Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров Татјана Ђуркић и Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „А.“ д.о.о. Нови Сад, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. јуна 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба привредног друштва „А.“ д.о.о. Нови Сад и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Сад 1 у предмету број 952-02-4086/2012 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „А.“ д.о.о. Нови Сад поднело је Уставном суду, преко пуномоћника Р. Р , адвоката из Новог Сада, 24. јануара 2020. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку означеном у изреци, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8869/16 од 8. новембра 2019. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је предметн и управни поступ ак трајао пуних осам година; да је подносилац био уписан као власник предметних непокретности док му није „одузето право својине записником о излагању података“; да је материјално право погрешно примењено и да Управни суд није образложио због чега подносилац није уписан као власник и поред „неспорних доказа“ на основу којих је стекао право својине.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорени акт. Подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 24. августа 2012. године поднео захтев „за упис промене имаоца права на непокретностима – разграничење пољопривредног земљишта уписаног у лист непоретности број 4 у КО Бегеч“.
Решењем првостепеног органа број 952-02-4086/2012 од 10. августа 2013. године одбијен је предметни захтев као неоснован.
Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је решењем од 6. августа 2015. године поништило наведено решење у поступку по жалби подносииоца и предмет вратило првостепеном органу на поновно одлучивање.
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење од 16. новембра 2015. године, којим је поново одбио предмети захтев, са следећим образложењем : да је Агенција за приватизацију само констатовала да је привредно друштво „А.“ а.д. Бегеч приватизовано по Зак ону о својинској трансформацији, те да је предмет својинске трансформације био друштвени капитал којим је то привредно друштво располагало, „без приватизационе документације“ из које би био видљив предмет приватизације (садржај друштвеног капитала), коју је морао поседовати и субјект приватизације, а коју није доставио до окончања поступка пред Комисијом за излагање, нити предметног поступка; да је из дописа Министарства пољопривреде видљиво да је Дирекција за процену вредности капитала у поступку контроле процењене вредности капитала и његове структуре обухватила пољопривредно земљиште у државној, односно друштвеној својини према подацима из поседовних листова; да подносилац неосновано указује на то да се има сматрати да је само он носилац права својине на предметном земљишту преко свог правног претходника ДП „Б.“, Бегеч, будући да није само то предузеће правни следбеник „А.“ „Нови Сад“ ООУР „П.“ (који је земљиште стекао правним послом пре комасације), већ још шест предузећа; да у исправама које је приложио подносилац захтева нема доказа о извршеним променама у земљишној књизи – у време провођења својинске трансформације, како је то налагао Закон о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине; да сама продаја акција друштвеног капитала на Београдској берзи није ваљана исправа за промену својинскоправног стања у јавним књигама, већ су то исправе о правним пословима и сагласност министарства надлежног за послове пољопривреде у поступку разграничења.
Првостепени орган је даље истакао: да је увидом у записник Комисије за излагање података о непокретностима и правима на њима за КО Бегеч од 6. септембра 2007. године утврђено да је на предметном земљишту уписана друштвена својина; да је Републичко јавно правобранилаштво поднело приговор на записник, након чега је Комисија наложила подносиоцу уставне жалбе да достави доказе да је власништво на предметним непокретностима стекао теретним правним послом; да је увидом у записник Комисије за излагање података о непокретностима и правима на њима за КО Бегеч од 6. фебруара 2008. године утврђено да је на предметним непокретностима уписана својина Републике Србије, корисник Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде; да је подносилац изјавио приговор на тај записник, који је одбијен као неоснован решењем Комисије од 3. јула 2008. године; да је надлежно министарство поништило наведено решење Комисије у делу који се односи на к.п. број 2597, а да је у осталом делу решење остало непромењено; да је Комисија у поновном поступку допунским записником утврдила да је наведена парцела у државини подносиоца, а да је у преосталом делу – који је у целини идентичан захтеву из предметног поступка, решење Комисје постало коначно.
Полазећи од наведеног, првостепени орган је оценио да нема основа за упис промене врсте права и облика својине, као и да је без основа тврдња подносиоца да се ради о наставку поступка разграничења пољопривредног земљишта, јер је исти окончан решењем Републичког геодетског завода од 5. априла 2011. године о потврђивању катастра непкретности за део КО Бегеч, које обухвата предметне непокретности у државној својини .
Решењем Републичког геодетског завод а од 27. априла 2016. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против предметног решења првостепеног органа из разлога наведених у побијаном решењу. Другостепени орган је истакао да постојећи упис државне својине на предметним непкретностима није резултат грешке, недостатака или пропуста, те да нема могућности за исправку грешке у смислу одредаба члана 137. Закона о државном премеру и катастру.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8869/16 од 8. новембра 2019. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета 10. јуна 2016. године против наведеног коначног управног акта. Тај суд је оценио правилном и законитом одлуку да се одбије предметни захтев, полазећи од чињеница утврђених у предметном управном поступку, а имајући у виду одредбу члана 151а Закона одржавном премеру и катастру, према којој ће се као непокретност у државној својини уписати и пољопривредно земљиште за које правно лице које користи то земљиште не поднесе исправу којом доказује основ за стицање права на земљишту.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено je да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање о основаности уставне жалбе у овом делу од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбама Закона о општем управном поступку ( „Службени лист СРЈ “, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС “, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења ( члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, а спроводи се посебан испитни поступак, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најкасније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 208. став 1.); да а ко другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (ч лан 232. став 2.) ; да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок ( члан 237. став 1.) .
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 119/09) , управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Нови Сад 1 у предмету број 952-02-4086/2012 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава .
Испитујући основаност уставне жалбе са становишта означеног права, Уставни суд је најпре констатовао да је оспорени поступак започео 24. августа 2012. године, подношењем захтева подносилаца уставне жалбе за упис промене имаоца права на непокретностима – разграничење пољопривредног земљишта и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8869/16 од 8. новембра 2019. године.
Уставни суд констатује да сама чињеница да је оспорени поступак трајао седам година и два месеца може указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном поступку нису постављала сложена чињенична, нити правна питања, јер је требало утврдити да ли су, на основу приложених исправа, испуњени услови за упис права својине на спорним непокретности ма у корист подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао значајан материјални интерес да се у разумном року одлучи о њег овом захтеву.
Уставни суд је утврдио да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву десет месеци по истеку рока прописаног законом , да је о жалби против тог решења одлучено после две године, а да је одлучивање о захтеву у поновном поступку и о жалби против новодонетог решења првостепеног органа трајало два месеца дуже него што је законом прописано. С обзиром на то да је предметни управни спор трајао три године и четири месеца, Уставни суд налази да се такво поступање Управног суда не може оценити ефикасним.
Испитујући да ли је подносилац устав не жалбе својим радњама допринео дугом трајању предметног поступка, Уставни суд је констатовао да је подносилац имао могућност да поднесе жалбу због непоступања првостепеног органа по његовом захтеву, као и тужбу Управном суду због кашњења у доношењу одлуке другостепеног органа о његовој жалби, у периоду који је укупно трајао скоро три го дине. Уставни суд је, међутим, оценио да наведени допринос подноси оца, у конкретном случају, не може утицати на одлуку овог суда о постојању истакнуте повреде права на суђење у разумном року, с обзиром на дужину трајања оспореног поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у првом делу изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року адекватан начин правичног задовољења подносиоца .
6. Испитујући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 8869/16 од 8. новембра 2019. године, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
У уставној жалби се повреда права на правично суђење превасходно образлаже тиме да је подносилац био уписан као власник предметних непокретности и да му је у поступку оснивања катастра непокретности „одузето право својине записником о излагању података“. Подносилац, с тим у вези, указује на Одлуку овог суда Уж-1450/2011 од 4. јула 2012. године, којом је усвојена уставна жалба „у истој чињеничној и правној ситуацији“.
У вези са овим наводима подносиоца, Уставни суд је констатовао да је у предмету Уж-1450/2011 утврђено да је у катастарским општинама које обухвата земљиште на коме је тражен упис права својине израђен катастар непокретности и да је реч о пољопривредном земљишту у друштвеној својини, која је уписана у поступку израде катастра непокретности. С друге стране, у предметном управном поступку је утврђено да је поступак израде катастра непокретности за део КО Бегеч који обухвата предметне парцеле окончан решењем Републичког геодетског завода од 5. априла 2011. године о потврђивању катастра и да су непокретности које су предмет захтева подносиоца уставне жалбе уписане као државна својина. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да немају основа наводи устав не жалбе да је реч о истој чињеничној и правној ситуацији у овој уставносудској ствари и предмету Уж-1450/2011.
С обзиром на то да су непокретности које су предмет захтева подносиоца уставне жалбе у државној својини, а да у поступку који је окончан оспореним актом подносилац није доставио исправе подобне за упис промене права на тим непокретностима, Суд сматра уставноправно прихватљивом оцену другостепеног органа да нема основа за спровођење тражене промене, нити за исправку уписа извршеног у поступку оснивања катастра непокретности. Наводи уставне жалбе да Управни суд није образложио због чега подносилац нема право да „мирно ужива своју имовину“ заснивају се на погрешном уверењу подносиоца да је у поступку по предметном захтеву могао да „настави поступак“ разграничења државн е и друштвен е својине на предметном земљишту, који је окончан доношењем решења о потврђивању катастра непокретности.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања Уставом и Законом утврђених претпоставки за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.