Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан , у поступку по уставној жалби М. В . из Лазаревца код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. В . изјављена против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 од 10. октобра 2015. године, решења Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 – Кв. 3317/15 од 22. октобра 2015. године, решења Апелационог суда у Београду Кр. 32/16 од 24. марта 2016. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године, док се у односу на „радње првостепеног суда које су везане за достављање жалбе другостепеном суду и редослед одлучивања по жалбама у другостепеном суду“ уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Лазаревца код Београда поднео је Уставном суду, 20. новембра 2015. године, преко пуномоћника З. Д . Н, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 од 10. октобра 2015. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 – Кв. 3317/15 од 22. октобра 2015. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 33. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-7575/2015. Подносилац је истакао и повреду права из члана 5. ст. 2. и 3. и члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људски х права и основних слобода, чије постојање повред е Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
М. В . је, 6. маја 2016. године, преко истог пуномоћника, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кр. 32/16 од 24. марта 2016. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године, као и против „радњи првостепеног суда које су везане за достављање жалбе другостепеном суду и редослед одлучивања по жалбама у другостепеном суду“, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 2, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 33. став 1, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава, која је заведена под бројем Уж-3713/2016.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета уставне жалбе изјавио исти подносилац који оспорава решења о одређивању и продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж- 7575/2015 са списима предмета Уж-3713/2016, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да је притвор према подносиоцу одређен без законског основа и без поштовања основних принципа кривичног права;
- да су у првостепеном и другостепеном решењу о одређивању притвора изнети „закључци“ и тврдње којима се на најгрубљи начин вређа претпоставка невиности у кривичном поступку;
- да приликом доношења решења о одређивању притвора није постојала основана сумња да је подносилац уставне жалбе учинилац кривичног дела, те да је притвор према њему одређен без ваљаног правног основа;
- да суд није дао правно релевантне, оправдане и довољне разлоге на основу којих је нашао да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело;
- да је тужилац већ у моменту доношења наредбе о спровођењу истраге по закону могао (и морао) да поседује снимке тајног надзора комуникације и да их већ приликом саслушања предочи подносиоцу уставне жалбе, те да је, како се снимци тајног надзора комуникације ни до данас не налазе у спису, повређено и право подносица на ограничено трајање притвора, јер орган поступка не поступа са довољном ажурношћу;
- да снимци тајног надзора комуникације нису прибављени ни до данас, а да се решења о одређивању притвора темеље управо на „сижеу“ ов их непостојећих разговора.
Подносилац у уставној жалби даље наводи:
- да је 29. фебруара 2016. године Б. факултет У . у Београду доставио ДНК налаз и да је тог дана престао да постоји једини „важан“ разлог за продужење притвора у фази истраге;
- да је Виши суд у Београду списе и жалбу од 7. марта 2016. године доставио Апелационом суду у Београду тек 22. марта 2016. године, чиме је ова жалба, иако уважена од стране другостепеног суда, практично обесмишљена;
- да је 9. марта 2016. године Више јавно тужилаштво у Београду против подносиоца подигло оптужницу Кто. 69/16;
- да оспорено другостепено решење Апелационог суда у Београду Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године такође садржи повреду претпоставке невиности, односно повреду права из члана 34. став 3. Устава;
- да суд у оспореном решењу није дао правно релевантне, оправдане и довољне разлоге на основу којих је нашао да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, „наложи отклањање утврђених повреда“, „досуди тражену накнаду“ и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе и још двојици окривљених је н аредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 359/15 од 10. октобра 2015. године стављено на терет постојање основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Након што је саслушан у смислу одредбе члана 212. став 2. Законика о кривичном поступку, према окривљеном је 10. октобра 2015. године одређен притвор оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 у трајању од 30 дана, који се рачунао од 9. октобра 2015. године, када је лишен слободе, а на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да је пред овим судом у току истрага против окривљених М. В . (подносиоца уставне жалбе) , М.Ђ. и М.С, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у вези са чланом 33. КЗ, а све по наредби о спровођењу истраге ВЈТ у Београду Кти. 359/15 од 10. октобра 2015. године; да је због свега горе наведеног судија за претходни поступак донео одлуку као у изреци решења на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, налазећи да из горе наведене чињенице односно сумње да су се исти у дужем временском периоду бавили набавком и дистрибуцијом хероина произлази бојазан да би пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновили извршење кривичног дела.
Бранилац окривљеног је против наведеног решења о одређивању притвора изјавио жалбу која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 – Кв. 3317/15 од 22. октобра 2015. године.
У образложењу овог решења је, између осталог, наведено:
- да је, по налажењу кривичног већа, правилно поступио судија за претходни поступак када је према окривљeном М. В . и окривљенима М.Ђ. и М.С. одредио притвор по законском основ у из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, имајући у виду чињеницу да су дана 8. октобра 2015. године у Лазаревцу, неовлашћено ради продаје продавали, куповали и држали супстанце које су проглашене за опојну дрогу и то опојну дрогу хероин укупне количине 42,1 грам, на тај начи н што је првоокривљени М . В . неутв рђеног дана и времена од N.N. лица купио предметну опојну дрогу ради продаје другоокривљеном М.Ђ, па су се дана 8. октобра 2015. године у временском периоду од 11:00 часова до 21:22 часова, више пута међусобно позивали и договарали ради предаје дроге, тако што је првоокривљени М. В . телефоном позвао другоокривљеног М.Ђ, а другоокривљени М.Ђ. трећеокривљеног М.С, и више пута комуницирали шифрованим речима , користећи уместо „дрога“ шифровану реч „кључ“, а све у вези примопредаје дроге, након чега је, након што је првоокривљени М. В . продао и предао предметну опојну дрогу …, па имајући у виду врсту, количину, као и место проналаска предметне опојне дроге, чињеницу да је код окривљених пронађена и једна дигитална вагица сиве боје, један миксер беле боје и један кухињски нож са дрвеном дршком браон боје са металним сечивом на којима је присуство опојне дроге хероин, као и то да су окривљени основано сумњиви да су инкриминисане радње кривичног дела које им је стављено на терет предузимали у циљу стицања материјалне користи, при чему је веће имало у виду у односу на окривљеног М. В, да се ради о лицу без редовних месечних извора прихода, … а опште позната чињеница је да се продајом опојне дроге, посебно опојне дроге хероин, стиче велика материјална добит, те све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени, сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се њихово даље задржавање у притвору по овом законском основу, показује као нужно и неопходно за даље вођење кривичног поступка;
- да је приликом доношења своје одлуке, кривично веће ценило и наводе жалбе браниоца окривљеног М. В, у делу да је притвор престрого одређена мера и да се иста сврха могла постићи блажом мером – мером забране напуштања стана из члана 208. ЗКП, па је нашао да исти нису основани, с обзиром да је степен опасности да ће окривљени М . В, у кратком временском периоду, поновити кривично дело, по оцени већа, таквог интезитета да се може једино спречити мером притвора, а не неком другом, блажом мером.
Апелациони суд у Београду је 25. фебруара 2016. године донео решење Кр. 18/16 којим је према окривљеном, овде подносиоцу, продужио притвор за још месец дана, а најдуже до 3. априла 2016. године. Притвор је продужен из разлога прописаних одредбом 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уважавањем жалбе браниоца окривљеног, наведено решење је укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 491/16 од 23. марта 2016. године и предмет је упућен првостепеном већу на поновно одлучивање.
Након укидања решења Апелационог суда у Београду Кр. 18/16 од 25. фебруара 2016. године, притвор је према окривљеном продужен оспореним решењима Апелационог суда у Београду Кр. 32/16 од 24. марта 2016. године и Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године за месец дана, а најдуже до 3. априла 2016. године .
У образложењима ових решења је, поред осталог, наведено:
- да и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљенима М. В, М.Ђ. и М.С, из разлога предвиђених одре дбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром да из списа предмета произлази постојање основане сумње да су ови окривљени извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. КЗ, односно, да су основано сумњиви да су неовлашћено продавали, куповали и држали супстанце проглашене за опојну дрогу, и то хероин, у укупној количини од 42,01 грам, те да су предузимали низ радњи у том циљу…, те уз постојање основане сумње да су кривично дело, за које су основано сумњиви, извршили у циљу стицања материјалне користи, и према оцени већа Апелационог суда у Београду, представља особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени, и то сваки понаособ, уколико би био пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се њихово даље задржавање у притвору, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, показује као нужна и неопходна мера;
- да је жалбом браниоца окривљеног М. В . такође указано да је дана 29. фебруара 2016. године достављен налаз и мишљење Б . факултета У . у Београду, због чега од тада више није постојао важан разлог у смислу одредбе члана 215. став 2. ЗКП за продужење прит вора у истрази, али да су, и поред тачних навода из изјављне жалбе у погледу дана достављања суду наведеног налаза и мишљења, изнети жалбени наводи оцењени као неосновани, јер у тренутку доношења претходног првостепеног решења о продужењу притвора према окривљеном Вукићевићу у истрази од 25. фебруара 2016. године, суду неспорно није достављен наведени налаз и мишљење Б . факултета У . у Београду, због чега су у том тренутку постојали важни разлози који су оправдавали продужење притвора према окривљенима у истрази, у смислу одредбе члана 215. став 3. ЗКП.
У међувремену, 9. марта 2016. године, против окривљеног и још два лица Више јавно тужилаштво у Београду подигло је оптужницу Кто. 69/16 којом им је стављено на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези са ставом 33. КЗ.
Виши суд у Београду је, након што је подигнута оптужница, решењем К. 115/16 – Кв. 759/16 од 10. марта 2016. године према окривљеном продужио притвор који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана.
Наведено решење о продужењу притвора укинуто је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 534/16 од 28. марта 2016. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
Поступајући по примедбама Апелационог суда у Београду, кривично веће Вишег суда у Београду је 1. априла 2016. године донело решење К. 115/16 – Кв. 1017/16 којим је према окривљеном продужен притвор који по овом решењу може трајати најдуже 30 дана.
Апелациони суд у Београду је 18. априла 2016. године донео решење Кж2. 645/16 којим је преиначио првостепено решење Вишег суда у Београду К. 115/16 – Кв. 1017/16 од 1. априла 2016. године и према подносиоцу је меру притвора заменио блажом мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, а у образложењу овог решења је навео:
- да по налажењу суда разлози које је дао првостепени суд нису довољни и оправдани разлози за даље задржавање окривљених у притвору, као нужној и неопходној мери у циљу несметаног вођења кривичног поступка, због чега му је овај суд, уважавањем жалбе браниоца окривљеног, притвор укинуо и заменио мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора;
- да се ради о чињеницама и околностима које су биле предмет оцене и основ за одређивање притвора према окривљеном, а након тога и за продужење притвора током поступка, при чему се ради о чињеницама и околностима које су изгубиле на значају и тежини и ти разлзози које првостепени суд узима приликом продужења притвора према окривљеном, немају значај и снагу коју су имали на почетку вођења предметног кривичног поступка и не могу бити основ за даљу примену најтеже мере обезбеђења присуства окривљеног, а ово посебно када се има у виду дужина времена коју је окривљени прове о у притвору, као и околност да је реч о неосуђиван ом лицу;
- да нема ниједне индиције које произлазе из конкретног понашања окривљеног, а које би указивале на то да се искључиво притвором може обезбедити његово присуство у даљем току кривичног поступка, као и да разлози које првостепени суд узима за продужењ е притвора према окривљеном, иако су били оправдани у време покретања истраге, немају значај и снагу коју су имали на почетку вођења овог кривичног поступка, те с обзиром на све наведено, овај суд налази да су у конкретном случају испуњени услови да се мера притвора замени блажом мером.
4. Одредбама члана 27. Устава прописано је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.).
Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да се трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу (став 1.); да се после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава одређено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 33. став 1. Устава зајемчено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.).
Одредбом чланан 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбом члана 36. став 2. Устава прописано је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у д аљем тексту: ЗКП) прописано је да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда (члан 3. став 1.).
Одредбом члана 10. став 1. ЗКП ут врђује се да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником.
Члан 210. ст. 1. до 3. ЗКП прописује да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен.
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дели или довршити покушано кривично дело или учинии кривично дело којим прети.
Одредбама члана 214. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Чланом 215. ЗКП утврђено је: да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступка дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор за још три месеца, и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ће се окривљени пустити на слободу ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница (став 3.).
Члан 216. ЗКП прописује: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање крвичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решења о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбије предлог за одређивање притвора, као и да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, а да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд констатује да је подносилац уставну жалбу изјавио против „радњи првостепеног суда које су везане за достављање жалбе другостепеном суду “ и против „радњи које су везане за редослед одлучивања по жалбама у другостепеном суду“, услед тога што је „Виши суд у Београду, уместо да без одлагања омогући да се одлучи о жалби браниоца окривљеног, Апелационом суду у Београду списе и жалбу од 7. марта 2016. године доставио тек 22. марта 2016. године, чиме је ова жалба практично обесмишљена“ , на који начин је повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава. С обзиром на то да подносилац уставне жалбе оспорава радње Вишег суда у Београду од 22. марта 2016. године, а да је уставна жалба поднета 6. маја 2016. године, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду и одлучио као у другом делу изреке .
Уставни суд је имао у виду да је подносилац изјавио жалбу и против „радњи које су везане за редослед одлучивања по жалбама у другостепеном суду“, међутим, како подносилац није даље образложио евентуалну повреду насталу радњама Апелационог суда у Београду, то Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу у овом делу.
6. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе састоји у следећем :
1) да је решењима којима је према подносиоцу одређен и продужен притвор повређена претпоставка невиности из члана 34. став 3. Устава;
2) да је притвор према подносиоцу неосновано одређен и продужен, као и да је предуго трајао, супротно одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Испитујући основаност навода уставне жалбе да је решењима којима је према подносиоцу одређен и продужен притвор повређена претпоставка невиности, Уставни суд констатује да ће ове наводе ценити у оквиру истакнуте повреде права из члана 34. став 3. Устава којом је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Чланом 3. став 1. ЗКП прописано је да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, док је чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је, имајући у виду садржину оспорен их решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 од 10. октобра 2015. године и Вишег суда у Београду Кпп. 283/15 – Кв. 3317/15 од 22. октобра 2015. године, оценио да њима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Приликом доношења ове оцене, Уставни суд је имао у виду да је Виши суд у Београду у оспореним решењ има Кпп. 283/15 од 10. октобра 2015. године и Кпп. 283/15 – Кв. 3317/15 од 22. октобра 2015. године, образлажући своју одлуку да се према подносиоцу одреди притвор, поред осталог, навео „да је пред овим судом у току истрага против окривљених М . В . (подносиоца уставне жалбе) , М.Ђ. и М.С, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ у вези са чланом 33. КЗ, а све по наредби о спровођењу истраге ВЈТ у Београду Кти. 359/15 од 10. октобра 2015. године“, „да је због свега горе наведеног судија за претходни поступак донео одлуку као у узреци решења на основу одр едбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, налазећи да из горе наведене чињенице односно сумње да су се исти у дужем временском периоду бавили набавком и дистрибуцијом хероина, произлази бојазан да би пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновили извршење кривичног дела“ , „да је, по налажењу кривичног већа, правилно поступио судија за претходни поступак када је према окривљeном М. В . и окривљенима М.Ђ. и М.С. одредио притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, имајући у виду чињеницу да су дана 8. октобра 2015. године у Лазаревцу, неовлашћено ради продаје продавали, куповали и држали супстанце које су проглашене за опојну дрогу и то опојну дрогу хероин укупне количине 42,1 грам, на тај начи н што је првоокривљени М . В . неутврђеног дана и времена од N.N. лица купио предметну опојну дрогу ради продаје другоокривљеном М.Ђ…“ , као и да „све напред наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени, сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се њихово даље задржавање у притвору по овом законском основу, показује као нужно и неопходно за даље вођење кривичног поступка“.
Уставни суд је посебно имао у виду делове образложења оспорених решења у којима је наведено „да је судија за претходни поступак одлуку донео налазећи да из горе наведене „чињенице односно сумње“ да се подносилац у дужем временском периоду бавио набавком и дистрибуцијом хероина произлази бојазан да би пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновио извршење кривичног дела“, као и „да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор по законском основ у из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, имајући у виду „чињеницу“ да је дана 8. октобра 2015. године у Лазаревцу, неовлашћено ради продаје продавао, куповао и држао супстанце које су проглашене за опојну дрогу и то опојну дрогу хероин“. Међутим, Уставни суд је мишљења да Виши суд у Београду приликом доношења оспорених решења није заузео став о к ривици подносиоца уставне жалбе, нити га је означио као учиниоца кривичног дела, чиме би повредио претпоставк у невиности, већ је, и поред коришћења неодговарајуће језичк е формулациј е у одређеним деловима оспорених решења, конкретно навео и детаљно образложио разлоге за одређивање притвора према подносиоцу. Уставни суд посебно наглашава да је Виши суд у Београду у оспореним решењима јасно навео да је притвор према подносиоцу одређен по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно да је притвор одређен против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, на који начин није прекорачио границ e основане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притво ра може кретати.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе 34. став 3. Устава и цитираних одредаба Законика о кривичном поступку у односу на оспорена решења Апелационог суда у Београду Кр. 32/16 од 24. марта 2016. године и Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима подносиоцу није повређено право на претпоставку невиности. Наиме, наводи из оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 579/16 од 6. априла 2016. године да „и даље стоје разлози за продужење притвора према окривљеном М. В, М.Ђ. и М.С, из разлога предвиђених одре дбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога…, и према оцени већа Апелационог суда у Београду, представља особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени уколико би био пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово даље задржавање у притвору, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, показује као нужна и неопходна мера“, по оцени Уставног суда, не представљају повреду претпоставке невиности.
Уставни суд даље констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. ст . 1 и 2. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да је притвор према подносиоцу неосновано одређен и продуж ен, те да је предуго трајао.
Уставни суд констатује да ће основаност ових навода ценити у оквиру истакну те повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је наредбом за спровођење истраге подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. КЗ. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима одређен и продужен на основу одред бе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Након увида у оспорена решења о одређивању и продужењу притвора, Уставни суд је оценио да су она заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се према подносиоцу уставне жалбе одреди и продужи притвор по означен ом законском основу, односно због особитих околности које указују ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Чињеница да је подносилац уставне жалбе „незапослено лице без сталних извора прихода“, „што указује на појачан степен основане сумње да је дело вршио у циљу стицања материјалне користи“, поред свих околности које су изнете у оспореним решењима, по оцени Уставног суда, представља релевантне и довољне разлоге за одређивање и продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка. Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да је притвор према њему неосновано одређен и продужен.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе налази о у притвору шест месеци и девет дана (рачунајући од 9. октобра 2015. године када је лишен слободе , до 18. априла 2016. године када је притвор према њему укинут ). Уставни суд напомиње да је истрага вођена против подносиоца уставне жалбе и још два лица, да је оптужница против њих подигнута 9. марта 2016. године , односно након 5 месеци од тренутка лишења слободе, а да је 18. априла 2016. године према подносиоцу укинут притвор и одређена је блажа мера - забран а напуштања стана уз примену електронског надзора. Стога је Уставни суд оценио да је кривич ни поступак у дотадашњем току вођен са потребном ажурношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о одређивању и продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора била неопходна ради несметаног вођења кривичног поступка.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима нису повређена зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. ста в 1. и члана 31. став 1. Устава.
Коначно, у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 2. и члана 33. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења утемељених уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
7. Имајући у виду све претходно изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу одбио као неосновану у овом делу и одлучио као у првом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.