Преглед документа Уж-12613/2022 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ж . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. јуна 2023. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба Н. Ж . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 22166/21 од 29. септембра 2022. године повређено право подносиоца уст авне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Поништава се пресуда Управног суда У. 22166/21 од 29. септембра 2022. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-250/21 од 9. септембра 2021. године.

3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

1. Н. Ж . из Београда је , 25. октобра 2022. године, Уставном суду изјавио уставну жалбу, а потом 12. јануара 2023. године и допуну уставне жалбе, против пресуде Управног суда У. 22166/21 од 29. септембра 2022. године.

У уставној жалби је, између осталог, наведено:

- да је у предметном поступку погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање и погрешно примењено материјално право;

- да је другостепени орган управе у овој правној ствари три пута поништавао првостепена решења и налагао поновно одлучивање, јер је Центар за социјални рад погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање и погрешно применио материјално право у односу на приход породице подносиоца, односно приход по основу пропуштене зараде;

- да је подносилац од јануара 2014. године у евиденцији Бироа за запошљавање и да се редовно јавља, јер би у супротном био избрисан из исте;

- да подносилац није могао бити ангажован преко омладинске задруге због година старости;

- да су одбијањем предметног захтева подносиоца повређени интереси малолетног детета које је крајњи и стварни корисник социјалне помоћи;

- да је у оспореној пресуди само констатовано да подносилац није навео ниједну нову околност, нити пружио нови доказ који није цењен у спроведеном управном поступку, а који би могао бити од утицаја на одлуку у овој управној ствари .

Подносилац је, између осталог, предложио да Уставни суд подносиоцу утврди право на увећану социјалну помоћ и исплати износе на име утврђеног права, почев од 20. новембра 2019. године, са законском затезном каматом.

2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорени акт, списе предмета првостепеног органа управе и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

Градски центар за социјални рад у Београду – Одељење Стари Град је 15. маја 2019. године, по службеној дужности, покренуо поступак за преиспитивање права на увећану новчану социјалну помоћ корисника права, овде подносиоца уставне жалбе.

Решењем Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Стари Град број 55319-986/19 од 25. новембра 2019. године одређено је да престаје право на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу уставне жалбе за двочлано домаћинство, закључно са 30. новембром 2019. године, те да се овим решењем замењује решење број 1756 од 30. августа 2017. године. У образложењу решења је, поред осталог, наведено, да је на основу теренске посете, записника о саслушању странке и одлуке стручног радника, утврђено: да је корисник права на увећану новчану социјалну помоћ лице рођено 1974. године, по занимању грађевински техничар, незапослен, са девет година радног стажа, у евиденцији Националне службе за запошљавање, разведен, отац малолетног детета које му је поверено на самостално вршење родитељског права, те да је мајка пресудом парничног суда обавезана на плаћање месечног издржавања у износу од 5.000 динара, да подносилац живи у двособном стану са ћерком, који је у његовом власништву, да је од 2014. године незапослен и да од тада није успео да пронађе запослење, да је без хроничних обољења; да је на основу налаза, мишљења и оцене стручног радника Центра за социјални рад утврђена могућност пропуштене зараде од 10.000 динара, и то обављањем повремених послова преко омладинске задруге Булевар, четири дневнице по 2.500 динара – селидбе, транспортни радници, због чега је одлучено да му престаје право на увећану новчану социјалну помоћ, јер износ од 10.000 динара увећан за износ од 5.000 динара, колико месечно има на име прихода од издржавања, прелазе износ од 13.272,00 динара, колико износи новчана социјална помоћ за двочлано домаћинство, увећан за 20% по основу једнородитељске породице (за појединца износ од 8.508,00 динара и 2.552,00 динара за дете).

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, па је решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-673/19 од 25. фебруара 2020. године поништено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. У образложењу је, поред осталог, наведено: да је првостепени орган погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање и погрешно применио материјално право у односу на приход породице подносиоца, а по основу могућности пропуштене зараде; да је неспорно да је од утицаја на остваривање права на новчану социјалну помоћ приход породице по основу пропуштене зараде радно способних, а незапослених чланова породице, али под условом да је тај приход утврђен на правно ваљан начин, што је првостепени орган пропустио да учини; да статус задругара не може стећи лице старије од 30 година, па се налаз и мишљење да је подносилац могао да се ангажује преко омладинске задруге не може прихватити као правно ваљан доказ; да је погрешно утврђено чињенично стање и у односу на приход породице који има од издржавања мајке детета, имајући у виду да је подносилац, као законски заступник малолетног детета, због неиспуњавања обавезе издржавања поднео предлог Првом основном суду у Београду за извршење пресуде којом је та обавеза утврђена, а због чега првостепени орган управе није имао основ за урачунавање овог прихода до окончања наведеног извршног поступка.

У поновном поступку, првостепени орган је донео решење број 55319-618/20 од 16. јуна 2020. године, којим је одређено да престаје право на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу уставне жалбе за двочлано домаћинство , закључно са 30. новембром 2019. године, те да се овим решењем замењује решење број 1756 од 30. августа 2017. године.

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, па је решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-270/20 од 12. октобра 2020. године поништено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. У образложењу је, поред осталог, наведено: да, по оцени другостепеног органа, докази који се налазе у списима предмета не упућују на разлоге наведене у образложењу првостепеног решења, чиме је учињена битна повреда правила поступка; да је неспорно да је од утицаја на остваривање права на новчану социјалну помоћ приход породице по основу пропуштене зараде радно способних, а незапослених чланова породице, али под условом да је тај приход утврђен на правно ваљан начин, што је првостепени орган пропустио да учини; да се записник о саслушању странке, у конкретном случају, не може прихватити као правно ваљан доказ.

У поновном поступку, првостепени орган је донео решење број 55319-1846/20 од 15. марта 2021. године, којим је одређено да престаје право на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу уставне жалбе за двочлано домаћинство, закључно са 30. новембром 2019. године, те да се овим решењем замењује решење број 1756 од 30. августа 2017. године.

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, па је решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-118/21 од 19. маја 2021. године поништено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање. У образложењу је, поред осталог, наведено: да, по оцени другостепеног органа, разлози дати у образложењу првостепеног решења и докази који се налазе у списима предмета не упућују на правилност одлуке дате у диспозитиву и правилност примене одредаба Закона о социјалној заштити, чиме је учињена битна повреда правила поступка; да је првостепени орган утврдио да је подносилац био у могућности да се радно ангажује на пословима возача – магационера шест сати дневно, десет дана месечно, за цену рада од 240 динара по сату, при чему је као основ за утврђивање висине дневнице користио ценовник омладинске задруге „Булевар“, али је утврђено да је наведени ценовник важио до 1. септембра 2019. године, због чега се исти није могао користити као ваљан основ за утврђивање висине цене рада за период од фебруара до априла 2019. године; да је првосте пени орган погрешно посматрао период од 1. фебруара 2019. године до 1. априла 2019. године, уместо период од 1. фебруара 2019. године до 30. априла 2019. године.

У поновном поступку, првостепени орган је донео решење број 55319-1063/2021 од 11. јуна 2021. године, којим је одређено да престаје право на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу уставне жалбе за двочлано домаћинство, закључно са 30. новембром 2019. године, те да се овим решењем замењује решење број 1756 од 30. августа 2017. године.

Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-250/21 од 9. септембра 2021. године. У образложењу је, поред осталог, наведено: да је првостепени орган у поновном поступку утврдио да је подносилац пропустио да оствари зараду у просечном месечном износу од 14.400,00 динара ангажовањем на пословима возача – магационера девет дана месечно, по осам сати дневно, за цену рада од 200 динара по сату – цена рада утврђена према ценовнику омладинске задруге „Булевар“; да је износ од 14.400,00 динара изнад износа од 13.272,00 динара, колико износи новчана социјална помоћ за једнородитељску породицу (за појединца износ од 8.508,00 динара + 2.552,00 динара за дете + 20%); да су цењени наводи подносиоца да није могао бити ангажован преко омладинске задруге јер има више од 30 година живота, као и да не постоји документ којим се тврди да је пропустио зараду у омладинској задрузи, али је оцењено да исти нису од утицаја на другачије одлучивање, из разлога што је коришћен само ценовник омладинске задруге као основ за утврђивање висине дневнице и учесталости посла којим одређено лице може да се бави.

Подносилац је 5. октобра 2021. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 22166/21 од 29. септембра 2022. године. У образложењу пресуде је, након навођења одредби Закона о социјалној заштити и подзаконског акта, поред осталог, наведено: да је правилно другостепени орган одбио жалбу подносиоца налазећи да је првостепени орган донео одлуку на основу налаза и мишљења који је сачињен у складу са Законом о социјалној заштити и подзаконским актом и као такав представља правно ваљан доказ у поступку; да су цењени наводи тужбе, који су поновљени наводи жалбе и оцењени од стране другостепеног органа, али је суд оценио да су исти без утицаја на другачије одлучивање; да подносилац није навео ниједну нову околност, нити пружио нови доказ који није цењен у спроведеном управном поступку, а који би могао бити од утицаја на одлуку у овој управној ствари.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбом члана 69. став 1. Устава је утврђено да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства.

Одредбама Закона о социјалној заштити ("Сл ужбени гласник РС", број 24/11) прописано је: да се овим законом уређује делатност социјалне заштите, циљеви и начела социјалне заштите, права и услуге социјалне заштите, поступци за остваривање права у социјалној заштити и коришћење услуга социјалне заштите, права и обавезе корисника социјалне заштите, оснивање и рад установа социјалне заштите, услови под којима услуге социјалне заштите могу пружати други облици организовања, надзор над радом установа социјалне заштите, инспекцијски надзор у вршењу делатности социјалне заштите, положај стручних радника и стручних сарадника у социјалној заштити, оснивање Коморе социјалне заштите, подршка и унапређење квалитета стручног рада у систему социјалне заштите, финансирање социјалне заштите, као и друга питања од значаја за социјалну заштиту (члан 1. став 1.); да је социјална заштита, у смислу овог закона, организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености (члан 2.); да су циљеви социјалне заштите: достићи, односно одржавати минималну материјалну сигурност и независност појединца и породице у задовољавању животних потреба; обезбедити доступност услуга и остваривање права у социјалној заштити; створити једнаке могућности за самостални живот и подстицати на социјалну укљученост; очувати и унапредити породичне односе, као и унапредити породичну, родну и међугенерацијску солидарност; предупредити злостављање, занемаривање или експлоатацију, односно отклонити њихове последице; да се циљеви социјалне заштите остварују пружањем услуга социјалне заштите и другим активностима које предупређују, умањују или отклањају зависност појединаца и породица од социјалних служби (члан 3.); да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом; да се права на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком (члан 4.); да се право на различите врсте материјалне подршке остварује ради обезбеђења егзистенцијалног минимума и подршке социјалној укључености корисника (члан 5. став 2.); да је свако дужан да се стара о задовољавању својих основних животних потреба и основних животних потреба лица које је дужан да издржава, као и да активно учествује у процени, планирању и реализацији услуге социјалне заштите у складу са овим законом; да је свако, у оквиру својих могућности, својим радом, приходима и имовином дужан да спречи, отклања или ублажава властиту социјалну изолованост, као и социјалну изолованост чланова своје породице ( члан 8.); да корисник, у складу са законом, има право на социјалну заштиту која се заснива на социјалној правди, одговорности и солидарности, која му се пружа уз поштовање његовог физичког и психичког интегритета, безбедности, као и уз уважавање његових моралних, културних и религијских убеђења, у складу са зајемченим људским правима и слободама (члан 24.); да се услуге социјалне заштите пружају у складу са најбољим интересом корисника, уважавајући његов животни циклус, пол, етничко и културно порекло, језик, вероисповест, животне навике, развојне потребе и потребе за додатном подршком у свакодневном функционисању (члан 26.); да се услуге социјалне заштите пружају у складу с функцијом коју имају, повезано и усклађено, тако да обезбеђује целовиту социјалну заштиту кориснику у сваком животном добу (члан 30.); да корисник права или услуга социјалне заштите јесте појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора; да малолетно лице (у даљем тексту: дете) и пунолетно лице до навршених 26 година живота (у даљем тексту: млада особа, млади, односно омладина) јесте корисник у смислу става 1. овог члана, када му је услед породичних и других животних околности, угрожено здравље, безбедност и развој, односно ако је извесно да без подршке система социјалне заштите не може да достигне оптимални ниво развоја, а нарочито ако његов родитељ, старатељ или друго лице које се о њему непосредно стара није у стању да се о њему стара без подршке система социјалне заштите, услед здравствених разлога, менталног обољења, интелектуалних тешкоћа или неповољних социо-економских околности (члан 41. став 1. и став 2. тачка 2 ); да материјалну подршку корисник остварује путем новчане социјалне помоћи, додатка за помоћ и негу другог лица, увећаног додатка за помоћ и негу другог лица, помоћи за оспособљавање за рад, једнократне новчане помоћи, помоћи у натури и других врста материјалне подршке, у складу са овим законом и прописима донетим за његово спровођење (члан 79.); да је свако одговоран за задовољење сопствених животних потреба и потреба своје породице; да појединац који је способан за рад, у смислу прописа о раду и о пензијском и инвалидском осигурању, односно у смислу прописа о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, има право и дужност да учествује у активностима које омогућавају превазилажење његове неповољне социјалне ситуације, односно у спровођењу мера којима се обезбеђује његова социјална укљученост (у даљем тексту: мере социјалне укључености) (члан 80. ст. 1. и 2.); да право на новчану социјалну помоћ припада појединцу, односно породици, који својим радом, приходима од имовине или из других извора остварују приход мањи од износа новчане социјалне помоћи утврђеног овим законом; да се породицом, у смислу остваривања права на новчану социјалну помоћ, сматрају супружници и ванбрачни партнери, деца и сродници у правој линији без обзира на степен сродства, као и сродници у побочној линији до другог степена сродства под условом да живе у заједничком домаћинству (члан 81. ст. 1. и 2.); да право на новчану социјалну помоћ може остварити радно способан појединац, односно члан породице: ако се налази на школовању или оспособљавању за рад у смислу овог закона или се води на евиденцији незапослених лица; ако није одбио понуђено запослење, радно ангажовање на привременим, повременим или сезонским пословима, стручно оспособљавање, преквалификацију, доквалификацију или основно образовање; ако му радни однос није престао његовом вољом, његовом сагласношћу или његовом кривицом, због дисциплинске или кривичне одговорности, осим ако је од престанка радног односа протекло годину дана или ако је по престанку радног односа наступила неспособност за рад; ако се сам стара о свом детету са сметњама у развоју тако да не може да буде радно ангажован; да ако породица не испуњава услове за остваривање права на новчану социјалну помоћ због тога што њен члан не испуњава услове из става 1. овог члана, право на новчану социјалну помоћ признаје се само њеном члану који је неспособан за рад, под условима утврђеним овим законом (члан 83.); да појединац који је неспособан за рад, односно породица чији су сви чланови неспособни за рад и једнородитељска породица имају право на увећану новчану социјалну помоћ (члан 85. став 1.); да су центар за социјални рад и организација надлежна за послове запошљавања дужни да међусобно сарађују у спровођењу мера социјалне укључености радно способних корисника п рава на новчану социјалну помоћ; да начин сарадње центара за социјални рад и организације надлежне за послове запошљавања у спровођењу мера социјалне укључености радно способних корисника права на новчану социјалну помоћ прописују споразумно министар надлежан за социјалну заштиту и м инистар надлежан за запошљавање; да незапослени корисник новчане социјалне помоћи има право на посредовање при запошљавању, право на обуку, на учешће у јавним радовима и друга права уређена прописима у области запошљавања; да корисник новчане социјалне помоћи дужан је да прихвати посао који му понуди организација надлежна за послове запошљавања у складу са законом којим се уређује запошљавање и осигурање за случај незапослености; да је центар за социјални рад дужан да организацији надлежној за послове запошљавања достави примерак решења о оствареном праву на новчану социјалну помоћ за незапосленог корисника тог права; да је организација надлежна за послове запошљавања дужна да обавести центар за социјални рад ако се корисник права на новчану социјалну помоћ запосли, радно ангажује, стекне право на новчану помоћ за оспособљавање, преквалификацију и доквалификацију, одбије понуђено запослење, радно ангажовање, оспособљавање, преквалификацију и доквалификацију (члан 86.); да налаз и мишљење центра за социјални рад којим се утврђује могућност пропуштене зараде, број чланова породичног домаћинства и друге чињенице о којима се не води службена евиденција, служи као доказно средство за остваривање права из овог закона (члан 102. став 1.); да се поступак за остваривање права на новчану социјалну помоћ, права на додатак за помоћ и негу другог лица и права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица води се по одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено (члан 107.).

Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да орган поступа на основу закона, других прописа и општих аката; да када је законом овлашћен да одлучује по слободној оцени, орган одлучује у границама законом датог овлашћења и сагласно циљу због кога је овлашћење дато; да када поступа у управној ствари, орган води рачуна и о ранијим одлукама донетим у истим или сличним управним стварима (члан 5.); да орган може да ограничи право странке или да утиче на њен правни интерес само поступањем које је неопходно да се њиме оствари сврха прописа и само ако та сврха не може да се оствари друкчијим поступањем којим би се мање ограничавала права или у мањој мери утицало на правни интерес странке (члан 6. став 1.); да је орган дужан да правилно, истинито и потпуно утврди све чињенице и околности које су од значаја за законито и правилно поступање у управној ствари; да овлашћено службено лице одлучује по свом уверењу које чињенице узима као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10.).

Чланом 2. тачка 9) Уредбе о примањима и приходима који су од утицаја на остваривање права на новчану социјалну помоћ („Службени гласник РС", број 36/11) прописано је да се за остваривање права на новчану социјалну помоћ узима у обзир, поред осталог, приход који се утврђује налазом и мишљењем центра за социјални рад у складу са законом.

Одредбама Правилника о обрасцима у поступку остваривања права на новчану социјалну помоћ („Службени гласник РС", број 39/11) прописано је: да налаз и мишљење центра за социјални рад којим се утврђује могућност пропуштене зараде, број чланова домаћинства и друге чињенице о којима се не води службена евиденција и којим се утврђује социо-економски статус породице служи као доказно средство за остваривање права на новчану социјалну помоћ; да се подаци о пропуштеној заради утврђују на основу могућности радног ангажовања појединца, односно члана породице, учесталости радног ангажовања и цене рада на слободном тржишту за одређени посао и могућности издавања у закуп непокретне имовине (члан 3.); да налаз и мишљење из члана 3. овог правилника сачињава запослени на пословима социјалног рада, на Обрасцу НСП-НМ који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део; да се налаз и мишљење из става 1. овог члана сачињава на основу теренске посете породици, изјаве странке, увиђаја на лицу места, саслушања сведока и других доказа; да налаз и мишљење центра за социјални рад садржи налаз којим је утврђено чињенично стање, образложено мишљење и предлог стручног радника (члан 4.).

5. Уставни суд најпре констатује да подносилац у уставној жалби није навео конкретно Уставом зајемчено људско или мањинско право, односно слободу за коју сматра да му је повређенa оспореном пресудом . Међутим, полазећи од свих навода и разлога изнетих у уставој жалби, Уставни суд је оценио да подносилац, у суштини, указује на повреду права из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду садржину ове одредбе и гаранције које се истом пружају.

Уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји се у томе да одлука надлежног органа о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могло сматрати да је резултат произвољног поступања и правно неутемељеног становишта надлежног органа, односно суда.

С тим у вези, Уставни суд констатује да се током предметног поступка као спорно питање поставило да ли подносилац и даље испуњава законом прописане услове за остваривање права на увећану новчану социјалну помоћ за двочлано домаћинство, конкретно да ли су новчана примања и приходи подносиоца и породице изнад износа увећане новчане социјалне помоћи утврђене на начин прописан Законом о социјалној заштити.

Закон о социјалној заштити уређује делатност социјалне заштите, циљеве и начела социјалне заштите, права и услуге социјалне заштите, поступке за остваривање права у социјалној заштити и коришћење услуга социјалне заштите, права и обавезе корисника социјалне заштите, као и друга питања од значаја за социјалну заштиту. Закон у члану 2. даје дефиницију појма социјалне заштите, која је, према поменутом члану, организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености. У уводном делу Закона, у члану 3. дефинисани су циљеви социјалне заштите. Поред достизања минималне материјалне сигурности појединца и породице, као основни циљеви су наведени и стварање једнаких могућности за самостални живот и подстицање социјалне укључености. У другом поглављу Закона одређена су начела социјалне заштите, између осталих, начело поштовања интегритета и достојанства корисника, начело најбољег интереса корисника, ефикасности социјалне заштите, благовремености социјалне заштите, целовитости и начело унапређења квалитета социјалне заштите.

Уставни суд констатује да је најтраженији и најчешће коришћени вид социјалне заштите добијање материјалне подршке. У члану 79. Закона су наведене врсте материјалне подршке, поред осталих, новчана социјална помоћ.

Законом је, такође, прописано да је и на појединцу обавеза да сопственим ангажовањем учествује у задовољењу сопствених животних потреба и потреба своје породице, односно, уколико је способан за рад, има право, али и дужност да учествује у активностима које омогућавају превазилажење његове неповољне социјалне ситуације. Лице које својим радом, приходима од имовине или из других извора остварује приход мањи од износа новчане социјалне помоћи утврђеног овим законом има право на новчану социјалну помоћ за себе и породицу. Поред тога, законом је прописано да право на новчану социјалну помоћ може остварити радно способан појединац, односно члан породице ако се води на евиденцији незапослених лица, ако није одбио понуђено запослење, радно ангажовање на привременим, повременим или сезонским пословима, стручно оспособљавање, преквалификацију, доквалификацију или основно образовање. Оно што посебно треба истаћи је да је истим законом прописано да су центар за социјални рад, који је овлашћен за утврђивање испуњености услова за признавање права на новчану социјалну помоћ, и организација надлежна за послове запошљавања дужни да међусобно сарађују у спровођењу мера социјалне укључености радно способних корисника права на новчану социјалну помоћ. Незапослени корисник новчане социјалне помоћи има право на посредовање при запошљавању, право на обуку, на учешће у јавним радовима и друга права уређена прописима у области запошљавања, али је са друге стране дужан да прихвати посао који му понуди организација надлежна за послове запошљавања.

У току предметног поступка је утврђено следеће: да је подносилац радно способно лице; да је пријављен у евиденцији Националне службе за запошљавање – Филијала за град Београд као лице које тражи запослење, почев од 23. јануара 2014. године; да породицу подносиоца чине подносилац и малолетно дете које му је судском одлуком поверено на самосталну бригу и старање. У списима предмета нема доказа да је подносилац одбио понуђено запослење, радно ангажовање на привременим, повременим или сезонским пословима, стручно оспособљавање, преквалификацију, доквалификацију или основно образовање, нити је то наведено у образложењу акaта органа управе и оспорене пресуде.

Уставни суд указује да је решењем Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Стари Град одређено да подносиоцу престаје право на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу уставне жалбе за двочлано домаћинство, закључно са 30. новембром 2019. године јер је, на основу налаза, мишљења и оцене стручног лица центра за социјални рад, који је сачињен сагласно Закону о социјалној заштити и Правилнику о обрасцима у поступку остваривања права на новчану социјалну помоћ и као такав представља правно ваљан доказ у поступку, утврђено да су остварени приход од издржавања сродника – 5.000,00 динара месечно и приход од пропуштене зараде ( у просечном месечном износу од 14.400,00 динара – ангажовањем на пословима возача – магационера девет дана месечно, по осам сати дневно, за цену рада од 200 динара по сату – цена рада утврђена према ценовнику омладинске задруге „Булевар“; да је износ од 14.400,00 динара) изнад износа од 13.272,00 динара, колико износи новчана социјална помоћ за једнородитељску породицу (за појединца износ од 8.508,00 динара + 2.552,00 динара за дете + 20%).

Уставни суд констатује да су у овој правној ствари претходно донета три решења Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту, као другостепеног органа управе, којима су поништена решења првостепеног органа управе, са образложењем да је неспорно да је од утицаја на остваривање права на новчану социјалну помоћ приход породице по основу пропуштене зараде радно способних, а незапослених чланова породице, али под условом да је тај приход утврђен на правно ваљан начин, што је првостепени орган пропустио да учини.

Уставни суд констатује да је Законом о социјалној заштити прописано да налаз и мишљење центра за социјални рад којим се утврђује могућност пропуштене зараде служи као доказно средство за остваривање права из овог закона, те је да одредбама подзаконског акта предвиђено да се подаци о пропуштеној заради утврђују на основу могућности радног ангажовања појединца, учесталости радног ангажовања и цене рада на слободном тржишту за одређени посао и да се налаз и мишљење сачињава на основу теренске посете породици, изјаве странке, увиђаја на лицу места, саслушања сведока и других доказа, као и да налаз и мишљење центра за социјални рад садржи налаз којим је утврђено чињенично стање, образложено мишљење и предлог стручног радника.

Имајући у виду образложење наведеног решења првостепеног органа управе које је у свему прихватио и другостепени орган, те je Управни суд оценио да је законит коначни управни акт, произлази да је решење о престанку права на увећану новчану социјалну помоћ подносиоцу и његовој породици донето из разлога што је центар за социјални рад дао налаз, мишљење и оцену (на основу теренске посете и изјаве подносиоца) да је подносилац пропустио да се радно ангажује на пословима возача магационера, на којим пословима је и раније био ангажован, иако је радно способан и без хроничних обољења.

Имајући у виду да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука надлежног органа о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, Уставни суд сматра да, у конкретном случају , ни орган и управе, нити Управни суд, пре изношења своје оцене, нису сагледали све важне аспекте конкретног случаја и меродавне прописе, нити су дали уставноправно прихватљиво образложење. Конкретније, Уставни суд понавља да налаз и мишљење центра за социјални рад којим се утврђује могућност пропуштене зараде служи као доказно средство за остваривање права из овог закона, да се налаз и мишљење сачињава на основу теренске посете породици, изјаве странке, увиђаја на лицу места, саслушања сведока, као и других доказа, али да налаз и мишљење центра мора бити јасно образложен. Као што је већ наведено, наведени налаз и мишљење је дат на основу теренске посете и изјаве подносиоца. Уставни суд напомиње да је Законом о општем управном поступку усвојено начело слободне оцене доказа, које, у суштини, значи да орган по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане (осим у погледу јавних исправа), на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. Последица тога је да Закон о општем управном поступку не одређује рангирање доказних средстава по коме би једно имало увек већу снагу него неко друго средство. Међутим, овакав систем слободне оцене доказа налаже потребу да се нађе заштита од евентуалне злоупотребе слободе која по овом начелу припада органу који води поступак. Јемство да ће орган непристрасно оценити доказе лежи и у његовој дужности да за своју оцену изнесе разумљиве разлоге у одлуци. Уставни суд оцењује да је недостатно образложење да је подносилац пропустио да се радно ангажује, јер дата оцена није поткрепљена ниједним доказом, посебно при чињеници да је подносилац пријављен као незапослено лице, а да не постоји доказ да је подносиоцу уопште понуђено запослење, радно ангажовање на привременим, повременим или сезонским пословима, а посебно да је подносилац исто одбио. Такође, Суд понавља и да постоји законом утврђена обавеза сарадње центра за социјални рад и организације надлежне за послове запошљавања у спровођењу мера социјалне укључености радно способних корисника права на новчану социјалну помоћ. Са друге стране, по оцени Уставног суда, није сваком радно способном појединцу, без хроничних болести, заиста увек и загарантована могућност радног ангажовања , да би изостанак таквог ангажовања и „ сигурна“ пропуштена зарада, били од пресудног утицаја приликом одлучивања о праву из области социјалне заштите.

По оцени Уставног суда, образложење коначног управног акта, за који је Управни суд оценио да је законит, не може се сматрати уставноправно прихватљивим . При томе, као што је већ наведено, приликом одлучивања о признавању права из области социјалне заштите, мора се поћи од основих начела социјалне заштите, поред осталих, начела најбољег интереса корисника, ефикасности социјалне заштите, целовитости, као и циљева социјалне заштите, а један од основних јесте достизање минималне материјалне сигурности појединца и породице , у конкретном случају, подносиoца и малолетно г лица.

На основу свега наведеног, Уставни суд констатује да се из образложења оспорене пресуде и нижестепених аката не може на јасан и поуздан начин закључити да ли су утврђене све одлучне чињенице за дату оцену да подносилац не испуњава услов е за остваривање права на новчану социјалну помоћ. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да одлука није образложена на јасан, аргументован, довољан и разумљив начин.

На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену пресуду и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-250/21 од 9. септембра 2021. године , не прејудицирајући при томе коначан исход предметног управносудског поступка.

6. Имајући у виду да је Суд поништио оспорену пресуду, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете одбацио као преурањен, решавајући као у тачки 3. изреке ове одлуке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.