Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и др Наташа Плавшић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби И. М . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 683/18 од 23. фебруара 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2.451/18 од 20. марта 2018. године, у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. М . из Ваљева, који се у тренутку подношења уставне жалбе налазио у Окружном затвору у Београду, поднео је Уставном суду, 20. априла 2018. године, преко пуномоћника З . Д . Н, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 683/18 од 23. фебруара 2018. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2.451/18 од 20. марта 2018. године, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. ст . 3. и 4. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 3, члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се права гарантована означеним одредба ма наведене Европске конвенције садржински не разликуј у од права зајемчен их Уставом, то Уставни суд постојање њ ихове повреде цени у односу на одговарајућ е одредб е Устава.
У уставној жалби је, са позивом на праксу Уставног суда и Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд), између осталог, наведено:
- да је „притвор продужен против подносиоца уставне жалбе незаконит, произвољан, да није сведен на најкраће могуће време, да надлежни органи нису били посебно ревносни, јер нису исказали посебну хитност у вођењу поступка“;
- да је подносиоцу повређено право на правично суђење тиме што „решења о притвору садрже недовољно и контрадикторно образложење“ ;
- да је и у првостепеном и у другостепеном оспореном решењу изостала индивидуализација приликом оцене притворских разлога за сваког од окривљених појединачно;
- да је у односу на подносиоца уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, односно претпоставк а невиности подносиоца тиме што се „у образложењу притворских разлога, у односу на подносиоца уставне жалбе , константо неосновано потенцира ранија осуђиваност“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у опредељеном износу од 450.000,00 динара . Такође је предложио да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије “.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, као и увидом у Портал правосуђа Србије - Ток предмета основних и виших судова и у базу судске праксе Врховног касационог суда, између осталог, утврдио:
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 306/16 од 20. октобра 2016. године према окривљеном И . М , овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а окривљенима М.Н. и М.С. по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3 ) Законика о кривичном поступку, a који им се рачуна од 19. октобра 2016. године када су лишени слободе;
- оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 72/17 од 14. фебруара 2017. године, измењеном 28. јуна 2017. године, између осталог, окривљенима је стављено на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- решењем Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 228/18 од 22. јануара 2018. године окривљенима је продужен притвор и то окривљеном И. М . и М.Н. по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а окривљеном М.С. по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика;
- решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 268/18 од 20. фебруара 2018. године укинуто је решење Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 228/18 од 22. јануара 2018. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак;
- оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 683/18 од 23. фебруара 2018. године окривљенима је продужен притвор и то окривљеном И. М . и М.Н. по законском основ у из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а окривљеном М.С. по законском осно ву из члана 211. став 1. тач. 1) и 3 ) Законика.
- у образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено: да по налажењу већа, стоји законски разлог за даље задржавање окривљеног М. И, окривљеног М.Н. и окривљеног М.С. у притвору прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку; да , имајући у виду да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да су окривљени извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, на начин ближе описан у диспозитиву оптужног акта, те разноврсност, количину пронађене опојне дроге и начин паковања исте, као и чињеницу да су у становима које користе окривљени пронађене и две електронске вагице са траговима више врсте опојних дрога, затим да су окривљени М . И . и окривљени М.Н. оправдано сумњиви да су инкриминисане радње предузимали ради стицања материјалне добити, а да се по сопственом казивању ради о лицима без запослења, дакле без редовних извора прихода, те да је према извештајима из казнене евиденције окривљени М . И . осуђиван пресудом Вишег суда у Ваљеву К. 17/16 од 20. маја 2016. године, због извршења кривичног дела из члана 344а ст ав 1. Кривичног законика, којом је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци и одређено време проверавања од једне године, дакле да је оправдано сумњив да је кривично дело које му се у овом поступку ставља на терет извршио у време проверавања по напред наведеној пресуди, …, то по налажењу већа све напред наведене околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити исто или слично кривично дело у односу на кривична дела која им се у овом поступку стављају на терет, због чега притвор по овом законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење кривичног поступка; да је приликом доношења одлуке, веће имало у виду све укупне наводе из решења Апелационог суда у Београду Кж2.268/18 од 20. фебруара 2018. године, те у смислу истих, у поновном поступку, поновно ценило све околности конкретног случаја везане за разлоге за даље задржавање окривљеног М. И, окривљеног М.Н. и окривљеном М.С. у притвору по законском основу прописаном одре дбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, те у вези са наведеним и одредбу члана 189. став 1. ЗКП којом је прописано да ће орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, те одредбу члана 210. ЗКП којом је прописана обавеза суда да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у току целог поступка притвор укине чим престану разлози на основу којих је био одређен, као и да притвор представља најстрожију меру за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, потом личност најпре окривљеног М . И, па и окривљеног М.Н. и окривљеног М.С. и време проведено у притвору, али је имајући у виду напред дате околности, тежину кривичног дела за које су окривљени И . М , М.Н. и М.С. оправдано сумњиви, у вези са њиховом ранијом осуђиваношћу, ценећи дату чињеницу у односу на сваког окривљеног посебно, те са тим у вези и протек времена од датих осуда, те је због свега наведеног нашло да је степен опасности да ће окривљени сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду поновити исто или слично кривично дело у односу на кривична дела која им се у овом поступку стављају на терет и даље таквог интензитета да се може отклонити једино мером притвора, а н е и неком другом блажом мером;
- оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 451/18 од 20. марта 2018. године одбијен е су као неосноване жалб е окривљеног И . М . и његовог браниоца, изјављен е против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 683/18 од 23. фебруара 2018. године;
- у образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да, према оцени већа Апелационог суда у Београду, изнети жалбени наводи окр ивљеног И . М . и његовог браниоца, нису били од утицаја на другачију одлуку суда, при чему је првостепени суд, у образложењу своје одлуке, дао довољно конкретне околности, које међусобно посматрано, као и у контексту свих релевантних чињеница, оправдавају закључак о постојању сумње да ће окр ивљени И . М . боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, те за своје закључке изнео довољно разлога, који се, за сада, према оцени већа овог суда, жалбеним наводима не доводе у сумњу, док из списа предмета не произлазе неке друге околности које указују на престанак разлога на основу којих је притвор према окривљеном И . М . продужен; да је првостепени суд, у образложењу своје одлуке, изнео разлоге који се односе на наводе из решења Апелационог суда у Београду Кж2.268/18 од 20. фебруара 2018. године, те у том смислу имао у виду личност окривљеног И. М, време које је исти провео у притвору, као и његову ранију осуђиваност, па је наведеним околностима дао правилан значај, имајући при томе у виду и протек времена од раније осуђиваности окривљеног И . М, правилно налазећи да све околности које се односе на овог окривљеног указују да је степен опасности да ће окривљени, уколико би био пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити исто или слично кривично дело у односу на кривично дело које му се у овом кривичном поступку ставља на терет, и даље таквог интензитета да се може отклонити једино мером притвора, а не и неком другом блажом мером; да, осим изнетог, на другачију одлуку суда о оправданости продужења притвора према окривљеном И . М . нису били од утицаја ни жалбени наводи овог окривљеног и његовог браниоца, који се односе на његово здравствено стање, с обзиром да се и у притворским условима окривљеном може пружити, односно обезбедити одговарајућа медицинска помоћ; да се, с обзиром на све наведено, не могу прихватити предлози из изјављених жалби окривљеног И . М . и његовог браниоца, да се мера притвора замени блажом мером, јер према оцени већа Апел ационог суда у Београду још увек изнете околности указују да се сврха притвора, као најтеже процесне мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, за сада не може остварити применом блаже мере;
- пресудом Вишег суда у Београду К. 60/17 од 24. децембра 2018. године, између осталих, оглашен је кривим окривљени И. М . због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, и осуђен је на казну затвора у трајању од шест година у коју му се урачунава време проведено у притвору од 19. октобра 2016. године до 5. октобра 2018. године и време проведено на издржавању мере забрана напуштања стана почев од 5. октобра 2018. године до 24. децембра 2018. године;
- пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 420/19 од 1. октобра 2019. године одбијена је као неоснована жалба, између осталих, браниоца окривљеног И. М . - адвоката З . Д . Н . и потврђена је пресуда Вишег суда у Београду К. 60/17 од 24. децембра 2018. године;
- пресудом Врховног касационог суда Кзз. 134/20 од 1 9. фебруара 20 20. године делимично је одбијен као неоснован , између осталих, и захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног И. М . - адвоката З . Д . Н . у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је у осталом делу захтев браниоца окривљеног И. М . - адвоката З . Д . Н . одбачен као недозвољен.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (члан 34. став 4.) ; да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим п рети (члан 211. став 1. тачка 3)); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. став 6.).
Чланом 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези члана 33. Кривичног законика прописано је да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге казниће се затвором од три до дванаест година.
5. Подносилац истиче да су му оспореним решењима повређена права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 34. ст. 3. и 4. Устава, као и право из члана 36. став 2. Устава. Уставни суд је повреду права на слободу и безбедност и права на правично суђење, односно на образложену судску одлуку, ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава, будући да подносилац обједињеним наводима образлаже повред у свих наведених уставних права.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују пос ебну хитност у вођењу поступка.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. З КП, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима.
Уставни суд је, у конкретном случају, најпре, утврдио да се подносилац уставне жалбе у притвору налазио почев од 19. октобра 2016. године, када је лишен слободе, тако да је закључно са 20. априлом 2018. године, када је поднео уставну жалбу, у притвору боравио једну годину , шест месеци и један дан. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава, Уставни суд констатује да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је, по оцени Уставног суда, на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Такође, Уставни суд налази да су надлежни судови за своју одлуку да према подносиоцу уставне жалбе продуже притвор дали и релевантне и довољне разлоге, конкретизоване и индивидуализоване. Дакле, надлежни судови су оправданост и законитост продужења мере притвора образложили на уставноправно прихватљив начин, који, по оцени Уставног суда, није последица арбитрерног и произвољног поступања, при чему су јасно образложили постојање притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3 ) З КП. Стога, Уставни суд је оценио као неосноване и тврдње подносиоца уставне жалбе да поступајући судови нису ценили засебно околности за притвор везане за подносиоца, јер из образложења оспорених решења јасно произлази да, иако су судови разматрали релевантне околности обједињено за окривљене , исте су ценили индивидуализовано, изричито и експлицитно наводећи да су утврдили постојање тих околности за „сваког понаособ“ окривљеног.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати ни неразумно дугим. Стога се ни ти наводи уставне жалбе не могу прихватити као основани разлози за тв рдњу о повреди овог зајемченог права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су у целини неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 60/17 Кв. 683/18 од 23. фебруара 2018. године и Апелационог суда у Београду Кж2.451/18 од 20. марта 2018. године повређено право зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон , 103/15 и 10/23 ), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуте повреде осталих уставних права, Уставни суд, прво, констатује да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којој су донета оспорена решења, у конкретном случају не може поставити питање повреде права подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 1. Устава, с обзиром на то да су том одредбом утврђени услови под којима неком лицу може бити одређен притвор као кривичнопроцесна мера, која се састоји у лишењу слободе, тако да се ова одредба односи на доношење решења о одређивању притвора, а не на решење о продужењу притвора, којим се преиспитује да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору (вид ети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-1197/2008 од 13. новембра 2008. године).
Друго, по оцени Уставног суда, очигледно нису основани ни наводи уставне жалбе којима се образлаже повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава. Увидом у оспорена решења Уставни суд је утврдио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, образлажући постојање притворског разлога, користили термине које је прописао законодавац, а којима се , по дефиницији, не повређује претпоставка невиности, те у оспореним решењима нису изнете тврдње да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет, из чега произлази и да суд није прејудицирао постојање кривичног дела, које већ самим тим што представља предмет кривичног поступка ( causa criminalis), егзистира само на нивоу одређеног процесно релевантног степена сумње.
Треће, одредбе члана 34. став 4. Устава, чију повреду подносилац такође формално наводи, али посебно не образлаже, не могу се довести у везу ни са садржином оспорених аката нити са фазом поступка у којој су ти акти донети, те Уставни суд није посебно разматрао ову истакнуту повреду.
Четврто, у односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа, те је у светлу чињеница конкретног случаја и ову тврдњу Уставни суд оценио као очигледно неосновану.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, у овом делу, одбацио уставну жалбу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.