Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Лидија Ђукић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ђ . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Ђ . и утврђује да је пресудом Управног суда У. 8767/18 од 6. децембра 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 8767/18 од 6. децембра 2019. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-3011/2017 од 18. априла 2018. године.
3. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Ђ , из Београда , преко пуномоћника Г. М , адвоката из Београда, поднела је Уставном суду, 2 8. јануара 2020. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 8767/18 од 6. децембра 2019. године, због повреде права на имовину гарантованог одредбама члана 58. Устава Републике Србије и члана 1. Протоко ла 1 уз Европску конвенцију, коју суд оцењује у односу на наведене одредбе Устава .
У уставној жалби је наведено: да је подноситељка пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности Стари град покренула поступак за исправк у уписаног носиоца права на парцели и објекту у односу на стање које је настало уписом решења тог органа број 952-02-10-5009/2008 од 21. јула 2008. године; да је првостепени органи извршио само делимичну исправку уписа „на делу објекта“, а да другостепени орган није образложио „зашто је потврђено решење и у делу у коме је остављена уписана Република Србија, корисник општина Стари град на објекту“; да је подноситељка лишена права својине на парцели на којој се налази објекат у коме се налази стан који је у њеном власништву, као и искључивог права својине на том објекту; да је, по мишљењу подноситељке, без основа стављена у сувласничку заједницу на том објекту, иако се у њему налази само један стан, који је у њеној својини .
Подноситељка уставне жалбе је истакла да општина не може бити власник зграде када нема власништво на етажним деловима, нити неко може бити власник на етажном делу и објекту, а да нема власничка права на парцели. Полазећи од тога да спорни објекат има само један стан, подноситељка зак ључује да њој, као власник у посебног физичког дела , припада право својине на спорном објекту, као и право својине на парцели на којој се објекат налази и да је у томе суштина њеног захтева.
У уставној жалби се, такође, истиче: да се у конкретном случају не ради о непостојању континуитета између подноситељке и уписаног претходника, већ о исправци г решке коју је, по мишљењу подноситељке, направила држава, пропуштањем да изврши упис у време када је континуитет исправа постојао; да је подноситељка пре Р . М . поднела захтев Служби за катастар непокретности Стари град за упис права у односу на тада уписану општину Стари град.
Подноситељка уставне жалбе сматра да су органи управе и Управни суд неправилно и неправично применили материјално право и тиме се незаконито умешали у њено право на имовину, те предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног права и „укине“ оспорени акт , као и да јој утврди право на накнаду трошкова поступка пред овим судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт, списе предмета Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Стари град број 952-02-6-1459/2015 и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
3.1. Подноситељка уставне жалбе је 12. августа 2015. године поднела Републичком геодетском заводу – Служба за катастар непокретности Стари град захтев за упис права својине у њену корист на једнособном стану број 1 у улици М . број …, површине 26 м2, на к.п. број … КО Стари град , по основу решења Првог основног суда у Београду О. 76/15 од 1. априла 2015. године , као и права својине на згради број 3, која се састоји само од стана број 1, по основу уговора о откупу наведеног стана и анекса тог уговора. Захтевом је тражен и упис права коришћења на к.п. број …, „по основу власништва на објекту“ који се налази на тој парцели , „јер само она као власник објекта може бити корисник те парцеле“, као и конверзија права коришћења у право својине на тој парцели . Уз захтев је приложен уговор о откупу једнособног стана број 1 у улици М. број … у Београду, закључен 23. марта 1999. године између општине Стари град као продавца и Р. Н . (мајке подноситељке уставне жалбе) као купца. У уговору је констатовано да је продавац по основу „решења о национализацији Н. број 1245/59 ванкњижни носилац права располагања “ на предметном стану. Уз захтев је, такође, приложено решење Првог основног суда у Београду О. 76/15 од 1. априла 2015. године, којим је подноситељка уставне жалбе оглашена за законског наследника заоставштине Р. Н , коју, између осталог, чини право својине на једнособном стану број 1 у приземљу у улици М. број … у Београду, површине 26 м2, на к.п. број … КО Стари град, као и „право својине стамбеног објекта површине 46м2“ на тој парцели, према уверењу Секретаријата за послове легализације објеката од 25. марта 2015. године о поднетом захтеву за легализацију.
Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Стари град број 952-02-6-1459/2015 од 9. марта 2017. године одбијен је као неоснован захтев подноситељке уставне жалбе за упис права коришћења на к.п. број … (тачка 1. диспозитива), одбијен је као неоснован захтев подноситељке за упис права својине на стану број 1 у породичној стамбеној згради у улици М . број … у Београду (тачка 2. диспозитива) и дозвољена исправка уписа на згради број 3 на наведеној парцели уписаној као државна својина Републике Србије , корисник градска општина Стари град, тако да исправан упис гласи: приватна својина подноситељке уставне жалбе , као заједничка својина и државна својина Републике Србије , корисник градска општина Стари град, као заједничка својина. У образложењу предметног решења је наведено: да је Р. М . из Београда уписана као носилац права својине на к.п. број … КО Стари град решењем те службе број 952-02-21975/12 од 2. октобра 2013. године, на основу правноснажног решења Одељења за општу управу, имовинско-правне и стамбене послове управе градске општине Стари град број 463-2/13 од 24. априла 2013. године, у складу са одредбом члана 101. став 1. Закона о планирању и изградњи; да нису испуњени услови за упис прописани чланом 85. Закона о државном премеру и катастру, јер уз захтев нису приложене исправе којима се доказује правни континуитет између лица које подноси захтев и уписаног претходника , па је одлучено као у тачки 1. диспозитива; да је решењем те службе од 13. маја 2015. године уписана подноситељка уставне жалбе као власник стана број 1 у приземљу у улици М . број … у Београду , па је одлучено као у тачки 2. диспозитива; да је при изради решења од 13. маја 2015. године учињен пропуст, тако што је извршен упис само на посебном делу објекта, а не и упис носиоца права заједничке својине на предметном објекту, у складу са чланом 19. Закона о основама својинскоправних односа , па је одлучено као у тачки 3. диспозитива .
Подноситељка уставне жалбе је у жалби изјављеној против предметног решења првостепеног органа истакла да је решењем Одељења за општу управу, имовинско-правне и стамбене послове управе градске општине Стари град број 463-2/13 од 24. априла 2013. године Р. М . утврђено право коришћења на неизграђеном осталом грађевинском земљишту, на основу члана 84. Закона о планирању и изградњи, иако је у земљишним књигама била уписана зграда број 3 у време национализације , што значи да је реч о изграђеном грађевинском земљишту. У жалби је тражено да се “исправи грешка у извршеном упису Р. М, да се врати упис права ко ришћења Републике Србије – општина Ст ари град са заједничким уделима и наложи пренос права коришћења подноситељке уставне жалбе на к.п. број … на тим заједничким уделима са општине Стари град, а затим изврши конверзија у право својине на предметној парцели у заједничким удел има на подноситељку“.
Решењем Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-3011/2017 од 18. априла 2018. године одбијена је жалба подноситељке уставне жалбе изјављена против предметног решења првостепеног органа из разлога наведених у побијаном решењу . Другостепени орган је нашао да нису од утицаја наводи жалбе, будући да је за одлучивање о основаности уписа меродавно стање катастра непокретности када је захтев за упис примљен, а да жалбени наводи којима се тражи исправка грешке не могу бити предмет оцене пред тим органом, јер нису били предмет захтева.
Оспореном пресудом Управног суда У. 8767/18 од 6. децембра 2019. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета против предметног коначног управног акта. Управни суд је у свему прихватио разлоге другостепеног органа, а у вези са наводима тужбе који се односе на понављање управног поступка окончаног решењем којим је Р . М . признато право коришћења на спорној парцели, оценио је да нису од утицаја на другачију одлуку, а ако наведено лице у том поступку изгуби стечено право, подноситељка може поднети предлог за понављање предметног управног поступка.
3.2. У уверењу Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности Стари град број 952-02-58059/2009 од 30. септембра 2009. године наведено је: да је првобитним премером снимљен помоћни објекат на к.п. број …, који је 1955. године „делом срушен, а делом дограђен“ ; да је 1965. године извршена пренамена из помоћног у стамбени објекат, који је 1999. године постао део 3 предметне парцеле; да је 2007. године евидентирана доградња објекта број 3 у површини од 20 м2, без одобрења за градњу.
Решењем првостепеног органа број 952-02-10-5009/2008 од 10. марта 2011. године на к.п. број …, на којој носилац права коришћења, односно држалац није био утврђен и на згради број 3, на којој власник, односно држалац није био утврђен, уписана је државна својина Републике Србије, са правом коришћења општине Стари град са уделом 1/1. Истим решењем извршен је упис посебног дела зграде број 3 – једнособног стана број 1 површине 26 м2 и упис права својине на том стану у корист Р . Н. У решењу је наведено да је донето по захтеву Р . Н, уз који је приложено, поред осталог, решење Комисије за национализацију при НО Стари град Н. број 1245/59 од 24. септембра 1959. године.
4. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду се подноситељка у уставној жалби позива, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих з акона:
Одредбама Закона о државном премеру и катастру („ Службени гласник РС “, бр. 72/09…96/15) прописано је : да општи услови за упис стварних права, предбележбе и забележбе у катастар непокретности јесу постојање уписане непокретности, уписаног претходника и исправе за упис (члан 83. тач. 1), 2) и 3)); да су уписи у катастар непокретности дозвољени само против лица које је у тренуткуподношењазахтева за упис већ уписано у катастар непокретности као ималац права у погледу којег се упис захтева или је предбележено као ималац тог права - уписани претходник (члан 85. став 1.); да се у пис дозвољава и против лица које није уписани претходник, ако се уз захтев приложе исправе којима се доказује правни континуитет између лица против којег се тражи упис и уписаног претходника (члан 85. став 2.); да странка може једном у току поступка проширити, изменити или прецизирати захтев ако се заснива на истом правном основу, као и достављати нове исправе и доказе, све до доношења првостепене одлуке (члан 123. став 7.); да у поступку одржавања катастра непокретности служба за катастар непокретности по службеној дужности или по захтеву странке, исправља све утврђене грешке, недостатке и пропусте у подацима о непокретностима (члан 137. став 1.); да се грешке, недостаци и пропусти о уписаним стварним правима на непокретностима, могу исправити у року од десет година од дана уписа у одржавању катастра непокретности или у року од десет година од дана почетка примене катастра непокретности ( члан 137. став 2.).
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72 /09…145/14) пр едвиђено је : да власник објекта, односно посебног физичког дела објекта који није уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на коме је тај објекат, односно део објекта изграђен, стиче право својине на катастарској парцели на коме је тај објекат изграђен, у циљу успостављања јединства непокретности из члана 106. овог закона, осим када је право својине на објекту стечено по основу легализације објекта, односно на основу Закона о посебним условима за упис права својине на објектима изграђеним без грађевинске дозволе (члан 105. став 1.); да се захтев за упис права својине из става 1. овог члана подноси органу надлежном за послове државног премера и катастра (члан 105. став 2.); да ако се у поступку утврђивања земљишта за редовну употребу објекта прописаним чланом 70. овог закона утврди да је земљиште за редовну употребу објекта мање од катастарске парцеле на којој је објекат саграђен, власник земљишта, ако се од преосталог земљишта може формирати посебна грађевинска парцела, располаже тим земљиштем у складу са овим законом (члан 105. став 6.); да се у случају када је на једној парцели уписано више сукорисника, односно сувласника, а само један од њих је власник објекта изграђеног на тој парцели, јединство непокретности из става 1. овог члана успоставља по спроведеном поступку парцелације за катастарску парцелу на којој је саграђен објекат, док се остале парцеле формирају као катастарске парцеле неизграђеног грађевинског земљишта (члан 106. став 3) .
Одредбама Закона о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да п раво својине на посебном делу зграде може постојати на стану, пословној просторији или гаражи, односно гаражном месту, те да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине (члан 19.); да се н а основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 33.) .
Одредбама члана 8. ст. 1. и 2. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, бр. 52/58, 3/59, 24/59, 24/61 и „Службени лист СФРЈ“, број 32/68) било је прописано да з граде, делови зграда и грађевинска земљишта, који су национализовани овим законом, постају друштвена својина даном ступања на снагу овог закона и да се р ешењем надлежног органа донетим у поступку одређеном овим законом и прописима донетим на основу њега, утврђује који су објекти национализовани овим законом.
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да је неправилном и неправично м применом одредаба Закона о државном премеру и катастру лишена права својине на спорној катастарској парцели и да она мора бити уписана на т ој парцели са заједничким уделом . Подноситељка, такође, истиче да је предметним захтевом тражила исправку уписа у катастру непокретности, али да је „очигледно да се нико од надлежних органа није удубљивао у суштину“.
Уставни суд је оценио да се овим наводима уставне жалбе у суштини указује на повреду права на правично суђење, зејемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, којим је утврђено д а свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Суд указује да уставна гаранција означеног права подразумева, поред осталог, да судска одлука о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом меродавног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могла сматрати резултатом арбитрерног поступања и одлучивања надлежног суда.
Уставни суд је, полазећи од чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, најпре констатовао: да предметним захтевом подноситељке није тражена исправка уписа, већ упис права својине на једнособном стану број 1 у улици М . број … у Београду , упис права својине на згради број 3, која се налази на к.п. број … КО Стари град, као и упис права коришћења на наведеној парцели, те конверзија тог права у право својине; да је првостепени орган одбио као неоснован захтев за упис права коришћења на к.п. број …, позивајући се на то да уз захтев није достављена исправа којом се доказује правни континуитет у смислу одредаба чл. 83. и 85. Закона о државном премеру и катастру.
У вези са тврдњом подноситељке уставне жалбе да је „држава извршила погрешан упис права у време када је континуитет исправа постојао“, Уставни суд оцењује да ови наводи немају уставноправног утемељења, будући да је решењем првостепеног органа од 2. октобра 2013. године извршен упис права својине на спорној парцели у корист Р . М . на основу правноснажног решења надлежног органа којим је том лицу утврђено право коришћења на тој парцели. Овај суд, међутим, констатује да је одредбом члана 102. став 1. Закона о планирању и изградњи, која се примењивала у периоду од 5. априла 2011. до 17. децембра 2014. године, било прописано да ако власник објекта, односно посебног физичког дела објекта није уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на коме је објекат изграђен, већ јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, Република Србија или неко правно, односно физичко лице, пре стицања права својине утврђује се земљиште за редовну употребу објекта у складу са чланом 70. овог закона. Из тога следи да је у поступку уписа права својине правног претходника подноситељке уставне жалбе на спорном стану требало утврдити земљиште потребно за редовну употребу објекта, док је спорна парцела била у државној својини, а општина Стари град носилац права коришћења. Уставни суд је, међутим, оценио да се уставном жалбом неосновано указује на то да је о предметном захтеву требало одлучити као о захтеву за исправку грешке у уписаним стварним правима на непокретностима, будући да из наведених одредаба Закона о државном премеру и катастру произлази да странка може проширити, изменити или прецизирати захтев до доношења првостепене одлуке, а да је предметни захтев измењен тек у жалби изјављеној против те одлуке.
Имајући у виду изложено, Уставни суд сматра да у поступку који је окончан оспореним актом није би ло спорно шта је предмет захтева подноситељке, већ питање да ли власник посебног дела објекта има права на земљишту потребном за редовну употребу објекта.
По оцени Уставног суда, из наведених одредаба Закона о планирању и изградњи – које су меродавне за одлучивање , произлази да власник објекта, односно посебног физичког дела објекта који није уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на коме је тај објекат, односно део објекта изграђен, стиче право својине на катастарској парцели на коме је тај објекат изграђен, у циљу успостављања јединства непокретности, осим када је право својине стечено на објекту који није изграђен у складу са законом. Такав з ахтев се подноси органу надлежном за послове државног премера и катастра, након чега се спроводи поступак утврђивања земљишта за редовну употребу објекта. У случају када је само један од сувласника парцеле власник објекта изграђеног на тој парцели, јединство непокретности успоставља се по спроведеном поступку парцелације.
Уставни суд је констатовао да су зграде, делови зграда и грађевинска земљишта, који су национализовани Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта постали друштвена својина и да је првостепени орган, на основу решења Комисије за национализацију при НО Стари град Н. број 1245/59 од 24. септембра 1959. године, уписао Републику Србију као власника, а општину Стари град у Београду као корисника к.п. број … КО Стари град и зграде број 3 изграђене на тој парцели. Будући да је општина Стари град у својству „ ванкњижног носио ца права располагања“ на стану у наведеној згради закључила 1999. године уговор о откупу спорног стана са правним претходником подноситељке уставне жалбе , на основу тог уговора је дозвољен упис права својине на спорном стану у корист наведеног лица, пре него што је Р. М . уписана као носилац права на спорној парцели .
Полазећи од тога да је подноситељка уставне жалбе на дан подношења предметног захтева била уписана као власник стана у згради која се налази на спорној парцели, Уставни суд налази да је првостепени орган био дужан да у поступку по том захтеву успостави јединство непокретности, сагласно одредбама члана 105. и 106. Закона о планирању и изградњи . По оцени Суда, првостепени орган је произвољном применом одредаба Закона о државном премеру и катастру, на штету подноситељке, оценио да у конкретном случају недостаје исправа којом се доказује правни континуитет између подноситељке и лица које је уписано као власник спорне парцеле. Наиме, чињеница да је упис права својине у корист Р . М . извршен пре подношења предметног захтева не утиче на остваривање права подноситељке установљеног законом ради постизања јединства непокретности. С обзиром на то да наведени пропуст није отклоњен ни у поступку по жалби, нити у управном спору који је окончан оспореним актом, Уставни суд је утврдио да је одлучивањем о захтеву за упис права на к.п. број … КО Стари град подноситељки повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава и , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у овом делу усвојио уставну жалбу , одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке .
6. Уставни суд је , имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда У. 8767/18 од 6. децембра 2019. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Републичког геодетског завода 07-3 број 952-02-23-3011/2017 од 18. априла 2018. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. У уставној жалби се, такође, истиче да је подноситељка лишена искључивог права својине на објекту број 3 који се налази на спорној парцели. По мишљењу подноситељке, без основа је стављена у сувласничку заједницу на том објекту, иако се у њему налази само један стан, који је у њеном власништву.
У вези са овим навод има уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да „имовина” у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију може бити само „ постојећа имовина”, укључујући и потраживања у односу на која лице има бар „ легитимно очекивање” да ће их реализовати (пресуда Jantner против Словачке, број 39050/97 , од 4. марта 2003. године, став 27). Полазећи од тога да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу, а имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није била уписана као власник зграде број 3 на спорној парцели, Суд је утврдио да подноситељка нема имовину која се штити одредбама члана 58. Устава.
Испитујући да ли је подноситељка имала „легитимно очекивање” да ће у поступку по предметном захтеву бити уписано право својине на згради број 3 у њену корист, Суд је констатовао да је Република Србија уписана као власник наведене зграде, а градска општина Стари град као носилац права коришћења на основу решења Комисије за национализацију при НО Стари град Н. број 1245/59 од 24. септембра 1959. године, те да је правни претходник подноситељке уставне жалбе са општином Стари град закључио уговор о откупу стана у тој згради. С обзиром на то да подноситељка – која је након мајчине смрти уписана као власник тог стана, има право заједничке својине на заједничким деловима зграде, сагласн о одредби члана 19. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, првостепени орган је у поступку по предметном захтеву отклонио пропуст учињен приликом доношења ранијег решења и „дозволио “ исправку уп исаног носиоца права на објекту (иако такав захтев није поднет , већ је то учињено по службеној дужности). Међутим, будући да је предметни уговор о откупу стана правни основ за стицање права својине на стану, а да је подноситељка на основу наведеног уговора тражил а упис права својине на „целој згради“ која је у државној својини, Уставни суд налази да подноситељка није имала легитимно очекивање да ће бити удовољено њеном захтеву у наведеном делу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио у делу који се односи на упис права својине на згради број 3 , због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду ( видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 , од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 4 6. тачка 9) и 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.