Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Mилана Вујића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. октобра 2009. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Вујића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-СЦГ. 649/06 од 10. јула 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Вујић из Новог Сада је 8. јануара 2008. године, преко пуномоћника Гордане Катанић, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-СЦГ. 649/06 од 10. јула 2008. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за накнаду плате и посебне накнаде за неискоришћени годишњи одмор, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, а да му је доношењем пресуде скоро четири године по подношењу захтева повређено и право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се истиче да подносилац није искористио годишњи одмор за 2004. годину «без своје кривице», а да га није могао искористити ни у првој половини наредне године, будући да је од 31. децембра 2004. године корисник старосне пензије. С обзиром на то, по мишљењу подносиоца, морао је бити усвојен његов захтев за исплату накнаде плате и посебне накнаде за неискоришћени годишњи одмор.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију која је приложена уз уставну жалбу, као и списе Врховног суда Србије У-СЦГ 649/06, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 14. децембра 2004. године поднео Војној пошти 5003 Нови Сад захтев за накнаду плате и посебне накнаде за неискоришћени годишњи одмор. Решењем УП-1 број 137-2/04 од 14. фебруара 2004. године његов захтев је одбијен као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносилац уставне жалбе похађао курс за преквалификацију официра за цивилна занимања по преквалификационом програму на Факултету организационих наука у Београду, у време када је по плану требало да користи други део годишњег одмора за 2004. годину, и то од 18. октобра до 10. новембра 2004. године; да се подносилац добровољно пријавио на наведени курс; да је курс трајао од 5. септембра до 10. децембра 2004; да Начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе није обуставио давање, нити прекинуо коришћење годишњег одмора подносиоцу уставне жалбе; да је подносилац уставне жалбе, по повратку са курса, поднео пријаву одсутности са посла у којој је навео да ће користити 2 дана годишњег одмора и 11 слободних дана; да је подносиоцу 31. децембра 2004. године престала професионална војна служба због пензионисања.
Подносилац уставне жалбе је против наведеног првостепеног решења 21. фебруара 2005. године поднео жалбу Војној пошти 1122 Београд. Другостепени орган је решењем УП-2 број 1232 од 25. марта 2005. године одбио жалбу, са образложењем да разлог за некоришћење годишњег одмора жалиоца није ни потреба службе, нити пропуст претпостављеног старешине. Будући да се жалилац добровољно пријавио на курс у време када је по плану требало да користи годишњи одмор, по оцени другостепеног органа, не припада му право на накнаду из члана 103. став 4. Закона о Војсци Југославије.
Против другостепеног решења Војне поште 1122 Београд од 25. марта 2005. године, подносилац уставне жалбе поднео је Суду Србије и Црне Горе тужбу из свих законом предвиђених разлога. Од дана пријема тужбе, 26. априла 2005. године, Суд Србије и Црне Горе није предузимао никакве процесне радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом У-СЦГ 483/06 од 22. марта 2007. године обавестио пуномоћника тужиоца да је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете у управним споровима покренутим пред Судом Србије и Црне Горе и позвао га да се у року од десет дана изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Дописом који је примљен у Врховном суду Србије 28. марта 2007. године, пуномоћник тужиоца обавестио је суд да тужилац остаје при поднетој тужби.
Другостепени орган, Војна пошта 1122 Београд, доставио је Врховном суду Србије 27. јуна 2008. године одговор на тужбу, као и списе предмета.
Врховни суд Србије, на седници већа одржаној 10. јула 2008. године, донео је оспорену пресуду У-СЦГ 649/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд Србије наводи да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Из истих разлога које су изнели нижестепени органи, Врховни суд Србије је закључио да подносиоцу не припада накнада плате и посебне накнаде за неискоришћени годишњи одмор. Пресуда тог суда уручена је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 20. октобра 2008. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. ст. 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
Законом о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и «Службени лист СЦГ», бр. 7/05 и 44/05) било је одређено да Начелник Генералштаба може, по одлуци председника Републике, због ванредних потреба службе, обуставити давање или прекинути коришћење годишњег одмора и одсуства војних лица, а да професионалном војнику који није искористио годишњи одмор због наведених разлога припада накнада плате и посебне накнаде за број дана неискоришћеног годишњег одмора (члан 103. ст. 3. и 4.).
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду плате и посебне накнаде за број дана неискоришћеног годишњег одмора одлучивали законом установљени органи, у поступку који је спроведен у складу са одредбама важећих процесних закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
Уставни суд сматра да наводи подносиоца уставне жалбе који се односе на немогућност коришћења годишњег одмора у 2005. години због одласка у пензију нису од утицаја на другачије одлучивање у овој правној ствари. Наиме, одредбом члана 103. став 3. Закона о Војсци Југославије изричито је било прописано ко може обуставити давање или прекинути коришћење годишњег одмора, те из којих се разлога то може учинити. Уставни суд је имао у виду да је сам подносилац уставне жалбе одлучио да у време планираног коришћења годишњег одмора похађа курс на који се добровољно пријавио, као и да је по повратку са курса, осим два дана годишњег одмора, до престанка службе користио слободне дане. Због свега изнетог, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено право на рад зајемчено чланом 60. Устава.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о праву из радног односа, а имајући у виду садржину одредаба чл. 24, 68. и 69. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије та уставна права подносиоцу нису могла бити повређена. У вези са истакнутом повредом права из члана 70. став 1. Устава, Уставни суд указује да садржина зајемченог права на пензијско осигурање није утврђена Уставом, будући да Устав утврђује да се пензијско осигурање уређује законом. Како сам подносилац уставне жалбе наводи да је остварио право на старосну пензију, а оспореном пресудом Врховног суда Србије о овом праву није одлучивано, то је Уставни суд утврдио да не постоји правна и логичка веза између оспореног акта и истакнуте повреде права из члана 70. Устава.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 14. децембра 2004. године, а да је о захтеву подносиоца правноснажно одлучено доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије 10. јула 2008. године.
Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року тече од 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије којим је установљена уставна жалба и гарантовано право на суђење у разумном року. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка почев од 1. новембра 2002. године, када је подносилац уставне жалбе поднео захтев за накнаду плате и посебне накнаде за број дана неискоришћеног годишњег одмора.
Уставни суд сматра да се при оцењивању оправданости времена потребног за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези подносиоца уставне жалбе, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца, поступање надлежних органа, као и то о ком праву подносиоца уставне жалбе је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган решио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од два месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган у року од месец дана од дана подношења жалбе на првостепено решење, дакле, у роковима прописаним одредбама члана 208. став 1. и члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку («Службени лист СРЈ», бр. 33/97 и 31/01), Уставни суд је оценио да у управном поступку није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да је непоступање Суда Србије и Црне Горе, који је примио тужбу подносиоца уставне жалбе 26. априла 2005. године, проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, у складу са тачком 1. алинеја 2. Одлуке о обавезама државних органа Републике Србије у остваривању надлежности Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора («Службени гласник РС», број 48/06), Влада је 8. јуна 2006. године донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета Министара («Службени гласник РС», број 49/06). У члану 2. тачка 5) наведене Уредбе констатује се да Суд Србије и Црне Горе престаје да ради, а одредбом члана 4. став 1. прописано је да предмете тог суда у којима се оцењује законитост коначних управних аката преузима Врховни суд Србије. Сагласно томе, Врховни суд Србије је 21. новембра 2006. године преузео управне предмете Суда Србије и Црне Горе, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 10. јула 2008. године, односно у року од годину и по дана од преузимања предмета Суда Србије и Црне Горе.
При оцењивању постојања повреде наведеног уставног права, Уставни суд је имао у виду да у поступку који је претходио уставној жалби није одлучивано о праву које је од изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о праву на накнаду за неискоришћени део годишњег одмора у трајању од 16 дана. Полазећи од тога да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те да због застоја у поступку узрокованог непоступањем Суда Србије и Црне Горе и престанком његовог рада нису настале штетне последице за подносиоца, а имајући у виду да је поступак пред првостепеним и другостепеним управним органом, Судом Србије и Црне Горе и Врховним судом Србије трајао три године, седам месеци и 26 дана од дана подношења захтева до окончања поступка, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је одбио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |