Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В, М . С, Љ . Х . и Д . Д, сви из Черевића, општина Беочин, С . К . из Грабова, општина Беочин, П . Б . из Свилоша, општина Беочин, Д. М . из Лединаца, општина Петроварадин и Б. Ј . из Беочина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. В, М . С, Љ . Х ., Д. Д, С. К, П . Б, Д. М . и Б . Ј . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенифиције у предмету број 123-1/20 подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право З. В, М . С, Љ . Х, Д . Д, С. К, П . Б, Д. М . и Б . Ј . на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 450 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћуј е на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
О б р а з л о ж е њ е
1. З . В . из Черевића, општина Беочин , и остала лица наведена у уводу и у тачки 1. изреке поднели су Уставном суду, 3. септембра 2020. године, преко пуномоћника Ј . М, адвоката из Ваљева, уставну жалбу, допуњену поднеском од 1. јула 2022. године, због повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у „поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова у предмету број 123-1/20, Жалбеном комисијом Владе у предмету број 120-01-307/2020-01, Управним судом у предметима У. 8689/10, У. 13123/13 и У.7876/17 (2013), Уставним судом у предмету Уж-8586/2015“. Уставни суд је констатовао да се уставном жалбом оспорава трајање поступка који се води поводом захтева подносилаца од 1. децембра 2008. године.
У уставној жалби и допуни је детаљно описан ток оспореног поступка уз навођење разлога који се односе на сложеност предмета поступка, поступање надлежних управних органа и суда, као и на понашање подносилаца.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду права на правично суђење и права на суђење у разумном року и право подносилаца на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , и з целокупне документације приложене уз уставну жалбу и њене допуне, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 1. децембра 2008. године Министарству унутрашњих послова – Сектору за заштиту и спасавање (у даљем тексту: првостепени орган) поднели захтев за исплату додатака на плату по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, који нису исплаћени у последње три године до подношења захтева.
Поступак који је покренут и вођен поводом наведеног захтева је правноснажно окончан пресудом Управног суда У. 13123/13 од 5. новембра 20 15. године, којом је одбијена тужба подносиоца уставне жалбе, З. В.
З. В , овде први подносилац уставне жалбе, поднео је 24. децембра 2015. године уставну жалбу против означене пресуде. Одлуком Уставног суда Уж- 8586/2015 од 20. априла 201 7. године је усвојена уставна жалба, утврђено да је том пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, поништена наведена пресуда и одређено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе (у даљем тексту: другостепени орган) број 120-01-281/2013-01 од 20. јуна 2013. године, при чему је одређено да наведена одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду. Наведена одлука Уставног суда достављена је Управном суду 22. маја 2017. године.
3.2. Поступајући у извршењу Одлуке Уставног суда Уж- 8586/2015 од 20. априла 2017. године , Управни суд – Одељење у Новом Саду је, на седници одржаној 6. јула 2017. године, донео пресуду У. 7876/17 (201 3), којом је уважена тужба подносилаца и поништено другостепено решење од 20. јуна 2013. године и предмет вратио надлежном органу на поновно одлучивање .
Другостепени орган је, у извршењу наведене пресуде Управног суда, донео решење број 120-01-533/2017-01 од 17. августа 2017. године, којим је усвојена жалба подносилаца, поништено првостепено решење од 25. априла 2013. године и предмет враћен на поновни поступак.
Како Министарство унутрашњих послова – Сектор за људске ресурсе – Одељење за плате и бенефиције (у даљем тексту: првостепени орган) у поновном поступку није одлучио о захтеву у законом прописаном року, подносиоци су 13. децембра 2017. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, коју је другостепени орган решењем број 120-01-834/2017-01 од 29. децембра 2017. године усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 5 дана донесе одговарајуће решење.
Решењем првостепеног органа број 3361-1/17 од 4. јануара 2018. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара 2006. године до 1. децембра 2008. године.
Решењем другостепеног органа број 120-01-33/2018-01 од 31. јануара 2018. године усвојена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења, поништено решење од 4. јануара 2018. године и премет враћен првостепеном органу на поновно одлучивање.
С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 23. августа 2018. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“ .
Решењем другостепеног органа број 120-01-01202/2018-01 од 11. септембра 2018. године усвојена је жалба подносилаца изјављена због недоношења првостепеног решења у поновном поступку по решењу другостепеног органа од 31. јануара 2018. године и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.
Решењем првостепеног органа број 117-309/18 од 27. септембра 2018. године одбијен је као неоснован захтев подносилаца за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара 2006. године до 1. децембра 2008. године.
О жалби подносилаца, поднетој 16. октобра 2018. године, другостепени орган је одлучио решењем број 120-01-1297/2018-01 од 30. октобра 2018. године, тако што је усвојио жалбу, поништио наведено решење и предмет вратио на поновни поступак.
С обзиром на то да првостепени орган није поступио по наведеном решењу другостепеног органа, подносиоци су 7. октобра 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“.
Решењем другостепеног органа број 120-01-2547/2019-01 од 22. октобра 2019. године усвојена је жалба подносилаца изјављена због недоношења првостепеног решења у поновном поступку по решењу другостепеног органа од 30. октобра 2018. године и наложено првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење.
Потом су подносиоци поденели 27. јануара 2020. године жалбу због „ћутања администрације“, као и накнадни захтев од 21. маја 2020. године.
Решењем првостепеног органа број 123-21/20 од 1. јуна 2020. године, у тачки 1. диспозитива, одбијен је захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. до 1. децембра 2008. године, док је у тачки 2. диспозитива одређено да ће о захтеву за исплату додатака на плату за период од 1. јуна 2006. године до 26. јуна 2006. године, као и о трошковима управног поступка, бити накнадно одлучено.
Решењем другостепеног органа број 120-01-307/2020-01 од 3. јула 2020. године одбијена је жалба подносилаца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подносиоци су 22. јула 2020. године поднели тужбу Управном суду за поништај наведеног другостепеног решења од 3. јула 2020. године (Управни суд је формирао предмет У. 12234/20, о којем још није одлучено),
Како о захтеву за исплату додатака на плату по наведеним основима за период од 1. јануара 2006. године до 26. јуна 2006. године није накнадно одлучено, подносиоци су 27. јула 2020. године поднели захтев за доношење допунског решења, и 1. септембра 2020. године, жалбу због недоношења решења .
Решењем другостепеног органа број 120-01- 468/2020-01 од 21. септембра 2020. године усвојена је жалба подносилаца поднета због недоношења првостепеног решења за исплату додатака на плату за период од 1. јуна 2006. године до 26. јуна 2006. године и наложено првостепеном органу да одмах, без одлагања, а најкасније у року од 15 дана донесе одговарајуће решење .
Подносиоци су 4. новембра 2020. године поднели жалбу због недоношења решења, као и накнадни захтев 1. јула 2021. године захтев за доношење решења. Потом су, 8. децембра 2021. године , поднели Управном суду, тужбу због „ћутања администрације“.
4. Одредбом члан 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење), које се примењују од 1. јуна 2017. године, прописано је: да се поступак води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања (члан 9. став 2.); да другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења, да у том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем (члан 171. став 2.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење, да против новог решења странка има право на жалбу (став 3.); да ће по поништавању побијаног решења другостепени орган проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење (став 4.); да кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење, да ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана (члан 173. став 1.); да ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана (став 2.); да ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари (став 3.); да ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона (члан 213. став 2.). У основи истоветне одредбе биле су садржане и у Закону о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члан 2.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1).
5. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да управни поступак који је био правноснажно окончан пре изјављивања уставне жалбе од 24. децембра 2015. године, поводом које је донета Одлука Уставног суда Уж-8586/2015 од 20. априла 2017. године, није део поступка који је пред Управним судом и управним органима уследио након што је Управном суду достављена наведена одлука Уставног суда, већ се ради о посебном поступку у коме се та одлука Суда извршава. Стога је Уставни суд истакнуту повреду права на суђење у разумном року у односу на подносиоце уставне жалбе ценио само у периоду од 22. маја 2017. године, када је Одлука Уставног суда Уж-8586/2015 достављена Управном суду. Сагласно својој досадашњој пракси, Уставни суд је у оквиру наведеног периода, који траје пет година и шест месеци, управни поступак и управни спор посматрао као јединствену целину.
Уставни суд је констатовао да је тачком 1. диспозитива решења првостепеног органа од 1. јуна 2020. године, које је у том делу постало коначно, одбијен захтев подносилаца за исплату додатака на плату за период од 27. јуна 2006. године до 1. децембра 2008. године, док је у погледу дела захтева који се односи на исплату додатака на плату за период од 1. јануара 2006. године до 26. јуна 2006. године , одређено да ће о њему бити накнадно одлучено, те се предмет у том делу налази у фази првостепеног решавања .
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање поступка.
У погледу значаја предмета поступка, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе имају легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, поготово због тога што се ради о потраживањима из радног односа и што се поступак води у извршењу Одлуке Уставног суда.
Уставни суд је оценио да овај предмет није чињенично и правно сложен, посебно ако се има у виду да су правна питања која се постављају у поступку већ у довољној мери разјашњена у Одлуци Уставног суда Уж-8586/15 од 20. априла 2017. године, заснованој на правном схватању овог суда израженом у Одлуци Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године. Из наведених одлука Уставног суда произлази да подносиоцима уставне жалбе за обављени рад на извршењу задатака преко пуног радног времена, рад ноћу и током државног или верског празника, у периоду до 30. јуна 2006. године не може бити ускраћено право на увећану зараду која им је у том случају припадала у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), док би подносиоцима за период од 1. јула 2006. припадало право на увећање плате уколико би се утврдило да им коефицијент за обрачун плате није увећан за 30 до 50% у односу на друге државне службенике.
Испитујући поступање надлежног суда и управних органа, Уставни суд је најпре нашао да је Управни суд, у извршењу Одлуке Уставног суда Уж-8586/15 од 20. априла 2017. године, донео пресуду од 6. јула 2017. године , у року који се може сматрати разумним. Уставни суд је констатовао да су у наставку поступка донета три решења првостепеног органа и три решења другостепеног органа којима је одлучено о жалбама против првостепених решења . Из тога се може уочити да посматрани поступак обележава континуирано враћање предмета на поновно решавање првостепеном органу, који не поступа по примедбама из другостепених решења. У таквим околностима, другостепени орган је пропустио да допуни поступак и отклони његове недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, те да ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, својим решењем поништи првостепено решење и сам реши управну ствар, у смислу одредбе члана 171. став 2. важећег Закона о општем управном поступку. С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда за људска права, да понављање истих налога нижестепеном органу у оквиру једног поступка указује на недостатке у процесном систему (пресуда Wierciszewska против Пољске, број представке 41431/98, од 25. новембра 2003. године, став 46.). Допринос другостепеног органа огледа се, такође, у томе што о жалбама подносилаца због недоношења претходно наведених првостепених решења у року, није одлучио у складу са законом. Наиме, другостепени орган је доносио решења којима је само налагао првостепеном органу доношење нових решења у одређеном року, пропуштајући да, по истеку тог рока у коме првостепени орган из неоправданих разлога није донео решења, сам одлучи о управној ствари, у складу са одредбама члана 236. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку и члана 173. став 3. важећег Закона о општем управном поступку.
Када је реч о понашању подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да су они користили правна средства за убрзање поступка, али не увек када су се за то стекли услови и на начин прописан законом. Подносиоци су 7. октобра 2019. године изјавили жалбу због „ћутања администрације“, иако су то су могли да учине десет месеци раније. Такође, подносиоци су другу тужбу због „ћутања управе“ поднели 8. децембра 2021. године, тек пошто другостепени орган није одлучио ни о њиховој другој жалби изјављеној због неддоношења првостепеног решења о преосталом делу захтева , на начин одређен решењем од 1. јуна 2020. године, иако су то су могли да учине годину дана раније .
Уставноправна оцена поступка чије трајање је узето у обзир у овом предмету, заснована на пракси и критеријумима Уставног суда и Европског суда за људска права, потврђује да је у управном поступку који се води пред Министарством унутрашњих послова – Сектор за људске р есурсе – Одељење за плате и бенифиције у предмету број 123-1/20 , подносиоцима повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу у овом делу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 450 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања предметног поступка, неефикасно поступање управних органа, пропуштање подносилаца да у одређеном периоду користе правна средства за убрзање поступка у складу са законом, животни стандард у држави и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражену у одлукама Синђелић и други против Србије, од 19. септембра 2019. године (број представке 7129/15) и Стојановић и други против Србије, од 14. јануара 2021. године (број представке 19322/18), које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року у управним поступцима који се, као и оспорени поступак, воде поводом захтева полицијских службеника за исплату додатака на плату. Европски суд је одбацио наведене представке, уз оцену да подносиоци представки више немају права да тврде да су жртве у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року и доделио подносиоцима ближе означене новчане износе на име накнаде нематеријалне штете, који су нижи од износа које је додељивао Европски суд, али су ипак разумни услед великог броја подносилаца представки и прилично ограниченог значаја предмета поступка.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. Разматрајући уставну жалбу подносилаца у делу у коме је оспорено трајање поступка покренутог поводом захтева подносилаца од 1. децембра 2008. године који је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда У. 13123/13 од 5. новембра 2015. године, Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је констатовао да је пресуда Управног суда У. 13123/13 од 5. новембра 2015. године , свакако достављена пуномоћнику подносилаца уставне жалбе, пре 24. децембра 2015. године, када је против наведене пресуде поднета уставна жалба у предмету Уж-8586/2015.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је ова уставна жалба изјављена 3. септембра 2020. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. У погледу дела уставне жалбе којим је оспорено трајање поступака по уставнoj жалби у предмет у Уж- 8685/2015, Уставни суд указује на то да из одредбе члана 170. Устава произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода до којих је дошло актима и радњама државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, што, по природи ствари, искључује могућност да се уставном жалбом оспоравају акти или радње Уставног суда. Стога је Уставни суд утврдио да је уставна жалба у овом делу недопуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.