Уставни суд, Велико веће, у саставу председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz T аmás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Ђ . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Ђ . и утврђује да су решењем Вишег суда у Јагодини Гж1. 92/16 од 23. децембра 2016. године подноситељки уставне жалбе повређен а права на правично суђење и на правно средство , из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Јагодини Гж1. 92/16 од 23. децембра 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Јагодини П1. 383/16 од 12. септембра 2016. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Ђ . из Београда поднела је Уставном суду , 17. фебруара 2017. године, преко пуномоћника Д . М, адвоката из Јагодине, уставну жалбу против решења Вишег суда у Јагодини Гж1. 92/16 од 23. децембра 2016. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспорено решење засновано на погрешној оцени садржине решења Врховног касационог суда од 26. марта 2015. године и становишту да то решење не значи да Основни суд у Јагодини може да поступа по тужби поднетој 2011. године. Овакво становиште је, према оцени подноситељке изнетој у уставној жалби, погрешно јер је Врховни касациони суд после одлуке о ненадлежности Основног суда у Јагодини, одлучивао о сукобу надлежности, утврдивши тај првостепени суд надлежним за поступање по тужби из 2011. године. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и наложи да се настави спор и донесе одлука, као и да се утврди право подноситељке на накнаду трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Јагодини П1. 6/17 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
М. М, правни претходник подноситељке уставне жалбе, је 2. фебруара 2011. године поднела тужбу Основном суду у Јагодини против Републике Србије – Влада Републике Србије – Прекршајни суд у Јагодини, са захтевом да суд утврди да јој је незаконито престао радни однос у Прекршајном суду у Јагодини, као правном следбенику Општинског органа за прекршаје Јагодина у којем је обављала дужност судије за прекршаје до 31. децембра 2009. године, те да обавеже тужену да је „врати у радни однос“ на неодређено време и распореди на одговарајуће радно место. Поводом ове тужбе формиран је предмет П1. 33/11.
Решењем П1. 33/11 од 7. априла 2011. године, у ставу првом изреке, Основни суд у Јагодини огласио се стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари. У ставу другом изреке овог решења одређено је да ће се, по правноснажности решења, предмет доставити Уставном суду, као стварно надлежном, на даљу надлежност. У образложењу решења је наведено да „суд налази да редован суд није стварно надлежан за поступање у овој правној ствари, те ће се по правноснажности овог решења списи предмета доставити Уставном суду Србије, као стварно надлежном суду.“
Уставни суд је, уз допис од 11. новембра 2011. године, вратио достављене списе предмета Основном суду у Јагодини, а будући да их је тај суд поново доставио Уставном суду, Уставни суд их је поново вратио Основном суду у Јагодини, уз допис од 6. марта 2013. године, у коме је наведено да се у списима предмета не налази уставна жалба или други поднесак упућен Уставном суду на основу кога би тај суд поступао.
Тужиља М. М . је поднес ком од 4. фебруара 2013. године тражила да се парнични поступак у предмету П1. 33/11 настави, па је тај предлог поновила и поднеском од 25. марта 2013. године.
Основни суд у Јагодини је 29. марта 2013. године донео решење П1. 33/11, којим је одбио као неоснован предлог тужиље за наставак поступка, уз образложење да је у овој парници раније донето решење којим се тај суд огласио ненадлежним, а које је постало правноснажно, јер тужиља против њега није изјавила жалбу.
У поступку по жалби тужиље изјављеној против првостепеног решења од 29. марта 2013. године, Виши суд у Јагодини донео је решење Гж1. 31/13 од 26. априла 2013. године, којим је укинуо решење Основног суда у Јагодини П1. 33/11 од 29. марта 2013. године. У образложењу другостепеног решења наведено је да, након што се парнични суд у овој ствари правноснажним решењем огласио ненадлежним, то он није надлежан да даље поступа у овој правној ствари, па ни да одлучује о предлогу за наставак поступка, услед чега је ожалбено решење беспредметно, те је укинуто.
Против означеног другостепеног решења тужиља је изјавила ревизију, која је, решењем Врховог касационог суда Рев2. 860/13 од 28. августа 2013. године, одбијена као неоснована, уз оцену ревизијског суда да је правилан закључак другостепеног суда да по правноснажности решења којим се парнични суд огласио стварно ненадлежним, тај суд не може даље да поступа у овом спору, па ни да одлучује о предлогу тужиље за наставак поступка, услед чега је правилно другостепени суд укинуо првостепено решење, без враћања предмета на поновни поступак.
Уставни суд је Р ешењем Уж-4475/13 од 10. децембра 2013. године, одбацио уставну жалбу М. М . изјављену против решења Основног суда у Јагодини од 7. априла 2011. године, Вишег суда у Јагодини од 26. априла 2013. године и Врховног касационог суда од 28. августа 2013. године. У погледу оспорених решења другостепеног и ревизијског судa, Уставни суд је констатовао да је подноситељка имала право да против првостепеног решења од 7. априла 2011. године изјави жалбу, о чему је била и поучена, али да она то није учинила, чиме је омогућила да то „накарадно решење“ постане правноснажно већ у првом степену.
Тужиља се поднеском од 5. августа 2014. године обратила Основном суду у Јагодини са захтевом за решавање сукоба надлежности и одређивање стварно надлежног суда за поступање по поднетој тужби. Будући да списи предмета П1. 33/11 нису пронађени у суду, председник Основног суда у Јагодини је 13. јануара 2015. године донео решење којим је наредио обнављање списа тог предмета, те је наредног дана донето решење о покретању поступка обнављања списа предмета П1. 33/11, након чега је првостепени суд, уз допис од 27. фебруара 2015. године, доставио списе предмета Врховном касационом суду ради одлучивања о сукобу надлежности.
Решењем Р1. 219/15 од 26. марта 2015. године Врховни касациони суд је одредио да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Основни суд у Јагодини. У образложењу овог решења наведено је да, како из навода тужбе произлази да је решавање овог спора у судској надлежности, у смислу одредбе члана 4. Закона о уређењу судова, то је за поступање стварно надлежан Основни суд у Јагодини, којем је тужба поднета на основу одредбе члана 22. наведеног закона. Даље је наведено да, уколико Основни суд у Јагодини сматра да је за поступање у овом предмету стварно надлежан други суд, у наставку поступка може да донесе одлуку о уступању предмета другом суду из члана 11. Закона о уређењу судова.
Основни суд у Јагодини је прво рочиште у поступку по тужби М. М . од 2. фебруара 2011. године, заказао за 25. септембар 2015. године. Тужиља је поднеском од 11. септембра 2015. године, уредила тужбу, тако да је као т ужена означена Република Србија – Влада Републике Србије – Прекршајни суд у Јагодини, и преиначила је тужбу истицањем , поред ранијих захтева , и захтев а да се тужена обавеже да јој, на име накнаде штете, исплати новчане износе у висини изгубљених зарада и других примања. Друго рочиште је заказано за 20. октобар 2015. године, а пре почетка овог рочишта пуномоћник тужиље је обавестио суд да је тужиља преминула 25. септембра 2015. године, услед чега је првостепени суд прекинуо поступак, с тим да ће се он наставити када законски наследници тужиље то затраже или их суд, на предлог противне стране позове да то учине.
Након што је З. Ђ, овде подноситељка уставне жалбе, доставила решење надлежног суда којим је, као сестра сада пок. М . М, оглашена за њеног наследника, Основни суд у Јагодини је 8. марта 2016. године донео решење П1. 674/15, којим се 10. марта 2016. године наставља поступак у овој правној ствари.
Решењем Основног суда у Јагодини П1. 674/15 од 27. априла 2016. године одбачена је тужба тужиље З. Ђ . као неблаговремена, јер је поднета после протека рока од 90 дана од сазнања за престанак радног односа. У поступку по жалби тужиље, Виши суд у Јагодини донео је решење Гж1. 63/16 од 4. августа 2016. године којим је укинуто првостепено решење, јер је донето применом одредбе члана 195. Закона о раду, а не Закона о радним односима у државним органима, који је, у конкретном случају, меродаван пропис.
У поновном поступку Основни суд у Јагодини је донео решење П1. 383/16 од 12. септембра 2016. године, којим је одбацио тужбу тужиље као неблаговремену. Против овог решења тужиља је изјавила жалбу.
Оспореним решењем Вишег суда у Јагодини Гж1. 92/16 од 23. децембра 2016. године укинуто је решење Основног суда у Јагодини П1. 383/16 од 12. септембра 2016. године, без враћања предмета првостепеном суду на поновно суђење. Према становишту другостепеног суда изнетом у образложењу означеног решења, по доношењу решења којим се огласио ненадлежним за поступање у овој правној ствари, које је постало правноснажно, Основни суд у Јагодини није могао даље да поступа нити да одлучује по предлозима тужиље (за наставак поступка и о прекиду поступка) као ни да одбаци тужбу тужиље. У образложењу другостепеног решења наведено је и да доношење решења Врховног касационог суда од 26. марта 2015. године којим је одлучено да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Основни суд у Јагодини, а које је донето по доношењу решења о обнављању списа, из наведених разлога, не значи да по поднетој тужби може да се даље поступа, иако је решавање оваквих спорова у судској надлежности.
Тужиља је 13. фебруара 2017. године против оспореног другостепеног решења изјавила ревизију, наводећи да је Виши суд у Јагодини стао на становиште да првостепени суд, након правноснажности решења од 7. априла 2011. године, није могао више да поступа, услед чега је поступак по тужби заправо окончан одлуком којом се суд огласио стварно ненадлежним, дакле, без икакве пресуде или решења о тужбеном захтеву или тужби.
Решењем Врховног касационог суда Рев2. 1100/17 од 13. децембра 2017. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиље. У образложењу ревизијског решења наведено је да је ревизија поднета против одлуке против које се по закону овај ванредни правни лек не може поднети у смислу одредбе члана 401. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, с обзиром на то да ревизија није изјављена против правноснажне пресуде донете у другом степену у смислу одредбе члана 394. став 1. Закона, односно против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно завршен у смислу одредбе члана 412. став 1. Закона, јер се другостепеним решењем којим је укинуто првостепено решење поступак правноснажно не завршава. По враћању списа предмета, Основни суд у Јагодини није спроводио даљи поступак, већ је 27. фебруара 2018. године предмет архивиран.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано је: да суд не може да одбије одлучивање о захтеву за који је надлежан (члан 2. став 2.); да суд оцењује по службеној дужности, одмах по пријему тужбе, да ли је надлежан и у којем је саставу надлежан, на основу навода у тужби и на основу чињеница које су суду познате; да ако се у току поступка промене околности на којима је заснована надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је био надлежан у време подношења тужбе остаје и даље надлежан и ако би услед ових промена био надлежан други суд исте врсте (члан 15.); да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност, као и да ће суд да се огласи ненадлежним, укине спроведене радње у поступку и одбаци тужбу, ако у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други орган (члан 16. ст. 1. и 2.); да суд у току целог поступка по службеној дужности пази на своју стварну надлежност (члан 17. став 1.); да ће суд по службеној дужности да се огласи месно ненадлежним ако постоји искључива месна надлежност неког другог суда, најкасније у року од осам дана од дана пријема одговора на тужбу (члан 19. став 1.); да ће по правноснажности решења којим се огласио ненадлежним (чл. 17. и 19.) суд да уступи предмет надлежном суду који ће наставити поступак као да је код њега био покренут (члан 20. ст. 1. и 3.); ако суд коме је предмет уступљен као надлежном сматра да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд, доставиће предмет суду који треба да реши овај сукоб надлежности у року од осам дана од дана пријема предмета, осим ако нађе да му је предмет уступљен услед очигледне омашке, а требало је да буде уступљен неком другом суду, у ком случају ће да уступи предмет другом суду и о томе обавести суд који му је предмет уступио (члан 21. став 1.9; сукоб надлежности између судова разне врсте решава Врховни касациони суд (члан 22. став 2.); док се не реши сукоб надлежности, суд коме је предмет уступљен дужан је да предузима оне радње у поступку за које постоји опасност од одлагања (члан 23. став 2.); ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441.)
Одредбама члана 11. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 – др. закон, 78/11 – др. закон, 101/11, 101/13, 40/15 – др. закон, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 – Одлука УС, 87/18 и 88/18 – Одлука УС), који је био на правној снази у време покретања и вођења предметног парничног поступка, било је прописано да је судска власт јединствена на територији Републике Србије (став 1.); да судска власт у Републици Србији припада судовима опште и посебне надлежности (став 2.); да су судови опште надлежности основни судови, виши судови, апелациони судови и Врховни касациони суд (став 2.); да су судови посебне надлежности привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Прекршајни апелациони суд и Управни суд (став 4.).
5. Оцењујући испуњеност претпоставки за поступање по уставној жалби, Уставни суд, најпре констатује да у поступку по уставним жалбама предмет разматрања овог суда могу да буду акти (и радње) одређених субјеката којима је коначно одлучено о правима и обавезама неког лица. Надаље, а будући да је оспореним решењем укинута нижестепена одлука, Уставни суд указује да се укидајућим актом, у начелу, не одлучује коначно о нечијим правима и обавезама. Међутим, Уставни суд сматра да је у конкретном случају, оспореним решењем, којим је укинуто побијано првостепено решења без враћања на поновно суђење, у суштини, коначно одлучено о тужби подноситељке (односно њеног правног претходника), јер, по ставу другостепеног суда, по тој тужби више не може да се поступа, независно од разлога наведених у побијаном првостепеном решењу. С друге стране, Уставни суд указује да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе. С тим у вези, Уставни суд указује да је у парницама о престанку радног односа, као што је предметна парница, ревизија увек дозвољена, али и да се ревизија може изјавити само против правноснажне одлуке донете у другом степену којом се поступак окончава, а да таквог акта, у конкретном случају, нема. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да су испуњене претпоставке за поступање Уставног суда и оцену основаности уставне жалбе.
У погледу истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од разлога и навода уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, пре свега наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног, односно процесног права била очигледно произвољна или арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије , од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.).
Испитујући да ли је Виши суд у Јагодини произвољно применио меродавно право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је, најпре, констатовао да је оспореним решењем укинуто, без враћања на поновни поступак, првостепено решење којим је одбачена као неблаговремена тужба тужиље, јер, према становишту другостепеног суда, нема услова да парнични суд, након што се огласио ненадлежним у овој правној ствари решењем од 7. априла 2011. године, настави да поступа у истом предмету, уз истовремену оцену да доношење решења Врховног касационог суда од 26. марта 2015. године којим је, а након правноснажности решења о ненадлежности, за поступање у овом предмету као стварно надлежан одређен Основни суд у Јагодини, не значи да може да се поступа по тужби од 2. фебруара 2011. године.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да из одредаба меродавног процесног закона – Закона о парничном поступку, произлази да поднета тужба подлеже претходном испитивању у погледу надлежности суда. Надлежност суда или судска надлежност представља како делокруг послова суда, тако и његово овлашћење да поступа у одређеним правним стварима. Апсолутна надлежност суда разграничава његову надлежност у односу на све друге органе, док релативна надлежност суда подразумева разграничење надлежности у оквиру постојећих судова у систему судства. Закон о уређењу судова садржи правила о надлежности судова којима се одређује који суд поступа у одређеној правној ствари. Стварна надлежност разграничава делокруг послова између различитих врста судова јединственог судског система, као и између судова различитог степена у оквиру исте врсте судова. Уколико суд којем је тужба поднета нађе да није надлежан за поступање, тај суд ће се решењем огласити ненадлежним и, у случају апсолутне ненадлежности – одбацити тужбу, а у случају релативне ненадлежности – по правноснажности решења предмет уступити суду за који сматра да је надлежан.
У конкретном случају, Уставни суд констатује да Виши суд у Јагодини у оспореном решењу закључује да чињеница правноснажности решења Основног суда у Јагодини од 7. априла 2011. године којим се тај суд огласио стварно ненадлежним, значи да се даље не може водити поступак, с обзиром на то да после доношења решења којим се оглашава ненадлежним суд који је донео то решење више не може да поступа у том предмету. Из оваквог става Вишег суда у Јагодини може се закључити да је предметни парнични поступак окончан решењем о стварној ненадлежности Основног суда у Јагодини, дакле, без одлуке о поднетој тужби или постављеном тужбеном захтеву, због чега је такав став уставноправно неприхватљив.
Наиме, изрека решења од 7. априла 2011. године има два става, први којим се Основни суд у Јагодини огласио стварно ненадлежним за поступање и други којим је одређено да се спис достави Уставном суду, као стварно надлежном суду, на даљу надлежност. Поступајући по одређењу из става другог решења Основни суд у Јагодини је два пута достављао списе предмета Уставном суду и Уставни суд их је оба пута вратио са напоменом да није реч о питању из његове надлежности. На каснији захтев тужиље, првостепени парнични суд је затражио од Врховног касационог суда да „одлучи о сукобу надлежности“. Врховни касациони суд је, с обзиром на околности конкретног случаја, решењем од 26. марта 2015. године, одредио да је у том предмету стварно надлежан Основни суд у Јагодини, након чега је тај суд наставио да поступа по тужби од 2. фебруара 2011. године. Испитујући тужбу, која је у међувремену уређена, након што је тужиља преминула 2015. године, а подноситељка, као њен законски наследник, преузела парницу, првостепени суд је нашао да је тужба неблаговремена, те ју је одбацио решењем. У поступку по жалби подноситељке против овог решења, Виши суд у Јагодини је прво нашао да је жалба основана те је то решење укинуо и предмет вратио првостепеном степеном суду на поновни поступак, а онда, у поступку по жалби против новог првостепеног решења о одбацивању тужбе као неблаговремене, оспореним решењем оценио да није било услова за његово доношење због ранијег оглашавања тог суда ненадлежним, услед чега га је укинуо, без враћања на поновни поступак.
Уставни суд указује да је, приликом одлучивања о изјављеној жалби, Виши суд у Јагодини навео да је имао у виду да је Врховни касациони суд, решењем 26. марта 2015. године, утврдио да је у овој правној ствари надлежан Основни суд у Јагодини. Међутим, према оцени Уставног суда, Виши суд у Јагодини није, пре свега, имао у виду суштину одлуке Врховног касационог суда о одређивању надлежним конкретног парничног суда. Наиме, Уставни суд указује да je један од елемената права на правично суђење и право на приступ суду којим се сваком обезбеђује могућност да покрене судски поступак ради остваривања својих права, а с друге стране, да судови морају да буду тако организовани да појединцу омогуће да се користе овим правом. У парничном поступку, дакле, правом на приступ суду се тужиоцу даје могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву, којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама (о праву на приступ суду као елементу права на правично суђење види пресуду Европског суда за људска права Golder против Уједињеног Краљевства , број представке 4451/70, пресуда од 21. фебруара 1975. године, став 36 и, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1064/2008 од 14. јула 2010. године). У конкретном случају, одлучивањем о надлежности, Врховни касациони суд је омогућио „установљавање“ поступка по тужби правног претходника подноситељке и на тај начин је отклоњен очигледан пропуст првостепеног парничног суда код доношења решења од 7. априла 2011. године којим је као „стварно надлежном“ уступио предмет Уставном суду. Уставни суд није део система судова опште и посебне надлежности установљеног Законом о уређењу судова и у случају стварне ненадлежности неког суда предмет се може уступити само неком од тих судова, због чега је Врховни касациони суд у решењу од 26. марта 2015. године и навео „Уколико Основни суд у Јагодини сматра да је за поступање у овом предмету стварно надлежан други суд, у наставку поступка може донети одлуку о уступању предмета другом суду из члана 11. Закона о уређењу судова“, из чега јасно произлази, као и из других околности овог случаја, да је други став изреке решења од 7. априла 2011. године о уступању предмета Уставном суду без правног дејства.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Јагодини, занемарујући чињеницу да је утврђена надлежност Основог суда у Јагодини за поступање по тужби од 2. фебруара 2011. године, односно оцењујући ову околност као ирелевантну приликом одлучивања о жалби подноситељке изјављеној против првостепеног решења о одбацивању тужбе, услед чега није ни разматрао ову жалбу, произвољно применио процесно право, при чему је таква примена била на штету подноситељке уставне жалбе. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Јагодини подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У вези са наведеним, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права изнет у пресуди Лесјак против Храватске (број представке 25904/06, пресуда од 18. фебруара 2010. године, став 41.), према којем је подносилац којем су о тужби решавали и редовни судови и Управни суд, али ниједан није одлучио о томе да ли је отказ његовог уговора о раду законит, доведен у немогућу ситуацију, која према мишљењу тог суда, представља ускраћивање правосуђа, чиме је нарушена сама суштина његовог права на приступ суду зајемченог чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода .
У вези са истакнутом повредом права на правно средство, Уставни суд констатује да је претходно утврђена повреда права на приступ суду аутоматски онемогућила подноситљку уставне жалбе да искористи своје право на жалбу, а потом и право на ревизију, имајући у виду природу спора, а што је све, последично, довело и до повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Будући да је утврдио повреду права на правично суђење и права на правно средство, Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења Вишег суда у Јагодини и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Јагодини П1. 383/16 од 12. септембра 2016. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу одредбе члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.