Преглед документа Уж-2980/2020 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С . Ч . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба С. Ч . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду у предмету VI број 360-393/99 и управном поступку који се води пред Секретаријатом за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбaцује.

2. Утврђује се право С. Ч . на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Налаже се Секретаријату за имовинске и правне послове Градске управе града Београда да предузме све мере како би се поступак који се води пред Секретаријатом за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 окончао у најкраћем року.

1. С. Ч . из Београда поднела је Уставном суду, 25. фебруара 2020. године, уставну жалбу због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Pепублике Cрбије и права на правично суђење и суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32 . став 1. и чл. 36. и 58 . Устава, као и због повреде чл. 86. и 197. У става, у управном поступку који је вођен пред Одељењем за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду у предмету VI број 360-393/99 и управном поступку који се води пред Секретаријатом за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017.

У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је право на исељење носиоца станарског права из стана у својини подноситељке утврђено правноснажним решењем Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове управе општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године; да наведено решење никада није извршено, иако су потребе станова за расељавање биле приоритетно постављене; да је ступањем на снагу Закона о јавној својини општина Звездара „изгубила своје станове у корист града Београда “, а Закон о становању и одржавању зграда је ставио ван снаге обавезу исељавања од стране општина; да је подноситељка 31. јануара 2017. године поднела поновни захтев за исељење и пресељење закупца из свог стана, у складу са чланом 141. Закона о становању и одржавању зграда; да је рок за доношење решења био седам дана, али да надлежни орган није поступио у складу са законом, упркос ургенцијама подноситељке; да је оспорени поступак за исељење носиоца станарског права покренут 27. септембра 1990. године захтевом оца подноситељке.

У уставној жалби је у прилог тврдњи о повреди права на имовину наведено: да су одредбама чл. 52. и 53. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи одредбе о исељењу и пресељењу садржане у Закону о становању и одржавању зграда „фактички укинуте, односно постале су непримењиве“; да ни Закон о планирању и изградњи, ни било који други закон не предвиђају да Република Србија мора да накнади разлику између „социјалних“ закупнина и цене у случају издавања стана у закуп под тржишним условима; да се поступањем органа Републике Србије и њених правних претходника већ 70 година крше имовинска права подноситељке, будући да она има једино право да се у катастру непокретности води као власник стана; да је смањен досегнути ниво имовинских права, тиме што је по престанку важења члана 140. Закона о становању и одржавању зграда прописана закупнина коју држава наплаћује за „социјалне станове“; да Република Србија није направила ни један корак да накнади штету коју је подноситељки причинила, у смислу накнаде која не може бити нижа од тржишне.

Подноситељка уставне жалбе, такође, истиче да је дискриминисана, јер није могла да оствари право на друштвени стан, будући да су њени родитељи имали стан у власништву.

Полазећи од тога да је, према раније важећем Закону о стнаовању, општина Звездара била обавезна да обезбеди стан за пресељење носиоца станарског права до 31. децембра 2000. године, да по добијању решења којим је утврђено право на исељење тог лица из стана није било могуће извршити то решење, а да је општина Звездара додељивала станове у свом власништву на коришћење по основу дугорочног за купа, подноситељка закључује да су јој повређени право на правно средство и право на једнаку заштиту права.

Према наводима уставне жалбе, повређена је и забрана ретроактивности из члана 197. Устава, будући да је подноситељка, упркос правноснажно м решењ у из 2002. године, принуђена да поново води поступак исељења, чиме је фактички укинуто право засновано на закону, иако одлука о томе није стављена ван снаге.

Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених начела и права у оспореним управним поступцима, као и да утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности због повреде права из чл. 32. и 36. Устава, као и 30.000 евра због повреде начела и права из чл. 21. и 58. Устава.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у целокупну достављену документацију, као и списе предмета Секретаријата за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

3.1. М. Т . из Београда (отац подноситељке уставне жалбе) поднео је 27. септембра 1990. године Секретаријату за урбанизам, комуналне, стамбене и грађевинске послове општине Звездара захтев за доношење решења о исељењу носила ца станарског права из станова у његовом власништву у улици М . број … у Београду.

Решењем тог секретаријата број 360-1304/90 од 11. априла 1995. године одбијен је захтев подноситељк е уставне жалбе (правног следбеника подносиоца захтева) за исељење носи лаца станарског права, али је то решење поништено у поступку по жалби подноситељке.

Решењем Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године, донетим у поновном поступку, утврђено је право подноситељки уставне жалбе , власници стана у сутерену куће, лево од улаза у двориште у улици М . број … у Београду, на исељење М . М, носиоца станарског права на предметном стану, уз одређење да ће стан за исељење обезбедити општина Звездара из Фонда станова намењених за исељење лица која имају станарско право на становима у својини грађана, ради враћања тих станова власницима на коришћење, а на основу листе приоритета утврђене у складу са Законом о становању. Наведено решење је постало правноснажно 28. марта 2003. године.

Подноситељка уставне жалбе је 24. марта 2003. године поднела захтев за доношење закључка о дозволи извршења наведеног решења и спровођење исељења.

3.2. Подноситељка уставне жалбе је 31. јануара 2017. године поднела Секретаријату за имовинске и правне послове управе града Београда захтев за исељење М . М, закупца на неодређено време из стана у својин и грађана по члану 141. Закона о становању и одржавању зграда. У захтеву је, поред осталог, навела да већ поседује правноснажно решење Одељења за стамбене и грађ евинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године, којим јој је признато право на исељење носиоца станарског права.

Подноситељка уставне жалбе је 2. јула 2019. године поднела ургенцију Градској управи града Београда - Секретаријат за имовинске и правне послове – Сектор за управљање непокретностима у јавној својини, у којој је навела да је закуп ац стана обавештен да је у току парнични поступак по њеној тужби против општине Звездара ради накнаде штете и да је због тога поступак доношења решења о исељењу „заустављен“. Подноситељка је истакла да би исељењем закупца престао правни основ за накнаду штете и затражила да се предметни поступак оконча.

Подноситељка уставне жалбе је 13. фебруара 2020. године поднела Управном суду тужбу због ћутања управе против Републике Србије – Градска управа града Београда – Секретаријат за имовинске и правне послове – Сектор за управљање непокретностима у јавној својини. У тужби је наве ла да је њен захтев з а исељење „заштићених станара“ заведен под бројем XXI-09 број 360.2-248/2017, да тужени није у року од седам дана решио предметну управну ствар, па је подноситељка 2. јула 2019. године поднела писмену ургенцију, али по њеном предмету и даље није поступано. Управни суд је решењем У. 2986/20 од 24. децембра 2020. године одбацио тужбу подноситељке , јер није, у складу са одредбом члана 22. став 3. Закона о управним споровима, доставила копију жалбе, ни доказ о предаји жалбе другостепеном органу, а поред тога, ургенцију је упутила ненадлежном органу, погрешно га у тужби означавајући као туженог.

Решењем Секретаријата за имовинске и правне послове Градске управе града Београда XXI-09 број 360.2-248/2017 од 20. априла 2020. године наложено је М. М . из Београда да се са лицима која станују са њим у стану у сутерену зграде у улици М . број … и свим стварима, у року од 90 дана од дана пријема решења, исели из наведеног стана, који користи као закупац на неодређено време, а чији је власник подноситељка уставне жалбе (тачка 1. диспозитива). Истим решењем је одређено да се исељење неће извршавати до правноснажног окончања поступка којим се утврђује да ли су испуњени услови за пресељење именованог у стан у јавној својини из члана 145. Закона о становању и одржавању зграда (тачка 2. диспозитива). У об разложењу решења је наведено: да су на захтев Првог основног суда у Београду 30. новембра 2018. године достављени списи предмета том суду, поводом парнице која се води у предмету П. 20101/17 по тужби подноситељке против општине Звездара ради накнаде штете; да је, након ургенције подноситељке од 2. јула 2019. године, одржана усмена јавна расправа 3. септембра 2019. године; да је, полазећи од одредаба члана 52. став 1. Закона о планирању и изградњи и члана 141. и члана 143. став 3. Закона о становању и одржавању зграда, тај орган оценио да су испуњени законом прописани услови за доношење решења о исељењу закупца из предметног стана.

М. М , закупац спорног стана, поднео је 30. јуна 2020. године захтев Секретаријат у за имовинске и правне послове Градске управе града Београда за доношење решењ а о његовом пресељењу из стана у својини грађана у стан у јавној својини, на основу члана 145. Закона о становању и одржавању зграда.

Првостепени орган је дописом од 12. јануара 2022. године обавестио подноситељку уставне жалбе о поднетом захтеву закупца, с позивом да се изјасни да ли је сагласна с тим захтевом. Поступајући по налогу првостепеног органа, подноситељка се у поднеску од 1. фебруара 2022. године сагласила са наведеним захтевом, указујући на потребу његовог приоритетног решавања због болести закупца и његових година живота.

3.3. Правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П. 22627/12 од 18. марта 2014. године усвојен је тужбени захтев подноситељке и обавезана тужена општина Звездара да исплати тужиљи на име накнаде штете износ означен у изреци, са законском затезном каматом, за период од 1. априла 2003. до 31. марта 2013. године. У образложењу пресуде је наведен о: да тужена није пружила доказ да је средства од откупа станова, од дана ступања на снагу Закона о ста новању, усмерила за изградњу нових станова, нити доказ да је приоритетно решавала ово питања; да, напротив, ниједно од 37 решења о утврђењу права власницима станова на пресељење носиоца станарског права није извршено, нити је тужена општина предузела мере ради испуњавања своје законске обавезе.

Подноситељка уставне жалбе је 29. децембра 2017. године поднела Првом основном суду у Београду тужбу против градске општине Звездара у Београду ради накнаде штете на име изгубљене добити – закупнине у износу од 588.392, 32 динара, са законском затезном каматом, за период од 1. априла 2013. до 30. новембра 2017. године. О тужби подноситељке одлучује се у предмету тог суда П. 20101/17.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подноситељка , поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:

Чланом 14. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доноше ње законитог и правилног решења. Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, број 18/16) у члану 9. садржи суштински исту одредбу о потреби брзог и ефикасног одлучивања.

Одредбама члана 42. Закона о становању ("Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95 и 49/95), у тексту који је био на снази на дан подношења захтева за исељење носиоца станарског права из предметног стана , било је прописано: да је општина дужна да до 31. децембра 2000. године обезбеди стан за пресељење носиоца станарског права на стану у својини грађана, под условима предвиђеним законом (став 1.); да стан за пресељење носиоца станарског права треба да буде одговарајући (став 2.); да је општина дужна да средства прибављена од откупа станова приоритетно усмерава за изградњу нових станова, са наменом за решавање стамбених потреба лица која имају станарско право на становима у својини грађана, чије пресељење захтевају власници тих станова (став 3.); да је општина дужна да прибављене станове приоритетно усмерава за решавање стамбених потреба лица из става 3. овог члана (став 4.).

Сагласно одредби члана 43. став 2. Закона, исељење носиоца станарског права на стану у својини грађана из тог стана у обезбеђени стан извршиће се по коначности решења у року од 30 дана од дана обезбеђења усељивог стана.

Одредбама Закона о становању и одржавању зграда („Службени гласник РС“, број 104/16) , у тексту важећем на дан подношења захтева за исељење закупца из предметног стана, било је прописано: да з акупац на неодређено време стана у својини грађана, који је то право стекао у складу са законом, односно по сили закона и стан користи по правном основу, наставља са коришћењем тог стана у закуп на неодређено време до доношења решења о исељењу, односно решења о пресељењу (члан 140. став 1.); да се поступак пресељења/исељења лица из члана 140. став 1. овог закона (даље у тексту: закупца) из стана у својини грађана покреће захтевом власника стана, односно закупца уколико власник не поднесе захтев у року од 30 дана по ступању закона на снагу (члан 141. став 1.); да п о пријему захтева за исељење, надлежни орган јединице локалне самоуправе проверава уредност документације и по утврђивању да су испуњени услови прописани овим законом доноси решење о исељењу закупца и чланова његовог домаћинс тва из стана у својини грађана, са роком исељења у трајању од 90 дана (члан 142. став 1.); да се решење о исељењу доноси у року од седам дана од дана пријема захтева и уредне документације и у року од три дана се доставља закупцу (члан 142. став 2.); да против решења о исељењу власник стана и закупац могу изјавити жалбу општинском, односно градском већу у року од осам дана од дана пријема решења (члан 142. став 3.); да уколико закупац не изјави жалбу на решење о исељењу, има право да у року од 30 дана од дана пријема тог решења поднесе захтев за пресељење у стан у јавној својини (члан 142. став 4.); да по пријему захтева за пресељење надлежни орган јединице локалне самоуправе проверава уредност документације и по утврђивању да су испуњени услови прописани овим законом доноси решење којим утврђује да закупац и чланови његовог домаћинства имају право на пресељење у стан у јавној својини (члан 142. став 7.); да се решење о исељењу неће извршавати до правоснажног окончања поступка којим се утврђује да ли су испуњени услови за пресељење закупца у стан у јавној својини (члан 143. став 1.); да надлежни орган јединице локалне самоуправе, по обезбеђивању стана у јавној својини за пресељење закупца, а најкасније у року одређеном у члану 146. овог закона, доноси решење о пресељењу, као и акт којим се дозвољава извршење решења о исељењу у складу са законом којим се уређује општи управни поступак (члан 143. став 2.); да се на питања која се односе на поступак исељења, утврђивања права на пресељење и пресељење, а која овим законом нису посебно уређена, примењује закон којим се уређује општи управни поступак (члан 144 .); да је јединица локалне самоуправе на чијој се територији налази стан из ког се пресељење врши дужна да одмах по правоснажности решења о утврђивању права на пресељење, а најкасније до 31. децембра 2026. године, обезбеди стан за пресељење закупца на неодређено време стана у својини грађана (члан 146. став 1.); да уколико јединица локалне самоуправе не обезбеди стан за пресељење закупцу у року одређеном чланом 146. овог закона, у обавези је да му исплати новчану накнаду у вредности одговарајућег стана из члана 145. овог закона (члан 151. став 1.); да је јединица локалне самоуправе обавезна да накнаду исплати у року од 30 дана од дана подношења захтева од стране овлашћеног лица (члан 151. став 3.); да новчаном исплатом из става 1. овог члана престаје право закупа стана у својини грађана у складу са одредбама овог закона, као и права на обезбеђење стана за пресељење (члан 151. став 4.).

Чланом 53. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, број9/2020) предвиђено је да ступањем на снагу тог закона престаје да важи члан 140. Закона о становању и одржавању зграда. Члан 52. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи садржи одредбе о праву закупца на неодређено време стана у својини грађана да настави са коришћењем тог стана до доношења решења о исељењу, односно решења о пресељењу и одредбе о начину утврђивања, обрачуна и наплате закупнине таквог стана.

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је дугим трајањем поступка за исељење закупца из стана у њеном власништву , који је најпре вођен пред Одељењем за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду у предмету VI број 360-393/99 , а сада се води пред Секретаријатом за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 , повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

Испитујући допуштеност уставне жалбе ratione temporis, у делу којим је оспорен поступак вођен пред Одељењем за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду у предмету VI број 360-393/99 , Уставни суд је утврдио да је у том поступку донето решење којим је подноситељки утврђено право на исељење носиоца станарског права из стана у њеном власништву и да је то решење постало правноснажно пре про глашења Устава. Овај суд констатује да је Законом о становању и одржавању зграда прописано да се поступак пресељења/исељења закупца из стана у својини грађана покреће захтевом власника стана, односно закупца, али да тим закон ом није уређен правни положај власника станова у својини грађана, којима је право на исељење носиоца станарског права из стана утврђено правноснажним решењем општинског органа управе, а кој е није извршен о. Будући да правноснажно решење Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године није извршено до ступања на снагу Закона о становању и одржавању зграда, када је започео поступак по истом захтеву подноситељке уставне жалбе пред Секретаријатом за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017, Уставни суд налази да је повреда на коју се указује у уставној жалби трајног карактера и да се наведени управни поступци морају посматрати као целина. Полазећи од наведеног, Суд је оценио да је уставна жалба ratione temporis допуштена .

Уставни суд је, увидом у достављенe списе предмета, утврдио да је поступак за исељење М. М, тада носиоца станарског права, из предметног стана покренут захтев ом оца подноситељке уставне жалбе од 27. септембра 1990. године. Будући да је решењем Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-1304/90 од 11. априла 1995. године одлучено о захтеву подноситељке уставне жалбе као правног следбеника подносиоца захтева , овај суд налази да је период меродаван за оцену основаности уставне жалбе са становишта означеног права започео подношењем жалбе подноситељке уставне жалбе против тог решења . Полазећи од тога да је поступак за исељење носиоца станарског права из предметног стана започео пре 33 године, а да у односу на подноситељку уставне жалбе траје 28 година и да још није окончан, Уставни суд налази да та чињеница, сам а за себе, указује на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока.

Имајући у виду да је појам разумног трајања управног поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при оцењивању повреде права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд наглашава да је поступак извршења решења којим је утврђено право на исељење носиоца станарског права био специфичан, јер је општина, сагласно наведеним одредбама Закона о становању, била дужна да средства прибављена од откупа станова приоритетно усмерава за изградњу нових станова, са наменом за решавање стамбених потреба лица која имају станарско право на становима у својини грађана, чије пресељење захтевају власници тих станова и да прибављене станове приоритетно усмерава за решавање стамбених потреба лица. Наведену обавезу истакао је и Европски суд за људска права у пресуди Илић против Србије од 9. октобра 2007. године, представка број 30132/04, став 40 , одлучујући о повреди права на имовину. Уставни суд, с тим у вези, констатује да је у поступку одлучивања о тужби подноситељке за накнаду штете, Прв и основни суд у Београду утврдио да општина Звездара није пружила доказ да је средства од откупа станова усмерила за изградњу нових станова, нити доказ да је приоритетно решавала ово питање, као и да ниједно од 37 решења о утврђењу права власницима станова на пресељење носиоца станарског права није извршено .

С обзиром на то да се исељење носиоца станарског права на стану у својини грађана у обезбеђени стан није могло извршити пре обезбеђења усељивог стана за то лице, Уставни суд сматра да је јавни интерес налагао да се извршење спроведе по службеној дужности, а не по предлогу странке. Упркос томе, подноситељка уставне жалбе је 24. марта 2003. године поднела захтев за доношење закључка о дозволи извршења решења Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године, али тиме није могла убрзати поступак извршења донетог решења. Уставни суд даље констат ује да у време важења Закона о становању општина није могла бити принуђена да обезбеди стан за пресељење правним средством које би било доступно лицу у чију корист је утврђено право на исељење, нити су постојале санкције за неизвршење те обавезе општине у законом прописаном року. Будући да су ступањем на снагу Закона о становању и одржавању зграда закупци станова у својини грађана наставили са коришћењем тих станова до доношења решења о исељењу/пресељењу на захтев власника стана, односно закупца, подноситељка уставне жалбе је поднела захтев за исељење у складу са законом.

Испитујући поступање првостепеног органа пред којим је у току поступак по предметном захтеву подноситељке, Уставни суд је констатовао да је тај орган имао обавезу да решење о исељењу донесе у року од седам дана од дана пријема захтева и уредне документације и у року од три дана достави закупцу. Упркос томе, првостепени орган је то решење донео три године и три месеца након подношења захтева подноситељке уставне жалбе, без обзира на то што је уз захтев достав љено решење општинског органа управе којим је подноситељки утврђено право на исељење из предметног стана. Такође, првостепени орган је после годину и по дана обавестио подноситељку уставне жалбе да је закупац поднео захтев за пресељење, тражећи да се изјасни да ли је сагласна с тим захтевом , иако је законом предвиђено да се одмах по подношењу захтева за пресељење испита постојање услова и донесе решење о утврђивању права на пресељење .

Уставни суд је имао у виду да је подноситељка уставне жалбе у поступку пред органом управе града Београда три године након подношења захтева поднела тужбу Управном суду због „ћутања администрације, али да претходно није поднела жалбу због недоношења решења о исељењу у складу са одредбама Закона о управном поступку, који се сходно примењује на поступак исељења /пресељења, због чега је њена тужба одбачена као неуредна. Уставни суд је, међутим, оценио да коришћење правних средстава за убрзање поступка не може битно утицати на ток поступка исељења/пресељења по одредбама Закона о становању и одржавању зграда. Наиме, из наведених одредаба тог закона произлази: да надлежни орган јединице локалне самоуправе доноси решење о пресељењу тек кад обезбеди стан у јавној својини за пресељење закупца, а најкасније до 31. децембра 2026. године; да се решење о исељењу не може спровести пре правоснажности решења о пресељењу; да јединица локалне самоуправе која не обезбеди стан за пресељење закупцу до краја 2026. године има обавезу да му исплати новчану накнаду у вредности одговарајућег стана у року од 30 дана од дана подношења захтева и да т ек исплатом те накнаде престаје право закупа стана у својини грађана. Из тога даље следи да решење о исељењу , које је у конкретном случају донето 20. априла 2020. године, не мора бити изврш ено пре 31. децембра 2026. године, односно пре окончања поступка који ће се након наведеног датума, евентуално, води ти ради исплате новчане накнаде закупцу уместо одговарајућег стана.

Полазећи од свега изложеног, а имајући у виду несумњив правни интерес подноситељке уставне жалбе да се оконча поступак исељења закупца из стана у њеном власништву, Уставни суд је утврдио да је неспровођењем извршења решења Одељења за стамбене и грађевинско-комуналне послове општине Звездара у Београду број 360-393/99 од 22. јула 2002. године и неефикасним поступањем Секретаријата за имовинске и правне послове Градске управе града Београда у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 подноситељки повређено право на суђење у разумном року . Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору и нашао да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.

Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године (представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15) и више касније донетих пресуда, које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року, те је ускладио своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда. Овај суд је, такође, имао у виду да је подноситељка уставне жалбе истакла захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде означеног права у износу од 3.000 евра, у динарској противвредности.

7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио Секретаријату за имовинске и правне послове Градске управе града Београда да предузме све мере како би се поступак у предмету XXI-09 број 360.2-248/2017 окончао у најкраћем року.

8. Испитујући уставну жалбу са становишта начела и осталих права истакнутих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да из наведене одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.

Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подноситељка истакнуту повреду права на имовину превасходно везује са немогућност да у периоду у коме надлежни органи нису обезбедили стан за пресељење закупцу предметног стана издаје тај стан у закуп по тржишним условима.

Испитујући ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П. 22627/12 од 18. марта 2014. године усвојен тужбени захтев подноситељке и обавезана општина Звездара да на име накнаде штете исплати подноситељки новчани износ који представља разлику између административне и тржишне закупнине за предметни стан , са законском затезном каматом, за период од 1. априла 2003. до 31. марта 2013. године. Подноситељка уставне жалбе је, такође, 29. децембра 2017. године поднела Првом основном суду у Београду тужбу против градске општине Звездара у Београду ради накнаде штете на име изгубљене добити – закупнине за период од 1. априла 2013. до 30. новембра 2017. године. Уставни суд даље констатује да је Европски суд за људска права у пресуди Statileo против Хрватске, од 10. јулa 2014. године, представка број 12027/10, став 99. истакао да се у циљу утврђивања да ли је подносилац претрпео штету , његова ситуација која је последица наводне повреде права на имовину мора упоредити са ситуацијом у којој би он био да је успео са грађанском тужбом и иселио носиоца станарског права или у којој би се налазио да је био у могућности да изнајми свој стан према тржишним условима. Примењујући наведено становиште на конкретан случај, овај суд је нашао да се у уставној жалби очигледно неосновано указује на повреду права на имовину због разлике између „социјалних“ закупнина и цене у случају издавања стана у закуп под тржишним условима и пропуста Републике Србије „да накнади штету коју јој је причинила“.

Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу са становишта права на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, јер је утврдио повреду права на суђење у разумном року.

У вези са истакнутом повредом начела и права из чл . 21, 32. и 36. Устава, као и повреде одред аба чл . 86. и 197. Устава, Суд је оценио да је уставна жалба у овом делу преурањена, будући да оспорени поступак још није окончан.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.

9. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.