Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Татјана Ђуркић и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Ј . из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. јуна 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. Ј . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Краљево у предмету Д. број 82334 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право П. Ј . на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Ј . из Краљева је , 4. октобра 2022. године, преко пуномоћника М . В , адвоката из Краљева, Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Краљево у предмету Д. број 82334.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете, као и захтев за накнаду трошкова пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Краљево Д. број 82334, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 24. марта 2017. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Краљево захтев за понављање поступка окончаног решењем Д. број 82334 од 19. августа 2014. године.
Решењем првостепеног органа Д. број 82334 од 26. септембра 2017. године одређено је да се понавља поступак по захтеву подносиоца, ништи решење Д. број 82334 од 19. августа 2014. године, подносиоцу утврђује право на старосну пензију од 28. фебруара 2013. године у месечном износу од 22.244,18 динара, одређено да се пензија усклађује почев од априла 2013. године, те да ће се исплата пензије вршити од 28. фебруара 2013. године уз обрачун исплаћених износа пензије по поништеном решењу од 19. августа 2014. године.
Подносилац је 25. октобра 2017. године изјавио жалбу против првостепеног решења, која је одбијена као неоснована решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 14719/17 од 9. марта 2018. године.
Против наведеног коначног управног акта подносилац је 18. априла 2018. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 6714/18 од 9. октобра 2019. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 14719/17 од 17. децембра 2019. године уважена је жалба подносиоца, поништено првостепено решење од 26. септембра 2017. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање.
У поновном поступку, првостепени орган је донео решење Д. број 82334 од 12. фебруара 2020. године, којим је одређено да се понавља поступак по захтеву подносиоца, ништи решење Д. број 82334 од 19. августа 2014. године, подносиоцу утврђује право на старосну пензију од 28. фебруара 2013. године у месечном износу од 22.244,18 динара, одређено да се пензија усклађује почев од априла 2013. године, те да ће се исплата пензије вршити од 28. фебруара 2013. године уз обрачун исплаћених износа пензије по поништеном решењу од 26. септембра 2017. године.
Подносилац је 6. марта 2020. године изјавио жалбу против првостепеног решења, потом ургенцију 12. јуна 2020. године, а затим 24. јуна 2020. године и тужбу због ћутања управе.
Р ешењем другостепеног органа број 4289/20 од 23. септембра 2020. године уважена је жалба подносиоца, поништено првостепено решење од 12. фебруара 2020. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање.
Подносилац је 5. јула 2021. године поднео жалбу због ћутања управе.
Решењем првостепеног органа Д. број 82334 од 20. јула 2021. године одређено је да се понавља поступак по захтеву подносиоца, ништи решење Д. број 82334 од 19. августа 2014. године, подносиоцу утврђује право на старосну пензију од 28. фебруара 2013. године у месечном износу од 22.244,18 динара, одређено да се пензија усклађује почев од априла 2013. године, те да ће се исплата пензије вршити од 28. фебруара 2013. године уз обрачун исплаћених износа пензије по поништеном решењу од 12. фебруара 2020. године.
Подносилац је 4. августа 2021. године изјавио жалбу против првостепеног решења, потом ургенцију 14. октобра 2021. године, а затим 26. октобра 2021. године и тужбу због ћутања управе.
Решењем другостепеног органа П. број 9796 од 24. септембра 2021. године уважена је жалба подносиоца, поништено првостепено решење од 20. јула 2021. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање.
Решењем првостепеног органа Д. број 82334 од 25. новембра 2021. године одређено је да се понавља поступак по захтеву подносиоца, ништи решење Д. број 82334 од 19. августа 2014. године, подносиоцу утврђује право на старосну пензију од 28. фебруара 2013. године у месечном износу од 22.244,18 динара, одређено да се пензија усклађује почев од априла 2013. године, те да ће се исплата пензије вршити од 28. фебруара 2013. године уз обрачун исплаћених износа пензије по поништеном решењу од 20. јула 2021. године.
Подносилац је 1. децембра 2021. године изјавио жалбу против првостепеног решења, потом ургенцију 2. фебруара 2022. године, а затим 14. фебруара 2022. године и тужбу због ћутања управе.
У списима предмета нема доказа да је о изјављеној жалби одлучено до момента одлучивања Уставног суда о овој уставној жалби.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Одредбом члана 15. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, бр ој 111/09) прописано је да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом.
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Краљево у предмету Д. број 82334 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 24. марта 2017. године, захтевом подносиоца, те да поступак није правноснажно окончан. Из наведеног произлази да оспорени поступак траје више од шест година.
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе који воде поступак, односно суда, броја донетих одлука, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву за понављање поступка одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је из навода уставне жалбе, приложене документације и списа предмета утврдио да је подносилац уставне жалбе користио процесноправна средства против ћутања управе како би својим понашањем покушао да допринесе скраћењу времена трајања поступка у коме се одлучује о његовим правима.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је поступање органа управе превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. Уставни суд је из списа предмета утврдио да су за шест година у предметном поступку донета четири решења првостепеног органа управе, четири решења другостепеног органа и да је вођен један управни спор. Према становишту које је изразио и Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине , број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије , број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежних органа управе. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Имајући у виду да поступак није правноснажно окончан, то је Уставни суд захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду осталих права означених у уставној жалби, одбацио као преурањен, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.