Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. маја 2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 25/19).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 206. Закона из тачке 1.
3. Ово решење доставити Народној скупштини, ради давања одговора.
4. Рок за давање одговора из тачке 3. овог решења је 60 дана од дана пријема Решења.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 206. и члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона наведеног у изреци. У иницијативи се наводи да се оспореним чланом 206. Закона уводи мера обавезне обдукције као посебна мера утврђивања узрока и порекла смрти и прописује се у којим случајевима се она врши (ст. 1. и 2.), да се према тач. 4), 5), 7) и 8) става 2. обдукција врши по захтеву одређених лица и онда када, по мишљењу иницијатора, узрок смрти може да се утврди непосредним прегледом, а да се у осталим прописаним случајевима не наводи лице по чијем захтеву се врши обдукција. Иницијатор сматра да, у случајевима из одредаба тач. 3) и 10) става 2. члана 206, према којима се обдукција обавезно врши на мртворођеном детету и новорођенчету које је умрло у здравственој установи одмах након рођења или током лечења, као и у случају смрти лица умрлих у здравственој установи за лечење лица са менталним сметњама или притворених и осуђених лица, може постојати интерес да се лица лише живота да би се, уз изговор да се не може утврдити узрок смрти, вршила обдукција током које би могли да се узимају органи, делови органа, ћелије и ткива за медицинске експерименте и научне огледе и пресађивање органа. Наводи се и да Закон не предвиђа могућност противљења лица за живота вршењу обдукције после смрти, нити могућност противљења родитеља вршењу обдукције над мртворођеним дететом или преминулим новорођенчетом.
Даље се у иницијативи интерпретирају одредбе члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона којима је прописано под којим условима факултети здравствене струке могу преузимати тела умрлих и идентификованих лица ради извођења практичне наставе и наводи се да Закон не прописује заштиту лица које се противи преузимању тела након смрти ради извођења практичне наставе, поступак противљења и орган који води евиденцију о томе. На крају иницијатор интерпретира одредбе члана 23. став 1, члана 25. став 2. и члана 64. став 3. Устава, којима је утврђено да је људско достојанство неприкосновено, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка и да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања и поставља питања: да ли одредбе члана 23. став 1. и члана 25. став 2. Устава штите грађане само за живота али их не штите после смрти да буду предмет медицинских и научних огледа; да ли према члану 23. став 1. и члану 25. став 2. Устава грађани имају право за живота да се изјасне о пристанку за вршење обдукције за случај смрти; да ли је преузимање тела умрлог од стране факултета здравствене струке за извођење практичне наставе, без за живота дате изјаве умрлог о завештању тела, оверене код надлежног органа, у сагласности са одредбама члана 23. став 1. и члана 25. став 2. Устава и да ли члан 64. став 3. Устава штити мртворођену децу и новорођенчад умрлу у здравственим установама од искоришћавања или злоупотребљавања њиховог биолошког материјала у медицинске сврхе при вршењу обавезне обдукције.
II
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је Народна скупштина 3. априла 2019. године донела оспорени Закон о здравственој заштити који је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 25/19, а ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања (осим одредбе члана 115. став 1. тачка 2), која се примењује истеком 36 месеци од дана ступања на снагу овог закона). Законом се уређује систем здравствене заштите у Републици Србији, његова организација, друштвена брига за здравље становништва, општи интерес у здравственој заштити, надзор над спровођењем овог закона, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите (члан 1. став 1.).
Оспорене одредбе члана 206. Закона систематизоване су у глави XVIII. „Утврђивање времена и узрока смрти и обдукција умрлих лица“, у оквиру које је, одредбама члана 203, прописано: да се за свако умрло лице утврђује време и узрок смрти, на основу непосредног прегледа умрлог лица, да утврђивање времена и узрока смрти може вршити само доктор медицине, да се за лица умрла у здравственој установи, време и узрок смрти утврђује у здравственој установи и о томе обавештава надлежни орган јединице локалне самоуправе, у складу са законом, да надлежни орган јединице локалне самоуправе одређује доктора медицине за стручно утврђивање времена и узрока смрти умрлих изван здравствене установе и издавање потврде о смрти, да је доктор медицине из става 4. овог члана дужан да у року од 12 сати од примљеног позива, изврши непосредан преглед умрлог лица и утврди време и узрок смрти, да се средства за преглед умрлих лица и стручно утврђивање времена и узрока смрти за лица умрла ван здравствене установе, обезбеђују у буџету јединице локалне самоуправе, да се медицински критеријуми, начин и услови за утврђивање смрти из става 3. овог члана, уређују законом којим се уређује пресађивање људских органа, као и прописима донетим за спровођење тог закона. Одредбама члана 204. Закона прописано је да је доктор медицине који врши непосредан преглед умрлог лица ради утврђивања времена и узрока смрти, било да је смрт наступила у здравственој установи или на неком другом месту, дужан да без одлагања о смртном случају обавести надлежну организациону јединицу министарства надлежног за унутрашње послове, ако: 1) није у могућности да утврди идентитет умрлог лица; 2) прегледом умрлог лица утврди повреде или на други начин посумња у насилну смрт; 3) на основу расположивих медицинских чињеница није могуће утврдити узрок смрти и да у случајевима из става 1. овог члана доктор медицине који врши непосредан преглед умрлог лица неће издати потврду о смрти, док надлежни орган не донесе одлуку у вези са обдукцијом (члан 204.). Оспореним одредбама члана 206. прописано је: да се као посебна мера утврђивања узрока и порекла смрти умрлих лица врши обдукција (став 1.); да се обдукција обавезно врши: 1) на лицу умрлом у здравственој установи уколико није утврђен узрок смрти; 2) ако смрт, чији узрок није могуће јасно утврдити из постојеће медицинске документације, наступи у року од 24 сата од пријема лица у здравствену установу; 3) на мртворођеном детету и новорођенчету које је умрло у здравственој установи одмах након рођења или током лечења; 4) на захтев доктора медицине који је лечио умрло лице; 5) на захтев доктора медицине одређеног за стручно утврђивање времена и узрока смрти од стране надлежног органа општине, односно града; 6) када је то од посебног значаја за заштиту здравља грађана или када то налажу епидемиолошки или санитарни разлози; 7) на захтев надлежног органа, у складу са законом; 8) на захтев члана уже породице умрлог лица; 9) ако смрт наступи у току дијагностичког или терапијског поступка, као и након овог поступка уколико постоји основ сумње да је смрт наступила у вези са извршеним поступком; 10) у случају смрти лица умрлих у стационарној здравственој установи или организационом делу стационарне здравствене установе у којој се обављају специјалистичко-консултативни прегледи и болничко лечење лица са менталним сметњама, као и у случају смрти притворених и осуђених лица; 11) у случају смрти лица које је у време наступања смртног исхода било укључено у клиничко испитивање лекова или друго медицинско истраживање; 12) у случају смрти лица чији се делови тела могу узимати ради пресађивања у сврху лечења, у складу са законом (став 2.); да захтев за обдукцију може опозвати искључиво лице или орган који је обдукцију и захтевао, уколико су престали разлози за вршење обдукције (став 3.); да при вршењу обдукције, доктор медицине који врши обдукцију може задржати органе, делове органа и друге узорке биолошког порекла, у складу са правилима струке, када је то потребно ради утврђивања узрока смрти или је то од посебног значаја за заштиту здравља грађана као и за извођење практичне наставе у области анатомије у складу са Законом (став 4.); да када је у питању обдукција над лицем из става 2. тачка 3) овог члана, обавезно је узимање и трајно чување узорака биолошког порекла, у складу са правилима струке (став 5.).
Оспореним одредбама члана 210. Закона, које су систематизоване су у глави XIX. „Преузимање тела умрлих лица ради извођења практичне наставе“, прописано је : да факултети здравствене струке могу преузимати тела, органе и ткива умрлих и идентификованих лица, ради извођења практичне наставе: 1) ако је умрло лице изричито, у писменом облику, завештало своје тело у сврху извођења практичне наставе, 2) ако се ради о умрлом лицу без породице, а оно само се за живота није изричито, у писменом облику, томе противило, 3) уз сагласност породице, ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (став 1.); да завештање у смислу става 1. тачка 1) овог члана јесте изјава о завештању тела, која је оверена код надлежног органа и у којој је наведен извршилац завештања (став 2.); да се под члановима породице у смислу овог члана подразумевају: супружници и ванбрачни партнери, деца рођена у браку и ван брака, усвојитељи и усвојеници, старатељи и штићеници, хранитељи и храњеници, родитељи и други крвни сродници у правој линији без обзира на степен сродства, као и крвни сродници у побочној линији закључно са трећим степеном сродства (став 3.). Одредбама члана 211. прописано је: да су здравствена установа, завод за извршење кривичних санкција, установа социјалне заштите, надлежни суд, орган надлежан за унутрашње послове, као и друге установе и организације, односно грађани који су сазнали за смрт лица које испуњава услове прописане овим законом за извођење практичне наставе на факултетима здравствене струке, дужни да у року од 12 сати од смрти тог лица обавесте орган локалне самоуправе надлежан за вођење матичне евиденције умрлих лица, као и факултет здравствене струке о смрти тог лица, ради преузимања тела умрлог од стране факултета (став 1.); да одлуку о преузимању тела од стране факултета здравствене струке, доноси етички одбор факултета (став 2.); да факултет здравствене струке може преузети тело умрлог лица ради извођења практичне наставе из анатомије, само ако постоји потврда о смрти која је потписана од стране доктора медицине надлежног за утврђивање смрти и под условом да не постоје законом прописани разлози за обављање обавезне обдукције (став 3.); да факултет здравствене струке неће преузимати тело лица умрлог од заразне болести, као и тело на коме су наступиле изражене постморталне промене које онемогућавају фиксирање (балсамовање) (став 4.). Одредбама члана 212. прописано је: да факултет здравствене струке може непосредно преузети тело умрлог и идентификованог лица из члана 210. став 1. тач. 1) и 3) овог закона (став 1.); да факултет здравствене струке преузима тело из члана 210. став 1. тачка 2) овог закона по прибављеној сагласности надлежног органа локалне самоуправе (став 2.); да је надлежни орган локалне самоуправе дужан да, одмах по добијању обавештења из члана 211. став 1. овог закона, обавести факултет здравствене струке о умрлом и идентификованом лицу, чије се тело може користити у обављању практичне наставе, под условима прописаним овим законом (став 3.). Према одредбама члана 213, факултет здравствене струке не може тело умрлог лица које је без породице да користи у практичној настави шест месеци од дана преузимања (став 1.), а ако члан породице умрлог лица за кога се није знало у тренутку смрти, у року од шест месеци од дана преузимања тела од стране факултета, поднесе писмени захтев факултету за повраћај тела умрлог лица, факултет је дужан да тело умрлог лица врати члановима породице (став 2.), као и да је факултет дужан да са телом умрлог лица поступа достојанствено и да га користи искључиво ради извођења практичне наставе (став 3.), да практичну наставу из анатомије на телу умрлог лица обављају искључиво студенти додипломских, последипломских и специјалистичких студија на факултету здравствене струке, као и полазници курсева континуиране едукације, под надзором наставника и сарадника факултета (став 4.) и да је факултет дужан да поштује жељу завештаоца да се, после процеса практичне наставе, његово тело искористи за стварање остеолошког комплета (костура) који се користи у практичној настави из анатомије (став 5.). Одредбама члана 214. прописана је обавеза факултета да чува као професионалну тајну све податке који се односе на лице чији су органи или делови тела узети у смислу овог закона, као и другу неопходну документацију о умрлом лицу чије је тело преузето ради извођења практичне наставе, као и шта све обухватају ти подаци и документација, а одредбама члана 215. прописане су обавезе факултета у погледу сахране тела умрлог лица после завршеног процеса практичне наставе из анатомије. Етички одбор факултета здравствене струке дужан је да надзире спровођење поступака прописаних чл. 210-215. овог закона (члан 216.).
III
Одредбама Устава Републике Србије на чију повреду се позива иницијатор и другим релевантним одредбама утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. став 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана (члан 97. тачка 2.), као и систем у области здравства (члан 97. тачка 10.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).
IV
Уставни суд подсећа да је у Одлуци IУз-27/2009 од 21. марта 2013. године детаљно разматрао питање права појединца да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим телом. У образложењу те одлуке Уставни суд је констатовао да иако Устав изричито не прокламује општу слободу поступања појединца као посебно људско право (слободу), та слобода неспорно следи из одредаба Другог дела Устава посвећеног људским и мањинским правима и слободама, а пре свега, из одредаба чл. 19. и 23. и члана 25. став 1. Устава. Наиме, полазећи од садржине наведених уставних одредаба, Уставни суд је стао на становиште „да се Уставом зајамчена слобода развоја личности и јемства личног достојанства појединца и неповредивости његовог физичког и психичког интегритета односе, пре свега, на успостављање и слободан развој његовог физичког, менталног, емотивног и друштвеног живота и идентитета, те да управо из признања и заштите ових вредности извире општа слобода поступања појединца. У оквирима ове слободе појединцу је дата могућност да слободно развија и обликује своју личност, односно свој приватни живот у складу са властитим одлукама. Другим речима, са јемствима наведених права и слобода, али и других са њима блиско повезаних личних права и слобода гарантованих Уставом и општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима (попут слободе мисли, савести и вероисповести, односно уверења, права на приватност, односно права на приватни живот), обезбеђене су претпоставке које пружају могућност појединцу да се слободно развија и обликује своју личност у телесном, духовном и моралном смислу, односно да слободно обликује свој живот и своје поступање у складу са властитим уверењем и одлукама, под условом да тиме не угрожава права других. Дакле, наведене слободе и права личности обезбеђују, пре свега, признање људске вредности сваког појединца, из чега следи и његова способност самосталног одлучивања и поступања уопште. По становишту Уставног суда, у оквир опште слободе поступања, спада и право појединца да одлучује о томе шта ће се после његове смрти дешавати са његовим телом, тј. његовим органима, као и са његовим посмртним остацима. Наравно да општа слобода поступања појединаца не значи неомеђену и апстрактну "природну" слободу, већ да се ова слобода, као и било која друга слобода зајемчена Уставом, може и има на територији Републике Србије остваривати са циљем и у оквирима утврђеним одредбама чл. 18. до 25. Устава.“.
Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да из одредаба оспореног члана 210. став 1. Закона следи да је у погледу употребе тела умрлих лица у сврху извођења практичне наставе на факултетима здравствене струке од примарног значаја за живота изражена воља умрлог лица, при чему су предвиђена два различита облика изражавања воље. Један облик је изричито, у писменом облику, дата изјава о завештању тела у наведене сврхе, која мора бити оверена код надлежног органа и у којој је наведен извршилац завештања, док је други облик изричито противљење наведеној употреби тела, које такође мора бити у писменом облику. У оба случаја, за живота изјављена воља умрлог лица у прописаном облику мора се поштовати и сродници је не могу променити. У погледу изјаве о противљењу Закон осим писмене форме не прописује никакав други услов, нити предвиђа вођење било какве евиденције тих изјава. У случају непостојања писменог противљења, факултети здравствене струке могу преузети тела, органе и ткива умрлих уз сагласност породице (оспорена тачка 3) става 1. члана 210.). Дакле, тек ако не постоји за живота писмено изражена воља умрлог лица у виду изричитог противљења, о употреби тела за потребе практичне наставе одлучује породица, а ко се сматра чланом породице прописано је ставом 3. члана 210. Закона. Факултети могу да преузимају тела умрлих лица без породице која се за живота нису томе изричито у писменој форми противила (оспорена тачка 2) става 2.) само на основу сагласности надлежног органа јединице локалне самоуправе (члан 212. став 2.). Будући да у случају за живота израженог противљења употреба тела и органа умрлог лица за извођење практичне наставе није дозвољена, Уставни суд сматра да је наведено законско решење засновано на поштовању права појединца да за живота одлучује о наведеној употреби његовог тела након смрти и у сагласности са уставним јемствима из члана 23. и члана 25. став 1. Устава.
Међутим, иако за Уставни суд прописани услови под којима факултети здравствене струке могу преузимати тела, органе и ткива умрлих идентификованих лица сами по себи нису уставноправно спорни, Суд констатује да поштовање воље преминулог и његовог права да за живота слободно одлучује о поступању са његовим телом након смрти, од законодавца захтева да сагласно уставном начелу о владавини права, јасно и прецизно уреди начин остваривања тога права, односно да обезбеди испуњеност одређених стандарда који се тичу квалитета и извесности норми, који морају бити у функцији обезбеђивања владавине права и једнакости свих пред законом. Према становишту Уставног суда израженом у више његових одлука, између осталог у одлукама IУз-223/2018 и IУз-69/2020, да би се један општи акт сматрао законом, не само формално, него и у садржинском смислу, тај закон не сме да пати од нејасних и непрецизних норми, али ни од поднормираности и правних празнина, како субјекти на које се закон односи не би били ускраћени у остваривању својих основних слобода и права. Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права у својим одлукама, такође, указивао на одређена својства која морају карактерисати законе и друге опште акте земље потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је мишљења да се израз „закон“ не односи на пуко постојање закона, већ и на квалитет закона, захтевајући да он буде сагласан владавини права, а његове норме у довољној мери прецизне, јасне и предвидиве (вид. предмет ''Silver and Others v. The United Kingdom'', представке бр. 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75, пресуда од 25. марта 1983. године; предмет ''Sunday Times v. The United Kingdom'', представка број 6538/74, пресуда од 26. априла 1979. године, предмет ''Hasan and Chaush v. Bulgaria'', представка број 30985/96, пресуда од 26. октобра 2000. године).
Полазећи од наведених ставова и захтева у погледу квалитета закона, Уставни суд је посебно размотрио да ли су оспорене одредбе члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона по својој садржини и квалитету такве да задовољавају захтеве владавине права, како то произлази и из праксе Европског суда за људска права и Уставног суда.
Будући да је одредбама члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона прописано да се тела, органи и ткива умрлих лица могу преузимати ради извођења практичне наставе ако се ради о умрлом лицу без породице а оно само се за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 2)), односно уз сагласност породице, ако се умрло лице за живота није изричито, у писменом облику, томе противило (тачка 3)) и да не постоји било какав додатни услов у погледу форме и евиденције писмено израженог противљења, за Уставни суд се као спорно поставља питање да ли су тако прописани услови јасни, прецизни и предвидиви или стварају правну и фактичку неизвесност и несигурност у погледу остваривања права да се за живота успротиви употреби тела након смрти за потребе практичне наставе, а посебно у случају лица која немају породицу. Ово с обзиром на то да није изричито прописано ко, на који начин и на основу којих овлашћења проверава и утврђује (не)постојање наведене писмене изјаве, већ је одредбом члана 211. став 1. Закона само предвиђено да су установе, органи и организације односно грађани који су сазнали за смрт лица које испуњава прописане услове за извођење практичне наставе на факултетима здравствене струке дужни да у року од 12 сати од смрти тог лица обавесте орган локалне самоуправе надлежан за вођење матичне евиденције умрлих лица, као и факултет, ради преузимања тела умрлог од стране факултета, а одредбом става 2. члана 212. Закона да факултет преузима тело из члана 210. став 1. тачка 2) овог закона (тело лица које нема породицу) по прибављеној сагласности надлежног органа локалне самоуправе.
Поводом услова из тачке 3) става 1. члана 210. Закона, као спорно се поставља и питање да ли је одредба јасна и прецизна у погледу начина давања сагласности породице и њеног евидентирања, надлежности за прибављање сагласности, те да ли је потребна сагласност свих лица која се у смислу става 3. истог члана сматрају породицом или само неких од њих, или пак наведена одредба даје могућност различитог тумачења и неједнаког поступања у истим правним ситуацијама.
С обзиром на наведена спорна уставноправна питања, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 210. став 1. тач. 2) и 3) Закона.
Имајући у виду да су са наведеним одредбама правно и логички непосредно повезане одредбе члана 210. став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона, које са оспореним одредбама чине целину и којима се уређује ко се сматра члановима породице, преузимање тела умрлих лица из члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и поступање факултета након преузимања тела умрлог без породице, а будући да према одредби члана 54. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), у поступку оцењивања уставности и законитости Суд није ограничен захтевом иницијатора, Уставни суд је оценио да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и наведених одредаба.
Сагласно наведеном, Уставни суд је, на основу члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке, покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 210. став 1. тач. 2) и 3) и став 3, члана 212. став 1. у делу који гласи: „и 3)“ и став 2. и члана 213. ст. 1. и 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, број 25/19). На основу члана 33. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је, решавајући као у тач. 3. и 4. изреке, одлучио да ово решење достави доносиоцу оспореног акта на одговор, са роком за давање одговора од 60 дана од дана пријема овог решења.
Разматрајући наводе иницијативе којима је оспорен члан 206. Закона, Уставни суд је, полазећи од одредбе става 1. тог члана, према коме је обдукција посебна мера утврђивања узрока и порекла смрти, констатовао да је то мера чија је сврха утврђивање чињеница које су од значаја у кривичним поступцима и која истовремено има и општи медицински значај јер омогућава контролу адекватности и благовремености медицинског третмана. Уставни суд указује да је Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - Одлука УС и 62/21 - Одлука УС), у оквиру Главе VII „Докази“, поглавља 2. „Доказне радње“, прописано вештачење као доказна радња, а у оквиру тога и вештачење леша, као посебан случај вештачења. Одредбом става 1. члана 129. тог закона прописано је да ако постоји сумња да је смрт одређеног лица непосредна или посредна последица кривичног дела или је у тренутку смрти лице било лишено слободе или је непознат идентитет леша, јавни тужилац или суд ће одредити да лекар специјалиста за судску медицину изврши преглед и обдукцију леша, док је одредбама члана 130. прописано шта све у том случају треба да обухвати налаз и мишљење вештака. Поред тога, Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) су у оквиру групе кривичних дела против здравља људи, између осталог, прописана кривична дела несавесно пружање лекарске помоћи (члан 251.) и неуказивање лекарске помоћи (члан 253.), као и тешка дела против здравља људи (члан 259.).
С обзиром на сврху обдукције, законодавац је, сагласно свом уставном овлашћењу из члана 97. тач. 2. и 10. Устава, у ставу 2. члана 206. Закона прописао у којим случајевима се обавезно врши обдукција. Наводи иницијативе да одредбе тач. 3) и 10) става 2. члана 206. омогућавају злоупотребу обдукције у циљу узимања органа и ткива умрлог новорођенчета, односно ментално оболелих и осуђених лица, по налажењу Уставног суда нису уставноправно утемељени, будући да и у овим случајевима обдукција има исту сврху као и у осталим прописаним случајевима. У случају ментално оболелих, притворених и осуђених лица обавезност обдукције је последица специфичног положаја у коме су се та лица налазила у време смрти и у функцији је откривања да ли је било недозвољеног понашања према тим категоријама лица. С обзиром на то да је право на живот основно људско право, а да је циљ обдукције утврђивање узрока и порекла смрти, због значаја који обдукција има како са медицинског тако и са кривичноправног становишта, логично је да о евентуалној обдукцији након смрти појединац не може за живота да одлучује јер је то неспојиво са самом сврхом обдукције.
Сагласно наведеном, Уставни суд је, одлучујући као у тачки 2. изреке, у овом делу поднету иницијативу одбацио као очигледно неосновану, на основу одредбе члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу члана 42а став 1. тачка 5), члана 46. тачка 1) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић