Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б . П . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 181.6.2-32/17 , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. П . из Ужица поднео је Уставном суду, 31 . марта 2020. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ужица, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у предмету број 181.6.2-32/17, као и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 9907/18 од 7. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року и поставио је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 600 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Подносилац је, такође, истакао да оспорена пресуда није образложена на уставноправно прихватљив начин.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице број 181.6.2-32/17 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 20. марта 2014. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за усклађивање пензије за 11,06% од 1. јануара 2008. године, који је одбијен као неоснован решењем тог органа број 181.1.5-27/2014 од 19. маја 2014. године.
Против наведеног првостепеног решења подносилац је 20. маја 2014. године изјавио жалбу, која је уважена решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број 01-02/181.6.3 8669/14 од 22. фебруара 2016. године.
Подносилац је 1. фебруара 2017. године поднео жалбу због недоношења првостепеног решења у законом прописаном року.
Првостепени орган је донео решење број 181.6.2-32/17 од 24 . августа 2017. године којим је подносиоцу усклађена пензија почев од 1. јануара 2008. године, на начин и у износу ближе наведеним у диспозитиву тог решења.
Решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 13247/17 од 26. априла 2018. године, у тачки 1. диспозитива, одбијена је жалба подносиоца изјављена 1. септембра 2017. године против наведеног првостепеног решења, а у тачки 2. диспозитива одбијен је захтев подносиоца за накнаду трошкова управног поступка.
Тужба подносиоца од 7. јуна 2018. године поднета против наведеног другостепеног решења одбијена је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 9907/18 од 7. фебруара 2020. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријем а предмета, донесе ново решење (члан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у управном поступку који је вођен пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Ужице у пр едмету број 181.6.2-32/17 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је управни поступак покренут 20. марта 2014. године поводом захтева подносиоца и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 9907/18 од 7. фебруара 2020. године. Из наведеног произлази да је оспорени поступак трајао пет година и непуних 11 месеци.
Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа управе и суда у управном спору, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у оспореном поступку чињенично стање није било сложено, нити су се поставила сложена правна питања. Подносилац уставне жалбе је имао легитиман интерес да се о његовом праву одлучи у разумном року.
Оцењујући поступање управних органа и понашање подносиоца уставне жалбе , Уставни суд је констатовао да су у оспореном поступку донета два првостепена и два другостепена решења којима је одлучено о законитости првостепених решења. Наведена решења, изузев првостепеног решења од 19. маја 2014. године, нису донета у законом прописаним роковима. Међутим, Уставни суд указује на то да странка има право да због сваког прекорачења наведених рокова поднесе правна средства за убрзање поступка – жалбу другостепеном органу, односно тужбу Управном суду. Подносилац уставне жалбе је једино због кашњења првостепеног органа са доношењем решења од 24. августа 2017. године изјавио жалбу због „ћутања управе“ од 1. фебруара 2017. године, с тим што је и њу могао да поднесе девет месеци раније. У осталим случајевима значајнијег прекорачења прописаних рокова, које је износило једну годину и седам месеци пре доношења другостепеног решења од 22. фебруара 2016. године и пет месеци пре доношења другостепеног решења од 26. априла 2018. године, подносилац није поднео накнадни захтев другостепеном органу и евентуално тужбу због „ћутања управе“ надлежном суду . Стога је Суд оценио да је неоснован навод уставне жалбе да је подносилац благовремено предузимао све процесне радње ради убрзања поступка. Уставни суд подсећа и на праксу Европског суда за људска права, према којој, подносилац треба да покаже марљивост у вршењу процесних радњи које се односе на њега и да искористи обим који му домаћи закон пружа за скраћивање поступка (видети пресуду Union Alimentaria Sanders Sa против Шпаније, број представке 11681/85, став 35, од 7. јула 1989. године), као и да уколико подносилац не користи правна средства која му омогућавају да настави поступак пред Управним судом, не може приговарати дужини поступка пред управним органом ( видети одлуку Штајцар против Хрватске, број представке 46279/99, од 20. јануара 2000. године).
Када је реч о поступању надлежног суда, Уставни суд је констатовао да је управни спор трајао једну годину и осам месеци, што у конкретном случају није неразумно дуго, будући да је то био једини управни спор у целом поступку , да предмет ниједном није био враћен управним органима на поновно решавање и да је доношењем оспорене пресуде правноснажно окончан поступак по захтеву подносиоца.
Полазећи од наведеног укупног трајања оспореног поступка, а имајући у виду да подносилац у периоду од две године и девет месеци није користио или није правовремено користио правна средства у циљу његовог бржег окончања, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у том делу, сагласно одредби члана 89. с тав 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон, 103/15 и 10/23 ), одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 9907/18 од 7. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац углавном понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, већ се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд испита законитост одлука донетих у поступку вођеном пре подношења уставне жалбе .
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.