Преглед документа Уж-739/2015 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби А. К . и М . К, обе из Пожеге, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023. године, донео је

1. Усваја се уставна жалба А . К . и М . К . и утврђује да је подноситељкама уставне жалбе пропуштањем дужног надзора овлашћених службених лица Војске Србије и Црне Горе 27. августа 2004. године повређен материјални аспект права на живот , из члана 24. Устава Републике Србије .

2. Утврђује се право А. К . и М . К . на накнаду нематеријалне штете свакој у износу од по 5.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Одбија се као неоснована уставна жалба А. К . и М . К . изјављена против акта Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године и радњи Основног јавног тужилаштва у Лесковцу у предмету Ктн. 973/12 у односу на процесни аспект права на живот из члана 24. Устава .

1. А. К . и М . К, обе из Пожеге, поднеле су Уставном суду , 28. јануара 2015. године, преко пуномоћника П . С, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године и радње нечињења Основног јавног тужилаштва у Лесковцу и Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу – непоступања по кривичној пријави од 26. новембра 2012. године, због повреде права на живот, зајемченог одредбом члана 24. став 1. Устава Републике Србије.

Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је одбијен као неоснован приговор пуномоћника оштећене А. К . изјављен против одлуке Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 16. децембра 2014. године о одбачају њене кривичне пријаве од 26. новембра 2012. године (датум пријема у Основном јавно м тужилаштву је 29. новембар 2012. године) против НН лица запослених у Војсци Србије, због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика, услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

У уставној жалби је наведено да су подноситељке уставне жалбе мајка и сестра трагично настрадалог војника Д.К, који је пронађен мртав у војничкој спаваони касарне Јабланица 27. августа 2004. године; да је вештачењем утврђено да је смрт насилна и да је наступила од повреда које су нанесене дејством пројектила испаљених из ручног ватреног оружја, да је у обдукционом записнику наведено да је војник Д.К. имао више повреда у пределу врата, десног чеоног дела и теменог предела у виду крвних подлива, огуљене коже и других, насталих дејством тупине механичког оруђа, али, иако је урађена и ексхумација , није објашњено да ли су ове повреде у вези са пројектилима испаљеним из ватреног оружја, нити је детаљније образложено о каквој тупини механичког оруђа се ради , због чега је било неопходно одредити балистичко вештачење, као и да је остало неутврђено да ли је постојао апсолутни или релативни прислон оружја, с обзиром на то да је аутоматска пушка М-70Б1, фабричког броја 151913 отуђена непознатог дана 2010. године, а одећа погинулог војника није сачувана, те стога није било могуће спровести експеримент и утврдити ко је одговоран за насилну смрт војника док се налазио на одслужењу редовног војног рока. У уставној жалби је наведено да је овде реч о директној повреди права на живот, јер државни органи више од осам година ништа нису учинили да се расветле све околности немилог догађаја, као и да су државни органи намерно чинили пропусте у истрази и тако очигледно повредили право на живот, а који пропусти и безакоње нису санкционисани од стране другостепених органа.

Подноситељке уставне жалбе су предложиле да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је решењем Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године и непоступањем Основног и Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу подноситељкама уставне жалбе повређено право на живот, да поништи оспорени акт и предмет врати Вишем јавном тужилаштву на поновни поступак. У уставној жалби је истакнут захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од по 10.000,00 евра.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу, списе предмета Војног суда у Нишу Ки. 449/04, Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05, Окружног суда у Лесковцу Кри. 17/05, Вишег суда у Лесковцу Кри. 3/11, Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 и предмет Уставног суда Србије Уж-7001/2012 те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

3.1. Увиђај на месту догађаја дана 27. августа 2004. године

Увидом у списе предмета Војног суда у Нишу Ки. 449/04 утврђено је да је дана 27. августа 2004. године, син, односно брат подноситељки уставне жалбе, војник Д.К. смртно страдао за време редовног служења војног рока у Војсци Србије и Црне Горе у Лесковцу. Сада покојни Д.К. је дана 27. августа 2004. године давао стражу у оквиру касарне „Ј .“ у Лесковцу (ВП. 4796/6), те је, 20 секунди након што се чуо пуцањ на другом спрату објекта број 23 у касарни пронађен мртав са прострелним ранама у пределу груди, у спаваоници која се налази у непосредној близини стражарског места на којем је био распоређен тог дана у времену од 5,00 до 7,00 сати, да се поред њега налазила аутоматска пушка М-70Б1 фаб.бр. 151913 и да је о критичном догађају одмах обавештен истражни судија Војног суда у Нишу. Истражни судија је по добијању тог обавештења наредио да припадници војне полиције ВП 8070/3 Лесковац обезбеђују место догађаја до доласка Војног тужиоца у Нишу и истражног судије Војног суда у Нишу. Из записника о увиђају Војног суда у Лесковцу Кр. 96/04 од 27. августа 2004. године произлази да је увиђај започео у 9.00 часова, да су на лицу места затечени: леш покојног Д.К на стомаку, на око 2 метра од улазних врата, аутоматска пушка М-70Б1 фаб.бр. 151913 затечена са десне стране иза леша покојног Д.К, две чауре калибра 7,62 мм за аутоматску пушку, као и два неиспаљена метка која су се налазила на поду поред пушке. На плафону су затечене две рупе (настале од метака) и траг на десном зиду (могуће од рикошетирања). Истражни судија је обдукцију леша поверио Институту за судску медицину В . (В .). Уз леш су достављене и парафинске рукавице које су скинуте са руку покојног К, те је на њима утврђено постојање барутних честица. Такође је дат налог да се пушка технички испита, а кроз цев исте је провучена крпица, затим је извршен преглед војничких касета покојног војника и његове личне ствари које су се налазиле у џепу униформе у којој је смртно страдао, те је прегледана листа позива са његовог мобилног телефона на којем су евидентирани пропуштени и примљени позиви тог дана. У обдукционом записнику Института за судску медицину В. С. 49/04 од 28. августа 2004. године, дато је мишљење да је смрт покојног Д.К. насилна и да је наступила услед искрвављења из расцепа срца, плућа, слезине, дијафрагме и раскиданих крвних судова меких ткива дуж и око канала прострелина трупа, нанесених дејством пројектила испаљених из ручног ватреног оружја; да је правац канала прострелине од напред уназад, здесна улево и одозго наниже; да је рана у унутрашњој половини десног дојкиног предела улазни отвор устрелине-прострелине из апсолутне близине која се каналом наставља све до излазне ране на кожи средишњег леђног предела; да је рана у грудњачном пределу улазни отвор устрелине-прострелине из апсолутне близине, која се каналом наставља кроз кожу све до излазне ране на кожи левог потплећног предела; да је правац канала прострелине од напред уназад, здесна улево и одозго наниже. У обдукционом записнику су констатоване и повреде коже врата за које је дато мишљење да су настале дејством тупине механичког оруђа. Извршена је обдукција леша, као и токсиколошко – хемијска анализа узорака његове крви и урина, којом приликом није регистровано присуство етанола ни метанола.

3.2. Истражне радње предузете пред Војним судом у Нишу у предмету Ки. 449/04 по предлогу Војног тужиоца у Нишу Ктн. 24/04 од 6. октобра 2004. године против HH учиниоца, због кривичног дела навођење на самоубиство и помагање у самоубиству из члана 51. став 1. Кривичног законика

Поводом критичног догађаја Војни тужилац у Нишу је дана 06. октобра 2004. године Војном суду у Нишу поднео предлог за предузимање појединих истражних радњи Ктн. 24/04 против HH учиниоца, због кривичног дела навођење на самоубиство и помагање у самоубиству из члана 51. став 1. Кривичног законика, поводом којег је у Војном суду у Нишу формиран предмет Ки. 449/04, те су испитани у својству сведока припадници Војске Србије и Црне Горе и цивилна лица у Војсци Србије и Црне Горе који су у време критичног догађаја били на дужности, као и они војници и старешине који су претходних дана били у контакту са покојним Д.К. и који су вршили припрему страже, те командир чете и војници из чете у којој је био распоређен покојни Д.К. У својству сведока испитани су психолог у ВП 4796 Лесковац као и начелник Института за судску медицину В. и лекар – обдуцент на Институту за судску медицину В . у Београду. У свом исказу лекар – обдуцент се детаљно изјашњавала о повредама у пределу врата код покојног Д.К, износећи мишљење да су оне настале приликом покушаја пружања помоћи покојном Д.К. након испаљења смртоносних хитаца, као и о томе да се из изгледа обе улазне ране закључује да су пројектили који су усмртили војника Д.К. испаљени из апсолутне близине. Поступајући по наредби истражног судије Ки. 449/04 од 27. октобра 2004. године Завод за судску медицину у Нишу је спровео вештачење рукавица на барутни тест које су скинуте са руку покојног Д.К. и са крпице провучене кроз цев пушке М-70, којим је утврђено да све пробе које су урађене дају позитиван тест на нитрите. Суд је испитао оштећену мајку, оца, ујака и ујину покојног војника, те је 6. октобра 2004. године спроведена психолошко-психијатријска аутопсија суицида војника Д.К. у којем је, поред осталог, наведено да на почетку служења војног рока војник Д.К. није имао проблема у адаптацији, понашао се претежно повучено и неупадљиво, војничке задатке је извршавао тачно и одговорно и нису запажени знаци неприлагођености и незадовољства, нити је било знакова пресуицидалног синдрома који би указивали на повећан ризик од вршења суицида, те да, оно што би могао бити више повод, него узрок везано је за околности које су се догодиле непосредно пре извршења суицида – повратак са викенд одсуства, крађа новца увече пред одлазак на стражу, стражарска смена од 05-07, празна спаваоница и друге околности, које су као неповољне у свом стицају могле да покрену дисоцијативно размишљање и неадекватно емоционално реаговање личности која је била предиспонирана за анксиозно-депресивно реаговање.

Затим је констатовано да када се на основу испољеног понашања, познавања породичне ситуације и хетроанамнестичких података анализира структура личности војника Д.К , може се закључити да је у питању гранична структура личности пасивно-зависног типа, одређена хередитарним чиниоцима и породичним васпитањем (неадекватна идентификациона фигура пасивног оца; доминантна, хладна и ригидна мајка са поремећајем личности и суспекривним знацима дубље психопатологије); да таква личност може успешно да функционише само у добро контролисаним и мање захтевним ситуацијама, без озбиљних фрустрација и конфликата, ослањајући се на други ауторитет или преносећи одговорност на другог, а ако се нађе у условима повишене одговорности, као што је стражарска дужност, и оштрије изражених фрустрација и конфликата, као што су крађа новца, учестале и продужене смене, укор или казна старешине, критика мајке, бесмисленост задатка који обавља и слично, особе са оваквом структуром личности могу реаговати преосетљиво и импулсивно, не усмеравајући агресивност према спољашњим узроцима, већ према унутра – ка сопственој личности, те је дато мишљење да је војник Д.К. био особа са биолошко-социјалном предиспозицијом за анксиозно-депресивно реаговање и пасивно-зависном структуром личности, што је представљало главну основу на коју су се само надовезали ситуациони фрустрирајући чиниоци, што је у датом тренутку резултирало суицидалним чином, па је дат предлог да се, као мера превенције суицида у војсци, пооштре критеријуми селекције регрута приликом њихове оцене способности за војску и озбиљно преиспита оправданост захтева за одлагање служења војног рока (војник Д.К. је у пријемном упитнику изјавио да жели да одложи одлазак у војску јер је имао одређених проблема, које није навео, те да су и родитељи навели да су тражили да одложе његов одлазак у војску не образлажући разлоге, што по оцени експертизног тима психолошко -психијатријске аутопсије указује да су постојали одређени проблеми у породици или у погледу психолошке припремљености Д.К. за одлазак у војску, који су остали недовољно откривени).

Такође је предложено да се посебна пажња посвети регрутима који у својој анамнези имају оцену – неспособан за ученика Војне гимназије (војник Д.К. није успео да се упише у Војну гимназију након чега се, по изјави мајке, деморалисао), као и да је у војној средини евидентан „феномен исцрпљивања“ код војника који се претерано ангажују на разним задацима, а нарочито се учестало упућују на стражарску дужност, као најтежу, због мањег броја војника у јединици способних за стражу, те стога, у складу са могућностима јединице, треба водити рачуна о индивидуалном степену издржљивости сваког појединца и наћи адеквтнији ритам страже од постојећег, који је јако исцрпљујући, може да доведе до инверзије сна, а такође депривација сна може проузроковати раздражљивост, нервозу, напетост и неадекватне реакције, са несагледивим последицама.

Решењем Војног суда у Нишу Кв. 191/04 од 16. новембра 2004. године, одлучујући поводом неслагања истражног судије са предлогом за допуну истражних радњи, делимично је усвојен предлог Војног тужиоца у Нишу за допуну спровођења појединих истражних радњи и то тако што ће се покушати да се из плафона војничке спаваоне пронађу пушчана зрна и да се спроведе балистичко вештачење да би се утврдило да ли су испаљена из пушке број 151913 која је пронађена поред леша приликом увиђаја, као и да се утврди положај тела покојног војника Д.К. у тренутку испаљења хитаца заједно са положајем пушке, с обзиром на линију путање пушчаних зрна и оштећења на плафону, те балистичко вештачење пронађених чаура на увиђају у циљу утврђивања да ли су исте након испаљења хитаца изашле из лежишта метка означене пушке.

Дана 23. новембра 2004. године извршена је реконструкција самоубиства војника Д.К., те је спроведеним балистичким вештачењем утврђено да пронађене чауре на месту догађаја потичу из предметне аутоматске пушке ЦЗ, M70Б1, фабрички број 151913, као и да на основу материјалних трагова пронађених на лицу места те података из списа и са реконструкције догађаја, могуће је да се у критичном моменту покојни Д.К. налазио на месту и у неком од савијених чучећих положаја, те да су могући правци путања пројектила након што су прошли кроз тело покојног војника приказани на фотографијама у фотодокументацији реконструкције догађаја. У записнику о реконструкцији Војног суда у Нишу Ки. 449/04 од 23. новембра 2004. године констатовано је да је приликом реконструкције установљено да се таван налази на бетонским гредама и плочи, те да зрна никако нису могла да пробију бетонску плочу и да се нађу на таванском простору, те се приступило детаљном прегледу таванице у спаваони и простора између каратавана и бетонских плоча, при чему пушчана зрна нису пронађена ни у деловима. Истражни судија је наредио да се прекине са даљим извођењем предметне радње, након што је вештак балистичар дао објашњење да постоји велика вероватноћа да су се зрна, која су најпре прошла кроз тело покојног војника, а затим и кроз каратаван и ударила у бетонску плочу, распала, а чак и када би се пронашла била би апсолутно неподобна за балистичко вештачење.

У налазу и мишљењу В. – Института за судску медицину Инт. 2512-160 од 13. децембра 2004. године је наведено да повреде коже врата које су констатоване у обдукционом записнику под тачком 7, представљају огуљотине коже и да њихов изглед указује на то да су оне последица слабијег дејства тупине механичког оруђа и могле су настати при паду и ударом главе о чврсту подлогу непосредно након задобијања прострелних рана, те да су описане повреде заживотне и по квалификацији лаке телесне повреде које ни у ком случају нису могле утицати на настанак смртног исхода.

Наредбом истражног судије Војног суда у Нишу Ки. 449/04 од 30. новембра 2004. године изузимање аутоматске пушке М-70Б1, фабрички број 151913, која се налази код вештака балистичара А.Р. у Криминалисто-техничком центру Министарства унутрашњих послова Републике Србије и њено преношење из Београда у Лесковац, те предаја одговорном лицу у Војној пошти 4796 Лесковац поверено је овлашћеним службеним лицима војне полиције Војне поште 2834 Београд.

3.3. Супсидијарно кривично гоњење од стране оштећених родитеља – А . К . (мајка погинулог војника, овде подноситељка уставне жалбе) и сада покојног М . К . (отац погинулог војника и подноситељке уставне жалбе М . К .) против НН извршиоца због кривичног дела убиство из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије

Решењем Окружног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05 од 4. априла 2005. године одбачена је кривична пријава против НН извршиоца због кривичног дела убиство из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије извршеног на штету оштећеног, сада покојног Д.К. из Пожеге, бившег војника Војне поште 4796/6 у Лесковцу.

Увидом у списе предмета Окружног суда у Лесковцу Кри. 17/05 Уставни суд је утврдио да су након одбачаја кривичне пријаве оштећени А. К . (овде подноситељка уставне жалбе) и сада покојни М . К, родитељи страдалог војника Д.К, дана 14. априла 2005. године преузели кривично гоњење против НН извршиоца, због кривичног дела убиства из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије, подношењем предлога за предузимање појединих истражних радњи Окружном суду у Лесковцу, који је заведен под бројем Кри. 17/05, па су предложили вршење ексхумације и поновне обдукције леша војника Д.К, балистичког вештачења, испитивање сведока – официра и подофицира које помиње подофицир М.П. у тексту „Живо месо Р. М .“ у дневном листу „Д.“, а чији идентитет да утврди суд по службеној дужности, као и свих осталих лица која могу да пруже одређенe податке у циљу утврђивања материјалне истине.

У предлогу за предузимање појединих истражних радњи од 14. априла 2005. године пуномоћници оштећених су навели да је реобдукцију неопходно извршити јер постоји основана сумња да су лекари – обдуценти са В .З обавили свој посао супротно Законику о кривичном поступку и правилима судске медицине, те је једино реобдукцијом могуће прецизно одгов орити да ли се улазне и излазне ране поклапају са оштећењима на одећи, о дејствима пројектила и многим другим питањима неопходним да налаз и мишљење судских вештака буде потпун, јасан и у складу са извиђеним околностима (посебно у случају повреда на врату и десне чеоне кврге).

Након спроведене ексхумације (29. септембра 2005. године) и поновне обдукције леша покојног војника Д.К. дато је мишљење Института за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Б. број 385/05 од 11. новембра 2005. године да је том приликом установљена подударност свих медицинских чињеница констатованих у налазу првобитно извршене обдукције, те да је смрт покојног војника Д.К. насилна и у директној узрочној вези са повредама унутрашњих органа дуж канала прострелина трупа, нанесених пројектилима испаљеним из ручног ватреног оружја; да су улазне ране несумњиво локализоване на предњој страни грудног коша – у десном дојкином пределу и у десној половини грудњачног предела, док су излазне ране на леђној страни трупа – у средишњем делу леђа и левом подлопатичном пределу; да су правци канала обеју прострелина били од напрeд уназад, одозго наниже и сдесна улево; да су обе устрелине настале једна за другом у веома кратком временском интервалу, те се не може установити редослед њиховог наношења; да на основу локализације и других карактеристика улазних и излазних рана, правца пружања канала прострелина, као и на основу материјалних трагова на лицу места произлази да је у моменту задобијања прострелина Д.К. био окренут предњом страном тела ка устима цеви ватреног оружја, у неком од усправних положаја тела, са савијеним трупом пут напред и надоле, са опруженим ногама или благо савијеним у коленим зглобовима, који положај тела се једино може довести у замишљену линију која повезује правце канала прострелина кроз тело Д.К. са оштећењима на плафону и зиду спаваонице на лицу места; да је након испаљења пројектила дошло до пада тела на његову задњу страну; да на основу карактеристика улазних рана и њихове околине се може закључити да су прострелине нанесене из релативне близине, односно удаљености од неколико центиметара, док би се прецизније одређивање растојања могло утврђивати балистичким вештачењем и то пробним испаљењем предметним ватреним оружјем, али да се из оштећења одеће у нивоу улазних рана („крстасто“ раскидана кошуља дужине кракова 6 цм и опсежан дефект беле трегер мајице неправилно овалан у промеру 10x9 цм) указују на то да су уста цеви ватреног оружја била у контакту-прислоњена уз тканину, те стога такав налаз указује на постојање релативне близине у односу на кожу и апсолутне близине у односу на одећу, те положај тела покојног војника у коме је труп савијен пут напред омогућавао је и померање и набирање тканине у истом правцу, чиме је тканина била удаљена од коже односно одстојала је од њене равни. У наведеном налазу и мишљењу је констатовано да на основу свега наведеног нема судскомедицинских елемената на основу којих би се могло искључити самоповређивање Д.К.

Решењем Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 од 27. фебруара 2006. године уважавањем неслагања истражног судије није прихваћен предлог оштећених да се спроведе балистичко вештачење, да се од дневног листа „Данас“ прикупе подаци о лицима поменутим у одређеном тексту тог листа и да се та лица саслушају у својству сведока, с обзиром на то да је суд оценио да је на основу свих предузетих радњи у току поступка у довољној мери расветљена предметна кривично-правна ствар, а како је поновљеном обдукцијом прикупљено довољно медицинских елемената није неопходно предузимати остале предложене истражне радње. У образложењу наведеног решења наведено је да оценом основаности захтева, а имајући у виду до сада предузете радње пред Војним судом и Војним тужиоцем у Нишу, Општинског суда у Лесковцу и утврђених чињеница у току поменуте ексхумације и поновне обдукције, као и извршене реконструкције пред Војним судом у Нишу на записнику Ки. 449/04 од 23. новембра 2004. године и записника о увиђају Кр. 96/04 од 27. августа 2004. године и осталих доказа, кривично веће налази да се покојни Д.К. критичног дана налазио у групи за давање страже, у оквиру интерне страже на стражарском месту број 4. које се налази у касарни на другом спрату, у периоду од 5,00 до 7,00 часова, да је код себе имао АП „ЦЗ“ калибра 7.62 мм, М-70В1, фабричког броја 151913, којом се дужио; да је пре истека времена за смену и попуну наведеног стражарског места, око 7.00 часова напустио стражарско место и ушао у своју војничку спаваону, која се налазила у непосредној близини наведеног стражарског места и да је из аутоматске пушке испаљено два хица, који су нанели прострелне ране са улазом прострелних канала на предњој страни тела и излазних на леђима, док је покојни Д.К. био окренут ка „устима“ цеви аутоматске пушке, да је након испаљења дошло до пада тела покојног Д.К. на његову задњу страну, да су прострелне ране нанете из такозване „релативне“ близине у односу на тело, а у односу на одећу покојног Д.К. из такозв ане „апсолутне близине“, од којих је на лицу места наступила смрт. Од истражног судије је детаљно описано лице места, фиксирани су трагови и исто је фотографисано, при чему је пронађена аутоматска пушка у положају обарача „рафално“.

Из записника са реконструкције, пред Војним судом у Нишу Ки. 449/04 од 23. новембра 2004. године утврђује се да су прегледане просторије касарне у Лесковцу, у којој се десио критични догађај и посебно простор тавана изнад ње, да је утврђено да се таван састоји од бетонске плоче и греде, те да зрна нису могла пробити бетонску плочу и да се нађу у тавану и наложено је балистичко вештачење аутоматске пушке М-70Б1, фабричког броја 151913, две чауре калибра 7,62 мм. Са фолија скинутих са руку покојног Д.К. као и са крпице провучене кроз цев пушке пронађени су нитрити и то на десној руци изнутра у пределу спољашње ивице длана, на левој руци споља у пределу између палца и кажипрста и у нивоу палца, као и на крпици. Спроведеним балистичким вештачењем утврђено је да су путање испаљених пројектила подударне са правцима и смеровима канала прострелних рана. У току поступка саслушани су бројни сведоци, војници и старешине касарне у Лесковцу и друга лица на околности случаја критичног догађаја и о томе сачињени записници, па се тако из исказа датих на записник о саслушању од 13. октобра 2004. године, с ведока војника М.М утврђује да је исти негде око 7,00 часова чуо звук који је овог сведока подсетио на звук пада лима на бетон, да је одмах са сведоком П. изашао из дежуране и ушао у просторију у којој се налазио војник Д.К. и истог затекао да лежи на леђима у самртном ропцу, да му је изгледало као да десном руком покушава нешто да ухвати, док је са тавана падала прашина и да се у спаваони осећао мирис прашине и барутних гасова, исказа мајора С.Ј. од 19. октобра 2004. године, утврђује се да је након што је зачуо пуцањ у близини канцеларије, изашао на ходник и у спаваону и затекао војника Д.К. како лежи на леђима и неконтролисано благо мрдао рукама, као и да се из исказа осталих сведока потврђују исте чињенице.

Из поменутих записника о ексхумацији и поновној обдукцији од 11. новембра 2005. године и налаза и мишљења од 11. новембра 2005. године, Института за судску медицину В. у Београду утврђује се да је нађена подударност свих медицинских чињеница констатованих у налазу првобитно извршене обдукције, као и да је смрт сада покојног Д.К. насилна и да стоји у директној узрочној вези са повредама унутрашњих органа настале од испаљених пројектила са улазом прострелних канала на предњој страни аутоматске пушке, да је након испаљења дошло до пада тела покојног Д.К. на његову задњу страну, да су прострелне ране нанете из такозване релативне близине у односу на тело, а у односу на одећу покојног Д.К. из такозване апсолутне близине и да нема судскомедицинских елемената на основу којих би се могло искључити самоповређивање покојног Д.К. На основу предузетих радњи у досадашњем поступку, кривично веће налази да је у довољној мери расветљена ова кривично правна ствар, да је поновном обдукцијом прикупљено довољно медицинских елемената и да стога није неопходно да се предузму предложене истражне радње, балистичко вештачење, прибављање имена старешина од дневног листа „Д .“ од 11. априла 2005. године и саслушање евентуално других лица која би могла да дају податке о критичном догађају, обзиром да су до сада прикупљени довољни докази и чињенице којима се расветљавају околности под којима је дошло до повређивања и смрти покојног Д.К, на основу чега се може одлучити да ли ће бити покренут кривични поступак или не.

Решење Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 од 27. фебруара 2006. године је достављено оштећеној А. К . 13. марта 2006. године, оштећеном М . К . 10. марта 2006. године и једном од њихових пуномоћника – адвокату В . Б . 13. марта 2006. године.

Пет година касније, дана 13. јануара 2011. године, један од пуномоћника оштећених – адвокат П. С , подн ео је Вишем суду у Лесковцу предлог за спровођење балистичког вештачења ради утврђивања да ли је прислон ватреног оружја био релативан или апсолутан, који је заведен под бројем 3/11. Решењем Вишег суда у Лесковцу Кв. 25/11 од 10. фебруара 2011. године одбијено је неслагање истражног судије са предузимањем предложене истражне радње, те је суд предузео опсежне радње у циљу проналажења предметне пушке. Предметна пушка пронађена је у предузећу „Ј.“ 14. јуна 2012. године и достављена на вештачење Управи криминалистичке полиције – Национални криминалистичко -технички центар – Одсек у Нишу.

У записнику о вештачењу Националног криминалистичко-техничког центра, Одсек у Нишу број 1251/12 од 10. октобра 2012. године дато је мишљење да се без предметне гардеробе и пушке, ради експерименталног пуцања, не може одговорити на питање да ли су описана оштећења на гардероби настала дејством пројектила испаљеног из ручног ватреног оружја из апсолутног прислона, релативног прислона, релативне близине или даљине, а предметна униформа није достављена на вештачење.

Дана 26. новембра 2012. године (датум пријема у Основном јавном тужилаштву у Лесковцу је 29. новембар 2012. године) пуномоћник подносилаца уставне жалбе поднео је Основном јавном тужилаштву у Лесковцу кривичну пријаву против НН лица запослених у Војсци Србије, због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика, која је заведена под бројем Ктн. 973/12.

Увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн 973/12 утврђено је да је поступајући поводом поднете кривичне пријаве Основно јавно тужилаштво у Лесковцу актом Ктн. 973/12 од 30. новембра 2012. године ставило захтев Полицијској управи у Лесковцу да се предузму све потребне мере да се пронађе извршилац пријављеног кривичног дела, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу бити од користи за успешно вођење кривичног поступка.

Полицијска управа у Лесковцу – Одељење криминалистичке полиције је актом ПО. 572/12 од 12. децембра 2012. године обавестило Основно јавно тужилаштво у Лесковцу да је поступило по захтеву Ктн. 973/12 од 30. новембра 2012. године и да је у телефонском разговору са начелником групе за сузбијање криминалитета Одељења војне полиције – Команде копнене војске у Нишу, ВП 1097 Ниш добио информацију да је аутоматска пушка која се помиње у кривичној пријави достављена истражном судији Вишег суда у Лесковцу, као и да је сагласно члану 53. Закона о војсци Србије Војна полиција надлежна за поступање по кривичним пријавама које су усмерене против припадника Војске Србије и да је потребно да, у конкретном случају, Основно јавно тужилаштво у Лесковцу наведену кривичну пријаву уз захтев за поступање достави Команди копнене војске у Нишу ВП 1097, те да ће та служба предузети све Законом предвиђене мере и радње ради налажења гардеробе покојног војника Д.К.

Основно јавно тужилаштво у Лесковцу је 13. децембра 2012. године, по пријему акта Полицијске управе у Лесковцу – Одељење криминалистичке полиције ПО. 572/12 од 12. децембра 2012. године, поднело захтев Команди копнене војске у Нишу ВП 1097 да се предузму све потребне мере да се пронађе извршилац пријављеног кривичног дела, да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу бити од користи за успешно вођење кривичног поступка, а у прилогу захтева је достављена службена белешка истражног судије Вишег суда у Лесковцу Кри. 3/11 од 16. јула 2012. године у којој је констатовано да су тог дана у суд приступили припадници Војне полиције ВП 3162/3 Ниш ради предаје аутоматске пушке фабричког броја 151913, један празан оквир и крпице којима је извршена деконзервација пушке, наводећи да је предметна пушка пронађена у конзервираном стању (сви делови пушке су очишћени) и да се сада враћа у деконзервираном стању, као и да је конзервација и деконзервација извршена и предузећу „Ј .“.

Поступајући по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 13. децембра 2012. године Војска Србије – Војна полиција ВП 3162 је актом ЕП. 122/12 од 26. децембра 2012. године доставила извештај у којем је наведено да су овлашћена службена лица Војне полиције ВП 3162 Ниш аутоматску пушку М70Б1 фабрички број 151913 предали 16. јула 2012. године Вишем суду у Лесковцу , којом приликом је сачињена службена белешка Кри. 3/11, као и да су овлашћена службена лица Војне полиције ВП 3162 Ниш сачинили и упутили захтев Одељењу судске медицине – патологије В. у Београду ради провере да ли кроз њихову евиденцију пролази униформа покојног Д.К.

Актом Министарства правде и државне управе – Сектор за заступање пред Европским судом за људска права број 762-00-06673/2013-21 од 26. јануара 2013. године Основно јавно тужилаштво у Лесковцу је обавештено да је пред Европским судом за људска права покренут поступак по представци М.К. оца покојног војника Д.К, који је настрадао 27. августа 2004. године за време служења редовног војног рока у касарни „Ј абланица“ у Лесковцу, те да је тај суд донео одлуку 17. септембра 2013. године у којој је истакао да би притужбе у представци требало испитати са аспекта повреде права на живот, који је заштићен чланом 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно да би требало испитати притужбе подносиоца представке у погледу истраге која је вођена поводом и у вези са смрћу покојног Д.К, а у преосталом делу је представка одбачена. Стога је затражено од Основног јавног тужилаштва да, у циљу одбране Републике Србије у том предмету, до 6. јануара 2014. године достави копију списа предмета Ктн. 973/12, као и извештај о поступању у том предмету.

Основно јавно тужилаштво у Лесковцу је актима Ктн. 973/12 од 4. јануара и 18. фебруара 2013. године затражило од Војне полиције у Нишу – Војна пошта 3162/12 да достави извештај Одељења судске медицине – патологије В . Београд о проверама у вези са униформом покојног војника Д.К.

Актом Војне полиције у Нишу, ВП. 3162 ЕП. 122/12 од 8. марта 2013. године достављен је извештај о поступању по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 18. фебруара 2013. године у којем је наведено да је начелник Института за патологију и судску медицину – Одељења за судску медицину В . Београд дао извештај да је униформа покојног војника Д.К. предата за потребе нове истраге у оквиру које је вршена ексхумација тела (29. септембра 2005. године) и реобдукција и испитивани трагови на предметној униформи, те да се од тада пред метна униформа не налази на том институту.

Актима Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 18. марта и 18. априла 2013. године Војна полиција ВП. 3162/12 Ниш је обавештена да је потребно да се и надаље предузимају све мере ради утврђивања коме и када је предата униформа покојног војника Д.К. и где се она налази.

Актом Војне полиције у Нишу, ВП. 3162 ЕП. 122/12 од 24. априла 2013. године достављен је извештај о поступању по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 18. априла 2013. године у којем је наведено да je упућен захтев Војној полицији ВП 2834 Београд да се предузму конкретне мере како би се утврдиле околности како је поступано са униформом покојног војника Д.К, те да се изврше провере да ли се евентуално униформа налази у Управи криминалистичке полиције, Криминалистичко -техничком центру Београд с обзиром на то да је ту вршено балистичко вештачење аутоматске пушке и чаура које су пронађене поред тела покојног војника.

Актом Војне полиције у Нишу, ВП. 3162 ЕП. 122/12 од 11. јуна 2013. године достављен је извештај о поступању по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 18. априла 2013. године у којем је наведено да je Војна полиција ВП 2834 Београд доставила извештај о поступању по захтеву Војне полиције ВП 3162 и да је обављен разговор са пуковником И.М. који је изјавио да је 2004. године вршена обдукција покојног војника Д.К. са којег је скинута и детаљно фотографисана униформа, да је потом униформа осушена и упакована, али да му није познато коме је даље предата, с обзиром на то да је у току 2005. године рађена ексхумација и реобдукција, као и да нема писаног трага о томе коме је и када достављена. У достављеном извештају је такође наведено да је Дирекција полиције – Управа криминалистичке полиције – Национални криминалистичко-технички центар (НКТЦ) 03/4-7 број 234-1-1235/13 од 27. маја 2013. године доставио извештај да предметна униформа није била предмет вештаче ња тог центра нити је икада достављена НКТЦ.

Актом Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 26. јуна 2013. године пуномоћник подносилаца уставне жалбе, адвокат П. С . је детаљно обавештен о свим напред наведеним радњама које је то тужилаштво предузело поводом кривичне пријаве оштећених од 26. (29.) новембра 2012. године, те је наведено да је то тужилаштво дало налог Војној полицији да и даље предузима мере у циљу расветљења пријављеног кривичног дела.

Актима Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 19. септембра и 31. децембра 2013. године Војна полиција ВП 3162/12 обавештена је да је потребно и даље предузимати радње које су усмерене на расветљавање кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези става 2. Кривичног законика, као и да је о свим предузетим радњама потребно достављати писане извештаје.

Актом Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/2012 од 27. децембра 2013. године одговорено је на допис Министарства правде и државне управе – Сектор за заступање пред Европским судом за људска права број 762-00-06673/2013-21 од 26. јануара 2013. године и наведене су све радње које је то тужилаштво предузело у циљу расветљавања кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези става 2. Кривичног законика по крив ичној пријави А. К, те су приложене копије свих прибављених извештаја, са напоменом да је Војној полицији дат налог да и даље предузима мере ради откривања НН извршиоца кривичног дела из кривичне пријаве.

Актима Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 14. марта, 11. априла, 16. маја и 17. јула 2014. године указано је Војној полицији ВП 3162/12 да је потребно да сва обавештења која добију од Медицинског факултета у Београду у вези са униформом покојног војника Д.К. одмах доставе том тужилаштву.

Актом Војне полиције у Нишу, ВП. 3162 ЕП. 122/12 од 5. марта 2014. године достављен је извештај о поступању по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 31. децембра 2013. године и наведено је да је Војна полиција ВП 3162 Ниш добила информације од Вишег суда у Лесковцу да је на основу наредбе истражног судије тог суда Кри. 17/05 од 29. септембра 2005. године извршена ексхумација и реобдукција тела покојног Д.К. о чему је сачињен обдукциони записник број 385/05 од 11. новембра 2005. године, као и да Медицински факултет није још увек одговорио на захтеве Војне полиције од 1. новембра 2013. године и 13. јануара 2014. године да доставе податке да ли се предметна униформа покојног војника и даље налази код њих.

Војна полиција ВП 3162 Ниш доставила је извештај ЕП. 122/12 од 18. августа 2014. године о поступању поводом захтева Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 17. јула 2014. године у којем је наведено да су од лекара вештака Медицинског факултета – Института за судску медицину у Б . добили обавештење да је лекарска комисија вештака која је радила на ексхумацији и реобдукцији тела покојног Д.К. није прегледала војну униформу, већ само одећу у којој је сахрањен, као и да униформа покојног војника њима није достављена, као и да имају сазнања да је униформа прегледана приликом прве обдукције која је извршена на Одељењу судске медицине – патологије В . Београд.

Актима Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 5. септембра и 18. новембра 2014. године Војска Србије – Војна полиција ВП. 3162 Ниш дате су даље инструкције у циљу проналажења спорне униформе, те је наведено да како на основу до сада прикупљених обавештења није могуће утврдити које лице је преузело војну униформу након прве обдукције војника Д.К, потребно је да се провери целокупна процедура која је спроведена након прве обдукције Д.К, а која се односи на сушење и паковање униформе, те да се утврди која лица су то радила, као и да се утврди ко је био задужен да преда даље униформу и коме, те ко је предметну униформу преузео и када, а што ће се, поред осталог, утврдити и обављањем разговора са свим лицима – особљем Одељења патологије, која су била укључена у наведену процедуру.

У извештају Војне полиције ВП. 3162 Ниш број ЕП. 122/12 од 9. децембра 2014. године наведено је да је поступљено по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 5. септембра 2014. године и да је обављен разговор са свим лицима која су вршила обдукцију тела Д.К, као и са свим запосленим лицима која су након обдукције могла доћи у додир са предметном униформом и сазнали да је предметна униформа, заједно са телом покојника примљена у Институт за патологију и судску медицину В; да је пуковник И.М. вршио фотографисање униформе, Г.Т. је вршила сушење униформе након обдукције, те је униформа спакована и одложена на, за то предвиђено, место у Институту, с тим да није могуће утврдити ко је то урадио, јер пуковник И.М. не може да се сети коме је дао такву наредбу, али да у пракси то ради помоћник обдуцента, што је у конкретном био С.С. који је изјавио да је могуће да је то урадио, али да се не сећа.

У извештају Војне полиције ВП. 3162 Ниш број ЕП. 122/12 од 9. децембра 2014. године је даље наведено да је утврђено да даље поступање са униформом реализују помоћници обдуцента, искључиво по наређењу пуковника И.М. или лица која га у том тренутку замењују, те да у конкретном није могуће утврдити да ли је, када и коме предата униформа, јер не постоји никакав писани траг о томе (реверс или записник о примопредаји) који су обавезни да се направе приликом примопредаје ствари на даље поступање, изузев у случају када је наређено да се са телом транспортују у капелу на уништење или се предају родбини. У извештају је затим наведено да је једини пут када је могуће да су запослени поново долазили у контакт са униформом јесте 5. новембар 2004. године, што произлази из навода Г.Т. која је навела да је телефонским путем тражила од тадашњег дежурног помоћника обдуцента М.В. да припреми униформу за предају, што је он и урадио, јер су родитељи најавили да ће преузети униформу. Међутим, наведено није могуће са сигурношћу утврдити јер је М.В. изјавио да је могуће да је тако било, али да не може да тврди са сигурношћу, а други подаци не постоје, којима би се таква констатација оповргнула и потврдила.

С обзиром на све наведено у извештају Војне полиције ВП. 3162 Ниш број ЕП. 122/12 од 9. децембра 2014. године, изведен је закључак, прво – да у захтеву за вршење обдукције и реобдукције није прецизирано даље поступање са униформом, друго – да не постоји системско решење у виду докумената која регулишу поступање са доказима након обдукције на Институту за патологију и судску медицину В, у смислу начина, рока, места чувања, начина примопредаје и овлашћених лица да то реализују, већ се то реализује посебним решењем „од случаја до случаја“, треће – да не постоји писани траг о томе где је униформа завршила, јер није испоштована написана процедура да се приликом предаје исте прави реверс, што наводи на то да је униформа уништена, јер се тада не прави реверс, као и четврто – да у просторијама где се чувају докази могућ је приступ од стране свих запослених у Институту , јер та просторија није физички обезбеђена, нити постоји евиденција ко ту улази и шта се уноси и износи.

У Извештају Војне полиције ВП. 3162 Ниш број ЕП. 122/12 од 9. децембра 2014. године наведено је и да је пуковник И.М. у једној од ранијих изјава навео да је спорна униформа предата на реобдукцију, јер се у налазу са реобдукције рађене на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду поклонила пажња дефектима на одећи, па је именовани мислио да је то рађено на основу увида у униформу коју је на себи у време смрти имао покојни војник Д.К, а не на основу урађене фотодокументације са саме обдукције, како се касније испоставило.

Оспореним актом Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године одбијен је као неоснован приговор пуномоћника оштећене А. К, овде подноситељке уставне жалбе, којим је она оспоравала одлуку Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 16. децембра 2014. године о одбачају кривичне пријаве против НН извршиоца, због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са става 2. Кривичног законика, с обзиром на то да је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења.

У образложењу решења Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 16. децембра 2014. године наведено је да је предметна пушка пронађена и достављена Вишем суду у Лесковцу ради вештачења по захтеву тог суда број Кри 3/11 од 6. јула 2012. године, а да што се тиче униформе покојног војника утврђено је да је леш војника одвежен у униформи на Институт за патологију и судску медицину Војно медицинске академије у Београду ради обдукције, да је униформа детаљно фотографисана и описана; да је након тога осушена и упакована али да не постоји писани траг о томе где је предметна униформа складиштена или коме је предата, те се једино може закључити да је уништена, јер се у том случају не прави реверс, мада ни о уништавању нема писаног трага. У образложењу је даље наведено да имајући у виду да је за кривично дело спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези става 2. Кривичног законика предвиђена казна затвора од 6 месеци до 5 година, те како је предметно крив ично дело било могуће извршити најкасније 5. новембра 2004. године, када је био последњи контакт са униформом покојног војника, то је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења из члана 104. став 6. у вези члана 103. став 1. тачка 5) Кривичног законика.

У одговору Основог јавног тужилаштва у Лесковцу А. 253/2017 од 15. маја 2017. године наведено је да је предмет тог тужилаштва Ктн. 973/2012 формиран 29. новембра 2012. године по кривичној пријави која је поднета против НН лица због кривичног дела спречавање и ометање доказивања, у којој је наведено да су непозната лица запослена у Војсци Србије непознатог дана 2010. године отуђила пушку М-70 из које је дана 27. септембра 2004. године на стражи у касарни Јабланица убијен војник Д.К, као и да су НН лица, запослена у Војсци Србије уништила униформу покојног Д.К. и на тај начин учинили кривично дело спречавања и ометање доказивања. У одговору Основног јавног тужилаштва у Лесковцу је надаље наведено да је поступајући по кривичној пријави утврђено да је спорна пушка М-70 предата Вишем суду у Лесковцу дана 16. јула 2012. године по захтеву тог суда Кри. 3/11, а што се тиче униформе покојног војника утврђено је да је униформа након обдукције и обављених вештачења осушена, спакована и обележена и да је дана 5. новембра 2004. године био последњи контакт запослених у Војсци Србије са спорном униформом, с обзиром на то да су родитељи оштећеног најавили да ће је преузети. Међутим, никаквог писаног трага нема шта се десило са униформом. Наиме, нема доказа да су je родитељи преузели, нити постоји реврес из којег би се могло видети коме је предата, што наводи на закључак да је униформа уништена, с обзиром на то да је и лекарска комисија која је вршила реобдукцију 29. септембра 2009. године изјавила да им није била достављена спорна униформа. У одговору Основног јавног тужилаштва је наведено да је предузетим истражним радњама утврђено да просторијa у Институту у којој се чувају докази није физички обезбеђена и да сви запослени имају приступ, као и да не постоји евиденција ко улази у ту просторију и шта се у њу уноси, односно из ње износи, те како је последњи контакт са униформом био 5. новембра 2004. године то је наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења протеком 10 година, с обзиром на то да је за предметно кривично дело запрећена казна затвора у трајању од 6 месеци до 5 година.

3.4. Парнични и извршни поступак које су водиле подноситељке уставне жалбе против Републике Србије

Увидом у списе предмета Уставног суда Републике Србије Уж-7001/2012 утврђено је да је решењем о извршењу Првог основног суда у Београду И-733/2011 од 25. јануара 2011. године усвојен предлог за извршење извршних поверилаца, овде подноситељки уставне жалбе, А . К . и М . К . и одређено извршење против извршног дужника Републике Србије – Министарство одбране на основу извршне пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 3589/07 од 9. априла 2009. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 2181/10 од 28. октобра 2010. године ради наплате новчаног потраживања за претрпљене душевне болове због смрти војника Д.К, и то за извршну повериљу А . К . у износу од 2.200.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 9. априла 2009. године, па до коначне исплате, а за извршну повериљу М . К . у износу од 600.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 9. априла 2009. године па до коначне исплате.

Одлучујући о приговору извршног дужника, Први основни суд у Београду је донео решење ИПВ (И) 1528/2011/7 Посл. бр. 6-И-733/2011 од 6. јула 2012. године којим је усвојио приговор и преиначио првостепено решење о извршењу, тако што је одбио као неоснован предлог за извршење извршног повериоца А. К . ради наплате износа од 800.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица, а који је извршним насловом досуђен правном претходнику наведеног повериоца, сада пок. М . К .

Из наведеног произлази да је решење о извршењу Првог основног суда у Београду И-733/2011 од 25. јануара 2011. године постало правноснажно у односу на подноситељку уставне жалбе М . К . у износу од 600.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 9. априла 2009. године па до коначне исплате, а у односу на подноситељку уставне жалбе А . К . у износу од 2.200.000,00 динара , умањеном за износ од 800.000,00 динара , са законском затезном каматом почев од 9. априла 2009. године, па до коначне исплате.

Одлуком Уставног суда Уж-7001/2012 од 30. јануара 2014. године, тачком 1. изреке, усвојена је уставна жалба А . К . и утврђено да је решењем Првог основног суда у Београду ИПВ (И) 1528/2011/7 Посл. бр. 6-И-733/2011 од 6. јула 2012. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док је у односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на достојанство из члана 23. Устава, права на рехабилитацију из члана 35. и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава уставна жалба одбачена; тачком 2. изреке одбачена је уставна жалба М. К . против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И) 1528/2011/7 Посл. бр. 6-И-733/2011 од 6. јула 2012. године; тачком 3. изреке поништено је решење Првог основног суда у Београду ИПВ (И) 1528/2011/7 Посл. бр. 6-И-733/2011 од 6. јула 2012. године и одређено да надлежни суд донесе нову одлуку о приговору извршног дужника изјављеном против решења Првог основног суда у Београду И. 733/11 од 25. јануара 2011. године.

4. Одредбом члана 24. став 1. Устава на чију повреду се позивају подноситељке у овом уставносудском поступку, утврђено је да је људски живот неприкосновен.

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02, и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је, поред осталог: да се истрага покреће против одређеног лица кад постоји основана сумња да је учинило кривично дело (члан 241. став 1.); да ако је истражном судији потребна помоћ органа унутрашњих послова (криминалистичко-техничка и др.) или других државних органа у вези са спровођењем истраге, они су дужни да му на његов захтев ту помоћ пруже. На захтев истражног судије, предузеће или друго правно лице је дужно да пружи помоћ за предузимање истражне радње која не трпи одлагање (члан 260 .); у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењиваће се одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика (члан 433.); пре подношења оптужног предлога, јавни тужилац може предложити истражном судији да предузме одређене истражне радње. Ако се истражни судија сложи са овим предлогом, предузеће истражне радње, а затим ће све списе доставити јавном тужиоцу. Истражне радње спроводе се што је могуће брже и краће (члан 435. став 1.); ако се истражни судија не сложи са предлогом за преузимање истражних радњи, затражиће одлуку већа (члан 24. став 6). Против одлуке већа жалба није дозвољена (члан 435. став 2.); кад у случајевима из ст. 1. и 2. овог члана државни тужилац прими списе може поднети оптужни предлог или донети решење о одбацивању кривичне пријаве (члан 435. став 3.).

Одредбама Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“ , бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90, и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) прописано је да ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање седам година (члан 47. став 1.); ко наведе другог на самоубиство или му помогне у извршењу самоубиства, па ово буде извршено, казниће се затвором од једне до пет година (члана 51. став 1.).

Одредбама Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.) прописано је да ко у намери да спречи или отежа доказивање сакрије, уништи, оштети или делимично или потпуно учини неупотребљивом исправу, односно друге предмете који служе за доказивање, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (члан 336. став 2.); да ако је дело из става 2. учињено у кривичном поступку, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном (члан 336. став 4.); ако у овом законику није друкчије одређено, кривично гоњење не може се предузети кад протекне пет година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко три године (члан 103. став 1. тачка 4.); застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (члан 104. став 6.).

5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба изјављена због неделотворности надлежних државних органа у расветљавању свих околности под којима је наступила смрт покојног Д.К. док је био на одслужењу војног рока у Војсци Србије и Црне Горе. Истичући повреду права на живот из члана 24. став 1. Устава подноситељке су навеле да су надлежни органи Републике Србије намерно чинили пропусте у истрази, како би спречили да се сазна истина о смрти војника Д.К.

Пракса Европског суда за људска права указује на то да државе заштиту права на живот остварују најпре, испуњењем обавезе да живот сваке особе заштите законом, а потом испуњењем дужности да свачији живот заштите од угрожавања. Стога се од сваке државе захтева да се у одређеним ситуацијама уздржи од примене мера које могу да доведу до намерног и незаконитог лишавања живота (негативна материјална обавеза) (видети : пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Mc Kann и други против Уједињеног краљевства , број представке 18984/91, од 27. септембра 1995. године, став 151; пресуду Европског суда за људска права, Kakoulli против Турске , број представке 38959/97, од 22. новембра 2005. године, те пресуду истог суда Avsar против Турске , број представке 25657/94, од 10. јула 2001. године, став 393.) и да у циљу практичне и ефикасне заштите права на живот предузму одређене мере како до насилне смрти не би дошло (позитивна/превентивна материјална обавеза), а што претпоставља успостављање правног (законодавног и административног) оквира који треба да пружи ефикасну заштиту од претњи усме рених на право на живот (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Osman против Уједињеног Краљевства , број представке 23452/94, од 28. октобра 1998. године ), као и да предузме превентивне мере ради заштите живота, посебно у односу на опасне делатности које потенцијално представљају ризик за живот (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Öneryildiz против Турске , број представке 48939/99, од 30. новембра 2004. године, ст. 89, 90. и 107, као и пресуду Сашо Георгиев против Бивше Југословенске Републике Македоније, број представке 49382/06, од 19. априла 2012. године, став 42.). Због тога је неопходно постојање делотворних кривичноправних и других норми које би одвраћале од вршења кривичних дела против живота лица, као и процесних механизама за спречавање, сузбијање и кажњавање повре да тих норми (видети пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Streletz, Kessler и Krenz против Немачке , представке бр. 34044/96, 35532/97 и 44801/98, од 22. марта 2001. године, став 86.). Уставни суд, посебно указује на то да је када се ради о обавезном служењу војног рока, примарна дужност државе да успостави правила која су прилагођена нивоу ризика по живот или тело који може произаћи не само из природе војних активности и операција, већ и из људског елемента, нарочито када се обични грађани позивају на служење војног рока. Таква правила морају да захтевају усвајање практичних мера које имају за циљ ефикасну заштиту војних обвезника од опасности својствене „војном животу“, тј. животу током служења редовног војног рока и одговарајуће процедуре за идентификацију недостатака и грешака које би у том погледу могли да учине надлежн и на различитим нивоима (видети пресуду Кilinç и други против Турске, број представке 40415/98, од 7. јуна 2005. године, став 41.). Затим се од сваке државе захтева да, у случају када је неко лице лишено живота, обезбеди вођење независне, делотворне и ефикасне истраге (позитивна процесна обавеза), што подразумева постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични (видети пресуду Mc Kerr против Уједињеног Краљевства, број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111.), без обзира на то да ли су наводни учиниоци службена лица, приватна лица или је учинилац непознат (видети, поред осталих, пресуду Kaya против Турске , број представке 22729/93, од 19. фебруара 1998. године и пресуду Yasa против Турске , број представке 22495/93, од 2. септембра 1998. године).

Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је у конкретном случају реч о смрти војника – сина, односно брата подноситељки уставне жалбе, која је наступила док је био на служењу војног рока у Војсци Србије и Црне Горе, Уставни суд сматра да је обавеза надлежних државних органа била да делотворно истраже околности под којима се догађај одиграо и да утврде евентуалну одговорност одређених лица.

Стога Уставни суд сматра да је у конкретном случају потребно, прво да испита да ли су надлежни државни органи спровели делотворну истрагу поводом смрти сина, односно брата подноситељки уставне жалбе, и друго да утврди да ли се у околностима конкретног случаја може сматрати да је држава испунила своју обавезу да у довољној мери заштити његов живот.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да подноситељке уставне жалбе оспоравају акт Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године (одбијен приговор оштећених против решења Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12 од 16. децембра 2014. године) и радње Основног и Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу поводом кривичне пријаве од 26. новембра 2012. године (у предмету Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12), Уставни суд је ценио основаност навода уставне жалбе који се односе на процесноправни аспект права на живот из члана 24. Устава у односу на радње Основног јавног тужилаштва у Лесковцу у предмету Ктн. 973/12, а у вези са радњама предузетим у предмету Окружног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05 и у предмету Окружног суда у Лесковцу Кри. 17/05, које су спроведене након преузимања кривичног гоњења од стране оштећених, овде подноситељки уставне жалбе, против НН учиниоца због кривичног дела убиство из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије, док је основаност навода уставне жалбе који се односе на материјални аспект права на живот ценио у односу на пропуштање дужног надзора овлашћених службених лица Војске Србије и Црне Горе , закључно са даном 27. августа 2004. године, када је наступио критични догађај.

6. Испуњеност претпоставки за одлучивање о основаности навода уставне жалбе

Испитујући постојање Уставом и Законом о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ) утврђених претпоставки за одлучивање о овој уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на живот из члана 24. став 1. Устава, а полазећи од одредбе члана 170. Устава и члана 82. Закона о Уставном суду, као и од досадашње праксе Уставног суда (видети Одлуку Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године и Одлуку Уж-5947/2018 од 27. јануара 2022.), Суд налази да је потребно испитати постојање две претпоставке за одлучивање по овој уставној жалби, и то: прво, да ли је уставна жалба допуштена ratione personae и друго, да ли је уставна жалба допуштена ratione temporis.

1) Испитујући постојање прве претпоставке, односно допуштености уставне жалбе ratione personae, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 24. став 1. и констатовао да Устав јемчи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је апсолутно право и основно је људско право зајемчено Уставом. По оцени Уставног суда, ово право подразумева, поред осталог, позитивну обавезу државе да предузме све потребне мере како би се заштитили животи лица која су под њеном надлежношћу (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: L.C.B. против Уједињеног Краљевства, од 9. јуна 1998. године , Извештај 1998-III, став 36; Guerra и други против Италије, од 19. фебруара 1 998. године, Извештај 1998-I; Botta против Италије , од 24. фебруара 1998. године, Извештај 1998-I).

Такође, Уставни суд истиче да постоји изграђена пракса Европског суда за људска права која је представке сродника лица која су лишена живота разматрао с аспекта права на живот из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, али не у својству заступника умрлог, већ због тога што није спроведена делотворна и ефикасна истрага у вези са смрћу тих лица (види, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права Ergi против Турске , број представке 23818/94, од 28. јула 1998. године, пресуду Европског суда за људска права, Великог већа, Šilih против Словеније , број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, те пресуду истог суда у предмету Mc Kerr против Уједињеног Краљевства , број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године). Имајући у виду да је одредбом члана 18. став 3. Устава утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење, Уставни суд је, следећи наведену праксу у аналогној ситуацији у којој су подноситељке уставне жалбе бил е блиск е сродниц е – мајка и сестра лица поводом чије смрти су предузимане истражне радње, закључио да је уставна жалба допуштена ratione personae.

2) Разматрајући питање допуштености уставне жалбе ratione temporis, Уставни суд подсећа да је Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода, ступио на снагу 8. новембра 2006. године, из чега произлази да се уставном жалбом могу оспоравати само појединачни акти државних органа и организација које имају јавна овлашћења који су донети, односно радње које су предузете након ступања на снагу Устава.

Међутим, Уставни суд указује да процесна обавеза надлежних органа из члана 24. став 1. Устава, да се спроведе истрага, представља посебну и независну дужност, која обавезује чак и када је до смрти дошло пре ступања на снагу Устава. Упркос наведеном, имајући у виду начело правне сигурности, временска надлежност Уставног суда није бесконачна. Стога је Уставни суд оценио да, када је до смрти дошло пре ступања на снагу Устава, само оне процесне радње или пропусти који су се десили после 8. новембра 2006. године могу потпадати под временску надлежност Суда. Такође, између смрти и ступања на снагу Устава мора постојати стварна веза да би процесна обавеза имала ефекат, односно да је значајан део процесних корака који се захтевају овом одредбом обављен или би требало да буде обављен после ступања на снагу Устава. Суд такође истиче да се могу појавити околности које доводе у сумњу делотворност првобитне истраге (пре ступања на снагу Устава), а могу настати и обавезе да се тежи наставку истраге (видети пресуду Европског суда за људска права Hackett против Уједињеног краљевства, број 34698/04, од 10. маја 2005. г одине и Одлуку Уставног суда Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године).

Имајући у виду да се критични догађај десио 27. августа 2004. године, а да су након ступања важећег Устава на правну снагу, предузимане одређене истражне радње у циљу расветљавања свих околности под којима је оштећени Д.К. изгубио живот, како поводом предлога подноситељке уставне жалбе А . К . за спровођење балистичког вештачења од 13. јануара 2011. године, тако и поводом њене кривичне пријаве од 26. новембра 2012. године, Уставни суд је оценио да је уставна жалба подноситељки спојива ratione temporis са Уставом. Овакав став Уставног суда сагласан је и са праксом Европског суда за људска права (в идети, поред осталих, пресуде: Šilih против Словеније , од 9. априла 2009. године, ст. 159. и 161; Hackett против Уједињеног Краље вства, од 10. маја 2005. године), а изражен је и у ранијим одлукама Уставног суда (видети Одлуку Уж-5947/2018 од 27. јануара 2022. године ).

Сагласно свему изложеном, Уставни суд је оценио да постоје Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за мериторно одлучивање о овој уставној жалби.

7. Оцена основаности процесног аспекта права на живот из члана 24. Устава

Испитујући основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 24. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да из поднете уставне жалбе произлази да подноситељке уставне жалбе изричито истичу повреду процесног аспекта заштите права на живот , образлажући је тврдњама да су надлежни органи Републике Србије намерно чинили пропусте у истрази, како би спречили да се сазна истина о смрти војника Д . К, и тако заташкавали случај његовог убиства.

Уставни суд указује да обавеза заштите живота према члану 24. Устава, тумачена према члану 19. Устава да „јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права“, упућује на то да се у овом случају имају применити следећи ставови Европског суда за људска права:

1) држава је дужна да обезбеди званичну истрагу од момента када сазна да постоји сумња да је смрт појединца насилна било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, поред осталих, пресуд е Европског суда за људска права Yasa против Турске, број представке 22495/93, од 2. септембра 1998. године, став 98 , Младеновић против Србије, број представке 1099/08, од 22. маја 2012. године, Бранко Томашић и други против Хрватске, број представке 46598/06, од 15. јануара 2009. године, став 62.), а надлежни органи су дужни да поступају по службеној дужности (пресуде Европског суда за људска права Hugh Jordan против Уједињеног краљевства , број представке 24746/94, од 4. маја 2001. године, став 105, Бранко Томашић и други против Хрватске, број представке 46598/06 од 15. јануара 2009. године, став 52. и даље);

2) истрага мора испунити имплицитни захтев за хитношћу и разумном експедитивношћу (видети Yaşa против Турске , од 2. септембра 1998. године, Извештај 1998-VI, ст. 102-04 и Mahmut Kaya против Турске , 2000-III, ст. 106. и 107.). Стога, иако могу постојати стварне потешкоће које спречавају напредовање одређене истраге, брзо реаговање власти у ситуацијама које укључују употребу смртоносне силе могу се генерално сматрати суштинским за очување поверења јавности у владавину права и спречавање сваке појаве завере или толерисања незаконитих радњи (видети пресуду Јуларић против Хрватске , број представке 20106/06, од 10. јануара 2011. године, став 43.).

3) истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети пресуду Европског суда за људска права Oğur против Турске , број представке 21594/93, од 20. маја 1999. године, став 88.). Међутим, то није обавеза циља већ обавеза средстава (видети пресуду Hugh Jordan против Уједињеног краљевства , број представке 24746/94, од 4. маја 2001. године, став 107.), што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, пред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у истрази који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа, може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, пресуду Bazorkina против Русије, број представке 69481/01, од 27. јула 2006. године, став 118.).

4) истрагу спроводе лица која су независна од оних којa су умешана у до гађај који се истражује (видети пресуду Европског суда за људска права Oğur против Турске , број представке 21594/93, од 20. маја 1999. године, ст. 91. и 92.) и непристрасна у односу на њих, која подразумева, како одсуство хијерархијске или институционалне везе, тако и практичну независност (видети пресуду истог суда Ramasahai и други против Холандије , број представке 52391/99, од 15. маја 2007. године, став 337 .).

5) да би истрага задовољила захтев адекватности мора постојати довољан елемент јавне контроле истраге или њених резултата како би се осигурала одговорност за полагање рачуна и у пракси и у теорији и да степен јавне контроле који се тражи може бити различит од предмета до предмета, као и да блиски рођаци жртве морају учествовати у поступку у свим предметима у мери која је потребна како би се чували њихови легитимни интереси (видети пресуде Европског суда за људска права McKerr против Уједиљеног краљевства , број представке 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 115. и Shanaghan против Уједињеног Краљевства , од 4. маја 2001. године, ст. 91. и 92.).

Примењујући наведене опште принципе на околности конкретног случаја, Уставни суд је, иако има надлежност ratione temporis да разматра уставну жалбу подносилаца у оној мери у којој се она односи на догађаје од 8. новембра 2006. године из разлога потпуног утврђивања чињеничног стања, а у циљу доношења правичне одлуке узео у обзир све релевантне догађаје и пре наведеног датума.

Уставни суд сматра да је у околностима конкретног случаја, несумњиво постојала процесна обавеза надлежних органа да се спроведе истрага о смрти војника на редовном одслужењу војног рока који је затечен у војничкој спаваони мртав са прострелним ранама у трупном делу тела. Ради се о неопходношћу за истрагом у њеном супстанцијалном смислу, што значи да је реч о истрази схваћеној као „раној истраживачкој“ фази поступка, а у којој се на нивоу процесно релевантног степена сумње разјашњавају све релевантне околности конкретног актуелног или потенцијалног кривичног дела, што значи да то свакако не мора формално бити истрага коју води истражни судија према раније важећем Законику о кривичном поступку, нити формална истрага коју према сада важећем Законику о кривичном поступку води јавни тужилац, већ се може радити о преткривичном поступку у смислу раније важећег Законика о кривичном поступку, односно предистражном поступку према правилима позитивног Законика о кривичном поступку.

У истрагу у њеном супстанцијалном смислу спадају и радње које се врше у погледу кривичних дела за која се води скраћени поступак, у којем истраге формално никада ни нема. Тада је реч о истражним радњама пре подношења оптужног предлога, према правилима раније важећег Законика о кривичном поступку, односно ради се о доказним радњама које се предузимају пре подношења оптужног предлога, у складу са позитивним Закоником о кривичном поступку. Ово произлази и из чињенице да кривичнопроцесни системи већине држава, па и европских држава у погледу којих, а везано за одлуке њихових правосудних органа, своје ставове заузима и ЕСЉП (што је већ илустровано у претходном тексту ове одлуке), најчешће ни немају две истражне фазе, попут формалне истраге (коју је некада водио истражни судија, а сада је води јавни тужилац) и некадашњег преткривичног поступка и садашњег предистражног поступка, који таквој истрази претходи, а некада је и замењује, када се ради о скраћеном поступку у којем формалне истраге ни нема, као што је то било како регулисано правилима некада важећег Законика о кривичном поступку Југославије/Србије, тако и у одредбама сада важећег Законика о кривичном поступку Србије.

Стога ће се у овој одлуци и у даљем тексту користити израз „истрага“, под којим се подразумева претходно објашњено значење такве истраге у супстанцијалном смислу. То значи да под њу не спада само формална истрага која се води према решењу истражног судије, као што је то било уређено у некада важећем Законику о кривичном поступку, односно према наредби јавног тужиоца, као што је то прописано позитивним Закоником о кривичном поступку, већ у истрагу спадају све радње усмерене на целовито разјашњавање свих околности могућег кривичног дела, предузете у преткривичном поступку, према раније важећем Законику о кривичном поступку, односно у предистражном поступку сходно позитивном Законику о кривичном поступку, као и све истражне/доказне радње које су спроведене пре подношења оптужног предлога, односно у „истражној фази“ скраћеног поступка.

Истрага у њеном супстанцијалном смислу је била неопходна у конкретном случају, ради постизања низа циљева, а пре свега:

1) да би се утврдио узрок смрти,

2) да би се утврдиле околности у којима се инцидент догодио,

3) да би се утврдило да ли се ради о убиству или самоубиству, те

4) ако би постојала релевантна сумња или чак могућност да је реч о убиству, да се идентификују учинилац, односно окривљени, као и сва умешана лица, као и

5) да се размотри да ли су надлежни војни органи на било који начин одговорни што нису спречил и наступање смрти војника, чија им је обука била поверена , у односу на које су се старали и у погледу чега су имал и дужност савесног поступања.

7.1. Оцена делотворности истраге против НН учинилаца због кривичног дела навођење на самоубиство и помагање у самоубиству из члана 51. став 1. Кривичног закона Републике Србије и кривичног дела убиства из члана 47. став 1. Кривичног закона Републике Србије у предметима Војног суда у Нишу Ки. 449/04 и Окружног суда у Лесковцу Кри. 17/05

Уставни суд је утврдио да је одмах након критичног догађаја 27. августа 2004. године око 7.00 сати, о свему обавештен истражни судија Војног суда у Нишу, који је наредио да припадници војне полиције ВП 8070/3 Лесковац обезбеђују место догађаја до доласка Војног тужиоца у Нишу и истражног судије Војног суда у Нишу; да је по налогу Војног тужиоца у Нишу овлашћено службено лице Војне полиције обавило разговор са дежурним официром касарне и целокупним саставом касарнске страже, укључујући лица која су пронашла тело покојног војника, те је увиђај на месту догађаја започео тог јутра у 9.00 часова и трајао до 11,45 часова, о чему је сачињена детаљна криминалистичко-техничка документација и записник о увиђају, те су сви трагови фиксирани и обезбеђени, а обдукциони записник је урађен детаљно, па су у њему описане спољашње и унутрашње карактеристике леша покојног војника, те је детаљно описана његова униформа у којој је затечен, са прецизним описом свих уочених оштећења на појединим деловима његове гардеробе – униформе, дата је патолошкоанатомска дијагноза и детаљно мишљење о узроку смрти, врстама и тежини свих констатованих повреда, те су описане ране на телу, при чему је јасно означен правац канала обе прострелине уз идентификацију улазних и излазних рана, са констатацијом да су улазни отвори устрелине настали из апсолутне близине. По наредби истражног судије урађен је преглед (вештачење) фолија скинутих са руку покојног војника и крпице провучене кроз цев пушке, којом приликом је утврђено присуство барутних честица на десној руци изнутра и левој руци споља, као и на крпици, затим је извршен преглед војничких касета покојног војника и његове личне ствари које су се налазиле у џепу његове униформе, те је прегледана листа позива са његовог мобилног телефона на којем су евидентирани пропуштени и примљени позиви тог дана, и извршена је токсиколошко – хемијска анализа узорака његове крви и урина, којом приликом није регистровано присуство етанола ни метанола.

У даљем току поступка, по предлогу Војног тужиоца у Нишу Ктн. 24/04 од 6. октобра 2004. године спроведене су одређене истражне радње пред Војним судом у Нишу у предмету Ки. 449/04 против НН учиниоца, због кривичног дела навођење на самоубиство и помагање у самоубиству из члана 51. став 1. Кривичног законика, па је истражни судија Војног суда у Нишу испитао у својству сведока припаднике Војске Србије и Црне Горе и цивилна лица у Војсци Србије и Црне Горе који су у време критичног догађаја били на дужности, као и оне војнике и старешине који су претходних дана били у контакту са покојним Д.К. и који су вршили припрему страже, те командира чете и војнике из чете у којој је био распоређен покојни Д.К, те се ни из једног од датих исказа није могло посумњати да се покојни војник Д.К. било коме жалио да има било какав проблем у војсци, осим што је једном приликом изразио сумњу да му је неко украо новац из униформе док се туширао, одбијајући да званично пријави тај случај, те осим што је био „повучен“, нико, па ни стручни психолог у Војној пошти 4796 Лесковац није указао на постојање било каквих психичких сметњи код војника Д.К, чак су и родитељи негирали постојање таквих проблема код војника Д.К, а при томе именовани војник није имао никаквих проблема у адаптацији, већ је оцењен као добар војник који је тачно и одговорно извршавао војничке задатке. Истражни судија Војног суда у Нишу детаљно је испитао у својству сведока психолога у ВП 4796 Лесковац као и начелника Института за судску медицину на В . и лекара – обдуцента на Институту за судску медицину В . у Београду, те су спроведена балистичка вештачења и психолошко -психијатријска аутопсија суицида војника Д.К. и дато је мишљење да је војник Д.К. био особа са биолошко-социјалном предиспозицијом за анксиозно-депресивно реаговање и пасивно-зависном структуром личности, што је представљало главну основу на коју су се само надовезали ситуациони фрустрирајући чиниоци, што је у датом тренутку резултирало суицидалним чином; да је извршена реконструкција самоубиства покојног војника Д.К, па је спроведеним балистичким вештачењем утврђено да пронађене чауре на месту догађаја потичу из предметне аутоматске пушке ЦЗ, M70Б1, фабрички број 151913, као и да на основу материјалних трагова пронађених на лицу места те података из списа и са реконструкције догађаја, могуће је да се у критичном моменту покојни Д.К. налазио на месту и у неком од савијених чучећих положаја, те да су могући правци путања пројектила након што су прошли кроз тело покојног војника приказани на фотографијама у фотодокументацији реконструкције догађаја. Након реконструкције аутоматска пушка М-70Б1, фабрички број 151913 је обезбеђена и наредбом истражног судије Војног суда у Нишу Ки. 449/04 од 30. новембра 2004. године поверена на чување Војној полицији ВП 2834 Београд.

Након одбачаја кривичне пријаве решењем Окружног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05 од 4. априла 2005. године, родитељи покојног војника су преузели кривично гоњење против НН извршиоца због кривичног дела убиства из члана 47. став 1. Кривичног законика, па је поводом њиховог предлога за предузимање одређених истражних радњи извршена ексхумација и поновна обдукција леша покојног војника Д.К, након чега је решењем Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 од 27. фебруара 2006. године уважавањем неслагања истражног судије одбијен предлог оштећених да се спроведе ново балистичко вештачење и да се од дневног листа „Д.“ прикупе подаци о лицима поменутим у одређеном тексту тог листа и да се та лица саслушају у својству сведока, с обзиром на то да је суд оценио да је на основу свих предузетих радњи у току поступка у довољној мери расветљена предметна кривично-правна ствар, а како је поновљеном обдукцијом прикупљено довољно медицинских елемената није неопходно предузимати остале предложене истражне радње, с обзиром на то да из записника о реобдукцији произлази да је том приликом установљена подударност свих медицинских чињеница констатованих у налазу првобитно извршене обдукције. Наведено решење је достављено ошт ећеној А. К 13. марта 2006. године, оштећеном М . К . 10. марта 2006. године и њиховом пуномоћнику – адвокату В . Б . 13. марта 2006. године.

Из наведеног Уставни суд закључује да су истражне радње у предмету Војног суда у Нишу Ки. 449/04 спроведене од стране Војног суда у Нишу у присуству Војног тужилаштва у Нишу и уз помоћ припадника војне полиције, који нису ни структурно ни фактички у положају зависности у односу на надлежне органе Војске Србије и Црне Горе којима је била поверена војна обука покојног војника Д.К. у касарни „Ј абланица“ у Лесковцу, а у чију непристрасност и независност није била изражена сумња ни у току предкривичног поступка, нити у уставној жалби.

Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се са спровођењем истражних радњи поводом смрти војника Д.К. започело по службеној дужности, одмах након што се критични догађај одиграо, те да су све нужне истражне радње предузимане у кратким роковима и у континуитету, као и да је поступак пред Војним судом у Нишу трајао седам месеци и недељу дана, рачунајући од критичног догађаја 27. августа 2004. године од 4. априла 2005. године, када је одбачена кривична пријава решењем Окружног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05, а да је поступак по захтеву оштећених као супсидијарних тужилаца пред Окружним судом у Лесковцу трајао десет и по месеци , рачунајући од 14. априла 2005. године када су оштећени преузели кривично гоњење , до 27. фебруара 2006. године, када је решењем Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 уважено неслагање истражног судије за предузимањем преосталих предложених истражних радњи, Уставни суд је оценио да је истрага у овом делу испунила захтеве хитности и независности.

Уставни суд сматра да су надлежни органи кривичног гоњења предузели све разумне и реално могуће кораке у циљу потпуног утврђивања свих битних околности критичног догађаја, као и све расположиве мере из своје надлежности, како би се утврдило шта се критичног дана (27. августа 2004. године) заиста десило, спроводећи детаљну и свобухватну истрагу, при чему су сви изведени докази указивали на самоубиство без упадљивих знакова пресуицидалног синдрома. Стога Уставни суд сматра да је истрага поводом критичног догађаја од 27. августа 2004. године у касарни „Ј .“ у Лесковцу (ВП. 4796/6) испунила захтеве хитности, непристрасности, темељности, експедитивности и адекватности, због чега се не могу прихватити као основане тврдње подноситељки уставне жалбе да су надлежни државни органи Републике Србије „намерно чинили пропусте у истрази, како би спречили да се сазна истина о смрти војника Д.К. и тако заташкавали случај његовог убиства“.

7.2. Оцена делотворности истраге против НН лица запослених у Војсци Србије због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика по кривичној пријави од 26. новембра 2012. године у предмету Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 973/12

Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорено решење Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године, Уставни суд је утврдио да је пуномоћник подносилаца уставне жалбе, дана 13. јануара 2011. године, односно пет година након достављања решења Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 од 27. фебруара 2006. године оштећенима као супсидијарним тужиоцима и њиховом пуномоћнику, предложио да се спроведе ново балистичко вештачење ради утврђивања чињенице да ли је прислон ватреног оружја био релативан или апсолутан, а да предложено вештачење није могло да се спроведе уз констатацију Националног криминалистичко-техничког центра, Одсек у Нишу у записнику о вештачењу број 1251/12 од 10. октобра 2012. године, да се без предметне гардеробе, која није достављена на вештачење и пушке, која је пронађена 14. јуна 2012. године у предузећу „Ј .“, ради експерименталног пуцања, не може одговорити на питање да ли су описана оштећења на гардероби настала дејством пројектила испаљеног из ручног ватреног оружја из апсолутног прислона, релативног прислона, релативне близине или даљине, при чему се предметна униформа није могла доставити на вештачење, јер из доступне евиденције произлази да је „највероватније уништена“.

Пуномоћник подноситељки уставне жалбе дана 26. (29.) новембра 2012. године подноси Основном јавном тужилаштву у Лесковцу кривичну пријаву против НН лица запослених у Војсци Србије, због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика, поводом које је Основно јавно тужилаштво одмах – дана 30. новембра 2012. године ставило захтев Полицијској управи за град Лесковац, а 13. децембра 2012. године и Војној полицији – Команди копнене војске у Нишу ВП 1097 да се предузму све потребне мере да се пронађе учинилац пријављеног кривичног дела, као и да се открију и обезбеде трагови кривичног дела и предмети који могу бити од користи за вођење кривичног поступка, те су у периоду од непуне две године предузимане опсежне истражне радње како би се утврдило где се налази униформа коју је покојни војник критичног дана носио на себи, као и остале околности од значаја за расветљавање пријављеног кривичног дела.

Имајући у виду да је кривична пријава подноситељки уставне жалбе против НН лица запослених у Војсци Србије због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика одбачена услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, а да предметна униформа није била пронађена, нити су расветљене околности под којима је она „нестала“, Уставни суд налази да је, у конкретном случају неопходно испитати да ли је јавни тужилац Основног јавног тужилаштва у Лесковцу предузео све разумне мере које су му биле на располагању како би се утврдиле битне околности које се тичу чувања доказа – униформе у којој је смртно страдао војник Д.К.

С тим у вези Уставни суд је утврдио: да је по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу поступала Војна полиција у Нишу и да је утврђено да је предметна униформа, заједно са телом покојног војника Д.К. донета на Институт за патологију и судску медицину В . где је извршена обдукција 28. августа 2004. године; да је предметна униформа детаљно прегледана, описана и фотографисана, те да су детаљно фотографисана и описана сва оштећења на униформи, нарочито места која се поклапају са улазним и излазим ранама од пројектила на телу страдалог војника. Уставни суд је надаље утврдио да је по захтеву Основног јавног тужилаштва у Лесковцу Војна полиција у Нишу обавила разговор са начелником Института за судску медицину, В . у Београду, сва запослена лица која су учествовала у првобитној обдукцији тела покојног војника Д.К. који су се изјашњавали о процедури која се уобич ајено предузима у пракси, као и о процедури која је у конкретном случају спроведена након обдукције, те су обављени разговори и са запосленим лицима на Институту која су након обдукције могла доћи у додир са предметном униформом, те је утврђено да униформа није поново прегледана приликом реобдукције (новембар 2005. године), већ је тада коришћена фотодокументација сачињена приликом прве обдукције, као и да је последњи могући контакт са предметном униформом био 5. новембра 2004. године, када је обдуцент тражио да се униформа припреми за предају родитељима, који су најавили да ће је преузети, након чега јој се „губи сваки траг“.

Уставни суд је утврдио да су у току спровођења истражних радњи поводом кривичне пријаве оштећених, а у поступку пред Уставним судом подносилаца уставне жалбе, уочени недостаци који су довели до тога да:

кривично гоњење против НН учинилаца кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези става 2. Кривичног законика апсолутно застари, а да

докази које је било потребно обезбедити, при том е, не буду пронађени, односно дошло је до ситуације немогућности поузданог утврђивања где се налазе и како се чувају предмети након обдукције леша који могу послужити као доказ у кривичном поступку.

Тако је у Извештају Војне полиције ВП. 3162 Ниш број ЕП. 122/1 од 9. децембра 2014. године констатовано, прво, да у захтеву за вршење обдукције и реобдукције није прецизирано даље поступање са униформом, друго, да не постоји системско решење у виду докумената која регулишу поступање са доказима након обдукције на Институту за патологију и судску медицину В, у смислу начина, рока, места чувања, начина примо-предаје и овлашћених лица да то реализују, већ се то реализује посебним решењем „од случаја до случаја“, треће, да не постоји писани траг о томе где је униформа завршила, јер није поштована написана процедура да се приликом њене предаје прави реверс, што наводи на то да је униформа уништена, јер се тада не прави реверс, четврто, да је у просторијама где се чувају докази могућ приступ од стране свих запослених у Институту јер просторија није физички обезбеђена, нити постоји евиденција ко у њу улази и шта се уноси и износи.

Из свега претходно наведеног произлази да је било одређених пропуста у истрази која се, пре свега, тицала могућег кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. став 4. у вези са ставом 2. Кривичног законика. Стога је неопходно утврдити да ли су наведени недостаци у спровођењу истраге у конкретном случају угрозили њену делотворност, као и да ли ти пропусти могу довести у сумњу закључак да је војник извршио самоубиство у околностима и на начин, као што су то утврдили надлежни органи, а што је објашњено у претходном тексту ове одлуке.

С тим у вези Уставни суд је утврдио да је након спроведене ексхумације (29. септембра 2005. године) и поновне обдукције тела покојног војника Д.К. дато мишљење у којем је наведено да се на основу карактеристика улазних рана и њихове околине може закључити да су прострелине нанесене из релативне близине, као и да се из оштећења одеће у нивоу улазних рана указује на то да су уста цеви била прислоњена уз тканину и да такав налаз указује на постојање релативне близине у односу на кожу и апсолутне близине у односу на одећу, са закључном констатацијом да, на осно ву свега утврђеног, нема судско-медицинских елемената на основу којих би се могло искључити самоповређивање Д.К.

Из наведеног произлази да је у записнику о реобдукцији Института за судску медицину Медицинског факултета у Б . број 358/05 од 11. новембра 2005. године, суштински одговорено на питања која су оштећени поставили у свом предлогу за спровођење балистичког вештачења, како у оном који је правноснажно одбијен решењем Окружног суда у Лесковцу Кв. 44/06 од 27. фебруара 2006. године, тако и у новом предлогу од 13. јануара 2011. године, а поводом којег је утврђено да је немогуће пронаћи униформу у којој је војник Д.К. смртно страдао.

Стога, Уставни суд констатује да би претходно наведени пропусти надлежних органа, пре свих запослених у Институту за судску медицину В, сами по себи, могли да укажу на то да првобитно вођена истрага, како по предлогу Војног тужилаштва, тако и по супсидијарном предлогу оштећених, није била довољно детаљна и да постоје докази који, нису били, а морали су бити, изведени – конкретно, предложено балистичко вештачење. Међутим, имајући у виду све околности конкретног случаја и опсежност предузетих истражних радњи, на које подносиоци уставне жалбе нису имали примедби, нарочито мишљење вештака балистичара датог приликом реконструкције критичног догађаја, као и резултате реобдукције тела покојног војника Д.К, Уставни суд сматра да наведени про пусти надлежних државних органа не пружају довољно основа за закључак да је истрага смрти војника Д.К. била мањкава у мери која доводи у питање њену делотворност.

Закључак о делотворности истраге, упркос постојању и одређених пропуста, посебно произлази из чињенице да се основни пропуст тиче униформе која није могла бити пронађена, а која је по свему судећи уништена у поступку који није био формално коректан, чиме је онемогућено да се накнадно према отворима на униформи насталим од устрелина, поново утврђује даљина пуцања, те потом евентуално, спроведе и одговарајући експеримент, односно балистичко вештачење, ако би орган поступка прихватио такав доказни предлог. Овде треба имати у виду и деловање кривичнопроцесног начела слободне оцене доказа.

Наиме, пропуст који се тиче униформе, која након што је већ спроведена одговарајућа експертска анализа, потом није чувана на исправан начин, није у конкретном случају од суштинског значаја, који би подразумевао да је њиме доведена у питање делотворност истраге, јер је као што је то већ објашњено у претходном тексту, даљина пуцања, поуздано утврђена не само анализом оштећења одеће у нивоу улазних рана, што указује на то да су уста цеви била прислоњена уз тканину и да такав налаз указује на постојање релативне близине у односу на кожу и апсолутне близине у односу на одећу, већ и на основу обдукције и реобдукције, што се конкретно тиче карактеристика улазних рана на телу.

То значи да је даљина пуцања у конкретном случају, а из чега у контексту анализе свих других утврђених чињеница и доказа, како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези и произлази закључак да се у конкретном случају ради о самоубиству, већ утврђена на поуздан начин одговарајућим доказним/истражним радњама, те да при томе, нема реалних основа за претпоставку/сумњу да би се до другачијег закључка дошло и да је спроведено предложено балистичко вештачење.

Поред наведеног, Уставни суд је утврдио да су подноситељке уставне жалбе биле укључене у поступак у мери која је неопходна за заштиту њихових интереса као најближих сродника и оштећених у кривичнопроцесном смислу.

На темељу анализе свих претходно наведених чињеница, које се тичу поступања надлежних органа у конкретном случају, Уставни суд је закључио да претходно објашњено недостаци у спровођењу истраге у конкретном случају, нису на било који релевантан начин суштински угрозили њену делотворност, као и да ти пропусти не могу довести у сумњу закључак да је војник извршио самоубиство у околностима и на начин, као што су то утврдили надлежни органи, а што је већ подробно објашњено у претходном тексту ове одлуке.

Поред тога, Уставни суд истиче да се делотворност истраге ни иначе, а то се тиче и конкретног случаја, не може ценити искључиво са становишта да ли је из истраге произишао закључак о постојању кривичног дела, па и окривљеног/окривљених за то кривично дело (што је у конкретном случају садржано у „верзији“ подносилаца кривичне пријаве или представља њихово субјективно уверење ), јер обрнуто, исход делотворне истраге може бити и доказно утемељени закључак да конкретно дело поводом којег се истрага водила, није кривично дело, нити тада наравно, постоје и окривљени за такво дело, које само по себи, нема деликтни карактер.

С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је утврдио да је поступак Основног јавног тужилаштва у Лесковцу у предмету Ктн. 973/12, а у вези са радњама предузетим у предмету Окружног јавног тужилаштва у Лесковцу Ктн. 9/05 и у предмету Окружног суда у Лесковцу Кри. 17/05, био темељан, хитан и делотворан, те је оценио да актом Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу Ктпо. 135/14 од 26. децембра 2014. године и радњама Основног јавног тужилаштва у Лесковцу у предмету Ктн. 973/12 није дошло до повреде процесног аспекта права из члана 24. Устава.

Уставни суд је стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3. изреке.

8. Оцена основаности материјалног аспекта права на живот из члана 24. Устава

Уставни суд сматра да је када се ради о оцени основаности материјалног аспекта права на живот из члана 24. Устава, у конкретном случају неопходно одговорити на питање да ли се с обзиром на све релевантне околности конкретног догађаја може сматрати да је држава испунила своју обавезу да у довољној мери и на реално расположиве и адекватне начине заштити живот подносиоца уставне жалбе док се налазио на одслужењу обавезног војног рока , те делује превентивно у односу на могући губитак живота војника, што се у конкретном случају, пре све га, тиче спречавања самоубиства војника током одслужења редовног војног рока .

Применом општих принципа, наведених у тачки 5. образложења ове одлуке, на конкретан случај, када је реч о превентивном материјалном аспекту права на живот из члана 24. Устава, Уставни суд је утврдио да је покојни војник Д.К. у пријемном упитнику навео да жели да одложи одлазак у војску јер је имао „одређених проблема“; да након завршене основне школе није успео да упише Војну гимназију, што га је, по изјави мајке, у том тренутку „деморалисало“ (али касније успешно завршава средњу школу као одличан ђак и студент више школе); да је од стране командира чете у коју је распоређен по пријему окарактерисан „да се по свом понашању одмах издвојио од других јер је био изузетно ћутљив и повучен, због чега је дат налог командирима одељења да обрате пажњу на њега и да у опуштеним разговорима сазнају разлоге таквог понашања, јер је у разговору са командиром негирао постојање било каквих проблема; да је био добар и узоран војник и са свим војницима у добрим односима, али да је сваки слободан тренутак користио да се повуче у себе и ћути; да су крајем јуна 2004. године родитељи посредно обавестили командира чете да се покојни Д.К. другачије понаша и да су примљени на разговор 4. августа 2004. године када су дошли у посету, при чему је војник Д.К. и даље негирао да има било какав проблем у јединици, те да се у току тог разговора расплакао изражавајући страх да ће га остали војници „зезати“ када сазнају за долазак родитеља и за плакање, што је командир негирао тврдећи да нико неће сазнати за тај разговор; да је у свом исказу једна од војника, који је само из виђења познавао Д.К, рекао да је војник Д.К. био карактеристичан по томе што је на сва питања одговарао само климањем главе; да је други војник изјавио да је војника Д.К. познавао као доброг друга и коректног дечка, али да је био доста повучен и стално је покушавао да се изолује, али да је увек негирао постојање проблема; да је његова ћутљивост и повученост била уочљива свима који су поводом критичног догађаја испитивани; да се са викенд одсуства вратио 23. августа 2004. године, а за стражу је био распоређен за 26. и 27. август 2004. године у, те је 24. августа 2004. године почела припрема страже; да је вече пре критичног догађаја 26. августа око 20.00 сати пријавио нестанак новца (4.000 динара), за који је војној полицији тврдио да му је украден, али је одбио да напише писану изјаву о том догађају и на питање да ли сумња на некога изјавио „Није битно, није важно“; да је исте вечери – 26. августа 2004. године око 22,40 сати разговарао са мајком око 20 минута и да јој је пријавио нестанак новца, након тога је имао пет пропуштених позива од сестре на које се није одазивао; да је месец дана пре критичног догађаја избегавао телефонске разговоре са оцем и није одговарао на по зиве; да су родитељи, ујак и ујна долазили у посету и предлагали да га воде психологу, јер су приметили да је смршао и да се нешто дешава, али је он то одбио; да је био на стражи од 23.00 сата 26. августа до 01.00 сат 27. августа 2004. године, након чега је имао четири сата паузе, па потом стражу у 05.00 сати до 07.00 сати 27. августа 2004. године; да се критични догађај десио 27. августа у 07.05 сати у празној спаваоници.

Уставни суд је утврдио да је тек након критичног догађаја, у спроведеној психолошко-психијатријској аутопсији суицида војника Д.К., односно на темељу такве стручне анализе, утврђено да се на основу испољеног понашања, познавања породичне ситуације и хетроанамнестичких података анализом структуре личности војника Д .К, закључено да је он био особа са биолошко-социјалном предиспозицијом за анксиозно -депресивно реаговање и пасивно-зависном структуром личности, што је представљало главну основу на коју су се само надовезали ситуациони фрустрирајући чиниоци, што је у датом тренутку резултирало суицидалним чином. Уставни суд сматра да је наведену анализу требало спровести знатно раније, односно пре пријема покојног Д.К. на редовно служење војног рока, те у складу са том анализом одлучити да ли је било оправдано размотрити могућност одлагања његовог пријема у војску. Коначно, таква стручна анализа се морала спровести и након уочавања битних промена у понашању војника Д.К., што су неспорно приметили не само њему блиске особе које су га посећивале, већ и надлежни у његовој јединици, а што је све указивало на одређене озбиљне проблеме које је војник Д.К. имао током служења редовног војног рока.

Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да је након критичног догађаја и извршене психолошко-психијатријске аутопсије суицида војника Д.К. од стране експертизног војног тима дат предлог се, као мера превенције суицида у војсци, пооштре критеријуми селекције регрута приликом њихове оцене способности за војску и озбиљно преиспита оправданост захтева за одлагање служења војног рока, као и да се посебна пажња посвети регрутима који у својој анамнези имају оцену – неспособан за ученика Војне гимназије, те да је потребне да се у војној средини ради на отклањању уоченог „феномена исцрпљивања“ код војника који се претерано ангажују на разним задацима, а нарочито се учестало упућују на стражарску дужност, као и да треба водити рачуна о индивидуалном степену издржљивости сваког појединца и наћи адекватнији ритам страже од постојећег, који је јако исцрпљујући, Уставни суд сматра да надлежни војн и органи нису предузел и све неопходне мере које су се од њих разумно могле очекивати, како би се, најпре правилно проценило да ли је и у којој мери је покојни Д.К. био психолошки спреман за преузимање и обављање војних дужности које се од војника захтевају у току обавезног одслужења војног рока, а потом и да посвете већу пажњу проблемима са којима се млади војник у току служења војног рока суочава имајући у виду различит степен издржљивости сваког појединца посебно.

По оцени Уставног суда, чињеница да je војник Д.К. видно променио телесну тежину, његова повученост и константна тежња за изоловањем, одбијање телефонске комуникације са родитељима, околност да је пријавио да има проблем (сумња у крађу новца), по оцени Уставног суда били су довољни показатељи, које су надлежни војни органи бил и дужн и да благовремено уоче, а који су, свакако, указивали на потребу пружања стручне помоћи војнику Д.К, која је у конкретном случају изостала.

Како обављање стражарске дужности само по себи , увек представља специфичан ризик, јер војници који су на стражи имају при себи оружје и муницију, а при том су у одређеном временском периоду изложени појачаним физичким и психичким напорима, због редовних смена страже, што по дефиницији , најчешће, подразумева константан умор и неиспаваност, Уставни суд сматра да је увек потребно пажљиво проценити да ли су конкретни војници, чак и онда када су генерално способни да служе војни рок, реално способни да обављају такву специфичну дужност, односно да стражаре.

Из података утврђених током психолошко-психијатријске аутопсије суицида војника Д.К, може се закључити да он по свему судећи, у време када је добио веома одговорну дужност која захтева ношење оружја и муниције, те одговарајуће манипулисање оружјем, за то није био спреман и у потпуности способан , те да је вршење стражарске дужности у конкретном случају представљал о велики ризик за живот војника Д.К.

Самим тим што је post festum, дакле тек након конкретне смрти војника услед извршеног самоубиства, експертизни војни тим и формално дао низ разумних предлога усмерених да се ефикасно делује превентивно, ради генералног спречавања суицида у војсци, што укључује низ сасвим конкретних мера, практично је имплицитно, али ипак недвосмислено признато да је низ озбиљних пропуста суштински довео до самоубиства војника у конкретном случају.

Наиме, експертизни војни тим предлаже следеће мере:

1) пооштравање критеријума селекције регрута приликом њихове оцене способности за војску,

2) озбиљно преиспитивање оправданости захтева за одлагање служења војног рока,

3) посвећивање посебне пажње регрутима који у својој анамнези имају оцену – неспособан за ученика Војне гимназије,

4) отклањање уоченог „феномена исцрпљивања“ код војника који се претерано ангажују на разним задацима, а нарочито када се учестало упућују на стражарску дужност,

5) вођење рачуна о индивидуалном степену издржљивости сваког појединца, као и

6) проналажење адекватнијег ритма страже од постојећег, који је јако исцрпљујући.

Све предложене мере експертизног војног тима произишле су искључиво из анализе околности конкретног самоубиства током служења редовног војног рока и темеље се искључиво на оцени низа релевантних фактора који су потенцијално утицали каузално на суицид конкретног војника током служења редовног војног рока.

Дакле, како експертизни војни тим све своје утемељене предлоге искључиво везује за трагично искуство произишло из конкретног случаја самоубиства војника Д. К. за време служења редовног војног рока у Војсци Србије и Црне Горе у Лесковцу, могло би се закључити да до кон кретног самоубиства војника Д.К, по свему судећи, не би ни дошло да су надлежн и војн и органи претходно спровели све те мере, или бар један већи део тих разумних мера, које на темељу анализе свих релевантних околности суицида током служења војног рока, за убудуће, предлаже експертизни војни тим, који је и сам у ширем смислу део војничке организације.

Како су све те предложене мере разумне и како би се основано могло очекивати да би оне свакако и иначе, доследно морале бити спровођене и пре него што је дошло до самоубиства војника Д.К. за време служења редовног војног рока у Војсци Србије и Црне Горе у Лесковцу, које је било конкретан повод за накнадну анализу и рационалне предлоге експертизног војног тима, може се закључити да надлежни војн и органи у том погледу сносе одговорност за недовољно поклањање пажње превенцији суицида током служења обавезног војног рока и иначе, тј. у једном општем смислу, а из чега је потом, произишло конкретно самоубиство војника Д. К., за време служења редовног војног рока у Војсци Србије и Црне Горе у Лесковцу.

Стога Уставни суд сматра да је подноситељкама уставне жалбе повређен материјални аспект права на живот из члана 24. Устава, јер овлашћена службена лица Војске Србије и Црне Горе нису испунила своју превентивну материјалну обавезу да заштите живот војника Д.К. од њега самог, односно у погледу могућег самоубиства, док се он налазио под њиховим непосредним надзором, током служења редовног војног рока.

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио, те је одлучио као у тачки 1. изреке.

9. Разматрајући начин отклањања штетних последица због утврђене повреде Уставом зајемченог права, Уставни суд је утврдио да су подноситељке уставне жалбе истакле захтев за накнаду нематеријалне у износу од по 10.000,00 евра искључиво указујући на повреду п роцесног аспекта права на живот, уверене да су надлежни државни органи намерно чинили пропусте у истрази критичног догађаја како се не би открило ко је усмртио њиховог сина, односно брата.

Међутим, како је Уставни суд утврдио да је истрага поводом критичног догађаја од 27. августа 2004. године делотворно спроведена и да је у току опсежне и детаљне истраге несумњиво утврђено да се у конкретном случају радило о самоубиству на које оштећеног Д.К. нико није ни подстрекавао, нити му је у томе помагао, те како је Уставни суд утврдио да се у конкретном случају није радило о „заташкавању убиства“, већ искључиво о погрешној процени способности покојног Д.К. за пријем у војску, те нереаговању на адекватан начин приликом уочав ања проблема које је војник Д.К, у релевантном временском периоду имао током служења редовног војног рока, а што је након критичног догађаја Војска Србије и Црне Горе прихватила као своју одговорност (што произлази, пре свега, из закључака спроведене психолошко -психијатријске аутопсије суицида од 6. октобра 2004. године), Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељки уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износима од по 5.000 евра, делотворан начин отклањања штетних последица насталих повредом права из члана 24. Устава.

Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноситељкама уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете свакој у износу од по 5.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде превентивног материјалног аспекта права на живот. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

10. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.