Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Лидија Ђукић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ф . из Новог Сада, чији је старалац мајка Г . Ф . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Ф . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кж.2. 12/20 од 15. јануара 2020. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Ф . из Новог Сада , чији је старалац мајка Г . Ф . из Новог Сада, поднео је Уставном суду, 12. фебруара 2020. године, уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кж.2. 12/20 од 15. јануара 2020. године, због повреде права из чл. 30, 31. и 32, члана 33. став 6, члана 34. став 3. и чл. 36. и 39. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 2. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенцију.
Како се права гарантована означеним одредбама наведене Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је, између осталог наведено:
- да је поступајући суд у конкретном случају повредио право на ограничено трајање притвора јер се окривљени, овде подносилац уставне жалбе налази у притвору годину и пет месеци;
- да суд није дао адекватне разлоге за продужење притвора;
- да чињеница да подносилац болује од психозе и да треба да се лечи није особит и оправдан разлог за продужење притвора, те да боравак у притворским условима може довести до погоршања здравственог стања подносиоца;
- да се притвор подносиоцу фактички претворио у издржавање казне;
- да поступајући суд није допринео хитном решавању кривичног поступка, а што је довело до повреде права из члана 32, члана 33. став 6. и члана 39. Устава;
- да су „судови константно продужавали притвор наводећи исте разлоге и образложења као приликом првог притварања“;
- да „суд подносиоцу повређује право на делотворан правни лек, те да жалба нема никаквог значаја када суд по аутоматизму, не испитујући жалбене наводе препише претходно донето решење о продужењу притвора. Жалба нема никаквог значаја ни када суд занемарује новонастало чињенично стање и своју одлуку која производи дејство убудуће, заснива на ранијем чињеничном стању“.
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права и поништи оспорено решење. Такође је предложено да Виши суд у Новом Саду поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против решења Основног суда у Новом Саду Кв. 2191/19 од 19. децембра 2019. године, као и да утврди право на накнаду штете подносиоцу уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је решењем Основног суда у Новом Саду Кппд. 120/18 од 4. септембра 2018. године према Н. Ф, овде подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту : ЗКП) одређен притвор, а који му се рачуна од 2. септембра 2018. године, када је лишен слободе;
- да је решењем Основног суда у Новом Саду Р2. 225/17 од 12. октобра 2018. године, а које је постало правноснажно 18. децембра 2018. године, подносиоцу одређена мера потпуног лишења пословне способности;
- да је Основно јавно тужилаштво у Новом Саду 30. октобра 2018. године поднело оптужницу Кти. 63/18 против подносиоца;
- да је притвор више пута продужаван подносиоцу на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП;
- да је решењем Центра за социјални рад града Новог Сада бр. 03 57000 – 2413/2019 од 25. априла 2019. године Н. Ф . стављен под старатељство. Права и дужности старатеља обављаће мајка Г. Ф; у решењу је, између осталог, наведено да се подносилац налази у Специјалној затворској болници у Београду, као и да се након отпуста из исте планира смештај у специјализовану установу социјалне заштите као најадекватнији облик збрињавања подносиоца ;
- да је решењем Основног суда у Новом Саду Кв. 2191/19 од 19. децембра 2019. године према Н. Ф . продужен притвор за 60 дана, на основу члана 216. став 3. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; п ритвор по овом решењу може трајати подносиоцу до даље одлуке суда, а најдуже до 22. фебруара 2020. године; у образложењу решења је, између осталог, наведено да је „веће и у овој фази поступка разматрало примену неке од блажих мера предвиђених ЗКП, али сматра да је интензитет наведених особитих околности предвиђених чланом 211. став 1. тачка 3. ЗКП управо такав да указује да ниједна од других мера предвиђених ЗКП не може остварити сврху притвора, односно да се несметано вођење овог кривичног поступка може остварити једино притвором као крајњом и најстрожом мером“;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кж.2. 12/20 од 15. јануара 2020. године одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца изјављена против решења Основног суда у Новом Саду Кв. 2191/19 од 19. децембра 2019. године; у образложењу оспореног решења је наведено да је , према ставу другостепеног суда, првостепени суд правилно закључио да и даље стоје разлози за задржавање Н . Ф . у притвору, прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП , и то због оних околности које је анализирао суд у побијаној одлуци. Дело је учињено на штету малолетног оштећеног В.С; у конкретном случају посебно је цењена чињеница да се ради о лицу према коме је два пута изрицана мера безбедности обавезног психијатријског лечења на слободи због противправних дела која су у закону одређена као кривична дела из члана 246. став 1. и члана 194. став 4. Кривичног законика, као и да из налаза и мишљења вештака неуропсихијатра произлази да је подносилац оболео од психозе и да злоупотребљава марихуану ; такође, подносилац је у време критичног догађаја био у фази погоршања психозе, те да постоји опасност од понављања кривичног дела уколико се подносилац не буде лечио из ког разлога је вештак предложио изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења у установи затвореног типа.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (члан 39. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим п рети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа, да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст. 1. до 3.).
Чланом 206. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година.
5. Подносилац сматра да му је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кж.2. 12/20 од 15. јануара 2020. године повређено право из члана 31. Устава, из разлога што суд није ограничио трајање притвора на најкраће неопходно време, нити је дао адекватне разлоге за његово продужење, већ је поновио притворске разлоге из ранијих решења.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе, утемељене на релевантним доказима, представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да се не може упуштати у инстанционо одлучивање/резоновање, као и да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора, произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 2. септембра 2018. године, тако да је закључно са притвором који му је продужен оспореним решењем до 22. фебруара 2020. године, у притвору боравио годину и пет месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали релевантне и довољне разлоге. Тачније, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно и детаљно образложили постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Уставни суд нарочито истиче да се подносилац налази у Специјалној затворској болници у Београду, а како то неспорно произилази из решења Центра за социјални рад града Новог Сада бр. 03 57000 – 2413/2019 од 25. априла 2019. године. Стога, Суд сматра да подносиоцу није ускраћена могућност адекватног лечења и збрињавања, а имајући у виду здравствено стање подносиоца. Из напред наведеног решења проистиче и то да се након отпуста из Специјалне затворске болнице планира смештај у специјализовану установу социјалне заштите као најадекватнији облик збрињавања подносиоца. Такође, Уставни суд констатује и да је Основни суд у Новом Саду у решењу Кв. 2191/19 од 19. децембра 2019. године размотрио могућност примене блаже мере и образложио зашто нису испуњени услови за њено изрицање. Све наведено, по оцени Уставног суда, указује на то да су надлежни државни органи поступали према подносиоцу водећи рачуна о његовом здравственом стању.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кж.2. 12/20 од 15. јануара 2020. године повређено право зајемчено одредбом члана 31. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), у овом делу уставну жалбу одбио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Одлука из другог де ла изреке темељи се на неколико релевантних разлога:
Прво, Уставни суд констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој је донето оспорено решење, у конкретном случају, не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том уставном одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера, која се састоји у лишењу слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (видети Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године). Такође, не може се поставити ни питање повреде права из члана 30. став 2. и 3. Устава, јер се наведеним одредбама Устава јемче права окривљеног у фази иницијалног одређивања притвора.
Друго, подносилац сматра да му је у конкретном случају повређено право на суђење у разумном року из члана 32. и члана 33. став 6. Устава. Како из навода уставне жалбе и достављене документације несумњиво произлази да је кривични поступак који се води против подносиоца још увек у току, Уставни суд указује да је Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), од 21. маја 2014. године, у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је од 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је такође предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд.
Треће, Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 34. став 3. и члана 39. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права из члана 31. Устава, односно на истакнутој повреди права на суђење у разумном року. С тим у вези, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Четврто, Суд сматра да подносилац само формално истиче и повреду права на једнаку заштиту права, не наводећи уставноправне разлоге за своје тврдње.
Пето, у односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.