Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Душанке Јурић из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. октобра 2009. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душанке Јурић изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П1. 3960/2005 од 12. јуна 2008. године и пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж1. 430/2008 од 27. октобра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душанка Јурић из Зрењанина је 11. новембра 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Константина Ранкова из Зрењанина, Уставном суду поднела уставну жалбу, изјављену против пресуде Општинског суда у Зрењанину П1. 3960/2005 од 12. јуна 2008. године и пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж1. 430/2008 од 27. октобра 2008. године, због повреде права из чл. 3, 18, 20, 21, 32, 36, 68. и 70. Устава Републике Србије, због повреде права из чл. 6. и 13. Европске конвенција за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, као и због повреде права из чл. 3. и 4, члана 5. став 4, члана 9. став 1, чл. 10, 17. и 42. Повеље о људским и мањинским правима.
Подноситељка уставне жалбе је истакла да је поднела тужбу Општинском суду у Зрењанину којом је тражила да се обавеже тужени АД „Слога конфекција" Зрењанин, да плати доприносе у корист надлежних фондова за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање за период од 1997. године до 2005. године. Судови су одбили тужбени захтев, иако је изведен доказ вештачењем којим је утврђено да нису плаћени доприноси за утужени период. Подноситељка сматра да су судови пресудили позивајући се на одредбе уредби, а не закона. Навела је да судови нису применили одредбе Закона о уплати дорпиноса за пензијско и инвалидско осигурање, којим је прописано да је послодавац обавезан да плаћа доприносе за запосленог. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Уставна жалба је, као правно средство, установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном устаносудском спору:
Оспореном пресудом Општинског суда у Зрењанину П1. 3960/2005 од 12. јуна 2008. године одбијен је у целини, као неоснован, тужбени захтев тужиље - овде подноситељке уставне жалбе. У образложењу је истакнуто да је подноситељка била у радном односу код туженог до 23. августа 2005. године, а да је суд путем вештачења утврдио да јој није уплаћен допринос за осам месеци 1997. године, за целу 1999. и 2000. годину и за четири месеца 2001. године, док јој је допринос за остали период уплаћен и да је тужени 10. јануара 2006. године поднео Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање образац број 3. са евидентираним именима бивших запослених код туженог на коме се под редним бројем 28. налази име подноситељке уставне жалбе са наведеним периодом за који није уплаћен допринос и доказом о осигурању, а да подноситељка није поднела појединачни захтев за повезивање пензијског стажа Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање. Даље је истакнуто да тужени није био у обавези да за спорни период уплати подноситељки доприносе, имајући у виду да је завршен поступак приватизације јавном аукцијом и да је утврђени дуг неисплаћених доприноса отписан са рачуна туженог, те да тужени није више у обавези да исплати наведено, јер је држава преузела дуг, посебно имајући у виду чињеницу да је према одредбама Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, подноситељка имала могућност да крајем 2005. године, односно почетком 2006. године, у смислу члана 5. истог Закона, поднесе захтев Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање и повеже стаж који обухвата поменути закон на терет државе, а да то својом кривицом није учинила. Оспореном пресудом Окружног суда у Зрењанину Гж1. 430/2008 од 27. октобра 2008. године је одбијена жалба тужиље као неоснована, а пресуда Општинског суда у Зрењанину П1. 3960/2005 од 12. јуна 2008. године потврђена. У образложењу је истакнуто да је надлежни државни орган отписао дуг туженог за спорни временски период по основу неизмирених обавеза на име јавних прихода сагласно „регулативи" Уредбе о начину измиривања јавних прихода доспелих за плаћање до краја 2001. године за субјекте који се приватизују методом јавне аукције и методом јавног тендера, тако да је по сили закона обавеза туженог „угашена" пошто је прешла на државу. Окружни суд је нашао да тужени није пасивно легитимисан, пошто је држава преузела његов дуг према подноситељки уставне жалбе, те да из одредаба Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених следи да је држава законски сукцесор обавеза туженог које нису измирене, а запослени којима доприноси нису уплаћени могу остваривати своја права на начин како је то регулисано тим законом.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је следеће:
Чланом 3. утврђена је владавина права, као једно од основних начела на којима почива уставни поредак Републике Србије.
Одредбе чл. 18, 20. и 21. Устава представљају основна начела на којима се заснивају људска и мањинска права и слободе утврђене Уставом, па се тако чланом 18. утврђује начело непосредне примене зајемчених права, чланом 20. се утврђује под којим условима, на који начин и у ком облику су допуштена ограничења људских и мањинских права, док члан 21. уређује начело забране дискирминације, тако што утврђује: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, те да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 68. Устава је утврђено да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом.
Чланом 70. Устава је утврђено да се пензијско осигурање уређује законом, као и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера.
Имајући у виду да је уставна жалба поднета и због повреде права из члана 13. и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, Уставни суд је, с обзиром на то да се одредбе члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције, постојање повреде наведених права ценио у односу на одредбе Устава.
Уставни суд није разматрао наводе подноситељке у којима се позива на одредбе чл. 3, 4, 5. став 4, члана 9. став 1, чл. 10, 17. и 42. Повеље о људским и мањинским правима као акт бивше државне заједнице Србија и Црна Гора не примењује након ступања на снагу Устава од 2006. године који гарантује целовиту заштиту људских и мањинских права у Републици Србији.
Одредбом члана 1. Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених („Службени гласник РС", број 85/05) је прописано да се овим законом уређују услови, случајеви, начин и средства за финансирање уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање ради утврђивања стажа осигурања у периоду од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 2003. године за запослене за које није уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту: допринос). Чланом 2. истог Закона је прописано да право на уплату доприноса у складу са овим Законом има лице које је у периоду од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 2003. године било у радном односу у предузећу (привредном друштву), установи, банци, организацији и земљорадничкој задрузи у Републици Србији (у даљем тексту: послодавац), а које је у том периоду било пријављено на осигурање, за време за које му допринос није плаћен. Одредбом члана 3. став 1. Закона је прописано да је основица за уплату доприноса из члана 2. овог закона најнижа основица важећа у месецу у коме се врши уплата доприноса, према закону којим се уређују. Одредбама члана 8. Закона је прописано да се средства за уплату доприноса у складу са овим законом обезбеђују у буџету Републике, у оквиру средстава намењених трансферима организацијама обавезног социјалног осигурања, да ће Република Србија преузети потраживања која Фонд има према послодавцу из члана 2. овог закона за износ уплаћених доприноса у складу са законом, а да ће министар надлежан за послове финансија ближе уредити поступак наплате потраживања из става 2. овог члана.
Одредбом члана 1. Уредбе о начину измиривања јавних прихода доспелих за плаћање до краја 2001. године за субјекте који се приватизују методом јавне аукције и методом јавног тендера („Службени гласник РС", број 91/02) је прописано да се овом уредбом уређује начин измиривања обавеза по основу јавних прихода доспелих за плаћање до краја 2001. године са припадајућом обрачунатом и ненаплаћеном каматом, за субјекте који се приватизују методом јавне аукције и методом јавног тендера, као и да се доспелим обавезама из става 1. овог члана сматрају обавезе обрачунате и утврђене до дана ступања на снагу ове уредбе. Одредбом члана 2. став 1. тачка 2) исте Уредбе је прописано је да се обавезе по основу јавних прихода субјеката приватизације из члана 1. ове уредбе сматрају порези, доприноси за обавезно социјално осигурање и други јавни приходи који се обрачунавају и плаћају по основу зарада. Чланом 3. став 2. Уредбе је прописано да се записник о утврђеним обавезама по основу јавних прихода доспелих за плаћање до краја 2001. године са припадајућом а ненаплаћеном каматом која је обрачуната до дана доношења одлуке о методу приватизације, доставља Агенцији за приватизацију, као и да се на основу акта из става 2. овог члана врши укидање забране располагања средствима са рачуна субјекта приватизације по основу утврђених обавеза. Одредбом члана 4. став 1. Уредбе је прописано да се обавезе по основу јавних прихода из члана 1. и 2. ове уредбе измирују по окончању поступка приватизације, пре расподеле тих средстава, у складу са чланом 60. Закона о приватизацији.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, као и прописа донетих за његово извршење, Уставни суд је утврдио да oспореним пресудама није повређено уставно право подноситељке уставне жалбе зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе у спроведеном парничном поступку било обезбеђено правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, јер су оспорене пресуде донета од стране судова установљених законом, који су поступали у границама своје надлежности и у прописаном саставу, као и да је парнични поступак спроведен у складу са законским одредбама. Супротна тврдња подноситељке уставне жалбе је израз њеног субјективног става о погрешној примени меродавног права, те не представља прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење, тако да се не може сматрати да су правна становишта судова изнета у оспореним пресудама последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног права.
Уставни суд налази да је Законом о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, Република Србија преузела на себе обавезу да измири обавезе према запосленим за које послодавци нису уплаћивали доприносе обавезног пензијског и инвалидског осигурања. Дакле, Република Србија је законски сукцесор обавеза туженог које нису измирене према подноситељки уставне жалбе и то у периоду од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 2003. године. Оспореним пресудама, по оцени Уставног суда, нису ускраћена права подноситељке која се односе на обавезно пензијско и инвалидско осигурање. Ово из разлога што је, сагласно одредбама наведеног Закона, промењен субјект обавезе уплате доприноса за подноситељку уставне жалбе, па је стога правилан закључак судова о недостатку пасивне легитимације на страни туженог.
Уставни суд, на основу изнетог, такође оцењује да нису основани наводи подноситељке да су судови пресудили позивајући се на одредбе Уредбе о начину измиривања јавних прихода доспелих за плаћање до краја 2001. године за субјекте који се приватизују методом јавне аукције и методом јавног тендера. Судови су своје одлуке засновали на одредбама Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, који је lex specialis у односу на Закон о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09) и у односу на раније важећи Закон о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 52/96, 46/98, 29/01, 80/02). Наиме, Законом о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених се уређују услови, случајеви, начин и средства за финансирање уплате доприноса за пензијско и инвалидско осигурање ради утврђивања стажа осигурања у периоду од 1. јануара 1991. године до 31. децембра 2003. године за запослене за које није уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање, док су раније важећим и сада важећим Законом о пензијском и инвалидском осигурању, регулисана сва права из области пензијског и инвалидског осигурања. У таквој правној ситуацији судови су правилно применили начело lex specialis derogat legi generali. Уставни суд указује да је наведена уредба донета у извршавању овог посебног закона, те и примена и позивање суда на извршни пропис не чини донету одлуку незаконитом, нити се тиме повређују уставна права лица на која се судска одлука односи.
С обзиром на оцену Уставног суда да се оспорене пресуде заснивају на одредбама Закона о уплати доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за поједине категорије осигураника - запослених, Суд налази да њима подноситељки уставне жалбе ни на који начин нису ограничена права на пензијско осигурање и на здравствену заштиту зајемчена одредбама чл. 68. и 70. Устава, те да стога оспореним актима није могло бити повређено уставно начело из члана 20. Устава. Ово стога што оспореним пресудама није ни одлучивано о врстама и обиму права подноситељке уставне жалбе на пензијско, инвалидско или здравствено осигурање, а која наведеним Законом нису мењана, већ је само промењен субјект обавезан за уплату доприноса по основу тих права.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним одлукама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подноситељке, с обзиром на то да у уставној жалби није пружила доказе да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране дискриминације.
Такође, Суд налази да подноситељки уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених пресуда, нити из достављених доказа такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд оцењује да је неосновано позивање на наведене пресуде достављене уз уставну жалбу као доказ о учињеној повреди права из члана 36. став 1. Устава, јер се не ради о истој чињеничној и правној ситуацији у оспореној и другим достављеним пресудама, што би представљало услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану и сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |