Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás),, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Г . из Шапца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Г . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 22452/18 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. Г . на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права на суђење у разумном року. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Г . из Шапца је, 28. јуна 2022. године, преко пуномоћника В. Х , адвоката из Шапца, Уставном суду изјавила уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1 . Устава Републике Србије, у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 22452/18 , као и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22452/18 од 11. маја 2022. године, решења Жалбене комисије Владе број 112-01-575/2018-01 од 16. новембра 2018. године и решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде – Управа за аграрна плаћања број 112-00-10/2018-07 од 5. октобра 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено да је управни спор трајао седам година и три месеца, иако је суд одлучивао без расправе , због чега је подноситељки повређено право на суђење у разумном року . Подноситељка је поставила захтев за накнаду нематеријалне штете. Такође је указала да оспорена пресуда није образложена.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде – Управа за аграрна плаћања број 112-00-10/2018-07 од 5. октобра 2018. године, поред осталог, одређено је да се подноситељка уставне жалбе трајно премешта на друго радно место почев од 8. октобра 2018. године.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована оспорени решењем Жалбене комисије Владе број 112-01-575/2018-01 од 16. новембра 2018. године.
Подноситељка је 14. децембра 2018. године поднела тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22452/18 од 11. маја 2022. године. У образложењу оспорене пресуде је , након цитирања одредаба Закона о државним службеницима, поред осталог, наведено: да је првостепени орган донео одлуку о премештају због потреба посла, а имајући у виду досадашње резултате рада подноситељке у односу на планиране циљеве и да је доносилац решења био овлашћен за такво одлучивање; да је подноситељка премештена на радно место у одговарајућем звању – звање које је имала пре премештаја; да је суд оценио да нису основани наводи тужбе да је у поступку доношења решења дошло до повреде правила поступка.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 2. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи .
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта садржине Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је подноситељка 14. децембра 2018. године поднела тужбу против коначног управног акта, а да је Управни суд – Одељење у Новом Саду о тужби одлучио оспореном пресудом У. 22452/18 од 11. маја 2022. године, односно након три године и пет месеци.
Уставни суд оцењује да је само трајање конкретног управног спора прекорачило стандард поступања у разумном року. Полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања, понашања подноситељке уставне жалбе, поступања надлежног суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подноситељку, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка пред тим судом.
Уставни суд констатује да је подноситељка имала легитиман интерес да се о њеној тужби одлучи у разумном року, имајући у виду да је тужбом побијана законитост коначног управног акта којим је подноситељка трајно премештена на друго радно место. Подноситељка није, нити је могла допринети трајању предметног управног спора.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд о тужби, без одржавања усмене расправе, одлучио тек након три године и пет месеци.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у предметном управном спору повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава и усвојио уставну жалбу, одлучивши као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због наведеног поступања Управног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања суда.
7. Уставни суд констатује да је подноситељка уставну жалбу изјавила и против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 22452/18 од 11. маја 2022. године и нижестепених аката , због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, а полазећи од надлежности Уставног суда и граница деловања Уставног суда у уставносудском поступку, Уставни суд је оценио да се наводима подноситељке од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеном управносудском поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда. Овакву оцену Уставног суда потврђује и то да подноситељка у уставној жалби углавном понавља све наводе које је истицала у поступку који је претходио уставносудском. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подноситељке као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење.
Везано за наводе подноситељке да пресуда Управног суда није образложена, Уставни суд најпре констатује да решавање суда у управном спору има своје особености, које се, између осталог, огледају у начелу законитости и начелу ослањања суда на утврђено чињенично стање у управном поступку. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи оцењени.
Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду, утврдио да садржи довољно образложење зашто се одбија тужба подноситељке као неоснована, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено. Управни суд је одлучио о тужби подноситељке на основу чињеница које су утврђене у управном поступку, те је оценио да је из утврђених чињеница изведен правилан закључак у погледу чињеничног стања и да је другостепени орган оценио жалбене наводе, а да у тужби нису изнете чињенице и докази који би били од утицаја на другачију оцену законитости другостепеног решења.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решивши као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.