Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Б. Р . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године.
2. Одбацује се уставна жалба Б. Р . изјављена против радњи овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Р . из Београда поднео је Уставном суду, 7. фебруара 2018. године , преко В. Т, адвоката из Београда , уставну жалбу, допуњену поднеском од 10. маја 2018. године, против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године и решењ а Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године, као и против радњи овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, односно радњи злостављања и мучења предузетих од стране полицијских службеника током задржавања подносиоца 26. октобра 2017. године, због повреде права на слободу и безбедност из члана 27 , као и права из члана 28. став 2, члана 30. став 2, члана 31. став 3. и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, са позивом на праксу Уставног суда и Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) , повреда права на слободу и безбедност из члана 27. Устава, у највећем делу, поткрепљује тврдњама о повреди права на хитно одлучивање у поступку по жалби изјављеној против оспореног решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године у коме је донето такође оспорено решење Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5 . јануара 2018. године (у уставној жалби се, као датум доношења овог решења, погрешно означава 8. јануар 2018. године ). Повреда означеног уставног права се образлаже тиме да је у конкретном случају жалба против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године, којим је према подносиоц у уставне жалбе продужен притвор, изјављена 26. децембра 2017. године, а да је Апелациони суд у Београду одлуку о тој жалби донео тек 8. јануара 2018. године, односно након 13 дана. Према мишљењу подносиоца, поступање суда у року од 13 дана за доношење одлуке о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора , се не може подвести под хитно или нарочито брижљиво, посебно имајући у виду то да је притвор мера веома рестриктивног карактера и која озбиљно задире у право на слободу и безбедност.
У уставној жалби се даље, између осталог, наводи: да је најбитније кршење права подносиоца уставне жалбе на слободу и безбедност и права на правично суђење везано за само образложење притвора, јер се у оспореним актима све околности , које се односе на првоокривљеног у вези претходне осуђиваности и пронађене опојне дроге , наводе као разлози за продужење притвора и за подносиоца , као другоокривљеног, те да суд није ценио засебно околности за притвор везане за подносиоца, већ је ценећи околности везане за првоокривљеног одредио притвор и за подносиоца; да је у оспореном решењу Вишег суда у Београду, на основу приложених доказа, утврђено постојање основане сумње у погледу извршења кривичних дела, али конкретно за окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, није пруж ен ниједан законити разлог неопходности за одређивање притвора због вођења кривичног поступка ; да суд јесте пружио неке разлоге, попут општепознате чињенице да се продајом опојне дроге стиче знатна материјална корист, наводне чињенице да окривљени нема стално запослење нити сталне изворе прихода и чињенице да је првоокривљени раније вишеструко осуђиван, али да није дан од тих разлога није законит; да чињеница, односно околност , да подносилац уставне жалбе није никада осуђиван није уопште узета у обзир у образложењу оспореног решења; да је против подносиоца уставне жалбе одређен притвор, који нема разлоге због чега је неопходан, нити је суд расправио зашто нека друга блажа мера обезбеђења присуства није адекватна, нити је суд поступао са нарочитом хитношћу; да је подносилац био жртва тортуре са тешком телесном повредом , начињеном од стране полицијских службеника током задржавања 26. октобра 2017. године; да је поводом тог злостављања и мучења подносилац 16. јануара 2018. године поднео кривичну пријаву Првом основном јавном тужилаштву , са одговарајућом медицинском документацијом, против полицијских службеника, где је предмет заведен под бројем Ктр.6680/17.
У допуни уставне жалбе подносилац је Уставном суду доставио решење Апелационог суда у Београду Кж2. 175/18 од 2. фебруара 2018. године, решење Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 492/18 од 8. фебруара 2018. године и решење Апелационог суда у Београду Кж2. 278/18 од 20. фебруара 2018. године, не оспоравајући та решења.
У уставној жалби је предложено да Уставни суд усвоји уставну жалбу , поништити оспорене акте и подносиоцу досуди накнаду материјалне и нематеријалне штете у износу који ће одвратити надлежне органе од наставка сличне праксе од 200.000,00 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду К. 538/20 од 1 . фебруара 20 22. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- наредбом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 439/17 од 28. октобра 201 7. године одређено је спровођење истраге против окривљених М.Б. и Б. Р , овде подносиоца уставне жалбе;
- против окривљених истрага се спроводила због постојања основане сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из чл ана 246. став 1, у вези члана 33. Кривичног законика и по једно кривично дело спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 3, у вези става 1, у вези члана 30. Кривичног законика;
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 368/17 од 28. октобра 2017. године , исправљеним дана 30. октобра 2017. године, према окривљеном Б. Р . (подносиоцу уставне жалбе) одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 26. октобра 2017. године у 23,30 часова , када су оба окривљена лишен и слободе и који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана и то до 27. новембра 2017. године ;
- решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 368/17 од 24. новембра 2017. године , које је потврђено решењем већа Вишег суда у Београду Кпп. 368/17 Кв. 3859/17 од 11. децембра 2017. године, према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе , продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 26. октобра 2017. године у 23,30 часова, када су окривљени лишен и слободе и који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана и то до 24. децембра 2017. године;
- оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године одлучивано је о продужењу притвора према оба окривљен а, те је према окривљеном Б. Р . (подносиоцу уставне жалбе ) продужен притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 26. октобра 2017. године, када су окривљени лишен и слободе и који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана ;
- бранилац окривљеног Б. Р, адвокат В . Т , је 26. децембра 201 7. године изјавио жалбу против оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године;
- против наведеног решења жалбу је 29. децембра 2017. године изјавила и бранилац првоокривљеног М.Б ;
- оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године, одбијене су као неосноване жалбе браниоца окривљен ог Б. Р, овде подносиоца уставне жалбе и браниоца окривљеног М.Б. изјављене против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године;
- у образложењу оспореног другостепеног решења, поред осталог, наведено је да: су окривљени основано сумњиви да су радње кривичног дела које им је стављено на терет предузимали у циљу стицања имовинске користи, а ради се о лицима која немају стална запослења нити сталне изворе прихода, а окривљени Б.М. је раније вишеструко осуђиван, и то због кривичног дела чије је битно обележје стицање противправне имовинске користи, као и због истоврсног кривичног дела у односу на кривично дело које му се у овом кривичном поступку ставља на терет, па додатно имајући у виду и да су окривљени основано сумњиви да су извршили и кривично дело спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 30. Кривичног законика, а за које кривично дело постоји основана сумња да су га извршили истог дана као и кривично дело из члана 246. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика, то је, према оцени већа Апелационог суда у Београду, правилан закључак првостепеног суда да све изнете околности указују да ће окривљени, уколико буду пуштени на слободу, сваки понаособ, у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, због чега притвор, по законском основу из члана 211. став 1 . тачка 3) Законика о кривичном поступку, представља нужну и неопходну меру за несметано вођење кривичног поступка; да су према оцени већа Апелационог суда у Београду, изнети жалбени наводи браниоца окривљеног Б . Р . (да је овај окривљени неосуђивано лице, те да околност да нема сталне изворе прихода сама за себе не може бити разлог неопходности притвора, као и да првостепени суд није образложио на који начин ће овај окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело), без утицаја на другачију одлуку суда, с обзиром да је првостепени суд у образложењу свог решења дао довољно конкретних околности, које међусобно посматрано оправдавају закључак о постојању сумње да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, при чему је чињеница која се односи на њихово имовинско стање це њена у контексту са осталимрелевантним околностима, док ранија неосуђиваност окривљеног Б . Р . није сметња за продужење притвора по законском основу из члана 211 . став 1 . тачка 3) Законика о кривичном поступку, а у ситуацији постојања других околности које указују на опасност од понављања кривичног дела; да се, имајући у виду наведено, не може прихватити предлог из изјављене жалбе браниоца окривљеног Б. Р . да се мера притвора замени блажом мером, јер према оцени већа Апелационог суда у Београду, изнете околности још увек указују да се сврха притвора, као најтеже процесне мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, за сада не може остварити применом блаже мере;
- оспорено другостепено решење Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године подносилац уставне жалбе и његов бранилац у том поступку су примили 10. јануара 201 8. године;
- решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 278/18 од 20. фебруара 2018. године, у ставу првом изреке, уважавањем жалби окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца, преиначено је решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 492/18 од 8. фебруара 2018. године тако што је према окривљеном Б. Р . укинут притвор, који му је био одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 368/17 од 28. октобра 2017. године, исправљеним дана 30. октобра 2017. године, а у ставу другом изреке том окривљеном је изречена мера забране напуштања стана, уз примену мере електронског надзора;
- да се против подносиоца уставне жалбе, као другоокривљеног, у предмету Вишег суда у Београду, у тренутку подношења уставне жалбе, и даље водио кривични поступак због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика и по једног кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из члана 322. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 30. Кривичног законика, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. бр. 536/17 од 18. јуна 2018. године;
- да је у наведеном кривичном предмету била донета пресуда од стране Вишег суда у Београду К. бр. 670/17 од 4. марта 2020. године, која је укинута пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 447/20 од 8. октобра 2020. године;
- да је у поновном поступку донета нова пресуда Вишег суда у Београду К. бр. 538/20 од 8. децембра 2021. године, која је достављена странкама, а потом и Апелационом суду у Београду, ради одлучивања о изјављеним жалбама;
- у допису Вишег суда у Београду К. 538/20 од 1. фебруара 2022. године, којим је Уставном суду достављен одговор на наводе уставне жалбе, између осталог, је наведено да „су предметна (оспорена) решења достављена одмах странкама, након што је Апелациони суд у Београду одлучио о жалбама бранилаца, с тим да би спис био достављен Апелационом суду у Београду по жалби претходно је неопходно да решење о продужењу притвора приме све странке, у конкретном случају тужилаштво, оба браниоца и оба оптужена, па из жалбе адв. В. Т . на решење о продужењу притвора од 21. децембра 2017. године произлази да је исту изјавио 26. децембра 2017. године, али да је бранилац првооптуженог Б. решење путем поште примио тек 29. децембра 2017. године и тада уложио жалбу, а да је спис достављен након тога Апелационом суду у Београду, с тим што су тада били новогодишњи празници те је било и нерадних дана, а Апелациони суд је по хитном поступку одлучио дана 5. јануара 2018. године по поднетој жалби.“;
- у односу на наводе подносиоца уставне жалбе да је према њему вршено насиље, у одговору Вишег суда у Београду је наведено да су, у току поступка, прибављени списи предмета Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. бр. 530/18 из којих произлази да је бранилац оптуженог Б . Р , адвокат В . Т . поднео кривичну пријаву против шест лица због кривичног дела злостављање и мучење из чл. 137. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 2. Кривичног законика, све у вези са чланом 33. Кривичног законика и да је решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. бр. 530/18 од 11. фебруара 2019. године наведена кривична пријава одбачена, јер је утврђено да не постоје основи сумње да су осумњичени учинили кривична дела која су им стављена на терет, као ни било које друго кривично дело за које се гони по службеној дужности.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито и да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе (члан 28. став 2.); да, а ко није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст . 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети ( члан 211. став 1. тачка 3)).
Одредбама члана 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да су у уставној жалби изнете тврдње да су подносиоцу право на слободу и безбедност, као и право на правично суђење, зајемчени одредбама члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава повређени тиме што је суд све околности, које се односе на првоокривљеног у вези претходне осуђиваности и пронађене опојне дроге, навео као разлоге за продужење притвора и за подносиоца, као другоокривљеног, те што није ценио засебно околности за притвор везане за подносиоца и није пружио ниједан законити разлог неопходности за продужење (у уставној жалби је наведено: „за одређивање“) притвора због вођења кривичног поступка, односно што није расправио зашто нека друга блажа мера обезбеђења присуства није адекватна. Имајући у виду то да подносилац обједињеним наводима образлаже повреду ових уставних права, Уставни суд је повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава и права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. Устава.
Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на ове истакнуте повреде уставних права, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, с аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена да услова: 1) да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и 2) да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио два различита кривична дела, и то истог дана – неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, у саизвршилаштву и спречавање службеног лица у вршењу службене радње. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду.
О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће се окривљени крити, односно дати у бекство, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у садржину оспорених решења, утврдио да су она донета у контроли притвора по жалбама окривљених, односно њихових бранилаца, у предметном кривичном поступку, од стране надлежног кривичног суда и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова, изражен кроз оспорена решења, не може се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено довољно конкретних околности, које међусобно посматрано оправдавају закључак о постојању сумње да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело за које је основано сумњив да га је извршио. Поједине од тих околности, као разлоге за продужење притвора наведене у оспореним решењима, признаје и сам подносилац у уставној жалби, попут општепознате чињенице да се продајом опојне дроге стиче знатна материјална корист и чињенице да окривљени нема стално формално запослење, нити сталне изворе прихода, али им подносилац одриче значај довољних разлога за продужење притвора. Уставни суд, пак, управо супротно овим наводима подносиоца уставне жалбе, налази да су поступајући судови утврдили постојање и на уставноправно прихватљив начин образложили значај наведених околности, у контексту са осталимрелевантним околностима (попут околности да је окривљени основано сумњив да је извршио више кривичних дела истог дана, а једно и у саизвршилаштву). Уставни суд је утврдио и да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да поступајући судови нису ценили засебно околности за притвор везане за подносиоца, јер из образложења оспорених решења јасно произлази да, иако су поступајући судови разматрали релевантне околности обједињено, исте су ценили индивидуализовано, изричито и експлицитно наводећи да су утврдили постојање тих околности за „сваког понаособ“ окривљеног. Такође, поступајући судови у оспореним решењима, супротно тврдњама из уставне жалбе, нису пропустили ни да размотре предлог да се мера притвора, у том тренутку, замени блажом мером обезбеђења присуства окривљеног , што је и учињено, по оцени Уставног суда, чим су се стекли услови за то, већ приликом наредног преиспитивања оправданости мере притвора, када је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 278/18 од 20. фебруара 2018. године преиначено решење о продужењу притвора Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 492/18 од 8. фебруара 2018. године, тако што је према окривљеном Б. Р . укинут притвор и изречена му је мера забране напуштања стана, уз примену мере електронског надзора. Коначно, Уставни суд указује и на то да „ наводну“ чињеницу да окривљени нема стално запослење нити сталне изворе прихода, како је то наведено у уставној жалби, поступајући судови нису ценили изоловано од свих осталих околности, како то чини подносилац, већ управо у контексту са свим другим релевантним околностима (да је окривљени основано сумњив да је извршио више кривичних дела, да су радње извршења предузете истог дана, да је једно дело извршено у саизвршилаштву), те је Суд нашао да су и ове тврдње подносиоца неосноване.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом и да су заснована на законом прописаним разлозима због којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор, те је утврдио да нису повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
Додатно, Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права у вези са притвором из члана 31. став 3. Устава, као и права на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, у односу на оспорена решења, заснива на тврдњама да се „ поступање суда у року од 13 дана за доношење одлуке о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора, не може подвести под хитно или нарочито брижљиво, посебно имајући у виду то да је притвор мера веома рестриктивног карактера и која озбиљно задире у право на слободу и безбедност“, те је Суд ове истакнуте повреде права обједињено размотрио кроз испитивање постојања повреде права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава .
С тим у вези, Уставни суд примећује да је у уставној жалби очигледно погрешно означен датум доношењ а оспореног другостепеног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године, тако што је нав едено да се ради о решењу од 8. јануара 2018. године, чиме је, последично, подносилац уставне жалбе погрешно израчунао да је суду требало 13 дана за доношење одлуке о жалби његовог браниоца изјављеној 26. децембра 2017. године против решења о продужењу притвора. Насупрот овим наводима, Уставни суд је утврдио да је о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној 26. децембра 2017. године против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године, којим је продужен притвор према том окривљеном, Апелациони суд у Београду одлучио својим решењем Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године, дакле након 10, а не 13 дана и да је то решење достављено окривљеном и његовом браниоцу 10. јануара 2018. године, односно након 15 дана од дана изјављивања жалбе.
Разматрајући мериторно основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора, из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године и Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повред а права на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцене да ли је одлучивање о жалби против решењ а о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби изјављеној против решењ а о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности . Овај захтев хитности произлази и из одредбе члана 210. став 2. ЗКП којом је нало жено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби изјављеној против одлуке о постојању даљих разлога за притвор , своју одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости. Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда, која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и питање хитности испитивања законитости лишења слободе/притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке ( представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године , ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја , па се као и у случају одред аба о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвор а од стране другостепеног суда . Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је по ступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалб и у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да, приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова, као и од как вог је то значаја за подносиоца.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд, најпре, констатује да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године притвор продужен према два лица, укључујући и подносиоца уставне жалбе , који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана. Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца против овог решења о продужењу притвора изјавио жалбу у уторак 26. децембра 201 7. године. Против истог решења жалбу је изјавил а и брани лац првоокривљеног М.Б. и то у петак 29. децембра 201 7. године. Уставни суд је даље утврдио да су одмах након пријема наведених жалби, списи предмета достављени Апелационом суду у Београду, ради одлучивања о жалбама , а Апелациони суд у Београду је о наведен ој жалби подносиоца, као и о жалби брани оца првоокривљеног, јединствено одлучио доношењем оспореног другостепеног решења Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године. Ово другостепено решење је већ наредног радног дана, у понедељак 8. јануара 2018. године, достављено првостепеном суду, ради доставе окривљенима и њиховим браниоцима. Уставни суд даље констатује да је наведено другостепено решење подносилац примио 10. јануара 2018. године, преко Управе Окружног затвора у Београду, дакле 15 дана, односно девет радних дана од дана подношења жалбе, а да је истог дана ово решење примио и његов бранилац.
Имајући у виду изложенe специфичне околности конкретног случаја, Уставни суд и у овом предмету препознаје да је, у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, целисходно и оправдано да се одлука о продужењу притвора / одлука о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора доносе истовремено , једним јединственим актом, према више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одлучивано о продужењу притвор а према више лица , неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама изјављеним против решењ а о продужењу притвора, посебно има у виду императивни налог о хитном поступању и одлучивању о жалби из члана 27. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да се налог и захтев хитног поступања и одлучивања о жалбама против решењ а о продужењу притвора мора поштовати појединачно у односу на свако лиц е према коме је јединственом одлуком продужен притвор.
У конкретном случају, истим решењем од 21. децембра 2017. године према подносиоцу као другоокривљеном и још једном лиц у, као првоокривљеном, је продужен притвор, који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана. Бранилац подносиоца је жалбу против решења о продужењу притвора изјавио у уторак 26. децембра 2017. године и о тој жалби је одлучено 5. јануара 2018 . године, дакле након десет дана , односно након пет радних дана. Уставни суд констатује да је и б ранилац првоокривљеног, о чиј ој жалб и је одлучивано у истом другостепеном поступку , жалбу изјавил а три дана након дана када је то учинио бранилац подносиоца ( у петак 29. децембра 201 7. године), непосредно пред наступајуће нерадне дане због викенда и државног празника – Нове године.
С тим у вези, Уставни суд констатује да, иако је право на хитно одлучивање о жалби изјављеној против решења о продужењу притвора строго индивидуално и лично право, у конкретном случају период од три дана и „чекање“ на жалбу јединог преосталог саоокривљеног и њ еговог браниоца мо гу бити посматрани као целисходн и и оправдани због потребе ефикасног вођења поступка и јединственог одлучивања , јер би, у супротном, да су списи и пре истека рока за жалбу првоокривљеног били достављени Апелационом суду у Београду , у ситуацији наступајућих празника и нерадних дана , потенцијално била угрожена његова права и ефикасност јединственог поступка. Штавише, само трајање од три дана није одлучујуће ни утицало на укупно трајање жалбеног поступка и поштовање стандарда хитности из члана 27. став 3. Устава. На укупно трајање жалбеног поступка, односно одлучивања о жалби подносиоца против решењ а о продужењу притвора су, пре свега, одлучујуће утицале објективне околности, јер је први наредни радни дан након дана кад су се стекли услови за одлучивање о изјављеним жалбама, била тек среда 3. јануар (наредне) 2018. године. Уставни суд примећује да је одлука о жалби браниоца подносиоца, након што су прошле објективне околности, донета у року од два радна дана , односно 5. јануара 2018. године. Уставни суд сматра да је, у оваквим специфичним околностима конкретног случаја, уважавајући како временск и период н а који је притвор био продужен, тако и чињеницу да је жалба подносиоца оспореним другостепеним решењем била одбијена и да је потврђен већ продужени притвор, жалба браниоца подносиоца изјављена против решењ а о продужењу притвора била „хитно“ размотрена, како то изричито налаже о дредба члана 27. став 3. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да у поступку по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду К. 670/17 Кв. 4016/17 од 21. децембра 2017. године, у коме је донето решењ е Апелационог суда у Београду Кж2. 22/18 од 5. јануара 2018. године, није повређено ни ово право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. и члана 31. став 3. Устава.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. У уставној жалби су истакнуте и повреде права из члана 28. став 2, које су, по ставу подносиоца, довеле и до повреде права из члана 30. став 2 . Устава, а које се односе на оспорене радње овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, односно радње наводног злостављања и мучења предузете од стране полицијских службеника током задржавања подносиоца 26. октобра 2017. године. Ове тврдње се, у суштини , заснивају на тврдњама да је подносилац био жртва тортуре са тешком телесном повредом, поводом ког догађаја је 16. јануара 2018. године бранилац окривљеног Б. Р, адвокат В , Т, поднео кривичну пријаву Првом основном јавном тужилаштву, са одговарајућом медицинском документацијом, против шест полицијских службеника, због кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези става 1. у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 2. Кривичног законика, све у вези са чланом 33. Кривичног законика, где је предмет био заведен под бројем Ктр.6680/17. Поднета кривична пријава је решењем Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. бр. 530/18 од 11. фебруара 2019. године одбачена, јер је утврђено да не постоје основи сумње да су пријављена лица учинил а кривична дела која су им стављена на терет, као ни било које друго кривично дело за које се гони по службеној дужности.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе оспорава радње овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова које су наводно предузете 26. октобра 2017. године, током његовог полицијског задржавања , а да је уставна жалба поднета 7. фебруара 2018. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана предузимања радње којом се, према тврдњама подносиоца, повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчени Уставом, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, решавајући као тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је констатовао да уз уставну жалбу није достављено специјално пуномоћје за изјављивање уставне жалбе адвокату, у складу са чланом 83. Закона о Уставном суду, али поводом тога није тражио уређење уставне жалбе, будући да то не би било од утицаја на другачије одлучивање Суда у овој уставносудској ствари.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.