Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Лидија Ђукић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. У . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. У . и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету Д. број 390142 подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Утврђује се право В. У . на накнаду материјалне штете у износу који је утврђен решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1-05508/17 од 4. октобра 2017. године, за период од октобра 2009. године до фебруара 2016. године, са припадајућом каматом. Накнада се исплаћује на терет Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Фонду .
3. Одбија се као неоснована уставна жалба В. У . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава , у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 181.1-1-05508/17 .
4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. У . из Београда је , 15. априла 2021. године, преко пуномоћника Љ. Ђ, адвоката из Београда, Уставном суду изјавила уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године и нижестепених аката , због повреде права из чл. 32, 36. и 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 181.1-1-05508/17.
У уставној жалби је детаљно изложен ток поступка и поред осталог, постављен захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и захтев за накнаду трошкова пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жа лбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Решењем Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за град Београд број 18357/92 од 21. септембра 1992. године подноситељки је утврђено својство осигураника за период од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 26. априла 1994. године укинуто је претходно наведено решење.
Пресудом Окружног суда у Београду У. 620/94 од 23. новембра 1994. године другостепено решење је поништено.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 10. јануара 1996. године одређено је да се обнавља поступак окончан решењем број 18357/92 од 21. септембра 1992. године и одбија захтев подноситељке да јој се утврди својство осигураника за период од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 6. фебруара 1996. године.
Подноситељка је против наведеног коначног управног акта поднела тужбу, која је уважена пресудом Окружног суда у Београду У. 490/96 од 12. јуна 1996. године, те је поништено другостепено решење.
Решењем другостепеног органа број 2261 од 25. јуна 1996. године жалба је уважена и поништено првостепено решење од 10. јануара 1996. године.
Закључком првостепеног органа од 7. маја 1997. године прекинут је поступак по службеној дужности док се не прибави потврда Спортског савеза Србије о периоду и рангу такмичења.
Подноситељка је 2009. године поднела предлог за наставак поступка.
У поновном поступку, у извршењу другостепеног решења, првостепени орган је донео решење Д. број 390142 од 15. јула 2009. године којим је одбијен захтев подноситељке да јој се утврди својство осигураника за период од 25. септембра 1974. године до 1. октобра 1980. године.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 2. октобра 2009. године.
Подноситељка је против наведеног коначног управног акта поднела тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 17174/10 (2009) од 3. јуна 2010. године, те је поништено другостепено решење.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261од 12. јула 2010. године жалба подноситељке је поново одбијена као неоснована.
Подноситељка је поднела тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда У. 26063/10 од 26. јануара 2011. године.
Подноситељка је 16. фебруара 2011. године изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 26063/10 од 26. јануара 2011. године и нижестепених аката , као и због повреде права на суђење у разумном року у том поступку.
Одлуком Уставног суда Уж-1211/2011 од 11. марта 2015. године усвојена је уставна жалба подноситељке, утврђено да је решењeм Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 185.5-3-938/2009 од 15. јула 2009. године, решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 У. број 2261 од 12. јула 2010. године и пресудом Управног суда У. 26063/10 од 26. јануара 2011. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, поништена је пресуда Управног суда У. 26063/10 од 26. јануара 2011. године и одређено да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе изјављеној против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција 02/1 У. број 2261 од 12. јула 2010. године . Такође је утврђено да је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 185.5-3-938/2009 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава и утврђено право подноситељки уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Пресудом Управног суда У. 6043/15 (2010) од 23. јула 2015. године поништено је другостепено решење, а решењем другостепеног органа управе број 2261 од 4. септембра 2015. године првостепено решење Д. број 390142 од 15. јула 2009. године.
У поновном поступку првостепени орган је донео закључак Д. 390142 од 22. децембра 2015. године којим је обустављено даље вођење поступка покренутог по службеној дужности 9. јула 1996. године за понављање поступка утврђивања својства осигураника подноситељки по основу бављења спортом у периоду од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године.
3.2. Подноситељка уставне жалбе је 30. септембра 2009. године поднела Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд захтев за признавање права на старосну пензију.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 17. септембра 2010. године предметни захтев је одбијен, са образложењем да подноситељка има пензијски стаж од 30 година, осам месеци и 29 дана, а да је решење Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за град Београд број 18357/92 од 21. септембра 1992. године којим јој је утврђен стаж од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године, односно стаж од четири године и три месеца, укинуто, те да не испуњава законом прописане услове за признавање траженог права.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу, која је одбијена као неоснована решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 22. октобра 2010. године.
Подноситељка је против наведеног коначног управног акта поднела тужбу, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда У. 29246/10 од 24. фебруара 2011. године.
3.3. Подноситељка уставне жалбе је 27. јануара 2016. године поднела предлог за понављање поступка окончаног решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 17. септембра 2010. године, који је закључком првостепеног органа Д. број 390142 од 26. априла 2016. године одбачен.
Против наведеног закључка подноситељка је изјавила жалбу, која је уважена решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 5471/16 од 7. јула 2016. године, поништен је наведени закључак и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
Решењем првостепеног органа управе Д. број 390142 од 4. октобра 2017. године одређено је да се понавља поступак окончан решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 17. септембра 2010. године и укида наведено решење, да се подноситељки утврђује право на старосну пензију од 1. октобра 2009. године у месечном износу од 32.762,00 динара, утврђено да пензијски стаж износи 35 година и одређено да ће се исплата пензије вршити од 1. фебруара 2016. године.
Против наведеног решења подноситељка је изјавила жалбу којом је оспорила датум почетка исплате пензије.
Решењем другостепеног органа управе број 01-02/181.6.3 356/18 од 23. фебруара 2018. године жалба је одбијена као неоснована.
Подноситељка је 5. априла 2018. године поднела тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је подноситељка захтев за понављање поступка окончаног решењем од 17. септембра 2010. године, а које јој је достављено 29. септембра 2010. године, поднела 27. јануара 2016. године, односно по протеку рока од пет година од дана достављања решења по коме се поступак понавља, па се тако поступак није могао поновити применом одредбе члана 239. став 1. тачка 1 ) Закона о општем управном поступку, већ применом одредбе члана 104. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, по којој се решење које је предмет понављања само може укинути и заменити новим решењем, с тим да права утврђена решењем донетим у поступку измене, односно исплата пензије, припадају од 1. фебруара 2016. године, као првог дана наредног месеца од дана подношења захтева, у складу са одредбом члана 105. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању; да је суд ценио навод тужбе да је орган управе оштетио подноситељку за период од шест година за износ неисплаћене пензије, али је нашао да исти није од утицаја на другачије одлучивање.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и други државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе; да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни дозвољено само у складу са законом (члан 58).
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа; да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар; да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак; да је, у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење; да против новог решења странка има право на жалбу (члан 232); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.); да ће се поступак окончан решењем против кога нема редовног правног средства у поступку (коначно решење) поновити ако се сазна за нове чињенице, или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би, сами или у вези са већ изведеним и употребљеним доказима, могли довести до друкчијег решења да су те чињенице, односно докази били изнесени или употребљени у ранијем поступку (члан 239. став 1. тачка 1)); да понављање поступка може тражити странка, а орган који је донео решење којим је поступак завршен може покренути понављање поступка по службеној дужности; да због околности наведених у члану 239. тач. 1, 6, 7, 8. и 11. овог закона странка може тражити понављање поступка само ако без своје кривице није била у стању да у ранијем поступку изнесе околности због којих тражи понављање (члан 240. ст. 1. и 2.); да странка може тражити понављање поступка у року од једног месеца, и то, у случају из члана 239. тачка 1 ) – од дана кад је могла изнети нове чињенице, односно употребити нове доказе; да по протеку рока од пет година од достављања решења странци, понављање управног поступка се не може тражити нити се може покренути по службеној дужности (члан 242. став 1. тачка 1) и став 3. ).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14) било је прописано: да се против коначног решења фонда, у случајевима када нису испуњени услови за понављање поступка по закону којим је уређен општи управни поступак, или су протекли рокови за понављање поступка по том закону, поступак може поновити: ако се сазна за нове чињенице, односно нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би сами, или у вези са већ употребљеним доказима, могли довести до другачијег решења; када је пропуштено да се у ранијем поступку изнесе нека чињеница, односно доказ који може довести до другачијег решења; да се понављање поступка покреће на предлог осигураника или по службеној дужности; да ако је предлог за понављање поступка поднет, односно поступак понављања покренут у року од пет година од дана достављања решења осигуранику, у поновљеном поступку се примењују прописи који су важили у време доношења решења по коме се поступак понавља, а да ако је предлог поднет, односно поступак понављања покренут по истеку тог рока, у поновљеном поступку се примењују прописи који важе у време подношења предлога за понављање поступка, односно у време покретања тог поступка по службеној дужности; да н а основу података прибављених у ранијем и поновљеном поступку, надлежни орган новим решењем може раније решење које је било предмет понављања оставити на снази или га заменити новим решењем којим се укида раније решење (члан 104.); да п рава утврђена решењем донетим у поступку измене припадају од првог дана наредног месеца од дана подношења захтева за измену решења, односно од дана доношења решења у поступку за измену покренутом по службеној дужности (члан 105. став 3.).
5. Уставни суд констатује да подноситељка уставне жалбе повреду означених уставних права образлаже тиме да је због неделотворног поступања органа управе у поступку утврђивања својства осигураника, ускраћена за износе пензије за период од више од шест година . Наиме, подноситељка уставне жалбе указује да јој је решењем Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за град Београд број 18357/92 од 21. септембра 1992. године утврђено својство осигураника за период од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године. Након тога је решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 26. априла 1994. године укинуто претходно наведено решење и предметни поступак је трајао до 22. децембра 2015. године, када је првостепени орган донео закључак којим је обустављено даље вођење тог поступка. Такође указује да је 30. септембра 2009. године поднела Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд захтев за признавање права на старосну пензију, али да је тај захтев одбијен решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 17. септембра 2010. године, са образложењем да подноситељка има пензијски стаж од 30 година, осам месеци и 29 дана, те да не испуњава законом прописане услове за признавање траженог права. Подноситељка истиче да је поступак утврђивања својства осигураника неосновано трајао 20 година, те да је подноситељка тек по добијању решења од 22. децембра 2015. године , односно у јануару 2016. године, могла да поднесе предлог за понављање поступка за признавање права на старосну пензију. Последица дугог трајања тог поступка била је протек рока за подношење предлога за понављање поступка по Закону о општем управном поступку, те ускраћивање подноситељке на месечне износе пензије од дана када је она испунила услове за признавање права на пензију, односно од дана када јој је решењем и признато право на старосну пензију, па све до фебруара 2016. године, од када јој је одређена исплата пензије, као наредног месеца од дана подношења захтева за измену претходног решења, а који је прописан Законом о пензијском и инвалидском осигурању.
Уставни суд најпре оцењује да је у оспореној пресуди Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године и нижестепеним актима дато уставноправно прихватљиво образложење да , имајући у виду да је подноситељка захтев за понављање поступка окончаног решењем од 17. септембра 2010. године, а које јој је достављено 29. септембра 2010. године, поднела 27. јануара 2016. године, односно по протеку рока од пет година од дана достављања решења по коме се поступак понавља, да се поступак није могао поновити применом одредбе члана 239. став 1. тачка 1 ) Закона о општем управном поступку, већ применом одредбе члана 104. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, по којој се решење које је предмет понављања само може укинути и заменити новим решењем, с тим да права утврђена решењем донетим у поступку измене, односно исплата пензије, припадају од 1. фебруара 2016. године, као првог дана наредног месеца од дана подношења захтева, у складу са одредбом члана 105. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању.
Уставни суд констатује да подноситељка ни не указује да је чињенично стање у предметном поступку погрешно утврђено, нити да је на тако утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право. Подноситељка повреду Уставом зајемчених права образлаже тиме да је пропустима органа управе и судова у, по њ еном мишљењу, неосновано вођеном поступку у трајању од 20 година за оспоравање признатог јој стажа осигурања, дошло до тога да је ускраћена за припадајуће месечне износе пензије за шест година, а што, у конкретном случају, представља повреду њеног права на мирно уживање имовине из члана 58. став 1. Устава.
Уставни суд указује да се гаранције права на имовину односе на заштиту постојеће имовине , односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права. Да би неко „очекивање“ било легитимно, оно мора бити по својој природи конкретније од пуке наде и мора бити засновано на законској одредби или неком законском акту, као што је судска одлука која се односи на имовински интерес о коме је реч. На истом становишту је и Европски суд за људска права (видети, нпр. предмет Kopecky против Словачке, број 44912/98, од 28. септембра 2004. године).
Из свега претходно изнетог, по оцени Уставног суда, произлази да је подноситељка уставне жалбе могла имати легитимно очекивање да ће бити удовољено њеном захтеву за признавање права на старосну пензију и њену исплату почев од дана испуњења услова за признавање траженог права. Наиме, у поступку који је покренут 30. септембра 2009. године за признавање права на старосну пензију је утврђено да подноситељка има пензијски стаж од 30 година, осам месеци и 29 дана, а да је решење Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница за град Београд број 18357/92 од 21. септембра 1992. године којим јој је утврђен стаж од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године, односно стаж од четири године и три месеца, укинуто, те да не испуњава законом прописане услове за признавање траженог права. Даље, након што је, по службеној дужности, решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција број 2261 од 26. априла 1994. године укинуто решење од 21. септембра 1992. године којим је подноситељки утврђено својство осигураника за период од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године, подноситељка је, што је напред наведеном Одлуком Уставног суда Уж-1211/2011 од 11. марта 2015. године и утврђено, користила правна средства која су јој стајала на располагању у том поступку, у циљу његовог правноснажног окончања, те је утврђено да јој је у предметном поступку повређено право на суђење у разумном року . Након доношења наведене Одлуке Уставног суда тај поступак је и окончан – првостепени орган је донео закључак Д. 390142 од 22. децембра 2015. године којим је обустављено даље вођење поступка покренутог по службеној дужности 9. јула 1996. године за понављање поступка утврђивања својства осигураника подноситељки по основу бављења спортом у периоду од 25. септембра 1974. године до 25. децембра 1978. године. Имајући у виду да јој право на старосну пензију управо није било признато због недостајућег стажа осигурања, достављањем закључка од 22. децембра 2015. године стекли су се услови да се подноситељка обрати органу управе за понављање правноснажно окончаног поступка. С тим у вези подноситељки је и признато тражено право од 1. октобра 2009. године, а по захтеву подноситељке од 30. септембра 2009. године. Као што је већ претходно наведено, Уставни суд оцењује да је у оспореној пресуди Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године и нижестепеним актима дато уставноправно прихватљиво образложење да , имајући у виду да је подноситељка захтев за понављање поступка окончаног решењем од 17. септембра 2010. године, а које јој је достављено 29. септембра 2010. године, поднела 27. јануара 2016. године, односно по протеку рока од пет година од дана достављања решења по коме се поступак понавља, да се поступак није могао поновити применом одредбе члана 239. став 1. тачка 1 ) Закона о општем управном поступку, већ применом одредбе члана 104. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, по којој се решење које је предмет понављања само може укинути и заменити новим решењем, с тим да права утврђена решењем донетим у поступку измене, односно исплата пензије, припадају од 1. фебруара 2016. године, као првог дана наредног месеца од дана подношења захтева, у складу са одредбом члана 105. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Међутим, неспорно је да је подноситељка захтев за понављање поступка могла поднети тек јануара 2016. године, дакле по протеку рока од пет година од дана достављања решења по коме се поступак понавља, и то искључиво због неделотворног поступања органа управе и судова у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету Д. број 390142. Подноситељка је подношењем захтева за признавање права на старосну пензију имала легитимно очекивање да ће јој од дана признања траженог права бити исплаћени и припадајући месечни износи на име тог права , а до чега није дошло због неажурног поступања у претходном поступку.
Специфичне околности конкретног случаја, које су детаљно описане у претходном делу образложења , као и разлози правичности, налажу да Уставни суд у овој ситуацији подноситељки утврди повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. и зреке утврдио право подноситељки уставне жалбе на накнаду материјалне штете у месечним износима утврђеним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1-05508/17 од 4. октобра 2017. године, за период од октобра 2009. године до фебруара 2016. године, са припадајућом каматом . Накнада се исплаћује на терет Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Фонду.
7. Имајући у виду све претходно изнето, а везано за наводе подноситељке да су јој оспореном пресудом Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године и нижестепеним актима повређена права из чл. 32, 36. и 58. Устава, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе да јој је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд у предмету број 181.1-1-05508/17 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је управни поступак покренут 27. јануара 2 016. године, предлогом подноситељке за понављање поступка окончаног решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 390142 од 17. септембра 2010. године , те да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак окончан за пет година.
Уставни суд је оценио да у овом управном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе имала легитиман интерес да се о њеном предлогу за понављање поступка одлучи у разумном року , имајући у виду да је тражено понављање поступка којим је одбијен захтев подноситељке за признавање права на старосну пензију .
Испитујући поступање органа управе, односно надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд указује да је у периоду од пет година донет један закључак и једно решење првостепеног и два решења другостепеног органа управе, као и да је вођен један управни спор. Првостепени орган управе је најпре закључком одбацио предлог подноситељке након три месеца од дана подношења предлога. Другостепени орган је о жалби против првостепеног закључка одлучио у законом прописаном року . У поновном поступку првостепени орган је нови управни акт донео након више од годину дана, док је другостепени орган о жалби против првостепеног решења одлучио у законом прописаном року. Управни суд је о тужби поднетој 5. априла 2018. године против коначног управног акта одлучио оспореном пресудом У. 5829/18 од 12. фебруара 2021. године, дакле у року од две године и десет месеци.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд понавља да је , у поновном поступку, првостепени орган донео нови управни акт након више од годину дана. Подноситељка уставне жалбе је, сагласно наведеним законским одредбама, могла већ након 30 дана да користи процесноправна средства против „ћутања управе“, а што подноситељка није учинила .
Имајући у виду све изнето, а посебно да је оспорени поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним органом управе и Управним судом у периоду од пет година, те да у периоду од више од годину дана подноситељка није користила законом прописана средства у циљу бржег окончања поступка, Уст авни суд је оценио да подноситељки није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у као у тачки 4. изреке.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.