Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва … „Ц .“ Д.О.О. Алексинац, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Привредног друштва … „Ц.“ Д.О.О. Алексинац изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије,у управном поступку који је вођен пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Алексинац у предмету број 47-0246/2013-002-051, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво … „Ц.“ Д.О.О. Алексинац је, 4. јула 2020. године, Уставном суду изјавило уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 4655/18 од 14. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у управном поступку који је вођен пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Алексинац у предмету број 47-0246/2013-002-051.
Подносилац је у уставној жалби указао да предметни поступак није окончан у разумном року. Подносилац је поставио захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете. Подносилац је, такође, указао да му је повређено право на образложену одлуку, јер је Управни суд само преписао образложење првостепеног и другостепеног органа управе, а да његови наводи тужбе нису ни разматрани.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета првостепеног пореског органа, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Министарства финансија – Пореска управа – Филијала Алексинац број 47-0246/2013-002-010 од 29. маја 2014. године подносиоцу уставне жалбе су утврђене пореске обавезе, на начин и у износима ближе наведеним у том решењу.
Против наведеног решења подносилац је 17. јула 2014. године изјавио жалбу, па је решењем Министарства финансија – Пореска управа – Сектор за порескоправне послове и координацију – Регионално одељење за другостепени поступак Ниш број 500-47-04-00428/2014-I5001 од 29. септембра 2014. године поништен део првостепеног решења и у том делу предмет враћен на поновно одлучивање, док је у преосталом делу жалба подносиоца одбијена као неоснована.
Против другостепеног решења подносилац је 28. новембра 2014. године поднео тужбу, која је уважена пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 15254/14 од 8. децембра 2016. године, те је поништено другостепено решење и предмет враћен на поновни поступак и одлучивање.
У извршењу пресуде, другостепени орган је донео решење број 500-47-04-00428/2014- I5001 од 20. фебруара 2017. године којим је поништен део првостепеног решења и у том делу предмет враћен на поновно одлучивање, док је у преосталом делу жалба подносиоца одбијена као неоснована.
Против става другог диспозитива другостепеног решења подносилац је 10. априла 2017. године поднео тужбу, која је одбијена као неоснована пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 5450/17 од 24. октобра 2019. године.
У међувремену, након што је решењем другостепеног органа од 29. септембра 2014. године поништен део првостепеног решења и у том делу предмет враћен на поновно одлучивање, првостепени орган је у том делу поновио поступак и донео решење број 47-0246/2013-002-051 од 31. марта 2015. године, којим су подносиоцу утврђене пореске обавезе, на начин и у износима ближе наведеним у том решењу.
Против наведеног решења подносилац је изјавио жалбу, која је одбијена као неоснована решењем другостепеног органа број 47-04-00677/2017-39 од 6. фебруара 2018. године.
Подносилац уставне жалбе је 19. марта 2018. године поднео тужбу против наведеног коначног управног акта, која је одбијена као неоснована оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу У. 4655/18 од 14. маја 2020. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок; да у осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбама сада важећег Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС", бр. 18/16 и 95/18) прописано је: да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка; да кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка (члан 145. ст. 2. и 3.); да се решење којим се одлучује о жалби издаје без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок (члан 174.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом (члан 15.); да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта (члан 19. став 1.).
5. Оцењујући наводе подносиoца уставне жалбе да му је у предметном управном поступку, који је вођен пред Министарством финансија – Пореска управа – Филијала Алексинац за утврђивање пореских обавеза подносиоцу, повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је за оцену да ли је подносиоцу повређено наведено Уставом зајемчено право меродаван период од краја јуна 2014. године, када је подносилац поднео жалбу против првостепеног пореског решења којим су му утврђене пореске обавезе до његовог правноснажног окончања, и то до доношења пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 5450/17 од 24. октобра 2019. године, односно до доношења оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 4655/18 од 14. маја 2020. године.
Уставни суд је оценио да је у овом управном поступку чињенично стање било донекле сложено, али да су се поставила сложена правна питања.
Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се предметни поступак оконча у разумном року.
Испитујући поступање органа управе, односно надлежног суда у овој правној ствари, Уставни суд најпре указује да је решењем првостепеног пореског органа од 29. маја 2014. године подносиоцу утврђено више пореских обавеза. Предметни поступак за утврђивање обавеза плаћања пореза на додату вредност је правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 5450/17 од 24. октобра 2019. године. Поступак за утврђивање обавезе пореза и доприноса по одбитку за лица која остварују приходе по другом основу је окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 4655/18 од 14. маја 2020. године.
Уставни суд указује да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ) прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Имајући у виду да је поступак утврђивања обавеза плаћања пореза на додату вредност правноснажно окончан доношењем пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 5450/17 од 24. октобра 2019. године, а да је уставна жалба поднета 4. јула 2020. године, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у односу на овај поступак поднета након истека рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, те је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у овом делу, као неблаговремену, одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу изреке.
У односу на поступак утврђивања обавезе пореза и доприноса по одбитку за лица која остварују приходе по другом основу, Уставни суд констатује да је поступак трајао мање од шест година. У овом поступку је најпре другостепени орган управе одлучио о жалби подносиоца у законом прописаном року. У поновном поступку првостепени орган је ново решење донео у законом прописаном року. Међутим, другостепени орган је о жалби против решења од 31. марта 2015. године одлучио тек решењем од 6. фебруара 2018. године, дакле након скоро три године. Управни суд је о тужби против коначног управног акта одлучио оспореном пресудом након две године од подношења тужбе.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нарочито имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд понавља да је другостепени орган управе о жалби одлучио након скоро три године. Подносилац уставне жалбе је, сагласно наведеним законским одредбама, могао већ након два месеца да поднесе накнадни захтев за одлучивање о поднетој жалби, те евентуално након тога да користи и друга процесноправна средства против ћутања управе, а што подносилац није учинио.
Имајући у виду све изнето, а посебно да је предметни поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним органом управе и Управним судом у периоду краћем од шест година, те да у периоду дужем од две и по године подносилац није користио законом прописана средства у циљу бржег окончања поступка, Уставни суд је оценио да подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да је подносилац изјавио уставну жалбу и против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу У. 4655/18 од 14. маја 2020. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
Полазећи од садржине уставне жалбе, у којој подносилац понавља разлоге већ изнете у поступку који је претходио уставносудском, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење из члана 32. Устава, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном испита законитост одлука донетих у претходно вођеном поступку.
Везано за наводе подносиоца да оспорена пресуда није образложена, Уставни суд је утврдио да оспорена пресуда Управног суда садржи јасно образложење зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге због којих је тако одлучено.
Суд додатно и овом приликом понавља: прво, да подносилац ниједним наводом нити достављеним доказом није поткрепио истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, до које може доћи само неједнаким одлучивањем суда последње инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама и, друго, да је већ сама оспорена пресуда Врховног касационог суда која је донета у поступку по изјављеном ванредном правном средству, доказ да је подносилац имао и да је искористио право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, будући да се овим правом не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решивши као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.