Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. В . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено прав о на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. В . из Београда подно је Уставном суду, 10 . априла 2019. године, преко пуномоћника Н. М , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, између осталог, наведено је да је ревизија изјављена против преиначујуће другостепене пресуде у парници из радног односа, али да је ревизијски суд ову ревизију одбацио, јер није дозвољена у смислу одредбе члана 467. Закона о парничном поступку, али да је одредбом члана 403. став 2. тачка 2) тог закона прописано да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака. Подносилац је навео и разлоге због којих сматра да су му означена права повређена оспореном другостепеном пресудом. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорене акте.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, као тужилац, поднео је 27. маја 2015. године тужбу суду, којом је тражио да се пониште решења туженог, његовог послодавца, којима му је умањен коефицијент за обрачун и исплату плате за један месец.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 1606/15 од 1 6. маја 2017. године усвојен је тужбени захтева тужиоца. Против означене пресуде тужени је изјави о жалб у.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године , између осталог, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1. 1606/15 од 1 6. маја 2017. године тако што је у одбијен тужбени захтев тужиоца. Тужилац је против означене другостепене пресуде изјавио ревизију.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године . У образложењу оспореног решења наведено је да је према одредби члана 441. Закона о парничном поступку (погрешно је наведено Закона о раду) ревизија увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, да је у овом случају предмет тужбеног захтева за поништај решења о умањењу зараде и решења којим је одбијен приговор на наведено првостепено решење, те с обзиром на то да није у питању спор о заснивању, постојању или престанку радног односа, то ревизија није дозвољена. Такође је наведено да, без обзира што је побијана пресуда преиначена, у ком случају би према одредбама члана 403. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку ревизија била увек дозвољена, у овом случају она није дозвољена јер је у посебној глави Закона о парничном поступку који регулише поступак у радним споровима прописано да ревизија у овим случајевима није дозвољена, па специјално правило искључује примену општих правила (члан 467. Закона).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 403. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, било је прописано: да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде (став 1.); да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано (став 2.) да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.)
Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14), који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, одредбом члана 13, измењене су одредбе ст. 2. и 3. члана 403. Основног текста, тако да је прописано: да је ревизија увек дозвољена ако је: 1) то посебним законом прописано; 2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака; 3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака (став 2.), да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 3.).
Одредбама члана 23. овог закона прописано је: да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13-Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона (став 1.); да ће се првостепени поступци започети пред основним судовима у којима вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије према одредбама овог закона, окончати пред тим судовима (став 2.); да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона (став 3).
Другим релевантним одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС, 55/14 и 87/18) прописано је: да се ревизија, између осталог, може изјавити због погрешне примене материјалног права (члан 407. став 1. тачка 4)); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. овог закона (члан 407. став 2.); да је ревизија недозвољена, између осталог, ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона (члан 410. став 2. тачка 5)); да Врховни касациони суд одлучује о ревизији без расправе (члан 412.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд (члан 413.); да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 441.); да против решења донетих у парницама због сметања државине ревизија није дозвољена (члан 452. став 5.); да се не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба ове главе закона, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине (члан 469.); да пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права, а да против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија (члан 479. ст. 1. и 5.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је закључио да наводе о повреди права зајемченог чланом 32. став 1. Устава подносилац заснива на тврдњи да је произвољно примењено меродавно процесно право на његову штету, када није мериторно одлучио о изјављеној ревизији, иако је она била дозвољена. С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да се правом на правично суђење јемчи, између осталог, да ће поступак одлучивања о нечијим правима и обавезама бити спроведен уз примену и поштовање прописаних правила поступка. Надаље, Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети пресуду у предмету Sotiris и Nikos Koutras Attee против Грчке, од 16. новембра 2000. године, број представке 39442/98). По схватању Уставног суда, изнети став подразумева да се странкама у поступку тако омогућава да своје понашање ускладе са постојећим процесним правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да ће се на њихов случај постојећа правила заиста и применити.
Испитујући да ли је Врховни касациони суд произвољно применио процесно право на штету подносиоца, Уставни суд је, најпре, констатовао да је ставом другим оспореног решења одбачена његова ревизија у радном спору, јер је ревизијски суд оценио да је недозвољена, будући да је изјављена против пресуде против које по закону не може да се изјави. Истовремено, ревизијски суд је истакао да је, сагласно одредби члана 441. Закона о парничном поступку, ревизија дозвољена само у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа, што није предмет конкретне парнице, као и да нема места примени одредбе члана 403. став 2. овог закона, јер се наведена одредба не примењује у парницама из радних односа које се односе на неновчана потраживања, а ни става 3. овог члана, имајући у виду ревизијски цензус.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је дозвољеност ревизије регулисана одредбама Закона о парничном поступку, односно закона којим су уређена правила поступка за пружање судске заштите у грађанскоправној материји, по којима се поступа и одлучује. Из наведених правила следи да је ревизија ограничен правни лек, будући да може да се изјави само против законом прописаних одлука и само из смањеног броја разлога у односу на оне који су предвиђени за редовни правни лек. Опште је правило да ревизија може да се изјави ако вредност предмета спора побијаног дела прелази прописани ревизијски цензус. Остали случајеви дозвољености ревизије мењали су се променама закона који су регулисали правила парничног поступка. Тако је Законом о парничном поступку, који је ступио на снагу 1. фебруара 2012. године, одредбом члана 403. став 2, било прописано да је ревизија увек дозвољена када је то посебним законом прописано. Истим законом, одредбом члана 441, било је прописано да је ревизија дозвољена и у парницама у којима се одлучује о заснивању, постојању, односно престанку радног односа. За разлику од ове друге одредбе, односно услова прописаног у њој који су након новелирања основног текста Закона остали непромењени, одредбом члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, допуњена је одредба става 2. члана 403. Закона, тако што је уведена могућност изјављивања ревизије и у ситуацији када је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, односно када је тај суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака. Такође, Уставни суд указује да се према правилима меродавног процесног закона спорови из радних односа не сматрају споровима мале вредности, у смислу одредаба овог закона, као и да ниједном његовом одредбом могућност изјављивања ревизије у овој врсти спорова (осим опште суспензије у погледу ревизијског цензуса) није изричито искључена, како је то учињено за неке друге врсте спорова.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је оспореним решењем одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против другостепене преиначујуће пресуде апелационог суда донете у радном спору од 27. маја 201 5. године, у поступку покренутом по ступању на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку из 2014. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, у околностима конкретног случаја, оценио да становиште Врховног касационог суда о (не)дозвољености ревизије изјављене против преиначујуће другостепене пресуде донете у радном спору није засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног закона, при чему је таква примена прописа била на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд указује и да је Врховни касациони суд, разматрајући исто питање примене новелираних процесних правила и дозвољеност ревизије према Закону о парничном поступку и његовим измена и допунама, на седницама Грађанског одељења од 3. и 10. марта 2015. године, усвојио закључке којима је, између осталог утврђено да ће се одредбе Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) примењивати ако је правноснажна одлука донета у другом степену после 31. маја 2014. године, а парнични поступак покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је одлука којом се окончава поступак укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године. Овакав став ревизијски суд заузео је више од три године пре доношења оспореног решења, а исти став изразио је и приликом усвајања допунских закључака од 10. новембра и 8. децембра 2015. године, када је могућност изјављивања ревизије и код преиначујуће другостепене пресуде искључио за неке спорове - спор мале вредности, парница због сметања државине, односно у споровима у којима је ревизија искључена Законом и парничном поступку или другим, посебним законом.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе решењем Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18 /13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15 и 10/23 ), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд указује да је исти став изразио и у Одлуци Уж-5083/2016 од 5. јула 2018. године, поводом уставне жалбе подносиоца који је био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац ове уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити поништајем решења Врховног касационог суда Рев2. 2274/18 од 7. новембра 2018. године и одређивањем да тај суд поново одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Будући да је утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорено решење, Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 36. Устава.
7. У односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж1. 3255/17 од 13. априла 2018. године, Уставни суд је, с обзиром на то да ће о ревизији подносиоца бити поново одлучивано, оценио да је уставна жалба у овом делу преурањена, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.