Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Татјана Ђуркић и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В . Ј . из Јагодине , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ј . и утврђује да су пресудом Врховног касационог суда Рев2. 2635/18 од 3. априла 201 9. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 2635/18 од 3. априла 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 410/18 од 5. јуна 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Ј . из Јагодине је, 25. децембра 201 9. године, преко пуномоћника М. М , адвоката из Јагодине, Уставном суду поднео уставну жалбу, која је допуњена поднеском од 19. јуна 2020. године, против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 2635/18 од 3. априла 2019. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредб ама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац био у радном односу код Сталне канцеларије за економски развој (у даљем тексту: Стална канцеларија), коју је тужени град Јагодина основао као своју организациону јединицу, сагласно одредбама чл. 18. и 30. Закона о локалној самоуправи из 2002. године; да је у делокруг Сталне канцеларије тужени пренео део послова из своје надлежности, због чега њено укидање није могло имати за последицу и укидање пренетих послова, већ је само било питање како ће се они даље обављати у оквиру туженог; да је Врховни касациони суд оспореном ревизијском пресудом прихватио становиште нижестепених судова да град Јагодина није пасивно легитимисан у спору за поништај решења о отказу уговора о раду, иако је, према обавештењима Републичког завода за статистику, Стална канцеларија била регистрована као орган јединице локалне самоуправе; да је у случају тужиље Н.М , која је била запослена у Агенцији за мала и средња предузећа и регистрована пољопривредна газдинства, Врховни касациони суд изразио супротан став о пасивној легитимацији града Јагодине, при чему је реч о организационој јединици која је на исти начин основана, а касније и укинута, као и Стална канцеларија .
У допуни уставне жалбе подносилац указује на каснију одлуку Врховног касационог суда – решење Рев2. 696/19 од 11. септембра 2019. године, којом је тај суд изразио супротно становиште о пасивној легитимацији града Јагодине, у поступку по тужби лица кој е је такође би ло запослено у Сталној канцеларији.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен и акт и документацију која је достављен а уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. маја 2015. године, у својству тужиоца, поднео Основном суду у Јагодини тужбу против тужене Републике Србије – град Јагодин а, ради поништаја решења Сталне канцеларије број 103/15 од 10. марта 2015. године, којим је утврђено да тужилац, као запослени у Сталној канцеларији, остаје нераспоређен и да му престаје радни однос закључно са 10. мартом 2015. године, као и враћања на рад.
Пресудом Основног суда у Јагодини П1. 277/15 од 5. новембра 2015. године усвојен је тужбени захтев тужиоца у целини. Као тужени је означен град Јагодина.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је решењем Гж1. 1169/16 од 2. децембра 2016. године укинуо наведену првостепену пресуду, уз налог да се у поновном поступку утврди ко је тужени у овој правној ствари (Република Србија или град Јагодина) и ко од тужених може да буде пасивно легитимисан, имајући у виду материјалноправни однос са тужиоцем, као и чињеницу да је Стална канцеларија престала да постоји.
Основни суд у Јагодини је у поновном поступку донео пресуду П1. 550/16 од 15. новембра 2017. године којом је тужбени захтев тужи оца према туженом граду Јагодини у целини одбијен као неоснован.
Одлучујући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Крагујевцу је донео пресуд у Гж1. 410/18 од 5. јуна 201 8. године, којом је жалбу одбио и наведену првостепену пресуду у целини потврдио .
Врховни касациони суд је оспореном пресудом Рев2. 2635/18 од 3. априла 2019. године одбио као неосновану ревизију тужиоца поднету против наведене другостепене пресуде.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, по огласу објављеном у листу „Нови послови“ од 18. априла 2012. године, одлуком о избору кандидата директора Сталне канцеларије од 30. априла 2012. године, која је постала коначна 16. маја 2012. године, изабран тужилац; да је решењем директора број 112 од 16. маја 2012. године, тужилац засновао радни однос на неодређено време у Сталној канцеларији, за обављање послова „студијско – аналитички пројектант “, где је радио све до 10. марта 2015. године, када му је побијаним решењем в.д. директора број 103/15 радни однос престао, а након исплате отпремнине; да је Стална канцеларија основана Одлуком о оснивању од 7. фебруара 2006. године, коју је донела Скупштина општине Јагодина, а престала је да постоји Одлуком о престанку важења Одлуке о оснивању, која је објављена у „Службеном гласнику града Јагодине “, број 4, од 2. марта 2015. године; да су полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови одбили тужбени захтев тужиоца, због недостатка пасивне легитимације на страни туженог; да су, према одредбама чл. 26. и 46. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 9/02 … 62/06), који је био на снази у време оснивања Сталне канцеларије, као и члану 65. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, број 129/07), важећим у време када је Стална канцеларија престала да постоји, органи града скупштина града, градоначелник, градско веће и градска управа; да из садржине Статута општине Јагодина и Статута града Јагодине, важећих у време оснивања и рада Сталне канцеларије, па све до њеног укидања, не произлази да је Стална канцеларија орган општине, односно града; да како је тужилац радни однос засновао са Сталном канцеларијом, која је правно лице, са својим матичним бројем, на основу решења директора, а који му је престао побијаним решењем в.д. директора, правилно су оценили нижестепени судови да град Јагодина није учесник материјално-правног односа из ко јег је проистекао овај спор и одбили тужбени захтев; да чињеница да је тужени оснивач тужиочевог послодавца, који се финансирао из буџета општине, односно града, није од утицаја на другачије пресуђење; да стога нису основани наводи ревизије о погрешној оцени да град Јагодина у овој парници није пасивно легитимисан; да осталим наводима ревизије, којима се указује на погрешну примену материјалног права из члана 176. став 5. Закона о раду, као и указивању да је побијано решење донето од стране неовлашћеног лица, није од утицаја на другачије пресуђење, јер је тужилац тужбу погрешно усмерио према граду Јагодини, а не према Сталној канцеларији, као свом послодавцу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Одредбама члана 6. став 1. Закона о локалној самоуправи ( „Службени гласник РС“, бр. 9/02, 33/04, 135/04 и 62/06 – др.закон ) било је прописано да јединица локалне самоуправе за остваривање својих права и дужности и за задовољавање потреба локалног становништва може основати предузећа, установе и друге организације које врше јавну службу, у складу са законом и статутом.
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подноси лац уставне жалбе указује на произвољност оцене Врховног касационог суда да град Јагодина, као оснивач Сталне канцеларије , није пасивно легитимисан у спору за поништај решења в.д. директора Сталне канцеларије од 10. марта 2015. године, којим је оглашен нераспоређеним и по ком основу му је, са наведеним датумом, престао радни однос.
Стога Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности навода о повреди права на правично суђење, заправо треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је он био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд полази од тога да је подносиоцу радни однос у Сталној канцеларији престао 10. марта 2015. године, када је и донето побијано решење. Међутим, тог истог датума је и Стална канцеларија, као његов послодавац, престала да постоји. Наиме, Одлука о престанку важења Одлуке о оснивању објављена је у „Службеном гласнику града Јагодине“, број 4, од 2. марта 2015. године , са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања. Дакле, евидентно је да подносилац уставне жалбе ни у ком случају није могао тужбу за поништај решења од 10. марта 2015. године да усмери према Сталној канцеларији, на чему инсистира Врховни касациони суд у образложењу оспорене ревизијске пресуде. Тиме се, суштински, подносиоцу уставне жалбе ускраћује право на приступ суду, као саставни елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а како је предмет спора законитост решења о престанку радног односа, истовремено се доводи у питање и остваривање права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, које спада у категорију права којих се нико не може одрећи. С тим у вези, Уставни суд даље налази да без обзира на то какав је био правни статус Сталне канцеларије (самостално правно лице, орган јединице локалне самоуправе, посебна организација коју оснива јединица локалне самоуправе), из чињенице да је исту основао град Јагодина, као јединица локалне самоуправе, произлази да о приговору недостатка пасивне легитимације није могло бити одлучено, а да се претходно не утврди да ли између Сталне канцеларије и града Јагодине постоји однос правног следбеништва, тј. да ли се град Јагодина, као оснивач, може сматрати сукцесором (универзалним/сингуларним) Сталне канцеларије.
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да су оспореном пресуд ом Врховног касационог суда Рев2. 2635/18 од 3. априла 2019. године повређени прав о подноси оца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и право на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др.закон, 103/15 и 10/23 ), одлуч ујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 410/18 од 5. јуна 2018. године , због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава и одредио начин отклањања штетних последица .
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.