Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Г . из Севојна код Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Г . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 181.6.2-17/17 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право З. Г . на накнаду нематеријалне штете у износу од 6 00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Г . из Севојна код Ужица поднео је Уставном суду, 5. септембра 2020. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 181.6.2-17/17, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15424/18 од 23. јула 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Подносилац је, такође, истакао да оспорена пресуда није образложена на уставноправно прихватљив начин.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 181.6.2-17/17 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 1. октобра 2012. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за усклађивање пензије за 11,06% од 1. јануара 2008. године.
Решењем првостепеног органа број 181.1.5-180/2012 од 19 . октобра 2012. године наведени захтев је одбијен као неоснован, док је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број ВЛ-П 7025 од 18. децембра 2012. године одбијена жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 1829/13 од 6. јуна 2014. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен на поновно одлучивање.
Како другостепени орган није у законом прописаном року донео ново решење, нити је то учинио по посебном поднеску од 19. јануара 2015. године, подносилац уставне жалбе је 12. октобра 2016. године Управном суду поднео захтев за доношење управног акта у извршењу наведене пресуде тог суда.
Решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу Уи. 429/16 од 27. априла 2018. године одбијен је захтев подносиоца из разлога што је другостепени орган накнадно поступио у извршењу пресуде тог суда од 6. јуна 2014. године и донео решење број ВЛ-П/7025 од 17. октобра 2016. године.
Наведеним другостепеним решењем је поништено првостепено решење од 19. октобра 2012. године и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Како првостепени орган није у поновном поступку донео решење у законом прописаном року, подносилац је 10. јануара 2017. године изјавио жалбу због „ћутања администрације“.
Првостепеним решењем број 181.6.2-17/17 од 17. новембра 2017. године подносиоцу је усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у том решењу.
О жалби подносиоца није одлучено у законом прописаном року, те је подносилац 21. јула 2018. године поднео накнадни захтев за доношење решења о жалби, а 2. августа 2018. године и тужбу због ћутања управе, по којој је поступак обустављен решењем Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 13796/18 од 24. маја 2019. године.
Решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 16533/17 од 19. јула 2018. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15424/18 од 23. јула 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење (члан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.); да ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року од 30 дана, нови управни акт или акт о извршењу пресуде донете на основу члана 43. овог закона, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта (члан 71. став 1.); да ако надлежни орган не донесе акт из става 1. овог члана ни у року од седам дана од тражења странке, странка може посебним поднеском да захтева од суда који је дон ео пресуду доношење таквог акта (члан 71. став 2.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 182.6.3-21/17 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је управни поступак покренут 1. октобра 2012. године поводом захтева подносиоца и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15424/18 од 23. јула 2020. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак трајао седам година и непуних десет месеци .
Наведено трајање поступка може указивати да поступак није окончан у року који се може сматрати разумним за одлучивање. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе и суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се о његовом захтеву одлучи у разумном року.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је утврдио да је подносилац углавном користио правна средства за убрзање поступка, али не увек када су се за то стекли услови. Наиме, подносилац је захтев за доношење другостепеног решења у извршењу пресуде Управног суда од 6. јуна 2014. године поднео 12. октобра 2016. године, иако је то могао да учини једну годину и осам месеци раније, док је због недоношења првостепеног решења у извршењу другостепеног решењ а од 17. октобра 2016. године изјавио жалбу због ћутања управе, о којој није одлучено, након чега је могао да поднесе тужбу због ћутања управе, што није учинио. Такође, поднео је тужбу због недоношења одлуке о жалби против првостепеног решења од 17. новембра 2017. године.
Испитујући поступање органа управе и Управног суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да су они превасходно довело до дугог трајања оспореног поступка. У предметном поступку су донета два првостепена и три другостепена решења , као и две пресуде Управног суда. Значајнија кашњења управних органа са доношењем решења у поновном поступку била су у претходно наведеним периодима у којима је подносилац користи о поменута правна средства за убрзање поступка. Управни суд је релативно брзо одлучи о о првој тужби подносиоца, док је о другој тужби требало раније да одлучи, имајући у виду да је поступак у време њеног подношења трајао непуних шест година.
Уставноправна оцена поступка у овој управноправној ствари, заснована на досадашњој пракси Уставног суда, потврђује да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио повреду наведеног уставног права и у том делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ).
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине накнаде ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и пропуштање подносиоца да у периоду од две користи правна средства за убрзање поступка, као и економске и социјалне прилике у Републици Србији и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд се, такође, кретао у границама постављеног захтева уставне жалбе у коме је накнада нематеријалне штете тражена у висини од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, што, имајући у виду трајање оспореног поступка од непуних осам година , износи по 100 евра за сваку годину трајања поступка.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије, од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16) и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања надлежних органа управе и суда.
7. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15424/18 од 23. јула 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у поступку вођеном пре подношења уставне жалбе.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.