Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Српског Крстура, општина Нови Кнежевац, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године и решења истог суда Кв. 96/20 од 19. фебруара 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Српског Крстура, општина Нови Кнежевац, поднео је Уставном суду , 9. марта 2020. године, уставну жалбу, преко пуномоћника В . Ј . Ђ, адвоката из Суботице, против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године и решења истог суда Кв. 96/20 од 19. фебруара 2020. године, због повреде права из члана 27. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу из члана 31. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је у конкретном случају „судија за претходни поступак нашао да је предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину основан и да притвор треба продужити за још један месец, јер је из списа предмета евидентно да Више јавно тужилаштво из објективних разлога није могло да до истека времена до ког је притвор против окривљених пр ви пут продужен заврши истрагу“; подносилац истиче да је наведено паушалан и неоснован навод, „паушалан је, јер нема образложења зашто ВЈТ од 13. децембра 2019. године када је притвор одређен и истрага започела, до 7. фебруара 2020. године није могао да прибави снимке комуникације“;
- да је „у решењу о одређивању притвора наведено да су снимци сачињени на основу наредбе Кпп. Пов. 218/19, као доказ, а у конкретном случају, испада да их Више јавно тужилаштво нема. Ако их нема, онда нема ни основане сумње против М.С“;
- да уколико суд није доставио снимке комуникације између окривљених, одуговлачење би било противно одредби члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку (дужност свих државних органа да поступају нарочито хитно када је окривљени у притвору);
- да је неистинитим навођењем, у оспореним решењима, да се морају прибавити снимци комуникације између окривљених довело до тога да је подносилац држан у притвору;
- да у оспореним решењима није наведено да „особите околности указују да ће подносилац уставне жалбе ометати поступак утицањем на саучесника М.М.“, него је само наведено да постоји могућност за то („исти би могли доћи у контакт са наведеним саучесником“); између особитих околности (услов прописан законом) и могућности ( на које се позивају побијана решења), постоји суштинска разлика, у том смислу да „могућност“ представља много блажи критеријум, који није прописан Закоником о кривичном поступку, који је арбитреран (увек се може тврдити да је нешто могуће) и који свакако не досеж е стандард „особитих околности“; на основу ових чињеница подносилац истиче да му притвор није продужен на основу „разлога прописаних законом“; разлог прописан законом је „особита околност која указује да ће ометати поступак, а ни у првостепеном, ни у другостепеном решењу није наведена „особита околност“; неосновано је закључено да је М.М. у бекству; у конкретном случају нема наредбе за довођење М.М, што значи да је и потерница за њиме неосновано издата, да му је притвор неосновано одређен и што је најважније , неосновано се тврди да се он налази у бекству као аргумент за притварање М.С ;
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, те да досуди подносиоцу накнаду штете због неоснованог притварања, затим трошкове одбране пред редовним судовима, као и трошкове заступања пред Уставним судом. Такође, подносилац је замолио да се хитно одлучи о уставној жалби, јер је лишен слободе или да се макар привременом мером наложи да буде пуштен на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и навода уставне жалбе , између осталог, утврдио да је решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године према окривљенима М. С, овде подносиоцу уставне жалбе, М.П. и М.М. одређен притвор.
Притвор се према подносиоцу рачуна од 11. децембра 2019. година, када је лишен слободе.
Решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 771/19 од 25. децембра 2019. године одбијене су жалбе Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину и бранилаца окривљених М. С, М.П. и М.М. изјављена против решења Кпп. 272/19 од 13. децембра 2019. године.
Притвор према подносиоцу је продужен решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 4/20 од 9. јануара 2020. године, на основу члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је потврђено решењем истог суда Кв. 25/20 од 17. јануара 2020. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године продужен је притвор према окривљенима М. С . и М.П. за један месец. Притвор према окривљенима је продужен из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
У образложењу овог оспореног решења је, између осталог, наведено да је „из списа предмета евидентно да ВЈТ из објективних разлога није могло да, до истека времена до ког је притвор против окривљених био први пут продужен заврши истрагу. Судија за претходни поступак налази да је окривљенима потребно продужити притвор, јер у конкретном случају постоје особите околности које указују да би окривљени о станком на слободи могли утицати на саучесника. Наиме, постоји тзв. колузиона опасност тј. опасност од утицаја на слободну вољу саучесника окривљеног М.М. из Српског Крстура који још није саслушан, јер се налази у бекству и за којим је наређено издавање потернице, што представља особите околнос ти. Њиховим пуштањем на слободу исти би могли доћи у контакт са наведеним саучесником који још није саслушан, а који живи у истом насељеном месту где живе окривљени, где се сва лица међусобно познају, што потврђују и наводи одбране окривљеног М.П, те на тај начин утицати на њега како да изнесе своју одбрану. Битно је да њихово присуство на слободи може утицати на вољу саучесника М.М, те тиме ометати кривични поступак, а што оправдава продужење притвора“.
Оспореним решењем истог суда Кв. 96/20 од 19. фебруара 2020. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених М. С . и М.П. изјављене против решења Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.) , као и да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тач ка 2)); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. ст . 2. и 3.).
5. Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права из члана 27. став 1. и члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода . Уставни суд је повреду права на слободу и безбедност ценио кроз истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, с обзиром на то да се у конкретном случају оспорава трајање притвора.
Подносилац у уставној жалби истиче да му притвор није продужен из разлога прописаних законом јер у оспореним решењима није наведено да „особите околности указују да ће подносилац ометати поступак утицањем на саучесника М.М.“, него је само наведено да постоји могућност за то („исти би могли доћи у контакт са наведеним саучесником“). Такође, подносилац образлаже повреду означеног уставног права и тиме што Више јавно тужилаштво није прибавило снимке комуникације, те је то довело до продужења истраге и последично продужења притвора подносиоцу. Подносилац сматра да је постало упитно и постојање основане сумње као стандарда за одређивање притвора.
Уставни суд, пре свега, наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају оспорене судске одлуке о продужењу притвора дефинисан је Закоником о кривичном поступ ку у члану 211. став 1. тачка 2). Уставни суд наглашава да је суштина основа за одређивање/продужење притвора према напред наведеном члану Законика опасност по доказе. Наиме, код ових случајева, околности указују на то да ће окривљени, између осталог, ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче ( колузиона опасност) . Реч је о релативно честом основу за одређивање притвора, који најчешће престаје завршетком истраге, имајући у виду да је у том моменту највећи број доказа прикупљен.
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да су оспорена решења Вишег суда у Зрењанину донета у складу са релевантним одредбама Устава и Законика о кривичном поступку. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године, а које решење је потврђено оспореним решење истог суда Кв. 96/20 од 19. фебруара 2020. године, продужен за један месец, по законском осно ву из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП-а. Подносилац је био у притвору три месеца рачунајући од тренутка лишења слободе 11. децембра 2019. године, па до 9. марта 2020 . године, када је изјавио уставну жалбу.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 96/20 од 19. фебруара 2020. године је, поред осталог, наведено да „по мишљењу већа овог суда, постоји основана сумња да су окривљени М. С . и М.П. извршили кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика, а која произилази из доказа приложених у списима предмета, те правилно судија за претходни поступак налази да су испуњени услови за продужење притвора против наведених окривљених у смислу одр едбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, с обзиром да постоје особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли ометати поступак утицањем на саучесника М.М. из Српског Крстура, који још није саслушан, јер се налази у бекству и за којим је наређено издавање потернице, па би пуштањем на слободу окривљени М. С . и М.П. могли доћи у контакт са наведеним саучесником који још није саслушан, а који живи у истом насељеном месту као и окривљени, односно Српском Крстуру, где се сва лица међусобно познају, те на тај начин утицати на њега како да изнесе своју одбрану. Имајући у виду наведено, правилно је судија за претходни поступак закључио да постоје особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могли ометати поступак утицањем на саизвршиоца, па је продужење притвора против окривљених сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка, чија сврха се у конкретном случају не може постићи другом блажом мером“.
По оцени Уставног суда, Виши суд у Зрењанину је оспорена решења засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП-ом када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском осн ову. Надлежни суд је у оспореним о длукама аргументовано образложио постојање особитих околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли ометати поступак утицањем на саучесника М.М, а који је у бекству. При томе, Уставни суд напомиње да је коришћење термина „могли“ дато у контексту разматрања постојања притворског разлога, а на као степеновање елемента „околности“.
Такође, Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Зрењанину, по службеној дужности, благовремено, оспореним решењем Кпп. 16/20 од 7. фебруара 2020. године испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Са друге стране, оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе који се односе на одуговлачење истраге недостављањем снимака комуникације, а што је, по схватању подносиоца , довело до одуговлачења притвора и отва рања питања постојања основане сумње у конкретном случају, Уставни суд указује да је притвор према подносиоцу продужен због постојања колузионе опасности, а не због недостављања снимака. Такође, Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уколико подносилац сматра да је недостављање снимака комуникације утицало на трајање истраге, Уставни суд указује да је Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13) од 21. маја 2014. године, у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је од 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је такође предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежни суд у оспореним решењима навео исцрпне и јасне разлоге због којих је сматрао да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка. Такође, Уставни суд напомиње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Подносилац се до тренутка изјављивања уставне жал бе у притвору налазио три месеца (рачунајући од тренутка када је лишен слободе, па до тренутка изјављивања уставне жалбе). Стога је Уставни суд оценио да се ова дужина трајања притвора објективно не може сматрати неразумно дугом.
Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану.
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.