Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Н . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Н . изјављена против привременог решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1 11791/18 од 26. фебруара 2019. године, решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/181.6.3 3676/19 од 26. децембра 2019. године и пресуде Управног суда У. 4013/20 од 9. новембра 2020. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Н . из Београда поднео је Уставном суду, 28. децембра 2020. године, „жалбу против одлука и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и Управног суда донетих по питању стицања права на пензију за период од 24. јануара 2016. до 16. августа 2018. године, као и против свих решења и одлука која су настала као последица ових у даљем процесу“, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на здравствену заштиту из члана 68. став 2. Устава. Истакао је и повреде права на правично суђење, права на делотворни правни лек и начела забране дискриминације из чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права на жалбу у кривичним стварима из члана 2. Протокола 7 уз Европску конвенцију, као и повреде чл. 17. и 34. Европске конвенције. Позвао се и на Mеђународни план деловања на подручју старења (тзв. Бечки план), Принципе Уједињених нација за старије особе, Мадридски међународни план активности о старењу и Политичку декларацију о старењу.
Уставни суд је наведени поднесак завео као уставну жалбу и из његове садржине и приложене документације утврдио да подносилац оспорава следеће акте: решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1-3575/16 од 17. новембра 2016. године, решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.3 13814/16 од 17. јануара 2017. године, пресуду Управног суда У. 2477/17 од 21. фебруара 2018. године, привремено решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1 11791/18 од 26. фебруара 2019. године, решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/181.6.3 3676/19 од 26. децембра 2019. године и пресуду Управног суда У. 4013/20 од 9. новембра 2020. године .
Подносилац уставне жалбе је навео да је његов први захтев за остваривање права на старосну пензију од 21. априла 2016. године одбијен јер је утврђено да је у моменту подношења захтева био осигураник самосталних делатности. Истакао је да му је тек у образложењу оспорене пресуде Управног суда У. 2477/17 од 21. фебруара 2018. године , којом је правноснажно окончан поступак по првом захтеву, указано на то да је неопходно да се код Агенције за привредне регистре избрише као директор привредног друштва чији је оснивач да би остварио право на пензију. Поступајући у складу са наведеним упутством, обратио се Агенцији за привредне регистре која је донела решење од 15. августа 2018. године, којим је брисан као директор са 31. децембром 2006. године, када је „разрешен“ са функције директора. Навео је да је потом поднео други захтев за остваривање права на старосну пензију од 19. децембра 2018. године по коме му је то право признато почев од 16. августа 2018. године, као наредног дана од дана доношења решења Агенције за привредне регистре . Сматра да му је својство осигураника самосталних делатности као оснивачу привредног друштва престало 31. децембра 2006. године када је „разрешен“ са функције директора, као и да је поступањем првостепеног органа онемогућен да право на старосну пензију оствари почев од 21. априла 2016. године, када је поднео први захтев, односно 29 месеци раније, чиме му је нанета велика материјална штета.
Предложио је да му Уставни суд врати право на пензију које му је „ одузето“ у периоду од 21. априла 2016. до 16. августа 2018. године кршењем његових У ставом зајемчених права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд Д. број 962072 и документације достављене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Подносилац уставне жалбе је 21. априла 2016. године поднео захтев за остваривање права на старосну пензију.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд (у даљем тексту: првостепени орган) је дописом од 19. септембра 2016. године тражио од подносиоца да достави решење о престанку радног односа који не може бити пре 18. априла 2016. године, а дописом од 13. октобра 2016. године је тражио да достави интерни акт о престанку пословодствених овлашћења у привредном друштву „E .“ д.о.о. Београд са 18. априлом 2016. године.
Подносилац је, поступајући по тим захтевима, доставио доказе да није у радном односу и да не обавља пословодствена овлашћења у привредном друштву „E .“ д.о.о. Београд, чији је суоснивач, наводећи да је 31. децембра 2006. године поднео оставку на функцију директора предузећа. У поднеску од 7. октобра 2016. године је, поред осталог, навео да је „пореској служби општине Стари град редовно достављао празне годишње финансијске извештаје и да је 2008. године попунио неке обрасце на захтев АПР како не би угасили фирму“.
Оспореним решењем првостепеног орган а број 181.1-1-3575/16 од 17. новембра 2016. године наведени захтев је одбијен јер је утврђено да је подносилац у моменту његовог подношења био осигураник самосталних делатности, у смислу одредаба члана 12. став 1. тачка 2) у вези са ставом 2. тог члана Закона о пензијском и инвалидском осигурању, односно оснивач привредног друштва „E.“ д.о.о. Београд, које има статус активног привредног друштва, а истовремено је уписан у регистру Агенције за привредне регистре као директор тог привредног друштва.
Оспореним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда (у даљем тексту: другостепени орган) број 01-02/182.6.3 13814/16 од 17. јануара 2017. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда У. 2477/17 од 21. фебруара 2018. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу пресуде је напоменуто да је неопходно да се подносилац код Агенције за привредне регистре избрише као директор или лице овлашћено за заступање и представљање предузећа, како би остварио право на старосну пензију.
3.2. Подносилац уставне жалбе је 13. августа 2018. године Агенцији за привредне регистре поднео регистрациону пријаву оставке на функцију директора привредног друштва „E .“ д.о.о. Београд, уз коју је приложио оставку поднету 31. децембра 2006. године. Решењем Агенције за привредне регистре БД 70115/2018 од 15. августа 2018. године подносилац је брисан у Регистру привредних субјеката као директор наведеног привредног друштва на основу оставке од 31. децембра 2006. године, која је регистрована и објављена на сајту Агенције.
Подносилац је 19. октобра 2018. године поднео допуну захтева за остваривање права на старосну пензију, уз који је приложио наведено решење Агенције за привредне регистре. Првостепени орган је тим поводом дописом од 25. октобра 2018. године обавестио подносиоца да је о захтеву од 21. априла 2016. године одлучено решењем од 17. новембра 2016. године и да је потребно да поднесе нови захтев за остваривање права, па је подносилац 19. децембра 2018. године поднео захтев на попуњеном обрасцу.
Уставни суд констатује да је подносилац у току поступка доставио и одлуку скупштине привредног друштва „E .“ д.о.о. Београд од 31. децембра 2006. године којом је разрешен дужности директора. Како је у Регистру привредних субјеката брисан као директор на основу оставке поднете 31. децембра 2006. године, релевантан основ престанка функције директора у конкретном случају је оставка.
Оспореним привременим решењем првостепеног органа број 181.1-1 11791/18 од 26. фебруара 2019. године подносиоцу је утврђено право на старосну пензију у најнижем месечном износу од 14.338,72 динара, почев од 16. августа 2018. године, првог наредног дана после брисања из Регистра. Исто решење је оглашено привременим до комплетирања недостајућих података о стажу и заради за период од 1. јануара 1992. до 15. августа 2018. године.
Оспореним решењем другостепеног органа број 01-02/181.6.3 3676/19 од 26. децембра 2019. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног привременог решења првостепеног органа.
Оспореном пресудом Управног суда У. 4013/20 од 9. новембра 2020. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Оцењено је да је неоснован навод тужбе да је подносиоцу право на старосну пензију морало бити признато од 21. априла 2016. године, када је први пут поднео захтев, имајући у виду да је о наведеном захтеву одлучено правноснажним решењем од 17. новембра 2016. године, као и да је подносиоцу својство осигураника самосталних делатности престало 15. августа 2018. године.
4. Уставни суд констатује да се одредбе чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2. Протокола 7 уз Европску конвенцију, чије се повреде истичу у уставној жалби, садржински не разликују од одредаба члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, којима се јемчи право на правично суђење и право на правно средство, и члана 21. Устава , којим се утврђује начело забране дискриминације, због чега се повреде тих права и тог начела цене у односу на наведене одредбе Устава. Чл. 17. и 34. Европске конвенције, на које се подносилац такође позива, не гарантују се одређена права или слободе.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и следеће законске одредбе:
Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04 - други закон, 85/05, 101/05 -други закон, 63/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 и 73/18), у тексту који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су обавезно осигурана лица (у даљем тексту: осигураници), у смислу овог закона, и лица која самостално обављају делатност (у даљем тексту: осигураник самосталних делатности) (члан 10. став 1. тачка 2)); да су осигураници самосталних делатности лица која су оснивачи, односно чланови привредних друштава у складу са законом, који у њима раде, без обзира да ли су у радном односу у привредном друштву чији су оснивач односно члан (члан 12. став 1. тачка 2)); да се радом у смислу става 1. тачка 2) овог члана сматра и представљање и заступање привредних друштава од стране њихових оснивача, односно чланова на основу уписа у регистар надлежне организације, као и обављање пословодствених овлашћења и послова управљања у складу са законом којим се уређује положај привредних друштава ( члан 12. став 2.); да се својство осигураника стиче даном почетка а престаје даном престанка запослења, обављања самосталне или пољопривредне делатности, односно обављања уговорених послова (члан 14. став 1.); да се право на старосну пензију, превремену старосну пензију остварује после престанка осигурања (члан 82а став 1.); да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују од дана поднетог захтева, а најраније шест месеци пре тог дана (члан 84. став 1.).
Законом о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао до 31. децембра 2011 . године и у време подношења оставке подносиоца уставне жалбе на функцију директора привредног друштва, било је прописано: да се регистрација података о привредном друштву и објављивање регистрације врши у складу са законом којим се уређује регистрација привредних субјеката (члан 9.); да се с матра да трећа лица знају за регистроване податке о привредном друштву после њиховог објављивања или објављивања извода из тих података или докумената на основу којих је извршена регистрација са упућивањем на њих (члан 10. став 1.); да објављени подаци у вези са лицима која су овлашћена да заступа ју, друштво обавезују друштво и када постоје неправилности у њиховом избору, а на то се могу позивати и трећа лица ако друштво не докаже да су трећа лица знала или могла знати за те неправилности (члан 25. став 5.); да лица која се у складу са овим законом сматрају контролним члановима друштва с ограниченом одговорношћу и заступници друштва имају дужности према привредном друштву у складу са овим законом (члан 31. став 1. тач. 2) и 3)); да су л ица из члана 31. став 1. овог закона, дужна да у том својству извршавају своје послове савесно, са пажњом доброг привредника, у разумном уверењу да делују у најбољем интересу привредног друштва (члан 32. став 1.); да је директор или управни одбор, ако оснивачким актом друштва с ограниченом одговорношћу није друкчије одређено, надлежан за заступање друштва и вођење послова друштва у складу са законом, оснивачким актом и уговором чланова друштва (члан 157. став 1. тачка 1)) ; да се одредбе овог закона које се односе на оставку директора или чланова управног одбора акционарског друштва примењују сходно и на оставку директора или члана управног одбора друштва с ограниченом одговорношћу (члан 166.); да члан управног одбора и члан извршног одбора акционарског друштва може у свако доба поднети оставку давањем писаног обавештења управном одбору или председнику тог одбора (члан 326. став 1.); да оставка има правно дејство од дана подношења, осим ако у њој није наведен неки каснији датум (члан 326. став 2.); да оставком престаје чланство у управном одбору, да за престанак чланства по овом основу није потребна посебна одлука органа друштва (члан 326. став 3.).
Законом о привредним друштвима („Службени гласник РС“, бр. 36/11, 99/11, 83/14 - други закон и 5/15), који се примењује од 1. јануара 2012. године, у тексту који је важио у време брисања подносиоца као директора из регистра, било је прописано: да трећа лица која се у правном промету поуздају у регистроване податке не могу сносити штетне правне последице проистекле из нетачно регистрованих података (члан 6. став 1.); да се с матра да су трећа лица упозната са регистрованим подацима почев од наредног дана од дана објављивања регистрације тих података у складу са законом о регистрацији (члан 6. став 2.); да друштво може доказивати да су трећа лица била упозната или су морала бити упозната са документима друштва и подацима о друштву и пре њихове регистрације у складу са законом о регистрацији (члан 6. став 4.); да чланови друштва са ограниченом одговорношћу који поседују значајно учешће у основном капиталу друштва и директори имају посебне дужности према друштву (члан 61. став 1. тач. 2) и 4)); да су лица из члана 61. став 1. тач. 4) и 5) овог закона дужна да у том својству извршавају своје послове савесно, са пажњом доброг привредника, и у разумном уверењу да делују у најбољем интересу привредног друштва (члан 63. став 1.); да друштво има једног или више директора који су законски заступници друштва (члан 218. став 1.); да директора именује скупштина, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно (члан 219. став 1.); да мандат директора почиње даном доношења одлуке о именовању, ако у одлуци о именовању није одређено другачије (члан 219. став 3.); да се, ако оснивачким актом или одлуком скупштине друштва није одређено другачије, сматра да мандат директора није ограничен (члан 219. став 4.); да се на оставку директора друштва с ограниченом одговорношћу сходно примењују одредбе члана 396. овог закона о оставци директора акционарског друштва (члан 220. став 2.); да директор заступа друштво према трећим лицима у складу са оснивачким актом, одлукама скупштине друштва и упутствима надзорног одбора, ако је управљање друштвом дводомно (члан 221. став 1.); да ако друштво остане без директора, до именовања директора изјаве воље упућене било ком члану надзорног одбора, ако постоји, односно било ком члану друштва ако друштво нема надзорни одбор, обавезују друштво (члан 221. став 4.); да директор води послове друштва у складу са оснивачким актом и одлукама скупштине, као и са упутствима надзорног одбора ако је управљање друштвом дводомно (члан 224. став 1.); да у друштву у коме је управљање једнодомно, директори обављају све послове који нису у надлежности скупштине (став 4.); да у друштвима која имају само једног директора, директор даје оставку председнику скупштине или акционару друштва који поседује највећи број акција са правом гласа (члан 396. став 2.); да оставка производи дејство у односу на друштво даном подношења, осим ако у њој није наведен неки каснији датум (члан 396. став 3.); да се оставка директора региструје у складу са законом о регистрацији (члан 396. став 4.); да ако је једини директор друштва дао оставку, у обавези је да настави да предузима послове који не трпе одлагање до именовања новог директора али не дуже од 30 дана од дана регистрације те оставке у складу са законом о регистрацији (члан 396. став 5.).
Одредбама члана 50. Закона о регистрацији привредних субјеката („Службени гласник РС“, бр. 55/04, 61/05 и 111/09), који се примењивао до 31. јануара 2012. године и у време подношења оставке подносиоца уставне жалбе на функцију директора привредног друштва, била је прописана регистрациона пријава промене заступника или одређивања нових заступника, а одредбом члана 66. Закона било је прописано да је привредни субјект дужан да наведену промену пријави Регис тру у року од 15 дана од дана њеног настанка.
Одредбом Закона о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре („Службени гласник РС“, бр. 99/11 и 83/14), која се примењује од 1. фебруара 2012. године, је прописано: да је подносилац пријаве дужан да Агенцији поднесе пријаву у року од 15 дана од дана настанка податка или документа који су предмет регистрације, односно промене регистрованог податка или документа, ако законом није одређен други рок (члан 10. став 1 .); да се за пријаву која је поднета по истеку рока из става 1. овог члана плаћа накнада у складу са прописом којим се уређују накнаде које за своје услуге наплаћује Агенција (члан 10. став 2.); да се о длуке регистратора донете у поступку регистрације истовремено и објављују (члан 22. став 1.); да се регистровани подаци и документи истовремено објављују са доношењем решења којим се при јава усваја (члан 22. став 2.); да регистрација производи правно дејство према трећим лицима наредног дана од дана објављивања (члан 22. став 3.); да регистрација производи правно дејство за убудуће (члан 22. став 4.) .
5. Разматрајући испуњеност услова за одлучивање о уставној жалби у делу у коме су оспорени привремено решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1 11791/18 од 26. фебруара 2019. године, решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/181.6.3 3676/19 од 26. децембра 2019. године и пресуда Управног суда У. 4013/20 од 9. новембра 2020. године, Уставни суд је констатовао да је подносиоцу уставне жалбе у том поступку признато право на старосну пензију почев од 16. августа 2018. године. Полазећи од тога да се подносилац уставне жалбе, по правноснажном окончању претходног поступка, првостепеном органу најпре обратио поднеском од 19. октобра 2018. године, а имајући у виду да се право на старосну пензију остварује најраније шест месеци пре подношења захтева, уколико подносилац захтева и у том периоду испуњава услове за стицање права, Уставни суд је констатовао да је подносиоцу уставне жалбе у том поступку право на старосну пензију могло бити признато најраније почев од 19. марта 2018. године , под условом да је тог датума испунио услове за стицање права. С тим у вези, Суд сматра да подносилац има правни и материјални интерес да оспорава означене акте. Стога су испуњени услови да се основаност навода уставне жалбе цени са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на коју се суштински односе тврдње подносиоца о пропуштању другостепеног органа и суда у управном спору да оцене битне наводе истицане у жалби, а потом и у тужби.
Оцењујући наводе уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд је констатовао да је, по схватању управних органа и Управног суда, подносиоцу својство осигураника самосталних делатности престало даном брисања из Регистра привредних субјеката као директора привредног друштва чији је један од чланова , а то је био 15. август 2018. године, када је донето и објављено решење Агенције за привредне регистре, те му је право на старосну пензију утврђено почев од 16. августа 2018. године.
Подносилац уставне жалбе, са друге стране, сматра да му је својство осигураника самосталних делатности у привредном друштву чији је члан престало 31. децембра 2006. године, када му је престала функција директора, због чега му право на старосну пензију припада пре датума регистрације те промене. Уставни суд је имао у виду да је, према расположивим подацима, подносилац истог дана, 31. децембра 2006. године, поднео оставку на функцију директора, као и да је одлуком скупштине привредног друштва разрешен дужности директора. Како је подносилац брисан као директор у Регистру привредних субјеката на основу поднете оставке, то је оставка у конкретном случају била релевантан основ престанка његове функције директора.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је констатовао да се у конкретном поступку као спорно поставило питање од када је подносиоцу уставне жалбе престало својство осигураника самосталних делатности – подношењем оставке на функцију директора привредног друштва чији је један од чланова или регистрацијом те оставке код Агенције за привредне субјекте, од чега је зависило утврђивање датума почев од кога подносилац остварује право на старосну пензију и дужина његовог стажа осигурања.
Из образложења оспорених аката, достављене документације и списа предмета произлазе следеће чињенице: подносилац је био један од оснивача и чланова предметног привредног друштва; истовремено је био и једини директор тог привредног друштва од оснивања и у том својству уписан у Регистру привредних субјеката; оставку на функцију директора је поднео 31. децембра 2006. године; привредно друштво након тога није донело одлуку о именовању новог директора, нити је имало запослена лица; подносилац је 13. августа 2018. године поднео регистрациону пријаву оставке, која је усвојена решењем Агенције за привредне регистре од 15. августа 2018. године.
Према одредбама члана 12. став 1. тачка 2) у вези са ставом 2. тог члана Закона о пензијском и инвалидском осигурању, осигураници самосталних делатности су лица која су оснивачи, односно чланови привредног друштва, који у њима раде, иако нису у радном односу у привредном друштву, при чему се радом сматрало и представљање и заступање привредног друштва од стране његових оснивача, односно чланова на основу уписа у регистар надлежне организације, као и обављање пословодствених овлашћења и послова управљања у складу са законом којим се уређује положај привредних друштава. Дакле, оснивачу односно члану привредног друштва се својство осигураника самосталних делатности утврђује уколико је радио у том привредном друштву, у смислу наведених одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању (в идети Одлуку Уставног суда Уж-6735/2017 од 29. октобра 2020. године, као и Одлуку Уставног суда Уж-3917/2014 од 29. септембра 2016. године у вези са утврђивањем својства обвезника доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање).
Подносиоцу уставне жалбе је својство осигураника самосталних делатности утврђено на основу рада у привредном друштву чији је члан , а који се састојао у представљању и заступању друштва на основу уписа у регистар надлежне организације. Уставни суд сматра да је за престанак својства осигураника самосталних делатности подносиоцу уставне жалбе од значаја било утврђивање тренутка од ког престају овлашћења представљања и заступа ња јединог директора друштава који је поднео оставку. Уставни суд констатује да је оставка један од законом прописаних начина престанка функције директора као законског заступник а друштава са ограниченом одговорношћу . Оставка директора производи правно дејство према привредном друштву (тзв. унутрашње дејство) и према трећим лицима (тзв. спољашње дејство). На оставку директора друштва са ограниченом одговорношћу, коју је подносилац уставне жалбе поднео 31. децембра 2006. године, сходно су се примењивале одредбе члана 326. раније важећег Закона о привредним друштвима које су се односиле на оставку члана управног одбора акционарског друштва. Према одредбама тог члана Закона, оставка се давала у писменој форми, имала је правно дејство од дана подношења, осим ако у њој није био наведен неки каснији датум, и за дејство оставке није била потребна посебна одлука другог органа друштва. Стога су се од дана подношења оставке подносиоца на функцију директора стекли услови да привредно друштво именује новог директора чији мандат би почео даном доношења одлуке о именовању. Међутим, привредно друштво није донело одлуку о именовању новог директора пре регистрације оставке подносиоца.
Према трећим лицима, оставка директора производи правно дејство наредног дана од дана објављивања регистрованог податка и документа о оставци у Регистру привредних субјеката, сагласно одредбама члана 6. став 2. Закона о привредним друштвима и члана 22. став 3. Закона о поступку регистрације у Агенцији за привредне регистре. Подношење оставке повлачило је обавезу да се она региструје у року од 15 дана од дана настанка промене у привредном друштву, у складу са одредбом члана 66. ранијег Закона о регистрацији привредних субјеката, који је важио у време подношења оставке подносиоца уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе је као члан и директор друштва са ограниченом одговорношћу спадао у круг лица која имају (посебне) дужности према друштву, међу којима је дужност пажње која подразумева да у том својству извршава своје послове савесно, са пажњом доброг привредника и у разумном уверењу да делује у најбољем интересу привредног друштва. Уставни суд указује на то да је у случају када ј едини директор поднесе оставку, превасходно на члановима друштва са ограниченом одговорношћу да предузму све предвиђене правне радње да се именује и региструје нови директор као обавезни орган друштва. При томе је о дредбом члана 25. став 5. раније важећег Закона о привредним друштвима, који се примењивао у време подношења оставке подносиоца, било прописано да објављени под аци у вези са лицима која су овлашћена да заступа ју друштво обавезују друштво. Трећа лица, по правилу, не знају за постојање оставке директора друштва пре њене регистрације и сазнање о томе стичу тек након објављивања тог податка у Регистру. Зато је подносилац уставне жалбе за трећа савесна лица, која су се поуздала у регистроване податке и која због тога нису могла сносити штетне правне последице, и даље био заступник привредног друштва.
Имајући у виду да оставка подносиоца као јединог директора привредног друштва чији је члан није била регистрована у периоду од 31. децембра 2006. до 15. августа 2018. године, да у том временском периоду у Регистру није било уписано ниједно друго лице као заступник друштва и да није донета одлука друштва о именовању новог директора, Уставни суд је нашао да је подносилац на основу уписа у Регистар био овлашћен да и после подношења оставке до њене регистрације, обавља послове из делокруга директора који се односе на представљање и заступањ е друштва у правним односима са трећим лицима . То је потврдио и подносилац у свом поднеску од 7. октобра 2016. године упућеном првостепеном органу, у коме је навео да је „редовно достављао празне годишње финансијске извештаје и да је 2008. године попунио неке обрасце на захтев АПР како не би угасили фирму“.
Сагласно изнетом, Уставни суд сматра да је уставноправно прихватљива оцена управних органа и Управног суда да је датум брисања подносиоца као директора из Регистра био релевантан за престанак његовог својства осигураника самосталних делатности и стицање права на старосну пензију. У том смислу, по оцени Суда, наведени оспорени акти нису засновани на произвољној примени материјалног права на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд, такође, сматра да чињеница да првостепени орган поднесак подносиоца од 19. октобра 2018. године није сматрао као захтев за остваривање права на старосну пензију, већ је тражио од њега да поднесе нови захтев на попуњеном обрасцу , што је подносилац учинио 19. децембра 2018. године, није утицала на датум стицања права на старосну пензију, имајући у виду да је подносилац услове за стицање тог права испунио 16. августа 2018. године, што је у оквиру рока од шест месеци пре подношења оба поднеска, од када се по закону најраније може остварити право на старосну пензију.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореним актима наведеним у овој тачки образложења подносиоцу уставне жалбе није повређено право на п равично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду, искористио право на жалбу у управном поступку и право на тужбу у управном спору, о којима су одлучили надлежни државни органи. Имајући то у виду, Уставни суд је оценио да у конкретном случају нема уставноправних разлога за тврдњу о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, које не подразумева и право на повољан исход поступка по изјављеном правном средству ако за то није било основа.
Истакнута повреда права на здравствену заштиту из члана 68. став 2. Устава којим се здравствена заштита из јавних прихода гарантује, између осталог, старим лицима, не може се довести у везу са оспореним актима донетим у поступку остваривања права на старосну пензију.
Поводом позивања на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује на то да се ради о начелу у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, а чија повреда може бити само акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког конкретног уставног права или слободе, што у овом предмету није био случај.
Уставни суд није разматрао позивање подносиоца на наведене међународноправне акте , с обзиром на то да се они не доводе у непосредну везу са садржином оспорених аката, а наводи уставне жалбе који се односе на оспорене акте су оцењени са становишта истакнуте повреде права на правично суђење у претходној тачки образложења.
Стога је Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала за град Београд број 181.1-1-3575/16 од 17. новембра 2016. године, решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Дирекција Фонда број 01-02/182.6.3 13814 /16 од 17. јануара 2017. године и пресуде Управног суда У. 2477/17 од 21. фебруара 2018. године , Уставни суд је констатовао да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Према наводима уставне жалбе, подносилац је, по пријему оспорене пресуде Управног суда од 21. фебруара 2018. године, поднео регистрациону пријаву ради промене податка о законском заступнику привредног друштва, поводом које је донето решење Агенције за привредне регистре БД 70115/2018 од 15. августа 2018. године.
Имајући у виду да је оспорена пресуда Управног суда од 21. фебруара 2018. године, којом је правноснажно окончан управни поступак вођен по захтеву од 21. априла 2016. године, достављена подносиоцу свакако пре доношења решења Агенције за привредне регистре од 15. августа 2018. године, а да је уставна жалба изјављена 28. децембра 2020. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на оспорене акте наведене у овој тачки образложења поднета после истека рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Суд уставну жалбу у том делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног закона, решавајући као у другом делу изреке.
Овај суд је имао у виду наводе подносиоца да „жалбу“ против оспорених аката није поднео благовремено Уставном суду јер га Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање и Управни суд нису поучили о праву на „жалбу“ Уставном суду, за коју је сазнао од Заштитника грађана два месеца по пријему оспорене пресуде Управног суда од 21. фебруара 2018. године, када је рок за њено подношење већ истекао, као и да није имао средстава да ангажује адвоката који би га обавестио о том праву. Уставни суд указује на то да поука о правном леку, као саставни део одлуке суда или органа управе, има за циљ остваривање права на жалбу или другог редовног правног средства, које је зајемчено одредбом члана 36. став 2. Уставом, а не и остваривање права на ванредна правна средства предвиђена законом и права на уставну жалбу, па изостављањем поуке о праву на уставну жалбу у пресуди Управног суда подносиоцу није могло бити ускраћено право на правно средство. Услови и рокови за изјављивање уставне жалбе као супсидијарног правног средства утврђени су Уставом и прописани Законом о Уставном суду. С обзиром на то да је пресуда Управног суда од 21. фебруара 2018. године донета по последњем дозвољеном правном средству у поступку који је вођен поводом захтева од 21. априла 2016. године, Уставни суд је констатовао да је подносилац могао Управном суду да поднесе предлог за бесплатну правну помоћ у складу са чланом 170. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), који се сходно примењује у управном спору на основу одредбе члана 74. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09). У случају немогућности ангажовања пуномоћника због лошег општег имовног стања, странци је обезбеђено остваривање права на правну помоћ од стране бесплатног пуномоћника, под условима и на начин прописан одредбама члана 170. Закона о парничном поступку, што подносилац уставне жалбе није тражио. Стога је Суд оценио да изнети наводи подносиоца нису од утицаја на другачију оцену о благовремености уставне жалбе у односу на оспорене акте разматране у овој тачки образложења .
Наводи уставне жалбе који се односе на поступање Републичког фонд а за пензијско и инвалидско осигурање у поступку по захтеву за остваривање права на старосну пензију од 21. априла 2016. године , који је правноснажно окончан пресудом Управног суда од 21. фебруара 2018. године, не могу се разматрати, с обзир ом на то да је уставна жалба у том делу неблаговремена.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.