Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. П . из Бруса , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. П . и утврђује да је пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 2465/19 од 22. новембра 2019. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 2465/19 од 22. новембра 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Републичког фонда за здравствено осигурање Београд УП II-02/6 број 180.2-311/18 од 17. децембра 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. П . из Бруса је , 5. фебруара 2020. године , Уставном суду изјавила уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 2465/19 од 22. новембра 2019. године, због повреде начела и права из чл. 16, 32. и 68. Устава Републике Србије, као и члана 194. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да суд, приликом одлучивања, није имао у виду Одлуку Уставног суда IУз-314/2011 од 18. октобра 2012. године, нити одредбе Конвенције Међународне организације рада број 121, коју је Република Србија ратификовала, те да предметна повреда има карактер повреде на раду.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт, списе предмета првостепеног органа управе и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 24. септембра 2018. године поднела Републичком фонду за здравствено осигурање – Филијала за Расински округ захтев за доношење решења о утврђивању повреде која јој се догодила 3. августа 2018. године у 10,05 часова, за време редовне паузе у току рада, као повреде на раду.
Решењем Републичког фонда за здравствено осигурање – Филијала за Расински округ број 180.21-263/18-4 од 5. новембра 2018. године предметни захтев је одбијен као неоснован. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је подноситељка запослено лице у Прекршајном суду у Крушевцу – Одељење у Брусу и да је пријављена на обавезно здравствено осигурање; да је Прекршајни суд у Крушевцу доставио Републичком фонду за здравствено осигурање – Филијала за Расински округ образац Извештаја о повреди на раду – повредну листу; да је првостепена лекарска комисија дала оцену број 4380 да повреда која се догодила подноситељки није повреда на раду у смислу Закона о здравственом осигурању, јер је настала ван простора који је под непосредном или посредном контролом послодавца; да су и подноситељка и послодавац поднели приговор против оцене првостепене лекарске комисије, те да се другостепена лекарска комисија својом оценом број 814 од 17. септембра 2018. године сагласила са оценом првостепене лекарске комисије и одбила приговоре. У образложењу су даље наведене одредбе члана 33. ст. 4. и 6. Закона о здравственом осигурању, члана 9. став 3. Закона о безбедности и здрављу на раду, као и Инструкција Министарства здравља број 011-00-142/2012-20 од 7. августа 2012. године, те је, на основу наведених прописа, као и наведене инструкције, оцењено да се под повредом на раду подразумева и повреда која се догодила у току дневног одмора – паузе, али само на радном месту, односно у простору у коме запослени борави или има приступ у току рада и који је под контролом послодавца, али не и повреда која се догодила за време паузе ван радних просторија послодавца, односно ван простора који је под непосредном или посредном контролом послодавца.
Против наведеног решења подноситељка је 23. новембра 2018. године изјавила жалбу, у којој је, поред осталог, наведено: да је подноситељка повреду – прелом скочног зглоба задобила за време осмочасовног радног времена, и то за време прописане паузе за доручак у 10,05 часова; да је послодавац сачинио повредну листу и са свом осталом медицинском документацијом исту доставио надлежном фонду; да је првостепени орган погрешно применио материјално право.
Решењем Републичког фонда за здравствено осигурање Београд УП II-02/6 број 180.2-311/18 од 17. децембра 2018. године жалба је одбијена као неоснована. У образложењу другостепеног решења је, поред навођења образложења првостепеног решења и истих прописа, наведено и да је у Практикуму за примену прописа о заштити на раду, који је објављен 2013. године, објашњено да се под повредом на раду сматра повреда која је настала услед догађаја који је временски, просторно и узрочно повезан са радом, а да се под просторном повезаношћу подразумева догађај који се десио на редовном радном месту, месту на коме осигураник обавља посао у интересу послодавца, на редовном путу од стана до места рада и обрнуто, на путу предузетом ради извршавања службених послова и на путу предузетом ради ступања на рад, из чега произлази да се повреда настала за време дневне паузе, на простору ван просторија послодавца, на ком се радник затекао по слободном избору, не може сматрати повредом на раду.
Против наведеног коначног управног акта подноситељка је поднела тужбу, у којој је, поред осталог, наведено: да послодавац нема организовану исхрану у оквиру зграде; да је послодавац донео Правилник о кућном реду од 27. децембра 2017. године у коме је, поред осталог, наведено да је радно време суда од 7,30 часова до 15,30 часова, а да се пауза за доручак запослених користи од 10,00 часова до 10,30 часова, с тим што ће се за време паузе у писарници обезбедити присуство једног запосленог; да је подноситељка 3. августа 2018. године кренула на паузу за доручак, уобичајеном трасом, као и сваког радног дана, те да јој се у 10,05 часова, приликом преласка на пешачком прелазу, искривила лева нога у скочном зглобу, изгубила је равнотежу и пала, након чега јој је пружена прва помоћ у Дому здравља у Брусу, а потом је извршена операција у Медицинском центру Крушевац; да је због наведене тешке телесне повреде подноситељка била на боловању; да органи управе приликом одлучивања нису имали у виду одредбе Конвенције Међународне организације рада број 121, коју је Република Србија ратификовала, нити Одлуку Уставног суда IУз-314/2011 од 18. октобра 2012. године.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 2465/19 од 22. новембра 2019. године тужба подноситељке је одбијена као неоснована, са образложењем да је правилно тужени орган одбио жалбу подноситељке, налазећи да је првостепени орган правилно утврдио да повреда која јој се догодила ван просторија послодавца и на коју због непредвидивих околности послодавац није могао да утиче не представља повреду на раду и да је за своју одлуку тужени орган дао јасне и довољне разлоге које у свему прихвата суд, те да су разматрани наводи тужбе, али је оцењено да су исти неосновани.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду, поред осталог, подноситељка указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Конвенцијом Међународне организације рада број 121 о давањима за случај несрећа на послу и професионалних болести, која је ратификована Уредбом Савезног извршног већа од 8. јула 1964. године („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 27/70) је предвиђено: да национално законодавство у вези са давањима за случај несреће на послу и професионалних болести треба да штити све запослене (укључујући учеснике у привреди) у приватном и јавном сектору, подразумевајући задруге и у случају смрти храниоца породице, прописане категорије корисника (члан 4. став 1.); да осигурани случајеви треба да обухватају следеће случајеве ако су настали због несрећа на послу или професионалне болести, и то: а) болесно стање, б) неспособност за рад која је настала због таквог болесног стања и која повлачи губитак зараде онако како је дефинисано националним законодавством, ц) потпуни губитак способности за привређивање или делимичан губитак способности за привређивање изнад прописаног степена када је вероватно да ће овај губитак, потпун или делимичан, бити трајан, или одговарајуће смањење физичког интегритета, д) губитак средстава за издржавање услед смрти храниоца породице за прописане категорије корисника (члан 6.); да свака чланица треба да пропише дефиницију „несреће на послу“ која ће садржавати услове у којима се несрећа приликом доласка и одласка са посла сматра као несрећа на послу и треба да у својим извештајима у вези са применом ове конвенције које подноси сагласно члану 22. Устава МОР, специфицира изразе ове дефиниције (члан 7. став 1.).
Законом о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 109/05, 57/11, 110/12 – Одлука УС, 119/12, 55/13 – Решење УС, 99/14, 123/14 – Одлука УС, 106/15 и 10/16) било је прописано: да се начело заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса остварује предузимањем мера и активности које омогућавају да интерес осигураног лица, заснован на праведној доступности, представља основу система обавезног здравственог осигурања, као и да осигурано лице што лакше заштити и оствари своја права из обавезног здравственог осигурања, водећи рачуна да остваривање тих права не буде на штету права и правних интереса других осигураних лица нити у супротности са законом утврђеним јавним интересом (члан 13. став 1.); да су права из обавезног здравственог осигурања: право на здравствену заштиту; право на накнаду зараде за време привремене спречености за рад осигураника (у даљем тексту: накнада зараде); право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене заштите (у даљем тексту: накнада трошкова превоза); да се права из здравственог осигурања из става 1. овог члана остварују под условом да је доспели допринос за здравствено осигурање плаћен, ако овим законом није друкчије одређено (члан 30.); да право на здравствену заштиту у случају повреде на раду или професионалне болести обухвата здравствену заштиту у случају настанка повреде на раду или професионалне болести која се обезбеђује на примарном, секундарном и терцијерном нивоу: да се здравствена заштита из ст. 1. и 2. овог члана пружа на начин да сачува, поврати или унапреди здравствено стање осигураног лица и његову способност да ради и задовољи своје личне потребе у складу са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона; да је повреда на раду, у смислу овог закона, свака повреда, обољење или смрт настала као последица несреће на послу, односно као последица сваког неочекиваног или непланираног догађаја, укључујући и акт насиља који је настао услед рада или је повезан са радом и који је довео до повреде, обољења или смрти осигураника која је наступила одмах или у периоду од 12 месеци од дана настанка повреде на раду; да се п овреда на раду утврђује на основу извештаја о повреди на раду (у даљем тексту: повредна листа), који је под непосредном или посредном контролом послодавца и која се доставља Републичком фонду, односно матичној филијали ради остваривања права из обавезног здравственог осигурања у складу са овим законом; да садржај и образац повредне листе и начин попуњавања, односно достављања, обраде података из повредне листе, као и друга питања од значаја за утврђивање повреде на раду, споразумно прописују министри надлежни за послове заштите здравља и безбедности на раду (члан 33. ст. 2, 3, 4, 6. и 7.); да право на накнаду зараде из средстава обавезног здравственог осигурања имају осигураници - запослени из члана 17. став 1. тач. 1) - 7) овог закона (члан 73. став 1. тачка 1); да накнада зараде за време привремене спречености за рад припада осигураницима из члана 73. овог закона, ако је здравствено стање осигураника, односно члана његове уже породице такво да је осигураник спречен за рад из разлога прописаних овим законом, без обзира на исплатиоца накнаде зараде, и то ако је привремено спречен за рад услед професионалне болести или повреде на раду (члан 74. став 1. тачка 2); да висина накнаде зараде која се обезбеђује из средстава обавезног здравственог осигурања, као и из средстава послодавца, у случајевима из члана 74. став 1. тач. 2) и 6) овог закона износи 100% од основа за накнаду зараде (члан 96. став 2.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – Одлука У С, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење) прописано је: да радни однос може да се заснује за обављање послова ван просторија послодавца; да радни однос за обављање послова ван просторија послодавца обухвата рад на даљину и рад од куће (члан 42. ст. 1. и 2.); да запослени који ради најмање шест часова дневно има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута; да запослени који ради дуже од четири, а краће од шест часова дневно има право на одмор у току рада у трајању од најмање 15 минута; да запослени који ради дуже од десет часова дневно, има право на одмор у току рада у трајању од најмање 45 минута; да одмор у току дневног рада не може да се користи на почетку и на крају радног времена; да се време одмора из ст. 1 - 3. овог члана урачунава у радно време (члан 64.).
5. Уставни суд најпре указује да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука надлежног органа о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у супротном могло сматрати да је резултат произвољног поступања и правно неутемељеног становишта надлежног органа, односно суда.
Оспореном пресудом одбијена је тужба подноситељке поднета против коначног управног акта којим је одбијен захтев подноситељке за доношење решења о утврђивању повреде која јој се догодила 3. августа 2018. године у 10,05 часова, за време редовне паузе у току рада, као повреде на раду.
Уставни суд констатује да је подноситељка и у жалби изјављеној против првостепеног решења, као и у тужби поднетој против коначног управног акта, указала да је противно одредбама Закона о здравственом осигурању, као и противно Одлуци Уставног суда IУз-314/2011 од 18. октобра 2012. године и одредбама Конвенције Међународне организације рада број 121, закључено да повреда која се догодила ван просторија послодавца, иако настала током коришћења дневне паузе у току рада, не представља повреду на раду.
Из наведених одредаба Конвенције Међународне организације рада број 121, на коју се позива подноситељка, произлази да свака чланица треба да пропише дефиницију „несреће на послу“ која ће садржавати услове у којима се несрећа приликом доласка и одласка са посла сматра као несрећа на послу и треба да у својим извештајима у вези са применом ове конвенције које подноси сагласно члану 22. Устава МОР, специфицира изразе ове дефиниције.
Одлуком Уставног суда IУз-314/2011 од 18. октобра 2012. године, на коју се подноситељка позива, утврђено је да одредба члана 33. став 5. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 109/05, 106/06 и 57/11) није у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. Уставни суд је у образложењу Одлуке истакао да је држава, ратификовањем Конвенције међународне организације рада број 121 о давањима за случај несрећа на послу и професионалних болести, преузела обавезу да у свом законодавству пропише осигуране случајеве ако су настали због несрећа на послу или професионалне болести, наведене у члану 6. Конвенције, као и да, према одредби члана 7. став 1. Конвенције, пропише дефиницију „несреће на послу“ која ће садржавати услове у којима се несрећа приликом доласка и одласка са посла сматра као несрећа на послу, а да је одредбом члана 33. став 5. Закона о здравственом осигурању прописано, супротно одредби члана 7. став 1. Конвенције, да се под повредом на раду у смислу става 4. овог члана не подразумевају професионална обољења, као и повреде при доласку, односно повратку са посла, због чега је Уставни суд оценио да је оспорена одредба Закона несагласна са одредбом члана 7. став 1. Конвенције, а самим тим и са одредбама члана 194. ст. 4. и 5. Устава, којима је предвиђено да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије и да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.
Дакле, неспорно је да се под повредом на раду, у смислу Закона о здравственом осигурању, подразумева и повреда настала при доласку, односно приликом повратка са посла.
Међутим, Уставни суд констатује да се у предметном поступку као спорно питање поставило да ли је повреда која се догодила у току радног времена, за време паузе, али ван просторија послодавца, повреда која се може подвести под појам повреде на раду.
Имајући у виду спорнo питањe, Уставни суд указује да је одредбама Закона о здравственом осигурању који је важио у моменту подношења захтева подноситељке и одлучивања о истом, било прописано да повреда на раду, у смислу овог закона, јесте свака повреда, обољење или смрт настала као последица несреће на послу, односно као последица сваког неочекиваног или непланираног догађаја, укључујући и акт насиља који је настао услед рада или је повезан са радом и који је довео до повреде, обољења или смрти осигураника која је наступила одмах или у периоду од 12 месеци од дана настанка повреде на раду. Такође је прописано да се п овреда на раду утврђује на основу извештаја о повреди на раду ( у даљем тексту: повредна листа), који је под непосредном или посредном контролом послодавца и који се доставља Републичком фонду, односно матичној филијали ради остваривања права из обавезног здравственог осигурања у складу са овим законом .
Дакле, из наведених одредаба Закона о здравственом осигурању произлази следеће: да је повреда на раду свака повреда настала као последица неочекиваног или непланираног догађаја на послу или повезано са послом и да се повреда на раду утврђује на основу повредне листе која се доставља Републичком фонду, односно матичној филијали ради остваривања права из обавезног здравственог осигурања.
Уставни суд даље констатује да одредбама Закона о здравственом осигурању нису прописани изузеци, односно која се то повреда настала током радног времена, а која јесте последица „неочекиваног и непланираног догађаја“, не сматра повредом на раду. Уставни суд понавља да се под повредом на раду подразумева и повреда настала непосредно пре и после радног времена, на путу од и до посла.
Органи управе, а потом и Управни суд се у образложењу својих аката позивају и на одредбу члана 9. став 3. Закона о безбедности и здрављу на раду, али и на Инструкцију Министарства здравља број 011-00-142/2012-20 од 7. августа 2012. године и Практикум за примену прописа о заштити на раду, а сагласно којима се, по њиховој оцени, повреда коју је подноситељка задобила не може подвести под повреду на раду.
Уставни суд указује да је Законoм о безбедности и здрављу на раду („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 91/15 и 113/17) прописано: да се овим законом уређује спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну у радној околини, ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом (члан 1. став 1.); да је послодавац дужан да обезбеди запосленом рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду; да се послодавац не ослобађа обавеза и одговорности у вези са применом мера безбедности и здравља на раду одређивањем другог лица или преношењем својих обавеза и одговорности на друго лице; да у случају настанка повреде на раду због неуобичајених и непредвидивих околности које су изван контроле послодавца или због изузетних догађаја чије се последице упркос свим настојањима нису могле избећи, послодавац није одговоран у смислу овог закона; да је послодавац дужан да обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним и психичким могућностима запосленог, а радна околина, средства за рад и средства и опрема за личну заштиту на раду буду уређени, односно произведени и обезбеђени, да не угрожавају безбедност и здравље запосленог (члан 9.).
Из наведеног произлази да је овим законом уређено спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну у радној околини, ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом, те ситуације у којима је искључена одговорност послодавца, односно када и поред свих предузетих мера безбедности дође до повреде услед неуобичајених и непредвидивих околности које су изван контроле послодавца или због изузетних догађаја чије се последице упркос свим настојањима нису могле избећи.
Међутим, у конкретном случају се ово питање није ни поставило, већ је подноситељка поднела надлежном фонду за здравствено осигурање захтев за доношење решења да се повреда која јој се догодила за време редовне паузе у току рада утврди као повреда на раду. Наиме, једно од права из обавезног здравственог осигурања које подноситељки припада, као запосленом лицу за време привремене спречености за рад из члана 73. Закона о здравственом осигурању, јесте право на накнаду зараде за време привремене спречености за рад осигураника. Смисао захтева подноситељке да се повреда која јој се догодила за време редовне паузе у току рада сматра повредом на раду јесте у висини припадајуће накнаде, јер када је реч о случају привремене спречености за рад запосленог услед професионалне болести или повреде на раду накнада износи 100% од основа за накнаду зараде, док у случају када је запослени спречен за рад због болести или повреде ван рада, онда се она утврђује у износу од 65% од основа за накнаду зараде.
Из чињеница и околности конкретног случаја произлази: да је подноситељка запослено лице у Прекршајном суду у Крушевцу – Одељење у Брусу и да је пријављена на обавезно здравствено осигурање; да је послодавац донео Правилник о кућном реду од 27. децембра 2017. године у коме је, поред осталог, наведено да је радно време суда од 7,30 часова до 15,30 часова, а да се пауза за доручак запослених користи од 10,00 часова до 10,30 часова; да послодавац нема организовану исхрану у оквиру зграде; да је подноситељка 3. августа 2018. године кренула на паузу за доручак, уобичајеном трасом, као и сваког радног дана, те да јој се у 10,05 часова, приликом преласка на пешачком прелазу, искривила лева нога у скочном зглобу, изгубила је равнотежу и пала, након чега јој је пружена прва помоћ у Дому здравља у Брусу, а потом је извршена операција у Медицинском центру Крушевац; да је подноситељка повреду – прелом скочног зглоба задобила за време осмочасовног радног времена, и то за време прописане паузе за доручак у 10,05 часова; да је послодавац сачинио повредну листу и са свом осталом медицинском документацијом исту доставио надлежном фонду; да је због наведене тешке телесне повреде подноситељка била на боловању, односно била је привремено спречена за рад .
Дакле, поред тога што је испуњен један од законом прописаних услова да се једна повреда окарактерише као повреда на раду, а то је да је повреда последица неочекиваног или непланираног догађаја, неспорно је и да је повреда настала у радно време, током коришћења паузе у прописано време, дакле повезано са радом.
Право на одмор је једно од права које је законом установљено у циљу заштите здравствене способности запослених, заштите од прекомерног исцрпљивања, као и ради обнављања њихових радних способности. Право на одмор представља и једно од основних људских права које је, као такво, гарантовано Универзалном декларацијом о људским правима, док је Међународним пактом о економским, социјaлним и културним правима њему потврђена и природа основног социјалног права. Утврђивање распореда радног времена, пак, као једно од права које у начелу припада послодавцу, подразумева да је на њему да одреди почетак и завршетак рада, као и период одмора у вези са тим. Одмор у току дневног рада представља краткотрајни прекид рада који треба да омогући запосленом лицу да отклони умор као последицу рада и обнови своје радне способности. Наиме, замор, као стање организма до којег долази услед физичког или умног рада може довести до тога да запослени није у могућности да испуни захтеве посла који обавља, или му је обављање посла отежано, а, такође, може представљати узрок како лоших резултата рада запосленог, тако и његове склоности повређивању. У складу са тим, Законом о раду је прописано право на одмор у току дневног рада које, у зависности од времена које запослени проводи у току дана обављајући рад, може бити различитог трајања. Одмор у току дневног рада се, притом, рачуна као радно време и не може се употребити на почетку или на крају радног времена, јер ако би одмор у току дневног рада био коришћен у то време, изгубио би и сврху због које је предвиђен.
У конкретном случају, Уставни суд понавља, подноситељка је запослено лице у Прекршајном суду у Крушевцу – Одељење у Брусу, послодавац је донео Правилник о кућном реду у коме је, поред осталог, наведено да је радно време суда од 7,30 часова до 15,30 часова и да се пауза за доручак запослених користи од 10,00 часова до 10,30 часова, те да послодавац нема организовану исхрану у оквиру зграде.
Код чињенице да се и повреда настала при доласку на посао и при одласку са посла сматра повредом на раду, и то, како се то у пракси уобичајено каже „редовном трасом“, поставља се питање из ког разлога се повреда настала у току радног времена, за време паузе, и то, како подноситељка наводи – „када је, имајући у виду да послодавац нема организовану исхрану у својим просторијама, кренула на паузу за доручак, као и сваког радног дана, уобичајеном трасом“, не сматра повредом на раду само из разлога што није настала у просторијама послодавца, односно оним које су под контролом послодавца. Ово питање се тим пре поставља када се има у виду да jе Законом о раду прописано да радни однос може да се заснује за обављање послова ван просторија послодавца, који обухвата рад на даљину и рад од куће, када запослени неспорно има сва права и обавезе као и запослени који рад обавља у просторијама послодавца. Поставља се питање да ли се у случају рада од куће може сматрати да је такво „радно место“ под непосредном или посредном контролом послодавца, а везано за оцену да се повреда која је настала ван простора који је под непосредном или посредном контролом послодавца, иако у радно време, не може сматрати повредом на раду.
Код оваквог стања ствари, Уставни суд оцењује да ни органи управе, ни суд, пре изношења своје оцене нису сагледали све важне аспекте конкретног случаја и меродавне прописе.
Уставни суд понавља: да је, сагласно одредбама Закона о здравственом осигурању, повреда на раду свака повреда која је настала као последица неочекиваног или непланираног догађаја, да се повреда на раду утврђује на основу повредне листе која се доставља Републичком фонду, односно матичној филијали ради остваривања права из обавезног здравственог осигурања; да Законом о здравственом осигурању нису прописани изузеци, односно која се то повреда настала током радног времена, а која је последица „неочекиваног и непланираног догађаја“, не сматра повредом на раду; да је Законoм о безбедности и здрављу на раду, на који се органи управе позивају, уређено спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду запослених ради спречавања повреда на раду, те ситуације у којима је искључена одговорност послодавца, односно када и поред свих предузетих мера безбедности дође до повреде услед неуобичајених и непредвидивих околности које су изван контроле послодавца или због изузетних догађаја чије се последице упркос свим настојањима нису могле избећи, дакле, који није меродаван у конкретном случају; да Инструкција Министарства здравља број 011-00-142/2012-20 од 7. августа 2012. године, а сагласно којој се, по оцени органа управе, повреда коју је подноситељка задобила не може подвести под повреду на раду, није општи правни акт, већ представља акт донет ради лакше примене закона у пракси, ради усмеравања организације послова и начина рада запослених у органу државне управе, те да се инструкцијом не може одређивати начин поступања и решавања у управној ствари и њоме се „ не уређују права и обавезе“, већ појашњава примена одређених одредаба закона ради јединственог и једнообразног поступања надлежних органа, односно дају упутства ( инструкције) у погледу организације и спровођења закона.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да је оцена дата у оспореном појединачном акту, као и у нижестепеним актима произвољна, односно да је примена права била очигледно арбитрерна, на штету подноситељке уставне жалбе . Имајући у виду изнето, Суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу, док је у тачки 2. изреке поништио оспорену пресуду и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против решења Републичког фонда за здравствено осигурање Београд УП II-02/6 број 180.2-311/18 од 17. децембра 2018. године.
Како је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд није посебно разматрао наводе уставне жалбе о повреди осталих Уставом зајемчених начела и права на које је указано у уставној жалби.
6. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, с обзиром на шири значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.