Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Татјана Ђуркић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба И. П . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 18179/16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. П . из Београда поднео је Уставном суду, 16. јуна 2020. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 18179/16 од 20. фебруара 2020. године, због повреде права на имовину и права на наслеђивање, зајемчених одредбама члана 58. став 1. и члана 59. Устава Републике Србије и права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 18179/16.
У уставној жалби се, поред осталог, указује на повреду права на суђење у разумном року, јер је Управни суд, „после скоро три и по године ћутања “ и без саслушања странака и утврђивања чињеничног стања , одбио тужбу подносиоц а као неосновану.
Уставном жалбом је тражено од Уставног суда да, поред осталог, поништи оспорени акт. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 16. децембра 2016. године поднео тужбу Управном суду против решења Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-5079/2016 од 29. новембра 2016. године, којим је одбијена његова жалба изјављена против решења Службе за катастар непокретности Звездара број 952-02-5-158/2016 од 21. априла 2016. године. Предметним решењем првостепеног органа дозвољен је, поред осталог, упис права својине у корист подносиоца уставне жалбе са заједничким уделом на гаражи број 1 и стану број 1, уписаним као посебни делови зграде број 1 изграђене на к.п. број …/4 КО Велики Мокри Луг, досадашњег власника С. П.
Оспореном пресудом Управног суда У. 18179/16 од 20. фебруара 2020. године одбијена је као неоснована тужба поднета 16. децембра 2016. године, којом је подносилац уставне жалбе побијао законитост наведеног решења Републичког геодетског завода. Управни суд је предметни управни спор решио без одржавања јавне расправе, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима, налазећи да предмет спора очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посе бно утврђивање чињеничног стања. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је подносилац уставне жалбе поднео захтев за упис на основу решења Првог основног суда у Београду О. 12858/12 од 24. децембра 2012. године; да је правилно уписан подносилац као власник предметног стана и гараже са заједничким уделом, јер је и његов правни претходник на тим непокретностима био уписан са заједничким уделом; да је о упису одлучено применом одредбе члана 125. став 1. Закона о државном премеру и катастру, према којој је за одлучивање о основаности уписа меродавно стање катастра непокретности у тренутку када је захтев за упис примљен.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је не eфикасним поступањем Управног суда у предмету У. 18179/16 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 16. децембра 2016. године, подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе против решења Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-5079/2016 од 29. новембра 2016. године и окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда од 20. фебруара 2020. године, што само по себи указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања. Приликом испитивања законитости побијаног коначног акта, Управни суд је прихватио разлоге на којима је заснована одлука туженог органа о законитости уписа промене права на непокретностима по захтеву подносиоца уставне жалбе.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд након три године и два месеца одлучио о тужби подносиоца уставне жалбе, што се не може сматрати ефикасним поступањем, посебно стога што у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази, већ је одлука донета на основу чињеничног стања утврђеног у управном поступку.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост одлучивања Републичког геодетског завода, имајући у виду да је реч о упису права на непокретностима.
Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подносиоца.
6. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда У. 18179/16 од 20. фебруара 2020. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост одлука донетих у предметном управном поступку и управном спору. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подносилац у уставној жалби углавном понавља наводе који су истицани у поступку који је претходио уставносудском и који су, по налажењу овог суда, оцењени на уставноправно прихватљив начин. Уставни суд стога не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди означених права.
С обзиром на изложено, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.