Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Татјана Ђуркић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Ј . из Градишта, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ј . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ј . из Градишке, Босна и Херцеговина, поднео је Уставном суду, 24. јуна 2019. године, преко пуномоћника Б. П , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године, због повреде права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3 . Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да суд о његовој жалби против решења о продужењу притвора према њему није одлучио 21 дан, а од подношења жалбе до доставе другостепеног решења браниоцу протекло је 28 дана, чиме је поступљено супротно одредби члана 27. став 3. Устава.
Повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава подносилац заснива на повреди права на образложену судску одлуку наводећи да у оспореном решењу нису наведени конкретни разлози за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, нити су дати конкретни разлози због чега и након завршетка главног претреса и изрицања пресуде суд није према подносиоцу уставне жалбе одредио блажу меру. У уставној жалби је наведено да су у време изјављивања жалбе, подносиоцу уставне жалбе увелико истекла лична документа, те стога не постоји опасност од бекства, нити је суд ценио чињеницу да одбрана упорно истиче да нема доказа о бекству окривљеног, јер суд никада није послао позив на адресу његовог пребивалишта, коју никада није мењао.
Предложено је да Уставни суд поништи оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 10/19 од 16. маја 2019. године , своју одлуку објави и да наложи Апелационом суду у Београду да му накнади штету у износу од 150.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 од 9. маја 2022. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
У време подношења уставне жалбе подносилац се налазио у притвору по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. По3. 18/17 од 20. априла 2017. године, због постојања притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 24. априла 2018. године, када је лишен слободе, а последњи пут, пре подношења уставне жалбе, му је продужен решењем Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године, до упућивања на издржавање казне затвора на коју је осуђен пресудом Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године.
Против решења о продужењу притвора до упућивања на издржавање казне затвора К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године браниоци подносиоца уставне жалбе су изјавили жалбу 25. априла 2019. године у којој су, поред осталог, навели да претходно решење Вишег суда у Београду К. По3. 18/17-Кв. 1099/19 од 25. марта 2019. године о продужењу притвора против подносиоца уставне жалбе није постало правноснажно , јер о жалби бранилаца окривљеног никада није одлучено.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године одбијена је као неоснована жалба бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду К. По3. 18/17 - Кв. 1099/19 од 25. марта 2019. године.
У образложењу оспореног решења, поред осталог , наведено је да је правилна одлука првостепеног суда којом је према окривљеном М . Ј . продужен притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП будући да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је извршио кривично дело неовл ашћен приступ заштићеном рачунару, рачунарској мрежи и електронској обради података из члана 302. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, кривично дело рачунарска превара у покушају из члана 301. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези чл. 30. и 33. Кривичног законика и кривично дело рачунарске саботаже из члана 299. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, а имајући у виду да је окривљени дужи временски период био недоступан државним органима, односно да се крио, будући да је лишен слободе непуних годину дана након доношења решења о одређивању притвора и то на територији Републике Хрватске по међународној потерници, које околности, у међусобној повезаности са околношћу да је окривљени држављанин Босне и Херцеговине, те да центар његових животних и радних активности није везан за Републику Србију, представљају особите околности које и по оцени другостепеног суда указују на опасност да ће се окривљени боравком на слободи крити или дати у бекство, те тиме поново постати недоступан суду, због чега се продужење притвора према њему по наведеном законском основу показује као нужна и неопходна мера у циљу вођења предметног кривичног поступка, који се, с обзиром на наведене околности, не може остварити ниједном другом - блажом мером.
У одговору Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 од 9. маја 2022. године поступајући судија у кривичном поступку у којем је донето оспорено решење навела је: да подносилац уставне жалбе лишен слободе на територији Републике Хрватске , по међународној потерници , и изручен Републици Србији дана 24. априла 2018. године; да је решењем К .По3. 18/17 – Кв. 1099/19 од 25. марта 2019. године притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, које је браниоцу окривљеног достављено 3. априла 2019. године, а 8. априла 2019. године бранилац подносиоца уставне жалбе је против тог решења изјавио жалбу. Поступајући судија Вишег суда у Београду је у одговору на наводе уставне жалбе даље навела да је главни претрес био заказан за 11. април 2019. године, због чега списи предмета нису били достављени Апелационом суду у Београду на одлуку о жалби, јер у том случају не би било услова да се одржи главни претрес; да је на главном претресу 11. априла 2019. године донета првостепена осуђујућа пресуда и да је суд по службеној дужности морао поново да одлучи о притвору, па је решењем К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године притвор продужен по истом законском основу, које је окривљени примио 18. априла 2019. године, а његов бранилац 24. априла 2019. године; да је бранилац жалбу против наведеног решења послао преко поште дана 25. априла 2019. године, која је у суд примљена 30. априла 2019. године, а, због ускршњих и првомајских празника због којих је велики број запослених у радним данима 30. априла и 3. маја користећи годишњи одмор „спајало празнике“ и те дане користило као нерадне, тако да је наведена жалба до судије стигла тек после 6. маја 2019. године. Како је судија већ тада започела са израдом пресуде јер пост оји законски рок од 30 дана за израду пресуде, који је истицао 15. маја 2019. године, она је прво израдила писани отправак пресуде 14. маја 2019. године и након експедовања пресуде доставила списе предмета Апелационом суду у Београду на одлучивање о жалби на притвор, који је донео оспорено решење Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године којим је одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду К.По3. 18/17-Кв. 1099/19 од 25. марта 2019. године, а затим и решење Кж2.По3. 11/19 од 16. маја 2019. године којим је укинуо решење Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године. У одговору Вишег суда у Београду је наведено да из свега изнетог произлази да је суд поступао са посебном хитношћу, те судија сматра да подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом гарантована права.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 210. став 2.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (члан 211. став 1. тачка 1).
Одредбама члан 216. ЗКП прописано је да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године, Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повред а права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцене да ли је одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу одредбом члана 30. став 3. јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности . Овај захтев хитности произлази и из одредбе члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку којом је налажено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби на одлуку о постојању даљих разлога за притвор одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда, која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и питање хитности испитивања законитости лишења слободе/притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке , (представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године, ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја, па се као и у случају одредаба о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвора од стране другостепеног суда. Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је поступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалби у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да, приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова, као и од каквог је то значаја за подносиоца.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је решењем Вишег суда у Београду К.По3. 18/17-Кв. 1099/19 од 25. марта 201 9. године притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен, који је по том решењу могао трајати најдуже 60 дана. Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца против овог решења о продужењу притвора изјавио жалбу 8. априла 201 9. године. Уставни суд је даље утврдио да председник судећег већа у предмету Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 одлучила да списе предмета не доставља другостепеном суду пре одржавања главног претреса који је био заказан за 11. април 2019. године, већ је суд на том главном претресу након доношења првостепене пресуде поново одлучивао о постојању разлога за продужење притвора, тако што је решењем К.По3. 18/17 од 11. априла 2019. године продужио притвор до упућивања окривљеног на издржавање казне затвора, против којег је бранилац жалбу изјавио 25. априла 2019. године, те је списе предмета поводом жалби изјављених против оба решења о продужењу притвора (по жалби од 8. априла и по жалби од 25. априла 2019. године), доставио другостепеном суд на одлучивање 15. маја 2019. године, сматрајући да је нужно најпре израдити писани отправ ак и експедовати првостепен у пресуд у, пре одлучивања о жалби против претходно донетог решења о продужењу притвора, а који је о наведен им жалб ама подносиоца, одлучио доношењем оспореног другостепеног решења Кж2.По3. 10/19 и решења Кж2.По3. 11/19, оба од 16 . маја 201 9. године. Уставни суд даље констатује да је оспорено другостепено решење Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године бранилац подносиоца примио 2 7. маја 201 9. године, односно након 49 дана од дана подношења жалбе.
Имајући у виду изложенe специфичне околности конкретног случаја, Уставни суд у овом предмету препознаје да је, због потребе ефикаснoсти целокупног поступка, било оправдано да се предмет на одлучивање о жалби од 8. априла 2019. године, изјављеној против решења о продужењу притвора другостепеном суду , достави након што се одржи главни претрес 11. априла 2019. године. Такође, полазећи од тога да је суд, закључивши главни претрес, по службеној дужности према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор до упућивања на издржавање казне затвора , против којег је бранилац окривљеног жалбу изјавио преко поште (25. априла 2019. године) , тако да је у суд пристигла тек 30. априла 2019. године, након чега су уследили првомајски празници, те је жалба браниоца подносиоца уставне жалбе од 25. априла 2019. године поступајућем судији из писарнице достављен а тек „после 6. маја 2019. године“ , а имајући у виду да је поступајући судија била обавезна да донету пресуду изради најкасније до 14. маја 2019. године, Уставни суд сматра да се период од 6. до 14. маја 2019. године не може ставити на терет суду. Поред наведеног Уставни суд констатује да се не може сматрати примереним поступање браниоца окривљеног који се налази у притвору, да било који поднесак, а нарочито жалбу против притворског решења суду доставља путем поште, нарочито имајући у виду чињеницу да се седиште његове адвокатске канцеларије и седиште суда налазе у истом граду. Стога, се по оцени Уставног суда пропусти у хитном разматрању жалбе о притвору не могу приписати искључиво поступању суда, те је стога оценио да се подносилац уставне жалбе не може основано позивати на повреду права из члана 27. став 3. Устава. У прилог становишту Суда да у конкретном случају није дошло до повреде права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора, иду и околности да је одлука о жалби донета 16. маја 2019. године, односно следећег дана од дана достављања списа предмета Апелационом суду у Београду (15. маја 2019. године) , а списи предмета су из другостепеног суда враћени Вишем суду у Београду у року од четири дана од дана доношења оспореног другостепеног решења (16. мај 2019. године) .
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду К.По3. 18/17 – Кв. 1099/19 од 25. марта 201 9. године у коме је донето решењ е Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 201 9. године није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава.
6. Испитујући основаност тврдњи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд указује да се једна од гаранција права на правично суђење односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Georgiadis против Грчке , број представке 21522/93, од 29. мај 1997. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије , број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 201 9. године, Уставни суд сматра да је другостепени суд дао ја сне и уставноправно прихватљиве, довољно конкретизоване разлоге, како у погледу одлуке о постојању околности које представљају особите околности које указују на нужност продужења притвора према подносиоцу због опасности од бекства, тако и у односу на непостојање околности које би оправдале изрицање неке блаже мере за обезбеђење пристуства окривљеног . Стога Уставни суд налази да оспорено решење испуњава стандард образложене судске одлуке, у смислу гаранција из члана 32. став 1. Устава, те да су неосновани наводи подносиоца да у оспореном решење нису на уставноправно прихватљив начин образложене околности из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По3. 10/19 од 16. маја 2019. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у целини одбио уставну жалбу као неосновану .
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.