Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Ј. Н . из Бујановца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Ј. Н . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године.
2. Одбацује се уставна жалба Ј. Н . изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Н . из Бујановца подне о је Уставном суду, 11. фебруара 20 20. године, преко пуномоћника Н. С , адвоката из Врања, уставну жалбу против пресуда означених у изреци , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подносилац је истакао и повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепена пресуда којом је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја, за које му је изречена условна осуда и пресуда донета у поступку по ванредном правном леку којом је одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости подноси оца уставне жалбе изјављен против правноснажних пресуда.
У уставној жалби је наведено да првостепени суд у поновном поступку није поступио по примедбама другостепеног укидајућег решења, што оспореном другостепеном пресудом није санкционисано, а што ни за Врховни касациони суд није представљало битну повреду одредаба Законика о кривичном поступку, иако је у другим случајевима исти суд сматрао битном повредом одредаба Законика.
У уставној жалби је, у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године, наведено и да је поводом истог догађаја против подносиоца уставне жалбе вођен прек ршајни поступак где је захтев за покретање прекршајног поступка идентичан са оптужним предлогом , а захтев за заштиту законитости је одбијен јер суд сматра да се не ради о пресуђеној ствари.
Подносилац је истак ао захтев да Уставни суд поништи оспорен е пресуде и наложи поновно одлучивање о изјављеној жалби и захтеву за заштиту законитости .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , утврдио да је пресуда Вишег суда у Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године, којом је правноснажно окончан кривични поступак против подносиоца уставне жалбе, подносиоцу и његовом браниоцу достављена пре 27. новембра 20 19. године, када је донета пресуда Врховног касационог суда Кзз. 1253/2019.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да према правном ставу Уставног суда, у кривичном поступку, захтев за заштиту законитости не представља правно средство чијим исцрпљивањем се стиче право на подношење уставне жалбе, већ се благовременост уставне жалбе у делу којим се оспоравају појединачни акти донети пре доношења захтева за заштиту законитости рачуна од дана када је подносиоцу достављена одлука којом је претходно вођен поступак правноснажно окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у односу на пресуду Вишег суда Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године, одбацио уставну жалбу као неблаговремену, решавајући као у тачки 2. изреке, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
4. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање о овој уставноправној ствари:
Оспорена пресуда Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године достављена је подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу 14. јануара 2020. године.
Против подносиоца уставне жалбе су, поводом истог животног догађаја од 24. априла 2014. године, спроведена два одвојена казнена поступка, и то: прекршајни поступак пред Прекршајним судом у Врању – Одељење у Бујановцу који је правноснажно окончан пресудом Пр. 10292/15 од 14. марта 201 6. године и кривични поступак пред Основним судом у Бујановцу, по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Врању Кт. 835/15 од 27. јула 2015. године, који је правноснажно окончан овде оспореном пресудом Вишег суда у Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године.
Уз уставну жалбу достављена је пресуда Прекршајног суда у Врању – Одељење у Бујановцу Пр. 3525/14 од 22. септембра 2015. године , која је укинута и поступак је враћен на поновно одлучивање, а којом је подносилац уставне жалбе оглашен одговорним због тога што је критичном приликом управљао моторним возилом под дејством алкохола, у стању потпуне алкохолисаности са количином алкохола од 2,95 промила извршио прекршај из члана 330 . став 2. у вези става 1. тачка 4) Закона о безбедности саобраћаја на путевима. У изреци првобитно донете првостепене прекршајне пресуде наведено је да је Ј. Н . одговоран што је „24. априла 2014. године у 14.57 сати у Бујановцу у улици К.П. код кућног броја 246, управљајући путничким моторним возилом марке Опел кадет регистарских ознака …, изазвао саобраћајну незгоду на тај начин што се кретао улицом К.П. из правца центра града под дејством алкохола, у стању потпуне алкохолисаности са количином од 2,95 промила и предњим левим делом возила ударио у предње десно крило возила марке Опел пасат регистарске ознаке …, којим је управљала М.Н, а која је предузела радњу кретања возила уназад са тротоара преко коловоза улице К.П, а претходно се није уверила да радњу може да изврши без опасности по остале учеснике у саобраћају, тако да је задњим делом возила ударила предња лева врата паркираног возила марке Пежо , а у том тренутку је наишао окривљени“.
Пресудом Основног суда у Бујановцу К. 275/18 од 24. априла 2019. године, која је потврђена овде оспореном пресудом Вишег суда у Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим јер је „24. априла 2014. године у 21,40 сати у Бујановцу у улици К.П. у висини кућног броја 246. у непосредној близини раскрснице са улицом Ј.Ц. у стању урачунљивости непридржавајући се члана 35. ст. 1. и 2. и члана 187. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот или тело људи на тај начин што је управљао својим возилом марке Опел тип Кадет 1.3Ц, регистарске ознаке … из правца центра Бујановца ка Новом Насељу у стању потпуне алкохолисаности са 2,95% етил алкохола у крви, неспособан да управља возилом не држећи возило што ближе десној ивици коловоза и на довољној удаљености од ње да не угрози друге учеснике у саобраћају и својом предњом страном возила ударио у возило марке Фолцваген тип Пасат ТДИ којим је управљала М.Н, која је задобила лаке телесне повреде у виду контузије делтоидне регије лево, врата и грудног коша, трауматске повреде врата-истегнуће, контузија карлице лево, контузија левог колена, трауматска лезија малеоларног и стопалног дела леве ноге и нагњечине прстију стопала са повредом нокт а, при чему је био свестан да непридржав ањем напред наведених саобраћајних прописа код другог могу да настану забрањене последице, али је олако држао да до тога неће доћи, а био је свестан забрањености свог дела, чиме је учинио кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 1. Кривичног законика “.
У образложењу првостепене кривичне пресуде наведено је да суд није могао прихватити наводе изнете у завршној речи браниоца окривљеног да је окривљени за исти догађај осуђиван у прекршајном поступку, јер се из пресуда види да је он осуђиван само због управљања возилом под дејством алкохола, а не и за предметну саобраћајну незгоду, тако да за кривично-правне радње описане у оптужном предлогу није мериторно одлучено у прекршајном поступку, те се не може говорити о пресуђеној ствари. У образложењу првостепене пресуде у делу оцене налаза и мишљења судског вештака саобраћајно техничке струке С.Ј, наведено је да је предметна саобраћајна незгода могла бити избегнута да се окривљени својим возилом кретао уз десну ивицу коловоза, уместо што се кретао по средини коловоза.
Оспореном пресудом Вишег суда у Врању Кж1. 240/19 од 25. септембра 2019. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и потврђена пресуда Основног суда у Бујановцу К. 275/18 од 24. априла 2019. године, са образложењем на страни 3. да није основан приговор пресуђене ствари, јер је окривљени у прекршајном поступку правноснажном и извршном пресудом Прекршајног суда у Врању – Одељење у Бујановцу Пр. 10292/15 од 14. марта 2016. године оглашен одговорним за прекршај из члана 330. став 1. тачка 4. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те да чињенични опис дела за које је оглашен одговорним у прекршајном поступку не одговара чињеничном опису кривичног дела које је окривљеном оптужним актом стављено на терет, и за који је осуђен, што је и првостепени суд правилно и јасно образложио.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости у делу у којем се указује на битну повреду кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, са образложењем да се не ради о правноснажно пресуђеној ствари, упућујући на трећу страну образложења другостепене пресуде, сагласно одредби члана 491. став 2. Законика, док је у преосталом делу поднети захтев одбачен , јер је поднет из разлога због којих окривљени , сагласно одредби члана 485. став 4. Законика о кривичном поступку, не може тим ванредним правним средством оспоравати правноснажне пресуде.
5. Одредбама Устава, чију повреду подносилац уставне жалбе истиче , утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 289. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.) прописано је да ће се казнити затвором до три године учесник у саобраћају на путевима који се не придржава саобраћајних прописа и тиме тако угрози јавни саобраћај да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, па услед тога код другог наступи лака телесна повреда или проузрокује имовинску штету која прелази износ од двеста хиљада динара.
Одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – Одлука УС, 55/14, 96/15, 9/16 – Одлука УС, 24/18, 41/18 – др. закон, 41/18, 87/18, 23/19 и 128/20 – др. закон), који је важио у време извршења предметног прекршаја, као и у време пресуђења у прекршајном поступку, било је прописано да ће се казном затвора од најмање 15 дана или новчаном казном од 100.000 ,00 динара до 120.000 ,00 динара и 14 казнених поена казнити за прекршај возач који управља возилом под дејством алкохола више од 2,00 мг/ мл, као и инструктор вожње, лице које надзире возача са пробном возачком дозволом и испитивач на практичном делу возачког испита када учествује у саобраћају (члан 330. став 1. тачка 4)); да уколико је возач приликом извршења прекршаја из става 1. овог члана проузроковао саобраћајну незгоду, казниће се казном затвора од најмање 45 дана или новчаном казном од 120.000,00 динара до 150.000 ,00 динара и 16 казнених поена. (члан 330. став 2.); да се возило креће десном страном коловоза у смеру кретања (члан 35. став 1.); да је возач дужан да возило у кретању држи што ближе десној ивици коловоза и на толикој удаљености од ње да, с обзиром на брзину кретања возила, услове саобраћаја и на стање и особине пута, не угрожава друге учеснике у саобраћају и не излаже себе опасности (члан 35. став 2.).
Одредбама члана 187. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, који је био на снази у време извршења кривичног дела, поред осталог, било је прописано да возач који је неспособан за безбедно управљање возилом, односно у толикој мери уморан, односно болестан или је у таквом психичком стању да није способан да безбедно управља возилом, не сме да управља возилом у саобраћају (став 1.); да возач не сме да управља возилом у саобраћају на путу нити да почне да управља возилом ако је под дејством алкохола и /или психоактивних супстанци (став 2.); да под дејством алкохола је возач, односно лице за које се анализом одговарајућег узорка крви утврди садржај алкохола већи од 0,30 мг/ мл или ако је присуство алкохола у организму утврђено одговарајућим средствима или апаратима за мерење алкохолисаности ( алкометром и др.), што одговара садржини алкохола у крви већој од 0,30 мг/ мл (став 3.); да према утврђеном садржају алкохола у крви степени алкохолисаности возача, инструктора вожње и кандидата за возача су: више од 1,60 мг/ мл до 2,00 мг/ мл - веома тешка алкохолисаност (став 5. тачка 5)), више од 2,00 мг/ мл - потпуна алкохолисаност (став 5. тачка 6)); да је возач неспособан за безбедно управљање возилом када се стручним прегледом утврди да је у толикој мери уморан, болестан или је у таквом психофизичком стању да није способан да безбедно управља возилом (став 7.).
Одредбама члана 187. став 5. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, који је био на снази у време доношења оспорених пресуда, прописано је да према утврђеном садржају алкохола у крви степени алкохолисаности возача, инструктора вожње и кандидата за возача су: до 0,20 мг/ мл - блага алкохолисаност (тачка 1)); да више од 0,20 мг/ мл до 0,50 мг/ мл - умерена алкохолисаност (тачка 2.)); да више од 0,50 мг/ мл до 0,80 мг/ мл - средња алкохолисаност (тачка 3)); да више од 0,80 мг/ мл до 1,20 мг/ мл - висока алкохолисаност (тачка 4)); да више од 1,20 мг/ мл до 1,60 мг/ мл - тешка алкохолисаност (тачка 5)); да више од 1,60 мг/ мл до 2,00 мг/ мл - веома тешка алкохолисаност (тачка 6)); да више од 2,00 мг/ мл - потпуна алкохолисаност (тачка 7)).
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1253/19 од 27. новембра 2019. године, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду истакнутих права заснива на тврдњи да је поводом истог догађаја против њега вођен прекршајни поступак, наводећи да је захтев за покретање прекршајног поступка идентичан са оптужним предлогом, а захтев за заштиту законитости је одбијен, јер суд сматра да се не ради о пресуђеној ствари, те тако , иако у уставној жалби није изричито истакнута повреда права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, он суштински на њему заснива наводе о правима из чл. 32. и 36. Устава, чију је повреду истакао.
Стога је Уставни суд основаност оваквих навода уставне жалбе ценио са аспекта садржине права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, иако то право у уставној жалби није изричито истакнуто, али се суштински на њему ти наводи заснивају. Уставни суд је, полазећи од своје устаљене праксе (видети, пре свих, Одлуку Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године), а уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, утврђивао: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
6.1. Испитујући постојање критеријума утврђених у тачки 6.1. Одлуке Уставног суда Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године, у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе у прекршајном поступку оглашен одговорним према члану 330. став 1. тачка 4) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, због прекршаја за који се казном затвора од најмање 15 дана или новчаном казном од 100.000,00 динара до 120.000 ,00 динара и 14 казнених поена санкционише за прекршај возач који управља возилом под дејством алкохола више од 2,00 мг/ мл. Полазећи од тога да је за наведени прекршај Законом, алтернативно са новчаном казном, запрећена казна затвора, чија је сврха кажњавање и одвраћање од друштвено непожељног понашања, а која је својствена кривичним санкцијама, Уставни суд је утврдио да прекршајни поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља „казнено“ дело у смислу члана 34. став 4. Устава .
6.2. Испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је подносилац оглашен одговорним у прекршајном и кривим у кривичном поступку (idem), Уставни суд је увидом у достављену документацију утврдио да је подносилац уставне жалбе најпре у прекршајном поступку оглашен одговорним због прекршаја из члана 330. став 1. тачка 4) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, зато што је утврђено да је дана 24. априла 2014. године у Бујановцу у улици К.П. код кућног броја 246, управљао путничким моторним возилом марке Опел кадет регистарских ознака … под дејством алкохола више од 2,00 мг/мл, док је у кривичном поступку, у којем је донета оспорена пресуда, оглашен кривим зато што је 24. априла 2014. године у Бујановцу у улици К.П. у висини кућног броја 246. у непосредној близини раскрснице са улицом Ј.Ц. у стању урачунљивости непридржавајући се члана 35. ст. 1. и 2. и члана 187. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот или тело људи на тај начин што је управљао својим возилом марке Опел тип Кадет 1.3Ц, регистарске ознаке … из правца центра Бујановца ка Новом Насељу у стању потпуне алкохолисаности са 2,95% етил алкохола у крви, неспособан да управља возилом , не држећи возило што ближе десној ивици коловоза и на довољној удаљености од ње да не угрози друге учеснике у саобраћају и својом предњом стран ом возила ударио у возило марке Фолксваген тип Пасат ТДИ којим је управљала М.Н, која је том приликом задобила лаке телесне повреде.
Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај, који се одиграо 24. априла 2014. године у Бујановцу у улици К.П. у висини кућног броја 246, тако што је подносилац уставне жалбе као учесник у саобраћају управљао путничким моторним возилом под дејством алкохола већем од 2,00 мг/мл, при чему је не држећи возило што ближе десној ивици коловоза и на довољној удаљености од ње да не угрози друге учеснике у саобраћају, тако угрозио јавни саобраћај да је једно лице задобило лаке телесне повреде.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да из целокупне достављене документације и чињеничног описа прекршаја из члана 330. став 1. тачка 4) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, за који је правноснажно оглашен одговорним не произлази да је подносилац уставне жалбе прекршајно кажњен због изазивања саобраћајне незгоде, како је то предвиђено чланом 330. став 2. истог Закона, већ искључиво због тога што је управљао возилом под дејством алкохола више од 2,00 мг/мл, а да из кривичне осуде за кривично дело угрожавање саобраћаја из члана 289. став 1. Кривичног законика, због којег је подносиоцу уставне жалбе изречена условна осуда, произлаз и да је непосредни узрок предметне саобраћајне незгоде било то што подносилац уставне жалбе, као возач моторног возила, није своје возило у кретању држао што ближе десној ивици коловоза, колико је то било нужно с обзиром на брзину кретања возила, услове саобраћаја и на стање и особине пута, те је, заправо непридржавањем саобраћајних прописа из члана 35. ст. 1. и 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, подносилац уставне жалбе угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело другог учесника у саобраћају, услед чега је код оштећене наступила лака телесна повреда. Наведено нарочито произлази из садржине образложења првостепене пресуде Основног суда у Бујановцу К. 275/18 од 24. априла 2019. године у делу у које м је оцењен налаз и мишљење судског вештака саобраћајно-техничке струке С.Ј, а у којем је наведено да је предметна саобраћајна незгода могла бити избегнута да се окривљени својим возилом кретао уз десну ивицу коловоза, уместо што се кретао по средини коловоза.
Разматрајући оспорену пресуду Врховног касационог суда, у односу на коју се једино истиче повреда начела ne bis in idem, Уставни суд је утврдио да из садржине образложења оспорене пресуде, којим се упућује на страну три образложења другостепене пресуде, несумњиво произлази да је подносилац уставне жалбе правноснажном и извршном пресудом Прекршајног суда у Врању – Одељење у Бујановцу Пр. 10292/15 од 14. марта 2016. године оглашен одговорним због извршеног прекршај а из члана 330. став 1. тачка 4. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, те да чињенични опис дела за које је пресудом прекршајног суда оглашен одговорним не одговара чињеничном опису кривичног дела за које је осуђен правноснажним пресудама које се оспоравају поднетим захтевом за заштиту законитости , а које су и предмет овог уставносудског поступка.
Уставни суд сматра, с обзиром на то да из садржине целокупне достављене документације произлази да је у кривичном поступку несумњиво утврђено да је подносилац уставне жалбе саобраћајну незгоду проузроковао искључиво због тога што своје моторно возило није држао што ближе десној ивици коловоза, колико је то било нужно с обзиром на услове саобраћаја, не придржавајући са саобраћајних прописа из члана 35. ст. 1. и 2. Закона о безбедности јавног саобраћаја, да је у изреку пресуде Основног суда у Бујановцу К. 275/18 од 24. априла 2019. године непотребно унето и непоштовање саобраћајних прописа из члана 187. Закона о безбедности саобраћаја на путевима (управљање моторним возилом у стању алкохолисаности веће од 2,00 мл/мг), али чињеница да се осуде прекршајног и кривичног суда делимично преклапају у погледу констатације да је критичном приликом подносилац уставне жалбе управљао путничким моторним возилом под дејством алкохола не може се сматрати да је прекршајним кажњавањем подносиоца уставне жалбе за управљање моторним возилом под дејством алкохола дошло до активирања забране двоструке кажњивости у смислу члана 34. став 4. Устава за изазивање предметне саобраћајне незгоде у којој је једно лице задобило лаке телесне повреде, јер је управљао моторним возилом по средини коловоза , не држећи своје возило што ближе десној ивици коловоза, с обзиром на то да у прекршајном поступку није кажњен за изазивање саобраћајне незгоде, а у току кривичног поступка је утврђено да би предметна саобраћајна незгода могла бити избегнута да се окривљени кретао што ближе десној ивици коловоза, сагласно члану 35. ст. 1. и 2. Закона о безбедности јавног саобраћаја.
Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да подносилац уставне жалбе није два пута кажњен за исто дело, јер узрок саобраћајне незгоде у којој је једно лице задобило лаке телесне повреде није било непоштовање саобраћајних прописа из члана 187. Закона о безбедности јавног саобраћаја, већ непридржавање саобраћајних прописа из члана 35. ст. 1. и 2. Закона, а што битно чини различитим и чињеничне опис е казнених дела због којих је подносилац оглашен одговорним у прекршајном и због којег је у кривичном поступку оглашен кривим ( non idem).
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да се не ради о истим казненим делима која су проистекла из једног животног догађаја за која је подносилац уставне жалбе осуђен у два различита казнена поступка, Суд је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди начела ne bis in idem, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неосновани, па је уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Kaко је подносилац уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда, у односу на коју је уставна жалба благовремена, истакао искључиво повреду начела ne bis in idem у оквиру права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд није разматрао постојање повреда права из члана 36. Устава, јер та повреда у односу на оспорену пресуду није ни образложена.
Како формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је оценио да у овом делу нису испуњене претпоставке за одлучивање.
Што се тиче истакнуте повреде начела из члана 21. Устава, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.
8. Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утв рђене претпоставке за одлучивање, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од свега наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.