Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ј . из Сремске Каменице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ј . изјављена против решења Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године и решења Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Укида се Решење Уставног суда Уж-2426/2022 од 6. априла 2023. године о одлагању извршења Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године, које је потврђено решењем Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године , и то у делу којим је наложено стечајном управнику предузимање неопходних радњи у циљу уновчења имовине.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ј . из Сремске Каменице изјавио је Уставном суду, 1. марта 2022. године, преко пуномоћника А. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године и решења Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним другостепеним решењем одбијена жалба подносиоца изјављена против решења којим се констатује да план реорганизације стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају није усвојен, а одбачена као недозвољена његова жалба изјављена против решења којим се проглашава банкротство стечајног дужника; да нису постојали законом прописани услови да другостепени суд одбаци као недозвољену његову жалбу против решења о банкротству; да је у поступку одлучивања о жалбама подносиоца другостепени суд најпре, уместо да ожалбена решења укине, списе предмета вратио првостепеном суду са налогом за отклањање битних повреда поступка, односно да у складу са одредбама Закона о стечају уради писмени отправак решења са правном поуком, да га истакне на огласној табли суда и достави лицима из члана 166. Закона о стечају; да је првостепени суд након тога донео решење којим се проглашава банкротство са правном поуком да је против истог дозвољена жалба, због чега је одбацивањем као недозвољене жалбе подносиоца повређено његово право на правно средство; да нису постојали ни услови за доношење решења којим се констатује да план реорганизације није усвојен; да је нејасно на основу чега је првостепени суд утврдио да план реорганизације није усвојен у класи разлучних поверилаца са 62,15 %, будући да из записника са рошишта одржаног 26. јануара 2021. године произлази да се само поверилац са 45,98% удела у класи разлучних поверилаца изјаснио против плана, док остали наводи из оспореног другостепеног решења о томе да се и представник поверилаца са 16,17 % удела у потраживањима такође изјаснио против плана нису тачни, односно нису у складу са садржином записника; да је суд на рочишту на ком се расправљало о плану реорганизације био дужан да наведе сваког повериоца и проценат њихових удела у класи разлучних поверилаца; да првостепени суд није констатовао ни то да су се два разлучна повериоца изјаснила за усвајање плана реорганизације; да подносилац није успео да стави примедбе на записник са рочишта, јер је судска стража због дојаве о бомби, наложила напуштање зграде суда . Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореним актима подносиоцу повређена означена уставна права и исте поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 4. октобра 2017. године отворен је поступак стечаја над стечајним дужником „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају.
Привредни суд у Новом Саду је 26. јануара 2020. године одржао рочиште ради разматрања, односно гласања о плану реорганизације стечајног дужника у верзији од 17. новембра 2020. године, у измењеном и пречишћенм тексту од 7. децембра 2020. године чији је предлагач подносилац уставне жалбе.
Из садржине записника са рочишта одржаног 26. јануара 2020. године проилази да је након констатације суда о томе ко је од поверилаца приступо рочишту, предлагач плана изложио разлоге због којих сматра да предметни план представља најповољније намирење за све повериоце и затражио одлагање рочишта до краја фебруара, како би реализовао споразум са привредним друштвом „ G.“ о уплати износа потребног за намирење свих поверилаца. Са предлогом за одлагање рошишта сагласио се и поверилац „E.“, али је суд на предлог пуномоћника запослених и привредног друштва „A.“ д.о.о. донео решење да се приступа гласању о поднетом плану реорганизације. У записнику се даље констатује да се на упит стечајног судије у класи разлучних поверилаца нико од присутних поверилаца не изјашњава за поднети план реорганизације. Суд даље констатује да се пуномоћник повериоца „A.“ д.о.о. са 45,98% изјашњава да је проти в усвајања плана реорганизације. У наставку исте констатације у записнику се даље наводи да „пуномоћник А.И. за повериоце Б.М. и друге са 16,17%“, али без јасне назнаке о томе да ли се пуноћник ових поверилаца такође изјашњава против уствајања плана. Суд затим констатује да план реорганизације није усвојен у класи разлучних поверилаца, па тако ни у целости са 62,15% и доноси решење којим проглашава банкротство стечајног дужника и налаже стечајном управнику да предузме све неопходне радње у циљу уновчења његове имовине.
Решавајући о жалби предлагача плана реорганизације Привредни апелациони суд доноси решење Пвж. 86/21 од 8. септембра 2021. године којим се враћају списи предмета Ст. 57/16 Привредном суду у Новом Саду како би у складу са одредбама члана 166. Закона о стечају урадио писмени отправак решења којим се констатује да план реорганизације није усвојен и исти објавио на огласној табли суд и доставио лицима из члана 166. Закона о стечају.
Поступајући по налогу Привредног апелационог суда, Привредни су у Новом Саду доноси оспорене акте.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године констатовано је да план реорганизације стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају у верзији од 17. новембра 2020. године, у измењеном и пречишћен ом тексту од 7. децембра 2020. године није усвојен.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године проглашено је банкротство стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају и наложено стечајном управнику да предузме све неопходне радње у циљу уновчења његове имовине. У поуци о правном леку садржаној у првостепеном решењу је констатовано да се против тог решења може изјавити жалба у року од осам дана од дана истицања на огласној табли суда, Привредном апелационом суду, а преко првостепеног суда.
Одлучујући о жалбама предлагача плана реорганизације Привредни апелациони суд је оспореним решењем Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године, у ставу првом изреке, одбио жалбу пре длагача и потврдио решење Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године којим је констатовано да план реорганизације стечајног дужника није усвојен , док је у ставу другом изреке одбацио жалбу предлагача изјављену против решења истог суда којим је проглашено банкротство стечајног дужника и наложено стечајном управнику да предузме све неопходне радње у циљу уновчења његове имовине .
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено: да је 26 јануара 2020. године првостепени суд одржао рочиште ради разматрања, односно гласања о плану реоргани зације стечајног дужника у верзији од 17. новембра 2020. године, у измењеном и пречишћеном тексту од 7. децембра 2020. године; да на наведеном рочишту од стране поверилаца није прихваћен предлог предлагача плана, који је након образложења мера и начина реализације поднетог плана, предложио одлагање рочишта ради обезбеђења потребних средстава путем стратешког партнера из Уједињених Арапских Емирата; да је стечајни судија након тога ставио на гласање измењени план реорганизације; да је у записнику са рочишта констатовано да с e од присутних разлучних прверилаца, односно њихових пуномоћника, нико није изјаснио за усвајање поднетог п лана, док се пуномоћник повериоца "A." д.о.о. Београд који располаже са 45,98% од укупних потраживања у класи разлучних поверилаца, изјаснио против усвајања плана реорганизације, а исто тако се пуномоћник поверилаца Б. М . и других, адвокат А . И, који располажу са 16,17% од укуп них потраживања класе разлучних поверилаца, изјаснио против усвајања плана реорганизације; да на овај начин план није изгласан у класи разлучних поверилаца са 62,15%; да к ако пречишћен текст измењеног плана реорганизације стечајног дужника није усвојен у свим класама које гласају о плану, то је првостепени суд побијаним реше њем констатовао да план реорганизације није усвојен, са позивом на члан 166. став 1. Закона о стечају; да је п рвостепени суд посебним решењем од 26. јануара 2021. грдине прогласио банкротство стечајног дужниха сходно члану 131. став 1. тачка 6. Закона о стечају .
Према оцени другостепеног суда, одлука првостепеног суда којом је констатовано да план реорганизације није усвојен је правилна, будући да није прихваћен од стране класа које гласају о плану, односно није изгласан у класи разлучних поверилаца са 62,15 %. Привредни апелациони суд даље наводи да у ситуацији када повериоци на рочишту нису изричито гласали за план, односно нису се изјашњавали да ли су за прихватање плана или не, то је њихово неизјашњавање по својим правним последицама једнако гласању против, јер је за усвајање плана потребно да се поверилац изричито изјасни да гласа за усвајање плана, те да уколико план није усвојен од некој од класа које гласају о усвајању плана, није потребно да се гласа у осталим класама, јер је за усвајање плана потребно да буде прихваћен у свим класама које гласају о плану. Из записника са рочишта на ком се гласало о поднетом плану реорганизације, a након што се приступило гласању, произ лази да се у класи разлучних поверилаца нико од присутних поверилаца, односно њ ихових пуномоћника није изјаснио за поднети план, те да је тек на даље питање суда пуномоћник повериоца „A.“ са 45,98% учешћа у класи разлучних ловерилаца изјавио да је против усвајања плана, као и п уномоћник А. И . за разлуч не повериоце које заступа са 16, 17%. У наведеној ситуацији, без обзира да ли је вдвокат А. И . гласао за усвајањ е плана или не, те без обзира на проценат к оји имају разлучни повериоци које он заступа у класи разлучних поверилаца, план није усвојен, јер за усвајање истог нису изричито гласали повериоци к оји имају обичну већину потраживаља од укупних потраживања поверилаца у тој класи. Истакнуто је и то да су без значаја на другачију одлуку суда и жалбени наводи предлагача да су се повериоци З.Ђ. и С. П. као разлучни повериоци изјаснили за усвајање плана, што је суд проп устио да констатује на записнику, с обзиром на то да З.Ђ. има 0,59%, а С. П. 0,26% учешћа у класи разлучних поверилаца, тако да чак и да су гласали за усвајање плана реорганизације њихов глас ни на који начин не би утицао на усвајање пл ана у тој класи, односно ни са тим гласовима план не би био усвојен.
Везано за жалбу предлагача изјављену против решења о банкротству, другостепени суд је исту одбацио као недозвољену позивањем на одредбу члана 131. став 1. тачка 6. Закона о стечају, према којој право жалбе на решење о банкротству имају само стечајни управник и одбор поверилаца.
Из списа предмета Уставни суд даље утврђује да је имовина стечајног дужника продата непосредном погодбом и то купопродајним уговором који је закључен у току марта 2023. године, те да је стечајни управник обавестио Привредни суд у Новом Саду да је 4. априла 2023. године извршена примопредаја целокупне имовине стечајног дужника купцу „Р.“ д.о.о. Нови Сад који се сада налази у поседу исте.
Решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 6. априла 2023. године констатовано је да је имовина стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају (таксативно наведена у првом ставу изреке решења) продата купцу „Р.“ д.о.о. Нови Сад, те да је наведено правно лице стекло право својине на објектима и стварима из првог става изреке решења. Из образложења решења произлази да је купац покретне и непокретне имовине у целости исплатио купопродајну цену.
Привредни суд у Новом Саду је 13. априла 2023. године примио Решење Уставног суда Уж-2426/2022 од 6. априла 2023. године о одлагању извршења решења Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године које је потврђено решењем Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године, и то у делу којим је наложено стечајном управнику предузимање неопходних радњи у циљу уновчења имовин е.
Након пријема Решења Уставног суда, дата је сагласност стечајном управнику за орочавање средстава остварених продајом целокупне имовине стечајног дужника на период од 30 дана.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о стечају ("Службени гласник РС", бр. 104/09, 99/11, 71/12 -Одлука УС и 83/14) прописано је: да се стечај, у смислу овог закона, спроводи банкротством или реорганизацијом, да се под банкротством подразумева намирење поверилаца из вредности целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужника као правног лица, да се под реорганизацијом подразумева намирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације и то редефинисањем дужничко-поверилачких односа, статусним променама дужника или на други начин који је предвиђен планом реорганизације (члан 1. ст. 1, 2. и 3.); да је циљ стечаја најповољније колективно намирење стечајних поверилаца остваривањем највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине (члан 2.); да стечајни судија доноси решење о банкротству ако: је очигледно да у року за подношење плана реорганизације стечајни дужник не показује интересовање за реорганизацију; на првом поверилачком рочишту за то гласа одговарајући број стечајних поверилаца, у складу са чланом 36. став 4. овог закона; стечајни дужник не сарађује са стечајним управником или одбором поверилаца ради испуњавања објективних захтева за пружање података и обавештења у складу са одредбама овог закона; стечајни дужник не извршава налоге стечајног судије; ниједан план реорганизације није поднет у прописаном року; ниједан план реорганизације није усвојен на рочишту за разматрање плана реорганизације, да је у случају из става 1. тач. 5) и 6) овог члана стечајни судија дужан да решење о банкротству стечајног дужника донесе наредног дана по истеку прописаног рока за подношење плана реорганизације, односно на рочишту на коме план није усвојен или најкасније у року од два дана од дана одржавања тог рочишта, да против решења из става 1. овог члана жалбу могу изјавити стечајни управник и одбор поверилаца (члан 131.).
Законом о стечају такође је прописано: да се реорганизација спроводи ако се тиме обезбеђује повољније намирење пов ерилаца у односу на банкротство (члан 155. став 1.); да план реорганизације могу поднети стечајни управник, разлучни повериоци, стечајни повериоци, као и лица која су власници најмање 30% капитала стечајног дужника, ако на првом поверилачком рочишту није донето решење о банкротству(члан 161. став 1.); да право гласа имају сви повериоци сразмерно висини њихових потраживања, да у случају када је потраживање оспорено или неиспитано стечајни судија ће извршити процену вис ине потраживања у сврху гласања, да се гласање врши у оквиру класа поверилаца, да се потраживања поверилаца деле најмање на класе по основу њихових разлучних права и права приоритета њихових потраживања према исплатним редовима, да за сврху остваривања права гласа разлучних поверилаца стечајни судија врши процену вероватноће намирења њиховог потраживања из оптерећене имовине (члан 165. ст. 1, 3. и 4.); да се план реорганизације сматра усвојеним у једној класи поверилаца ако су за план реорганизације гласали повериоци који имају обичну већину потраживања од укупних потраживања поверилаца у тој класи, да се план реорганизације сматра усвојеним ако га на прописани начин прихвате све класе које гласају о плану и ако је у складу са одредбама овог закона (члан 165а ст. 2. и 4. ); да на рочишту за разматрање предлога плана реорганизације, стечајни судија доноси решење којим потврђује усвајање плана реорганизације или констатује да план није усвојен (члан 166.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе, у суштини, сматра да му је означено право повређено тиме што су судови погрешно утврдили да план реорганизације који је предложио није усвој ен у класи разлучних поверилаца.
Уставни суд најпре указује д а се правом на правично суђење јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о било чијим правима и обавезама бити спроведен на начин да кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, применом и поштовањем прописаних правила поступка, сваком буде омогућено правично суђење.
Уставни суд констатује да је оспореним актима правноснажно констатовано да план реорганизације који је предложен од стране подносиоца уставне жалбе није усвојен, а као последица тога проглашено је банкротство стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају, и наложено стечајном управнику да предузме све неопходне радње у циљу уновчења његове имовине .
У вези са наведеним, Уставни суд подсећа да је , сагласно одредбама Закона о стечају, стечајни поступак поступак колективног намирења свих поверилаца генаралним извршењем на имовини стечајног дужника. Банкротство и реорганизација представљају два начина спровођења стечајног поступка, при чему банкротство подразумева намирење поверилаца продајом имовине стечајног дужника или продају стечајног дужника као правног лица.
Са друге стране, реорганизација се спроводи у складу са усвојеним планом реорганизације којим се одређују мере и средства реорганизације, услови и начин и време њ ихових спровођења, начин и време намирења потраживања стечајних поверилаца и регулишу друга питања у погледу права и обавеза стечајног дужника и његових поверилаца. Усвајањем плана реорганизације ревидирају се постојећа права и обавезе стечајног дужника према сваком од његових повери лаца, предвиђају будуће активнoсти стечајног дужника и прецизно регулише када ће, којим редоследом и у којој мери бити намирени његови повериоци. План реорганизације је резултат сагласности воља стечајног дужника и његових поверилаца.
Најповољније колективно намирење стечајних поверилаца је циљ стечаја, а начело заштите стечајних поверилаца је прво начело на коме почива стечајни поступак и стечајни суд се мора старати о томе да поступак спроводи у складу са овим начелом, како би се циљ стечајног поступка остварио на оптималан начин. У складу са тим, с течајни суд је дужан да повериоцима омогући да, гласањем о предлогу плана реорганизације, односно о измењеном предлогу плана реорганизације, изразе своју вољу и одлуче да однос са дужником уреде планом реорганизације.
Гласање се врши у оквиру класа поверилаца и потребно је да за план реорганизације у једној класи поверилаца гласају повериоци који имају обичну већину потраживања од укупних потраживања поверилаца у тој класи, а план реорганизације сматра се усвојеним ако га на прописани начин прихвате све класе које гласају о плану. У ситуацији када план реорганизације не добије потребан број гласова, над стечајним дужником спроводи се банкротство.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је у конкретном случају 26. јануара 2020. године одржано рочиште ради гласања о плану реорганизације у оквиру класе разлучних поверилаца. Уставни суд је из са држине записника са тог рочишта утврдио да се нико од присутних поверилаца није изричито изјаснио за усвајање поднетог план а реорганизације, док се пуномоћник повериоца „A.“ д.о.о. са 45,98% изричито изјаснио против усвајања плана реорганизације.
Имајући у виду наведену садржину записника, Уставни суд налази да је Привредни апелациони суд дао јасне, прецизне и убедљиве разлоге за своју одлуку којом је потврдио решење Привредног суда у Новом којим је констатовано да план реорганизације стечајног дужника није усвојен, који су са становишта заштите права на правично суђење прихватљиви и за овај Суд. Наиме, другостепени суд је оценио да план реорганизације није усвојен, јер није прихваћен од стране класа које гласају о плану, будући да се разлучни повериоци који имају обичну већину потраживања нису изричито изјаснили, односно гласа ли за усвајање плана , због чега је без утицаја околност да ли је адвокат А. И. гласао за усвајање плана или не, као и проценат који имају разлучни ловериоци које он заступа (16,17%) .
Имајући у виду околности конкретног случаја, посебно садржину наведеног записника са рочишта одржаног 26. јануара 2020. године, Уставни суд указује да нема довољно основа који би изазвали сумњу у закључак Привредног апелационог суда о постојању услова за доношење решења којим се констатује да план реорганизације није усвојен , на начин прописан одредбама чл. 165. и 165а Закона о стечају.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да закључивање привредних судова, у конкретном случају, није било ни произвољно, нити арбитрерно. Стога је Уставни суд оценио да наводи уставне жалбе не дају довољно основа за сумњу да је оспореним решењем којим је правноснажно констатовано да план реорганизације стечајног дужника „Ј .“ а.д. Нови Сад, у стечају није усвојен повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Разматрајући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, за које подносилац сматра да му је повређено одбацивањем његове жалбе изјављене против решења којим је проглашено банкротство стечајног дужника „Ј.“ а.д. Нови Сад, у стечају, и наложено стечајном управнику да предузме све неопходне радње у циљу уновчења његове имовине (други став изреке решења Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године), Уставни суд указује да остваривање зајемченог права на правно средство подразумева коришћење оних правних средстава која се одговарајућим законом, у конкретном случају, прописана, те се тврдње о повреди или ускраћивању означеног уставног права не могу односити на ситуације у којима је коришћено правно средство које није било прописано.
Полазећи од тога да је, сагласно одредби члана 131. став 3. Закона о стечају, која се примењује у конкретном случају, било прописано да против овог решења жалбу могу изјавити само стечајни управник и одбор поверилаца, а не и предлагач плана реорганизације, Уставни суд налази да су очигледно неосноване и тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права на правно средство.
6. Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење и права на правно средство, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), одлучујући као тачки 1. изреке.
7. Како је Суд одлучио о изјављеној уставној жалби, стекли су се услови да се укине Решење о одлагању извршења Привредног суда у Новом Саду Ст. 57/16 од 26. јануара 2021. године које је потврђено решењем Привредног апелационог суда Пвж. 86/21 од 27. октобра 2021. године , и то у делу којим је наложено стечајном управнику предузимање неопходних радњи у циљу уновчења имовине , сагласно одредби члана 56. став 2. у вези члана 86. Закона о Уставном суду, те је Уставни суд одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.