Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж . М, С . С . и М . М, свих из Обреновца, С. Ц . из Младеновца, М . М . из Лазаревца, М . С . из Београда и М . Р . из Калуђерице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. М, С . С, М . М, С . Ц, М . М, М . С . и М . Р . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Полицијска управ а за град Београд у предмету број 120-3063/11-17 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ж. М, С . С, М . М, С . Ц, М . М, М . С . и М . Р . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. М . из Обреновца и остала лица наведена у уводу и тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 9. септембра 2020. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднеском од 18. марта 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд у предмету број 120- 3063/11-8, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01- 353/2020-01, Управним судом у предметима У. 8007/10, У. 4252/12, У. 16030/14 и У. 8516/16 и у време изјављивања ове уставне жалбе пред Жалбеном комисијом Владе“.
Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води поводом захтева подносилаца од 6. октобра 2008. године.
У уставној жалби и њеној допуни је детаљно описан ток поступка који се води поводом захтева подносилаца, уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца. Наведено је да је решењем Управног суда Р4 у 58/16 од 22. априла 2016. године утврђено да је подносиоцима у предмету Управног суда У. 16039/14 повређено право на суђење у разумном року и да им је у парничном поступку досуђено новчано обештећење у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи окончање поступка и утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, и то у износу од по 1.500 евра подносиоцима уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављених списа предмета Министарства унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за људске ресурсе – Полицијска управа за град Београд број 120-1057/08, као и из целокупне документациј е приложену уз уставну жалбу и њене допуне , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 6. октобра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Полицијској управи за град Београд поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог рада , рада на дане државних и верских празника и рада ноћу , који нису исплаћени у последње три године рада до подношења захтева.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) број 120-1057/08 од 8. октобра 2008. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца уставне жалбе, док је решењем Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-1-390/2008-01 од 5. децембра 2008. године усвојена жалба подносилаца , поништено решење од 8. октобра 2008. године и предмет враћен надлежном органу на поновни поступак.
У поновном поступку, првостепени орган је решењем број 120-1057/08-1 од 25. децембра 2008. године одбио као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног органа број 120-1-35/2009-01 од 25. фебруара 2009. године одбијена жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
О тужби подносилаца поднетој Врховном суду Србије, након успостављања нове мреже судова у Републици Србији, одлучио је Управни суд – Одељење у Новом Саду пресудом У. 8007/10 (2009) од 17. јуна 2011. године којом је уважио тужбу и поништио наведено другостепено решење од 25. фебруара 2009. године.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда, другостепени орган је донео решење број 120-01-801/2011-01 од 3. августа 2011. године којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 25. децембра 2008. године и предмет враћен на поновни поступак.
Након што је првостепено решење број од 120-3063/11 од 30. августа 2011. године поништено решењем другостепеног органа број 120-01-1416/2011-01 од 3. новембра 2011. године, првостепени орган је донео ново решење број 120-3063/2011-2 од 28. децембра 2011. године, које је потврђено у поступку по жалби другостепеним решењем број 120-01-110/2012-01 од 8. фебруара 2012. године.
Пресудом Управног суда У. 4252/12 од 3. априла 2014. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Управног суда другостепени орган је донео решење број 120-01-196/2014-01 од 30. маја 2014. године којим је жалбу подносилаца усвојио, поништио решење првостепеног органа од 28. децембра 2011. године и предмет вратио на поновни поступак.
У поновном поступку, првостепени орган је донео решење број 120-3063/2011-3 од 1. августа 2014. године којим је предметни захтев одбио.
Подносиоци су изјавили жалбу против првостепеног решења број 120-3063/2011-3 од 1. августа 2014. године, а другостепени орган је решењем број 120-01-393/2014-01 од 10. новембра 2014. године одбио жалбу против првостепeног решења број 12-3063/2011-3 од 28. августа 2014. године.
Пресудом Управног суда У. 16030/14 од 9. марта 2016. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Управни суд је у образложењу пресуде навео да је тужени орган одлучио о жалби против првостепеног решења број 12-3063/2011-3 од 28. августа 2014. године, које није побијано жалбом, што оспорено решење чини незаконитим.
Другостепеним решењем 120-01-73/2016-01 од 28. марта 2016. године одбијена је жалба изјављена против првостепеног реш ења број 120-306 3/2011-3 од 1. августа 2014. године.
Пресудом Управног суда У. 8516/16 од 6. септембра 2019. године уважена је тужба подносилаца, поништено наведено другостепено решење од 28. марта 2016. године и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање, јер је по оцени тог суда, донето уз повреду правила поступка прописаних одредбом чл. 199. став 2. и 235. став 2. Закона о општем управном поступку.
Другостепени орган је донео решење број 120-01-2550/2019-01 од 11. октобра 2019. године којим је усвојена жалба подносилаца, поништено решење првостепеног органа од 1. августа 2014. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем првостепеног органа број 120-3063/11-4 од 22. новембра 2019. године, одбијен је као неоснован захтев подносилаца, док је решењем другостепеног органа број 120-01-67/2020-01 од 28. јануара 2020. године усвојена жалба, поништено наведено решење првостепеног органа и предмет враћен на поновни поступак.
У даљем току поступка, решења првостепеног органа број 120-3063/11-5 од 7. фебруара 2020. године и 120-3063/11-6 од 17. марта 2020. године, којима је захтев подносилаца у целини одбијен као неоснован, поништена су решењима другостепеног органа број 120-01-167/20202-01 од 9. марта 2020. године и 120-01-216/2020-01 од 4. маја 2020. године.
Првостепена решења бр . 120-3063/11-6 од 29. маја .2020. године, 120-3063/11-8 од 27. августа 2020. године и 120-3063/11-9 од 30. новембра 2020. године, којим је захтев подносилаца у целини одбачен као недозвољен, поништена су другостепеним решењима бр. 120-01-353/2010-01 од 21. јула 2020, 120-01-652/2020-01 од 10. новем бра 2020. године и 120-01-132/2021-01 од 1. марта 2021. године.
Првостепени орган је потом донео ново решење број 120-3063/11-10 од 22. марта 2021. године којим одбио као неоснован захтев за период од 27. јуна 2006. до 7. октобра 2008. године и одредио да ће се о захтеву за период од 7. октобра 2005. до 26. јуна 2006. године накнадно одлучити.
Против наведеног првостепеног од 22. марта 2021. године, подносиоци су поднели жалбу, која је одбијена као неоснована решењем другостепеног органа број 120-01-236/2021-01 од 18. маја 2021. године.
У наставку поступка, допунска решења првостеп еног органа бр. 120-01-331/2021-01 од 25 . маја 2021. године, 120-3063/11-12 од 11. августа 2021. године , 120-3063/11-13 од 19. новембра 20 21. године, 120-3063/11-14 од 3. фебруара 20 21. године и 120-3063/11-15 од 6. априла 2022. године, којима је захтев подносилаца за период од 7. октобра 2005. до 26. јуна 2006. године одбијен као неоснован, п оништена су решењима другостепеног органа бр. 120-3063/11-11 од 25. маја 2021. године , 120-01-448/2021-01 од 21. октобра 2021. године, 120-01-1/2022-01 од 12. јануара 2022. године , 120-01-54/2021-01 од 18. марта 2022. године и 120-01-126/2022-01 од 3. јуна 2022. године.
Потом је , првостепени орган донео допунско решење број 120-3063/11-16 од 6. јула 2022. године, којим је захтев за период од 7. октобра 2005. до 26. јуна 2006. године одба чен.
Подносиоци су 20. јула 2022. године поднели жалбу, која је усвојена решењем другостепеног органа број 120-01-202/2022-01 од 26. августа 2022. године.
Потом је, првостепени орган донео допунско решење број 120-3063/11-17 од 26. септембра 2022. године, којим је одбацио захтев за период од 7. октобра 2005. до 26. јуна 2006. године .
3.2. Р ешењем Управног суда Р4 у 58/2016 од 22. априла 2016. године усвојен је приговор подносилаца и утврђена повреда права на суђење у разумном року у предмету Управног суда У. 16030/14.
Пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 36/17 од 5. октобра 2017. године, у ставу 1. изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Обреновцу П. 262/16 од 30. новембра 2016. године, у ставу 1. изреке, па је правноснажно обавезана тужена Република Србија да тужиоцима, овде подноси оцима уставне жалбе, исплати износ од по 400 евра у динарској противвредности на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року, док је тужбени захтев преко досуђеног износа од 400 евра до траженог износа од 800 евра, односно за износ од још 400 евра, одбијен као неоснован. У ставу 3. изреке другостепене пресуде преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу 3. изреке првостепене пресуде у делу којим је одлучено о законској затезној камати на досуђени износ парничних трошкова, тако што је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима исплати законску затезну камату почев од дана извршности првостепене пресуде, док је одбијен као неоснован захтев за исплату наведене камате у преосталом делу, за период од дана доношења првостепене пресуде до дана извршности.
Решењем Уставног суда Уж-10207/2017 од 26. новембра 2020. одбачена је уставна жалба подносиоца Жарка Митића поднета против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 36/17 од 5. октобра 2017. године. У том решењу Уставни суд је навео да је предметно новчано обештећење досуђено због утврђене повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен у предмету Управног суда У. 16030/14, а не у целокупном управном поступку, још наводећи и да ће се трајање целокупног управног поступка ценит и у поступку по уставној жалби у предмету Уж-8991/20 20.
Решењем Врховног касационог суда Рж1 у 133/2019 од 30. октобра 2019. године одбачена је као недозвољена жалба подносилаца изјављена против решења Управног суда Р4 у 229/2019 од 8. октобра 2019. године, којим је одбијен њихов приговор ради убрзавања поступка у предмету Управног суда У. 8516/16.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд је узео у обзир да је решењем Управног суда Р4 у 58/2016 од 22. априла 2016. године свим подносиоцима уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен у предмету Управног суда У. 16030/14, што је једна фаза оспореног поступка, као и да је правноснажном пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 36/2017 од 5. октобра 2017. године подносиоцима уставне жалбе утврђено право на исплату новчаног обештећења за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, и то сваком подносиоцу у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, при чему је висина те накнаде одређена у односу на трајање управног спора у предмету У. 16030/14.
Стога је Уставни суд, у конкретном случају, приликом оцене дужине трајања поступка узео у обзир период од 6. октобра 2008. године, када су подносиоци поднели захтев за исплату додатака на плату, изузимајући период од једне године и три месеца, колико је трајао управни спор у предмету У. 16030/14, у односу на који је утврђена повреда права на суђење у разумном року и досуђена новчана накнада . Дакле, период меродаван за оцену повреде права на суђење у разумном року у овом предмету износи 12 година и непуних десет месеци.
Уставни суд је констатовао да је тачком 1. диспозитива решења првостепеног органа од 22. марта 2021. године, одбијен захтев подносилаца који се односи на исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 7. октобра 2008. године, док је допунским решењем првостепеног органа од 26. септембра 2022. године, одбачен захтев који се односи на исплату додатака на плату за период од 7. октобра 2005. до 26. јуна 2006. године, те се предмет у том делу налази у поступку пред управним органима.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа. Подносиоци нису допринели дужем трајању оспореног поступка.
Уставни суд је оценио да је овај предмет чињенично сложен, имајући у виду већи број странака у поступку. Са друге стране, правна питања која се постављају у поступку већ су у довољној мери разјашњена у раније донетим одлукама овог суда, као што је Одлука Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведене одлуке Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године, не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. године припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање управних органа, Уставни суд је констатовао да је у периоду који се цени у овом предмету, почев од подношења захтева 6. октобра 2008. године, изузимајући управни спор који је вођен у предмету У . 16030/14 , донето 19 првостепених решења и 22 другостепена решења којима је одлучено о жал бама против првостепених решења, као и четири пресуде Управног суда. Из тога се може закључити да оспорени поступак обележава континуирано враћање предмета на поновни поступак и непоступање по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити другачије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске , број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Уставни суд сматра да је и Управни суд, који је четири пута одлучивао о тужбама подносилаца, допринео дужем трајању оспореног поступка, тиме што је четврти управни спор трајао три године године и три месеца, иако је због чињенице да су у истој правној ствари већ вођена три управна спора било потребно да се брже одлучи о последњој тужби.
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Полицијска управ а за град Београд у предмету број 120-3063/11-17. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу подносилаца и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 1000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања управног поступка, неефикасно поступање управних органа, значај предмета поступка за подносиоце, већи број подносилаца, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у одлукама Синђелић и други против Србије , од 19. септембра 2019. године (представка број 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (представка број 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу којим је оспорено трајање управног спора у предмету Управног суда У. 16030/14, Уставни суд понавља да су подносиоци пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 36/17 од 5. октобра 2017. остварили адекватну новчану накнаду због повреде права на суђење у разумном року у том делу посту пка, што је Уставни суд утврдио у Решењу Уж-10207/17 од 26. новембра 2020. године. Стога је, Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.