Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 202 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Т . изјављена против пресуде Управног суда У. 10398/17 од 3. октобра 2019 . године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Новог Сада, преко пуномоћника П. Б , адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду, 9. децембра 2019. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 10398/17 од 3. октобра 2019. године, због повреде права на имовину, зајемченог одредбама члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, истиче: да је из решења Секретаријата за опште послове АП Војводина, Народни одбор Среза Жабаљског од 23. септембра 1953. године видљиво да је имовина која је предмет захтева подржављена, јер су наведеним решењем пренете на пољопривредно добро „Б .“ управо оне парцеле које су се у том тренутку налазиле у Фонду општенародне имовине; да је орган који води поступак требало по службеној дужности да прибави исправу о подржављењу, јер је подносилац то покушао, али је у свим архивима добио одговор да њихови фондови не садрже тражене документе; да подносилац не мо же сносити штетне последице околности да „орган који је вршио подржављење није доставио одлуку његовом правном претходнику , што је јасно из тога да се та одлука није могла пронаћи у архивима“. Подносилац уставне жалбе предлаж е да Уставни суд утврди повреду означен ог права и поништи оспорен и акт.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Нови Сад (даље у тексту: Агенција) број 46-036766/2014 од 22. априла 2016. године одбијен је као неоснован захтев подносио ца уставне жалбе за враћање имовине, односно обештећење за имовину одузету од бившег власника Ж. Т , а решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00778/2016-13 од 19. маја 201 7. године одбијена је његова жалба изјављена против предметног решења Агенције.
Оспореном пресудом Управног суда Управног суда У. 10398/17 од 3. октобра 2019. године одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе поднета против предметног решења Министарства финансија. У образложењу оспорене пресуде је најпре констатовано да из стања у списима предмета и образложења побијаног решења произлази; да су предмет захтева к.п. бр. …/1, …/2-а, …-ц и …/3 КО Чуруг да је решењем Секретаријата за опште послове АП Војводина, Народни одбор Среза Жабаљског у Жабљу број 7888/53 од 23. септембра 1953. године утврдио да се сва преостала земља у Чуругу из Фонда општенародне имовине и то к.п. бр. …/1, …/2 и …/3 КО Чуруг додељује пољопривредном добру „Будућност“ у Чуругу; да је решењем Среског суда у Жабљу од 20. септембра 1957. године, на основу правноснажне одлуке о уручењу заоставштине Среског суда у Жабљу О. 500/48, одређена укњижба права власништва у корист Ж. Т, поред осталог на к.п. бр. …/3, …/2а и …/1; да је решењем Општинског суда у Жабљу О. 145/73 од 23. маја 1974. године утврђено је, поред осталог, да заоставштину Ж. Т . чине к.п. бр. …/1, …/2 и …/3 КО Чуруг, које наслеђује брачни друг оставиоца Ј. Т . Управни суд је, полазећи од наведеног, оценио правилном одлуку о одбијању жалбе подносиоца, будући да он није доставио коначан акт којим је имовина обухваћена захтевом одузета од бившег власника, у смислу члана 2. став 1. и члана 3. став 1. тач. 2) и 3) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, већ решење о наслеђивању из кога се види да није дошло до преласка имовине са дотадашњег власника на општенародну имовину.
4. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду подносилац указуј е у уставној жалби, утврђено је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
Из садржине уставне жалбе, по оцени Уставног суда, произлази да подносилац указује и на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, којим је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 108/13) прописано је: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (члан 1.); да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине (члан 3. тачка 3)); да су предмет враћања подржављене непокретности – грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други објекти који постоје на дан ступања на снагу овог закона (члан 15. став 2); да се уз захтев прилаже, поред осталог, исправа о подржављењу имовине или назив, број и година службеног гласила у коме је објављен акт, уз конкретно навођење предмета одузимања и сл. (члан 42. став 4. тачка 3)); да се уз захтев обавезно прилаже доказ из става 4. тачка 3) овог члана (члан 42. став 7.); да ће се захтев који не садржи податке из члана 42. став 7. овог закона и уз који нису приложени докази из тог става одбацити као неуредан (члан 43. став 1.); да у случају да орган из става 1. овог члана утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању поднетог захтева (члан 47. став 12.).
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се у поступку морају утврдити правилно и потпуно све чињенице и околности које су од значаја за доношење законитог и правилног решења - одлучне чињенице (члан 8.); да које ће чињенице узети као доказане одлучује овлашћено службено лице по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 10.); да се пре доношења решења морају утврдити све одлучне чињенице и околности које су од значаја за доношење решења и странкама омогућити да остваре и заштите своја права и правне интересе (члан 125. став 1); да се као доказ могу употребити сва средства подесна за утврђивање стања ствари и која одговарају поједином случају, као што су исправе, искази сведока, изјаве странака, налази и мишљења вештака, увиђај (члан 149. став 2.); да кад је прописом предвиђено да се управна ствар може решити на подлози чињеница или околности које нису потпуно утврђене или се доказима само посредно утврђују (чињенице и околности које су учињене вероватним), извођење доказа у том циљу није везано за одредбе овог закона о извођењу доказа (члан 152.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да не треба да сноси последице околности да архиви не поседују документацију о одузимању имовине која је предмет њ еговог захтева за враћање, односно обештећење и да акт о подржављењу „не треба да буде одлучујући“. Подносилац, такође, истиче да „у великом броју случајева (као што је овај)“ лицима од којих је имовина одузимана и преношена у Фонд општенародне имовине није ни достављено решење, а то потврђује чињеница да се тај акт није могао пронаћи у архивима.
Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Овај суд указује на то да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа – осим у случају њене очигледне произвољности, односно ако је примена закона била очигледно неправична, арбитрарна или дискриминаторска.
Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Суд је, на основу чињеница утврђених у овом уставносудском поступку, најпре констатовао: да подноси лац уставне жалбе до окончања поступка пред Агенцијом по њ еговом захтеву за враћање имовине, односно обештећење није достави о акт о подржављењу имовине одузете од бившег власника Ж. Т ; да су архиви којима се обраћа о подносилац уставне жалбе одговорили да не поседују тај акт; да се из достављеног решења Секретаријата за опште послове АП Војводина, Народни одбор Среза Жабаљског у Жабљу број 7888/53 од 23. септембра 1953. године не може утврдити да је од бившег власника одузета имовина и на основу ког прописа је одузета.
По оцени Уставног суда, из наведених одредаба Закона о враћању одузете имовине произлази: да су тим законом одређени прописи чијом применом су донети акти о подржављењу имовине, на основу којих се може остварити право на повраћај имовине одузете после 9. марта 1945. године и пренесене у општенародну, државну, друштвену или задружну својину; да подносилац захтева има обавезу да уз захтев приложи, поред осталог, исправу о подржављењу имовине или назив, број и годину службеног гласила у коме је објављен акт, уз конкретно навођење предмета одузимања; да се под „актом о подржављењу“ подразумева правни акт који је имао непосредно дејство, као што је пресуда, одлука, решење и други правни акт државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине; да ће Агенција одбацити као неуредан захтев уз који није приложен акт о подржављењу, а у случају да утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању захтева.
Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да се – у случају када је подржављење имовине извршено актом надлежног органа, право на повраћај имовине и обештећење не може остварити, ако се такав акт не приложи уз захтев или не буде достављен до окончања управног поступка. Овај суд истиче да у поступку по захтеву за враћање одузете имовине и обештећењу није искључена примена начела из чл. 8. и 10. раније важећег Закона о општем управном поступку о обавези правилног и потпуног утврђивања свих одлучних чињеница, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, али наглашава да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу, који је lex specialis у односу на Закон о општем управном поступку, прописано да се одлучне чињенице у вези са основом, временом и предметом подржављења имовине, доказују пресудом, одлуком, решењем или другим правним актом државног, односно другог надлежног органа, којим је извршено подржављење имовине.
Уставни суд констатује и то да је чланом 152. раније важећег Закона о општем управном поступку било прописано да се управна ствар може решити на подлози чињеница или околности које нису потпуно утврђене или се доказима само посредно утврђују, само к ад је то посебним прописом предвиђено. Имајући у виду да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу изричито предвиђено којим доказима се могу утврђивати чињенице од значаја за одлучивање у том поступку, овај суд налази да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да се право на враћање одузете имовине може остварити и на основу других доказа, те да „сам акт о подржављењу имовине не треба да буде одлучујући“. С обзиром на изложено, Уставни суд налази да је са уставноправног становишта прихватљива оцена Управног суда да подноси лац н ема право на враћање предметног земљишта, односно обештећење, будући да ни је доставио акт о одузимању имовине која је предмет захтева.
Подносилац у уставној жалби истиче да он не може сносити штетне последице околности да код надлежних органа документација о одузимању предметне имовине није сачувана . Овај суд, с тим у вези, указује на правно становиште које је изразио у Одлуци Уж-2014/2016 од 8. фебруара 2018. године, оцењујући да ли су прописивањем обавезе прилагања исправе о подржављењу имовине подносиоци захтева за враћање имовине лишени гаранција које омогућавају заштиту њихових права у поступку пред Агенцијом. Уставни суд је у тој одлуци истакао да се непоступањем органа Републике Србије и других органа и организација да у року одређеном чланом 13. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, издају сву потребну документацију и податке неопходне за одлучивање о захтеву за враћање имовине, којима располажу, ствара обавеза да Агенција то затражи по службеној дужности, јер би, у противном, подносиоци захтева за враћање имовине сносили последице неблаговременог поступања органа код којих се налазе исправе потребне за одлучивање о захтеву – имајући у виду преклузивност рока за подношење захтева за враћање имовине. Полазећи од тога да из уставне жалбе и достављене документације не произлази да су архиви којима се подноси лац обраћа о пропустили или одбили да у законом прописаном року доставе тражену документацију, Уставни суд налази да у предметном управном поступку није учињен пропуст у вези са прибављањем потребне документације који би довео у питање правичност одлучивања о захтеву подноси оца. У суштински истој правној ситуацији Суд је донео одлуке Уж-382/2017 од 28. новембра 2019. године и Уж-8637/2019 од 22. децембра 2022. године .
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореним актом није повређено прав о на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучио као у првом делу изреке .
6. У вези са истакнутом повредом права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Суд најпре указује да се гаранције права на имовину односе на заштиту постојеће имовине односно потраживања у вези са којима подносилац има барем легитимна очекивања да ће стећи делотворно уживање имовинског права (видети, нпр. пресуду Европског суда за људска права Prince Hans-Adam II of Liechtenstein против Немачке , број 42527/98 , oд 12. јула 2001. године, ст. 82. и 83. и одлуку Великог већа Gratzinger and Gratzingerova против Чешке , број 39794/98, од 10. јула 2002. године, став 69, као и Одлуку Уставног суда Уж- 4596/2011 од 20. новембра 2013. године).
Уставни суд, такође, указује на становиште Европског суда за људска права, према коме се члан 1. Протокола број 1 (право на имовину) не може тумачити као наметање било какве опште обавезе Високим странама уговорницама у погледу враћања имовине која им је пренета пре но што су ратификовале Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, нити ограничења у погледу обима реституције имовине и услова под којима пристају да успоставе имовинска права пређашњих власника (пресуда Великог већа Kopecky против Словачке , број 44912/98, од 28. септембра 2004. године). Такође, у наведеној пресуди Gratzinger and Gratzingerova против Чешке је оцењено да легитимно очекивање по својој природи мора бити конкретније од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду оцену о истакнутој повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није имао легитимно оч екивање да ће бити удовољено њег овом захтеву за враћање предметне имовине, односно обештећење.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.