Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д. З . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. априла 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. З . изјављена против решења Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одред бом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 8365/20 од 15. октобра 2020. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. З . из Ниша је , 24. децембра 2020. године, преко пуномоћника М . М, адвоката из Ниша, Уставном суду изјавио уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби истиче следеће: да му је Комунална полиција града Ниша 9. септембра 2020. године издала прекршајни налог због прекршаја из члана 77. Одлуке о комуналном реду града Ниша; да је у законском року, у форми писаног поднеска, поднео захтев за судско одлучивање, који је уредно потписан, при чему је уз овај поднесак доставио и предметни прекршајни налог, али да је његов захтев првостепеним решењем и овде оспореним другостепеним решењем правноснажно одбачен као непотписан ; да му је оспореним решењем, због претераног формализма, ограничена могућност да суд јавно расправи о његовим правима и обавезама; да је он достављањем потписаног захтева за судско одлучивање јасно и недвосмислено изразио намеру да захтева судско одлучивање по издатом прекршајном налогу; да строго формално третирање чињенице да он није потписао прекршајни налог не сме бити разлог због кога би му се онемогућило судско одлучивање; да се у члану 176. став 1. Закона о прекршајима говори о одбацивању непотписаног захтева за судско одлучивање, а не о одбацивању непотписаног прекршајног налога; да се у смислу члана 174. истог Закона, уколико налог није потписан, исти не може ни сматрати захтевом за судско одлучивање, па се у том смислу, не може донети одлука о одбацивању захтева у складу са чланом 176. став 1. истог Закона; да су у примени правила поступка судови дужни да избегавају претерани формализам, на шта је указао и сам Уставни суд у О длуци Уж-8733/2012 од 20. марта 2014. године; да је на оваквом становишту био и сам Прекршајни апелациони суд у решењу Прж. 10270/16 од 20. маја 2016. године, те да се у погледу истог правног питања доносе различите одлуке од стране Прекршајног апелационог суда што такође указује на повреду права на правично суђење .
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди да је подносиоцу оспореним решењем повређено право на правично суђење и да исто решење поништи .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Прекршајног суда у Нишу Пр. 8365/20, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Град Ниш – Градска управа – Комунална полиција је, 9. септембра 2020. године, против овде подносиоца уставне жалбе издала прекршајни налог број 004531, због прекршаја из члана 77. Одлуке о комуналном реду Града Ниша, за који му је изречена новчана казна у износу од 40.000 динара. На полеђини прекршајног налога истакнуте су поуке и упозорења из члана 171. Закона о прекршајима, између осталог, и да лице против кога је издат прекршајни налог, а које не прихвата одговорност за прекршај, има право да у року од осам дана од пријема прекршајног налога поднесе захтев за судско одлучивање, тако што ће лично или преко поште предати прекршајни налог надлежном прекршајном суду уз назначење суда коме се захтев подноси, у складу са чланом 174. став 1. Закона о прекршајима.
Подносилац уставне жалбе је, 15 . октобра 2020. године, Прекршајном суду у Нишу доставио потписани и печатирани поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање, а поводом прекршајног налога Града Ниша – Градска управа – Комунална полиција број 004531 од 9. септембра 2020. године. Подносилац је у захтеву, између осталог, навео да му се предметним прекршајним налогом ставља на терет да је 23. августа 2020. године угоститељски објекат пружао услуге после 21:00 часа, чиме је учињен прекршај из члана 77. Одлуке о комуналном реду Града Ниша, да није сагласан са наводима из прекршајног налога, да чињенично стање није утврђено на правилан и потпун начин, те је захтевао да суд о означеном прекршају одлучи у судском поступку, где ће му бити пружена могућност да изнесе своју одбрану.
Решењем Прекршајног суда у Нишу Пр. 8365/20 од 15. октобра 2020. године одбачен је као непотписан захтев за судско одлучивање који је овде подносилац уставне жалбе 15. октобра 2020. године поднео против означеног прекршајног налога. Предметно решење је донето на основу одредбе члана 176. став 1. Закона о прекршајима, имајући у виду да је утврђено да подносилац није потписао достављени прекршајни налог.
Оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 8365/20 од 15. октобра 2020. године. У образ ложењу овог решења је наведено да је чланом 174. став 1. Закона о прекршајима јасно прописано да лице против кога је издат прекршајни налог, уколико не прихвата своју одговорност, може надлежном суду у року од осам дана од пријема налога доставити потписани прекршајни налог, који под тим условима представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу. Даље је наведно да како је у поукама и упозорењима одштампаним на полеђини прекршајног налога наведено да се прекршајни налог предаје надлежном прекршајном суду у складу са чланом 174. став 1. Закона о прекршајима, то је окривљени био дужан да поступи у складу са законским одредбама уколико није желео да прихвати одговорност за прекршај. У образложењу је истакнуто и да није од утицаја на другачије одлучивање то што је захтев за судско одлучивање снабдевен печатом и потписом окривљеног, имајући у виду да окривљени није потписао прекршајни налог који је приложио уз захтев за судско одлучивање.
Оспорено другостепено решење Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу достављено је пуномоћнику овде подносиоца уставне жалбе 11. децембра 2020. године.
4.1. Одредбом члана 32. став 1. Устава , на чију се повреду позива подносилац, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега.
Чланом 167. тачка 2) Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16) прописано је да се прекршајни поступак покреће решењем суда на основу издатог прекршајног налога поводом кога је поднет захтев за судско одлучивање.
Одредбама члана 168. Закона о прекршајима предвиђено је: да се прекршајни налог издаје када је за прекршај законом или другим прописом од прекршајних санкција предвиђена само новчана казна у фиксном износу (став 1.); да се за прекршаје из става 1. овог члана не може поднети захтев за покретање прекршајног поступка ( став 2.).
Чланом 171. став 1. тач. 3. и 5. Закона о прекршајима прописано је да прекршајни налог садржи, између осталог, следеће поуке и упозорења – да лице против кога је издат прекршајни налог које не прихвата одговорност за прекршај има право да у року од осам дана од пријема прекршајног налога поднесе захтев за судско одлучивање тако што ће лично или преко поште предати прекршајни налог надлежном прекршајном суду уз назначење суда коме се захтев подноси у складу са чланом 174. ст ав 1. овог закона, као и да ће прекршајни налог постати коначан и извршан по протеку рока од осам дана од дана пријема ако лице против кога је издат прекршајни налог у том року не плати новчану казну или не захтева судско одлучивање о издатом прекршајном налогу у складу са чланом 173. став 2. овог закона .
Одредбама члана 172. Закона о прекршајима прописано је: да се прекршајни налог састоји од оригинала и две копије, да се оригинал уручује лицу против кога се издаје прекршајни налог, а да копије задржава орган који издаје прекршајни налог (став 1.); да се прекршајни налог уручује присутном лицу за кога се сматра да је учинило прекршај у моменту откривања прекршаја, а да лице против кога је издат прекршајни налог својим потписом на одговарајућем месту у налогу потврђује његов пријем (став 2.); да ће се, ако је лице за које се сматра да је учинило прекршај одсутно и када околности откривања или природа прекршаја то захтевају, достављање прекршајног налога извршити путем поште или доставне службе овлашћеног органа, у складу са одредбама о достављању из закона који уређује општи управни поступак (став 5 .); да, ако присутно лице против кога се издаје прекршајни налог одбије да прими налог, службено лице ће га упозорити на последице одбијања пријема, унети у налог забелешку о одбијању пријема, дан и час када је пријем одбијен чиме се сматра да је прекршајни налог уручен (став 6.).
Чланом 174. Закона о прекршајима прописано је: да лице против кога је издат прекршајни налог, уколико не прихвата своју одговорност , може надлежном суду у року од осам дана од пријема прекршајног налога, лично или путем поште, да достави потписан прекршајни налог, који под овим условима представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу (у даљем тексту : захтев за судско одлучивање) (став 1.); да лице против кога је издат прекршајни налог достављањем захтева за судско одлучивање надлежном суду стиче својство окривљеног у прекршајном поступку (у даљем тексту: окривљени) (став 2.); да ако окривљени суду достави захтев за судско одлучивање путем поште, уз потписан прекршајни налог може приложити и своју писану одбрану и доставити или предложити доказе (став 4.).
Одредбом члана 176. став 1. Закона о прекршајима предвиђено је да ће суд решењем одбацити неблаговремен или непотписан захтев за судско одлучивање.
Чланом 177. став 1. Закона о прекршајима прописано је да ће суд донети решење о покретању прекршајног поступка уколико не одбаци захтев окривљеног за судско одлучивање на основу издатог прекршајног налога (члан 177. став 1.).
4.2. Уставни суд констатује да је у својој досадашњој пракси, по правилу , одбацивао уставне жалбе подносилаца којима се оспоравају решења прекршајних судова којима је одбачен као непотписан захтев за судско одлучивање, а који подносиоци су се налазили у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији као овде подносилац уставне жалбе ( видети нпр. решења Уж-11862/2018 од 25. фебруара 2021. године, Уж-5852/2020 од 25. маја 2021. године и Уж-8632/2020 од 27. јануара 2022. године ).
Уставни суд даље констатује да је Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) 2. новембра 2022. године доставио туженој Републици Србији на одговор представку у предмету Бошњачки против Србије, број представке 37630/ 19. У чињеницама предмета, како их је представио ЕСЉП, наведено је да је подносиоцу издат прекршајни налог због саобраћајног прекршаја, да је подносилац потом поднео потписани захтев за судско одлучивање, при чему је приложио и сам прекршајни налог, али да је његов захтев правноснажно одбачен, јер прекршајни налог није потписан у складу са чланом 174. Закона о прекршајима. Наведено је, такође, да је Уставни суд одбацио његову уставну жалбу, јер је оцењено да подносилац није претрпео значајнију штету. Полазећи од наведеног, ЕСЉП је од тужене Републике Србије затражио да достави своја запажања у погледу питања да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено пр аво на приступ суду из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конценциј а), при чему је указано на следећу праксу ЕСЉП од значаја за овај предмет: Evaggelou против Грчке ( број представке 44078/07, пресуда од 13. јануара 2011. године, ст. 17-24.); Zubac против Хрватске (ВВ) ( број представке 40160/12, пресуда од 5. априла 2018. године, ст. 96-99.) и Nowinski против Пољске (број представке 25924/06, пресуда од 20. октобра 2009. године, ст. 31-34.).
Имајући у виду да је цитирани предмет Бошњачки против Србије „комунициран“ Републици Србији са позивом на одговорајућу праксу ЕСЉП кој а се тиче повреде права на приступ суду, те да се предмет тиче битно сличне чињеничне и правне ситуације као и конкретан предмет пред Уставним судом, Уставни суд је одлучио да у овом предмету преиспита своју досадашњу праксу у погледу спорног правног питања – непотписаног прекршајног налога и права на приступ суду.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да подносилац сматра да је оспореним решењем његов захтев са судско одлучивање о прекршајном налогу одбачен на основу произвољне и претерано формалне примене Закона о прекршајима , а чиме му је повређено право на приступ суду, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава . Подносилац сматра да је тиме што је надлежном прекршајном суду поднео уредан и потписан захтев за судско одлучивање у форми посебног поднеска, јасно и недвосмислено изразио намеру да суд одлучи по издатом прекршајном налогу, те да у таквој ситуацији чињеница да прекршајни налог није потписан не сме бити разлог да му се онемогући да суд одлучује о његовим правима и обавезама .
Приликом разматрања ових навода, Уставни суд је пошао од праксе ЕСЉП према којој се право на правично суђење, гарантовано чланом 6. став 1. Конвенције, мора тумачити у светлу владавине права, чији је један од основних аспеката принцип правне сигурности. Правила која регулишу формалне кораке које треба предузети и рокови које треба поштовати приликом коришћења правног средства, имају за циљ да обезбеде правилно спровођење правде и поштовање поменутог принципа правне сигурности. Имајући изнето у виду, наведена правила или начин на који се примењују, не би требало да онемогуће странке у поступку да користе доступни правни лек (видети пресуде ЕСЉП: Beleš и други против Чешке Републике, број представке 47273/99, од 12. новембра 2002. године, став 49; Sotiris и Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000 године, став 20; Miragall Escolano и други против Шпаније, представка број 38366/97 и друге, од 25. јануара 2000. године, став 36.).
Поред тога, право на приступ суду није апсолутно, већ може бити ограниче но, посебно када су у питању услови допуштености захтева, будући да по својој природи подразумевају нормирање од ст ране државе која ужива одређено поље слободне процене у том погледу. Међутим, ова ограничења не смеју лицима ограничити или умањити приступ суду на такав начин или у толикој мери тако да буде нарушена сама суштина права. На крају, таква ограничења неће бити компатибилна са чланом 6. став 1. Конвенције ако не теже легитимном циљу или ако не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља који се жели постићи (видети пресуде ЕСЉП: Yagtzilar и други против Грчке, број представке 41727/98, од 6. децембра 2001. године, став 23; Truhli против Хрватске, број представке 45424/99, од 28. јуна 2001. године, став 25; Nowinski против Пољске, број представке 25924/06, пресуда од 20. октобра 2009. године, став 31.).
ЕСЉП је истицао и да „прекомерни формализам“ може бити у супротности са захтевом да се обезбеди практично и делотворно право на приступ суду према члану 6. став 1. Конвенције и да се ово обично дешава у случајевима посебно строге конструкције процесног правила, које спречава да се захтев подносиоца представке испита у меритуму, са пратећим ризиком да ће његово или њено право на делотворну заштиту суда бити повређено. ЕСЉП је, такође, наглашавао питања правне сигурности и правилног спровођења правде, као два централна елемента за прављење разлике између претераног формализма и прихватљиве примене процесних правила. Конкретно, ЕСЉП сматра се да је право на приступ суду нарушено када правила престану да служе циљевима правне сигурности и правилног спровођења правде и када формирају неку врсту баријере која спречава странку у поступку да се о његовом или њеном случају одлучи у меритуму (Zubac против Хрватске (ВВ), број представке 40160/12, пресуда од 5. априла 2018. године, ст. 97. и 98.).
Примењујући наведене ставове ЕСЉП на конкретан случај, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе, 15. октобра 2020. године, Прекршајном суду у Нишу доставио потписан поднесак насловљен као захтев за судско одлучивање, у коме је истакао да није сагласан са наводима из прекршајног налога Града Ниша – Градска управа – Комунална полиција број 004531 од 9. септембра 2020. године, те је захтевао да суд о означеном прекршају одлучи у судском поступку, при чему је уз овај захтев достављен и предметни прекршајни налог . Међутим, с обзиром на то да подносилац уставне жалбе није потписао достављени прекршајни налог, његов захтев за судско одлучивање је правноснажно одбачен као непотписан, у складу са одредбама члана 174. став 1. и члана 17 6. став 1. Закона о прекршајима.
Имајући у виду наведено чињенично стање, Уставни суд сматра да је потребно оценити да ли су одредбе Закона о прекршајима, у конкретном случају, примењене уз претерани фромализам, односно да ли је тиме што је на овакав начин одбачен захтев за суд ско одлучивање, право подносиоца на приступ суду, као елемент права на правично суђење, ограничено и умањено у толикој мери да је нарушена сама суштина тог права.
Уставни суд истиче да се прекршајни поступак, на основу члана 167. тачка 2) Закона о прекршајима, може покренути решењем на основу издатог прекршајног налога поводом кога је поднет захтев за одлучивање, те да је одредбом члана 174. став 2. Закона прописано да лице против кога је издат прекршајни налог стиче својство окривљеног у прекршајном поступку достављањем захтева за судско одлучивање надлежном суду. Такође, чланом 177. став 1. Закона о прекршајима прописано је да ће суд донети решење о покретању прекршајног поступка уколико не одбаци захтев окривљеног за судско одлучивање на основу издатог прекршајног налога. П рема тумачењу Уставног суда, из наведених одредаба Закона произлази да је иницијални акт за покретање прекршајног судског поступка захтев за судско одлучивање који се подноси на основу издатог прекршајног налога.
Са друге стране, одредбом члана 174. став 1. Закона о прекршајима, на основу које је донето оспорено решење, прописано је да лице против кога је издат прекршајни налог, уколико не прихвата своју одговорност, може да достави надлежном суду, у року од осам дана од пријема прекршајног налога, потписан и прекршајни налог, који под овим условима представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу. Дакле, наведеном законском одредбом је прописана могућност за лице у односу на које је издат прекршајни налог, а које не прихвата своју одговорност, да поднесе захтев за судско одлучивање достављањем потписаног прекршајног налога, а који се у том случају сматра захтевом за судско одлучивање. Међутим, Уставни суд је становишта да наведену одредбу не треба тумачити рестриктивно и формалистички , као у овде оспореном решењу, тако да достављање потписаног прекршајног налог а представља једини начин за подношење захтева за судско одлучивање , већ је неопходно да се ова одредба тумачи у вези са другим одредбама Закона о прекршајима .
Наиме, према оцени Уставног суда, спорну одредбу члана 174. став 1. Закона о прекршајима треба тумачити у вези са цитираним одредбама члана 167. тачка 2), члана 174. став 2. и члана 177. став 1. Закона, из којих, како је већ наведено, јасно произлази да је иницијални акт за покретање прекршајног судског поступка захтев за судско одлучивање који се подноси на основу издатог прекршајног налога. Такође, потребно је имати у виду и одредбу члана 176. став 1. Закона која говори о одбацивању непотписаног захтева за судско одлучивање, а не непотписаног прекршајног налога.
Дакле, Уставни суд, у контексту наведених одредаба Закона, сматра да је з ахтев за судско одлучивање шири појам од потписаног прекршајног налога, односно да достављање потписаног прекршајног налога није једини и искључиви начин за подношење захтева за судско одлучивање, те да другачије тумачење ових одредби Закона о прекршајима представља претерани формализам и може ограничити право на приступ судском поступку у толикој мери да се нарушава сама суштина тог права .
Уставни суд је приликом заузимања оваквог става пошао и од циљног тумачења предметних одредаба Закона о прекршајима којима потписани прекршајни налог, под одређеним условима, представља захтев за судско одлучивање о прекршајном налогу . Уставни суд је закључио да је једна од намера законодавца била да оваквом одредбом покретање прекршајног поступка и сам прекршајни поступак учини ефикаснијим и бржим, будући да прекршајни налог садржи све неопходне податке за покретање прекршајног поступка, и то у идентичној једнообразној форми/формулару, а која судовима олакшава и убрзава поступање. Међутим, Уставни суд сматра да се наведена сврха остварује независно од тога да ли је достављени прекршајни налог потписан или није, имајући у виду да је исти у том случају свакако доступан суду ради ефикаснијег и бржег поступања. Стога је Уставни суд закључио да се наведени циљ може постићи и у ситуацији када уз потписани поднесак, односно захтев за судско одлучивање, буде достављен непотписани прекршајни налог, као у конкретној ситуацији подносиоца уставне жалбе. Ово се посебно односи на ситуације (као у случају овде подносиоца уставне жалбе) када и сам поднесак (захтев за судско одлучивање) садржи све потребне податке за поступање, те када је намера за судско одлучивање јасно изражена.
Поред тога, Уставни суд сматра су релевантне одредбе Закона о прекршајима о потписаном прекршајном налогу предвиђене и са намером да и самим лицима којима се ставља на терет извршење прекршаја, олакша покретање прекршајног поступка, на тај начин што ће већ попуњени прекршајни налог само потписати и доставити надлежном прекршајном суду. Међутим, Уставни суд сматра да уско и формалистичко тумачење спорних одредаба Закона, као у конкретном случају, заправо , тим лицима ограничава приступ суду, имајући у виду да их онемогућава да захтев за судско одлучивање поднесу у форми поднеска, уз достављање непотписаног прекршајног налога. Другим речима, Уставни суд сматра да циљ релевантних одредаба Закона о прекршајима није да ограничи право на приступ суду адресатима прекршајног налога тако што ће захтев за судс ко одлучивање моћи да се поднесу једино у форми потписаног прекршајног налога, већ да таквим лицима, која су често лаици, олакша покретање прекршајног поступка, тако што им даје могућност да захтев за судско одлуч ивање поднесу у форми потписаног прекршаног налога.
Дакле, ако лице на које се прекршајни налог односи, не искористи могућност олакшаног покретања судског поступка, већ поднесе захтев за судско одлучивање као посебан поднесак и исти потпише, достављајући у прилогу непотписан прекршајни налог, становиште је Уставног суда да је одбацивање таквог захтева као непотписаног, са позивом на одредбу члана 176. став 1. Закона о прекршајима , уставноправно неприхватљиво. У том случају захтев је иницијални акт за судски поступак и само он мора бити потписан да би суд по њему поступао, а не и прилози достављени уз њега (прекршајни налог). У том смислу, Уставни суд још једном понавља да се у члану 176. став 1. Закона о прекр шајима говори о одбацивању непотписаног захтева за судско одлучивање, а не непотписаног прекршајног налога (који , уколико није потписан и достављен самостално , нема својство захтева сходно члану 174. Закона о прекршајима).
Имајући у виду напред изложено, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем, којим је правноснажно одбачен потписани захтев за судско одлучивање подносиоца уставне жалбе, а који је изјављен у форми посебног поднеска , са образложењем да достављени прекршајни налог није потписан, меродавно право примењено претерано формалистички, а што је довело до нарушавања саме суштине права подносиоца на приступ суду. Стога је Уставни суд утврдио да је оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента права на правично суђење , па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца о различитом одлучивању Прекршајног апелациног суда у истоветној чињеничној и правној ситуацији, јер је претходно утврдио повреду права на приступ суду.
6. Суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда – Одељења у Нишу Прж. 23173/20 од 19. новембра 2020. године и одређивањем да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног Д. З , овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 8365/20 од 15. октобра 2020. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је, због ширег значаја ове одлуке за заштиту уставности и законитости и заштиту људских права и слобода, сагласно од редби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се Одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5 ) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.