Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ђ . из Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ђ . и утврђује да је решењем Основног суда у Лебану Р4 . К. 6/19 од 6. фебруара 20 20. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено члан ом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Лебану Р4. К. 6/19 од 6. фебруара 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка који је вођен пред тим судом у предмету К. 27/16.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ђ . из Лебана поднела је Уставном суду, 13. маја 20 20. године, преко пуномоћника Ј. Ц , адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења означеног у изреци, због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на правично суђење, права на суђење у разумном року и права на накнаду штете, зајемчен их чланом 23, чланом 32. став 1. и чланом 35. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подноситељка је , између осталог, навела да је пред Основним судом у Лебану у предмету К. 27/16 вођен кривични поступак по њеној приватној кривичној тужби у којој је истакла имовинскоправни захтев, а који поступак је обустављен услед наступања застарелости кривичног гоњења решењем тог суда К. 27/16 од 31. јануара 2020. године; да је суд окривљеног третирао као да је бранилац или пуномоћник, а не странк а у поступку, па није предузимао мере које му стоје на располагању да окривљеног дисциплинује. Подноситељка је , поред детаљног описа тока оспореног поступка, навела да је , с обзиром на то да је претила опасност од наступања застарелости кривичног гоњења, суду поднела предлог за убрзање поступка, 24. децембра 2019. године, који је оспореним решењем одбачен као недозвољен.
Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди да је у поступку пред Основним судом у Лебану у предмету К. 27/16 повређено право на суђење у разумном року и право на част и углед, а да је оспореним решењем повређено право на правично суђење , јер суд није мериторно одлучио о благовремено поднетом приговору. Подноситељка уставне жалбе је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде уставних права, као и захтев за накнаду материјалне штете на име трошкова оспореног кривичног поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе, као приватна тужиља, је 23. фебруара 2016. године Основном суду у Лебану поднела приватну кривичну тужбу против Б.К. због кривичног дела увреде у којој је истакла имовинско-правни захтев наводећи да ће га „остваривати у парничном поступку“. Поводом приватне кривичне тужбе подноситељке уставне жалбе у Основном суду у Лебану формиран је предмет К. 27/16.
Подноситељка уставне жалбе, као предлагач, је 24. децембра 2019. године Основном суду у Лебану поднела пр иговор ради убрзавања поступка у предмету тог суда К. 27/16.
Оспореним решењем Основног суда у Лабану Р4 К. 6/19 од 6. фебруара 2020. године одбачен је приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету К. 27/16. У образложењу овог решења наведено је да је увидом у списе предмета тог суда К. 27/16 утврђено да је предметни поступак окончан доношењем решења о обустави К. 27/16 од 13. јануара 2020. године, те стога приговор треба одбацити, у смислу одредбе члана 8. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, у вези са чланом 5. став 1. Закона којим је прописано да приговор ради убрзавања поступка и жалба могу да се поднесу док се поступак не оконча.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да с вако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23. став 2 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега ( члана 32. став 1 .); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.); да поступак у коме се штити право на суђење у разумном року почиње подношењем приговора (члан 6. став 1.); да странка подноси приговор суду који води поступак или суду пред којим се води поступак ако сматра да је јавни тужилац повредио њено право, као и да се усмена расправа не одржава, а да се на остала питања сходно примењује закон којим се уређује ванпарнични поступак (члан 7. ст. 1. и 3.); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.); да право на правично задовољење има странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена, као и да странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу и странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора стиче право на правично задовољење када истекне рок у коме је судија или јавни тужилац био дужан да предузме наложене процесне радње, а странка чија је жалба усвојена - када прими решење о усвајању жалбе (члан 22.).
Одредбом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95 - др. закон, 18/05 - др. закон, 85/12, 45/13 - др. закон, 55/14, 6/15, 106/15 - др. закон и 14/22) прописано је да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Одредбом члана 294. став 1. тачка 1) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20) прописано је да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16 .).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење у поступку по приговору ради убрзавања кривичног поступка, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Основни суд у Лебану произвољно применио процесно право на њену штету. С тим у вези, Уставни суд, пре свега, наглашава да није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног или процесног права била очигледно произвољна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права изражен у пресуди Khamidov против Русије од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у коме је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Испитујући да ли је Основни суд у Лебануу произвољно или арбитрерно применио право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је пре свега констатовао да је одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року странкама пружена могућност да траже заштит у овог права док је поступак у којем учествују још у току. На овај начин странка може да утиче да се што пре одлучи о њеним правима и обавезама. За заштиту овог права странкама су на располагању приговор и жалба, а странци која успе са својим захтевом на располагању је и захтев за правично задовољење. Поступак заштите права на суђење у разумном року почиње подношењем приговора. Приговор странке могу да поднесу од покретања поступка, па све док се тај поступак не оконча, и то у било ком тренутку када сматрају да предметни поступак неразумно дуго траје , с тим да се подноси оном суду пред којим поступак тече у моменту његовог подношења. Суд којем је ово правно средство поднето прво претходно испитује поднесак, у смислу постојања процесних претпоставки да се по њему поступа. Како поступак по правном средству отпочиње његовим подношењем, то суд испитује испуњеност процесних претпоставки у односу на тај моменат.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је Основни суд у Лебану одбацио приговор ради убрзања поступка који је био поднет у време када је првостепени кривични поступак био у току, са образложењем да је поступак окончан с обзиром на то да је тај суд, у међувремену, донео одлуку о обустави кривичног поступка услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Међутим, Уставни суд је закључио да Основни суд у Лебану, приликом одлучивања о приговору , очигледно произвољно применио меродавно право, с обзиром на то да је предметни кривични поступак окончан 13. јануара 20 20. године, доношењем решења о обустави услед наступања апсолутне застарелости, односно након подношења приговора од 24. децембра 2019. године . Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да становишт е Основног суда у Лебану изнет о у оспореном решењу није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, при чему је таква примена била на штету подноситељке.
У вези са изнетим, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права према коме грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је решењем Основног суда у Лебану Р4 К. 6/19 од 6. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повр еђено правно на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон , 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Лебану и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у кривичном поступку који је вођен пред Основним суд ом у Лебану у предмету К. 27/16, јер је претходно усвојио уставну жалбу у делу који се тиче оспореног решења и поништио то решење, како би Основни суд у Лебану мериторно одлучио о приговору ради убрзања поступка. Такође, Уставни суд није разматрао наводе о повреди права из члана 23. и члана 35. став 2. Устава.
7. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд напомиње да ће се поново одлучивати о њеном приговору ради убрзавања поступка, па да странка у складу са одредбом члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење за неимовинску штету у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, у складу са одредбама члана 22. тог закона . Имајући у виду наведено, Уставни суд је одбацио захтев подноситељке за накнаду нематеријалне штете, решавајући као у тачки 3. изреке , сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.