази ван граница дозвољеног одступања и није последица промене метода рачунања површина, већ је настала услед грешке премера; да к.п. број …/2 од 1948. године није мењала облик и површину; да је, сагласно одредбама члана 137. Закона о државном премеру и катастру, одлучено као у диспозитиву.
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Горњи Милановац, истог броја и датума као горе наведено, дозвољена је у листу непокретности број … КО Таково исправка површине к.п. број …/7, тако да породична стамбена зграда, уместо досадашњих 80 м2, према новом стању има површину 80 м2, а њива 2. класе , уместо досадашњих 4а 4м2 , према новом стању има површину 2а 89м2. Образложење решења је истоветно горе наведеном, с тим што је утврђено да к.п. број …/7 од 2004. године није мењала облик и површину.
Подносилац уставне жалбе је једном жалбом, поднетом 8. августа 2012. године и допуњеном 24. августа исте године, оспорио оба наведена решења првостепеног органа.
Решењем Републичког геодетског завода број 952-02-22-2245/2016 од 23. децембра 2016. године одлучено је „о жалби подносиоца „изјављеној на два решења Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Горњи Милановац број 952-70/2012 од 10. априла 2012. године“, тако што је жалба одбијена као неоснована. Другостепени орган је прихватио разлоге првостепеног органа за доношење решења у поступку исправљања утврђених грешака и пропуста у подацима о непокретностима.
Оспореном пресудом Управног суда У. 2076/17 од 5. маја 2020. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца ус тавне жалбе поднета 7. фебруара 2017. године против предметног решења туженог органа, из разлога наведених у том решењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, поред осталих, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10 ) било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Сагласно одредби члана 19. став 1. Закона о управним споровима („Службени лист РС“, број 111/09), ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Горњи Милановац у предмету број 952-70/2012 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је констат овао да је оспорени поступак покренут по службеној дужности доношењем решења првостепеног органа од 10. априла 2012. године и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 2076/17 од 5. маја 2020. године, дакле, да је трајао дуже од осам година , што, само за себе, може указивати на то да о предметном захтеву није одлучено у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и судова који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на овако дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да предметни управни поступак није био сложен, ни у погледу чињеничних, нити правних питања.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је он као власник предметних катастарских парцел а има о материјални и правни интерес да се у разумном року утврди да ли је исправка површине тих парцела извршена у складу са законом .
Испитујући поступање управних органа и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да одговорност за дуго трајање предметног управног поступка сносе другостепени орган, који је о жалби подносиоца одлучио након четири године и четири месеца, као и Управни суд, будући да је предметни управни спор трајао три године и три месеца.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он пропустио да у периоду од 201 2. до 2016. године поднесе тужбу Управном суду због ћутања администрације, у циљу убрзања поступка одлучивања о његовој жалби. Уставни суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, нашао да наведени допринос подносиоца уставне жалбе не може утицати на оцену Суда о томе да је у предметном управном поступку повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац претрпе о. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда.
7. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 2076/17 од 5. маја 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Имајући у виду садржину оспореног акта, Уставни суд налази да је Управни суд навео јасне разлоге због којих је оценио да решењем чију је законитост испитивао није повређен закон на штету подносиоца. По оцени овог суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу о повреди означених права зајемчених Уставом .
С обзиром на изложено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подноси оца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.