Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Лидија Ђукић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . М . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 18726/16 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Д. М . на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из Ниша поднео је Уставном суду 30. јуна 2020. године уставну жалбу против решења Управног суда – Одељење у Нишу У. 18726/16 од 19. јуна 2019. године и решења Управног суда Ув. 313/19 од 19. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, као и права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије. Истакао је и повреду права на социјално обезбеђење без ознаке одредбе Устава којом се то право јемчи. Позвао се и на повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да је садржина права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције и њеног Протокола зајемчена и одговарајућим одредбама Устава, због чега Суд постојање њихове евентуалне повреде испитује у односу на одредбе Устава.
Подносилац је у уставној жалби навео да су Адвокатска комора Ниш и Адвокатска комора Србије довеле у „правну заблуду“ Управни суд у погледу података о пријему другостепеног решења , као и да су оспорена решења Управног суда морала бити донета у року од једне године, а не после две и по, односно три и по године.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене одлуке Управног суда и одреди да исти суд поново одлучи о његовој тужби. Тражио је и накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета број 36-4/2016 и дописа број 280-1/2023 од 23. фебруара 2023. године Адвокатске коморе Ниш, списа предмета Управног суда – Одељење у Нишу У. 18726/16 и Управног суда Ув. 313/19, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Решењем Адвокатске коморе Ниш број 36-4/2016 од 22. јануара 2016. године, у тачки 1. диспозитива, утврђено је да подносиоцу уставне жалбе , адвокату из Ниша, престаје право на бављење адвокатуром због неплаћања чланарине у износу од 83.800,00 динара, у периоду дужем од шест месеци, као и због непостојања уговора о индивидуалном осигурању од професионалне одговорности, те је у тачки 2. диспозитива одређено да ће подносилац, по коначности тог решења, бити брисан из Именика адвоката Адвокатске коморе Ниш, док је у тачки 3. диспозитива именован преузиматељ адвокатске канцеларије.
Решењем Адвокатске коморе Србије број 161/16 од 1. октобра 2016. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Подносилац уставне жалбе је 23. децембра 2016. године поднео тужбу у управном спору у којој је као оспорени акт означио „решење Адвокатске коморе Србије број 1724/16 од 4. новембра 2016. године“, а уз тужбу је приложио решење исте коморе број 161/16 од 1. октобра 2016. године.
Управни суд је решењем од 13. јануара 2017. године наложио подносиоцу да уреди тужбу тако што ће правилно означити акт који оспорава, те је подносилац 2. фебруара 2017. године доставио уређену тужбу којом је оспорио решење број 161/16 од 1. октобра 2016. године.
Списи предмета и одговор на тужбу су достављени Управном суду 28. марта 2017. године.
Оспореним решењем Управног суда – Одељење у Нишу У. 18726/16 од 19. јуна 2019. године тужба подносиоца је одбачена као неблаговремена, на основу одредбе члана 26. став 1. тачка 1) Закона о управним споровима. Судија појединац Управног суд а је из повратнице која се налази у списима предмета утврдио да је подносилац побијано решење примио 7. новембра 2016. године, док је тужбу поднео 23. децембра 2016. године, после истека рока прописаног одредбом члана 18. став 1. Закона о управним споровима, јер је последњи дан рока за подношење тужбе био 7. децембар 2016. године (среда).
Оспореним решењем Управног суда Ув. 313/19 од 19. маја 2020. године одбијен је приговор подносиоца поднет против наведеног решења Управног суда – Одељење у Нишу. Посебно веће Управног суда је оценило да је без утицаја навод подносиоца да му је другостепено решење лично уручено 23. новембра 2016. године, имајући у виду да из повратнице – извештаја о уручењу несумњиво произлази да је другостепено решење достављено подносиоцу 7. новембра 2016. године, на адресу која је означена и у тужби, па је правилна оцена судије појединца да је тужба поднета неблаговремено.
Адвокатска комора Ниш је дописом број 280-1/2023 од 23. фебруара 2023. године обавестила Уставни суд да је другостепено решење Адвокатске коморе Србије број 161/16 од 1. октобра 2016. године достављено подносиоцу уставне жалбе најпре преко поште , о чему је као доказ приложена повратница број 98906 од 8. новембра 2016. године, као и да је подносилац исто решење потом примио и лично 23. новембра 2016. године у просторијама Адвокатске коморе Ниш , о чему је као доказ приложено решење Адвокатске коморе Србије број 161/16 од 1. октобра 2016. године на којем стоји наведени датум личног пријема и потпис подносиоца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац поред осталог указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) је прописано : да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року ( члана 2.); да се т ужба подноси у року од 30 дана од дана достављања управног акта странци која је подноси или у законом прописаном краћем року (члан 18. став 1.); да ће судија појединац решењем одбацити тужбу и ако утврди да је тужба поднета неблаговремено (члан 18) (члан 26. став 1. тачка 1));
Одлуком о проглашењу ванредног стања („Службени гласник РС“, број 29/20) на територији Републике Србије је проглашено ванредно стање поводом проглашења пандемије заразне болести COVID-19 , које је трајало од 15. марта до 6. маја 2020. године, када је донета Одлука о укидању ванредног стања („Службени гласник РС“, број 65/20) .
Закључком Високог савета судства број 119-05-132/2020-01 од 18. марта 2020. године одређено је да ће се у току трајања ванредног стања одржавати само суђења која не трпе одлагање, док је закључком Високог савета судства број 021-05-46/2020-01 од 7. маја 2020. године одређено да се, након укидања ванредног стања, услови за нормализацију рада судова у Републици Србији стичу почев од 11. маја 2020. године.
5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе искључиво доводи у везу са трајањем управног спора који је покренут тужбом од 23. децембра 2016. године и окончан доношењем оспореног решења Управног суда Ув. 313/19 од 19. маја 2020. године. Из наведеног следи да је оспорени управно-судски поступак трајао три године и пет месеци.
Поред саме дужине трајања поступка, Уставни суд је, при оцењивању да ли је период одлучивања надлежног суда био разуман, узео у разматрање и следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подносиоца као странке у поступку, поступање надлежног суда, као и то о ком праву подносиоца је одлучивано.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд налази да предмет управног спора није био сложен, јер је Управни суд испитивао само испуњеност процесне претпоставке у погледу благовремености тужбе, која се могла утврдити на основу доказа у списима предмета. Подносилац уставне жалбе је имао легитиман интерес да се у разумном року донесе одлука о његовој тужби против коначног решења у предмету престанка његовог права на бављење адвокатуром.
Подносилац је незнатно допринео трајању оспореног поступка, јер у тужби није правилно означио другостепено решење које оспорава, али је тај недостатак убрзо отклонио по налогу суда.
Уставни суд указује на то да је претходни поступак по тужби у коме се утврђује постојање услова за вођење управног спора и његово мериторно решавање потребно окончати у кратком временском периоду. Поступак пред судијом појединцем је од дана када је достављена уређена тужба до доношења решења о њеном одбацивању као неблаговремене трајао две године и четири месеца, а пред посебним већем по приговору против решења о одбацивању десет месеци. При томе се доказ о уручењу побијаног решења налазио у списима предмета, те није било потребно прибављати друге доказе. Уставни суд је имао у виду да није било објективних могућности да Управни суд поступа у предмету Ув. 313/19 током ванредног стања у периоду од 15. марта до 11. маја 2020. године. Међутим, оспорени поступак је од уређења тужбе до проглашења ванредног стања већ трајао три године и један месец, чиме је пре тога изашао из оквира који се може сматрати разумним за одлучивање, што се у конкретном случају не може оправдати.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Нишу у предмету У. 18726/16, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове накнаде штете, посебно дужину трајања предметног управног спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због наведеног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овог суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Хрустић и други против Србије , од 9. јануара 2018. године (представке бр. 8647/16, 12666/16 и 20851/16), и више других пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања органа управе.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да су оспорене судске одлуке, којима је његова тужба правноснажно одбачена као неблаговремена, последица погрешних података о пријему другостепеног решења које су дали управни органи.
Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
Уставни суд је констатовао да је другостепено решење два пута достављено подносиоцу уставне жалбе, најпре путем поште, а после и лично у просторијама првостепеног органа. С обзиром на то да је у поступку по тужби утврђено да је другостепено решење уредно достављено подн осиоцу приликом првог достављања путем поште, о чему се у списима предмета налази повратница коју је подносилац потписао, што он није оспорио, Уставни суд сматра да је Управни суд дао уставноправно прихватљив е разлоге за оцену да је за утврђивање благовремености поднете тужбе био битан датум пријема другостепеног решења који је означен на повратници , те је чињеница да је исто решење након тога лично достављено подносиоцу била без утицаја на другачију одлуку о благовремености тужбе. Стога је Суд оценио да се наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Како је оспореним решењима Управног суда одлучивано само о испуњености процесних претпоставки за поступање по тужби, Уставни суд је оценио да се истакнуте повреде права на имовину, права на рад и права на социјално обезбеђење, зајемчених одредбама члана 58. став 1, члана 60. ст. 1. и 2. и члана 69. став 2. Устава, не могу довести у везу са садржином тих судских одлука .
Полазећи од наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.