Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби З. М. и Б. М, обојице из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. фебруара 2023. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. М. и Б. М. изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15005/16 од 6. јула 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М. и Б. М, обојица из Ћуприје, поднели су Уставном суду, 22. новембра 2018. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15005/16 од 6. јула 2018. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да у оспореној пресуди наводи тужбе нису оцењени, односно нису дати „правнологички аргументи зашто евентуално нису основани“; да је Управни суд препричао садржину ставова странака и решења првостепеног органа, цитирао прописе и „у два кратка пасуса“ закључио да је тужени орган правилно одбио жалбу тужилаца; да су подносиоци у току поступка истицали да тадашња Чехословачка Република међународним уговором није преузела обавезу враћања, односно обештећења својих држављана; да правилна примена одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу захтева да се анализира и цени садржина наведеног међународног уговора, односно да ли је страна држава „нешто и конкретно предузела да обештети своје држављане“.
У уставној жалби се даље истиче да се органи управе не осврћу на правноснажно решење Општинског суда у Ћуприји „О. 312/2000“, којим је подносиоцима признато право потраживања имовине национализоване од А. К. и које „обавезује све другe органе“, те је у предметном управном поступку требало сматрати да је подносиоцима већ признато право да траже спорну имовину.
Уставном жалбом се указује и на то да у погледу држављанства пок. А. К. материјално право није правилно примењено, јер је чињеница да је именована била чехословачка држављанка утврђена из уверења Општинске управе Ћуприја од 24. новембра 2014. године, иако је у решењу Општинског суда у Ћуприји О. 152/67-3 од 8. новембра 1967. године наведено да је држављанка СФРЈ. Подносиоци, с тим у вези, закључују да судска одлука има већу доказну снагу од исправа на које се позивају управни органи и да наведена чињеница није „неспорно утврђена“, како је закључио тужени орган.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Крагујевац (даље у тексту: Агенција) број 46-005008/2012 од 8. априла 2015. године одбијен је као неоснован захтев З. М. и Б. М. (поднoсилаца уставне жалбе) за враћање стамбених и пословних објеката са грађевинским земљиштем на катастарским парцелама означеним у решењу, одузетих од бивше власнице А. К. из Ћуприје. У образложењу решења је наведено: да је предметни захтев поднет 6. јула 2012. године; да је из решења Извршног одбора НОО Среза раваничког у Ћуприји од 22. јула 1948. године утврђено да је национализована непокретна имовина А. К, држављанина Чехословачке Републике, као имовина страног држављанина; да је из извода из матичне књиге умрлих, која се води за матично подручје Ћуприја, од 22. фебруара 2012. године утврђено да је 3. августа 1967. године преминула А. К, рођена у Прагу, држављанин Чешке; да је из уверења Општинске управе општине Ћуприја – Одељење за општу управу, скупштинске и заједничке послове од 24. новембра 2014. године утврђено да А. К, рођена 1883. године у Прагу, Чешка, која је преминула 3. августа 1967. године, није уписана у књигу држављана која се води за матично подручје Ћуприја. Агенција је, полазећи од наведеног, закључила да је несумњиво утврђено да је бивша власница била држављанин Чехословачке Републике, како у моменту национализације, тако и у моменту закључења Споразума између ФНРЈ и Чехословачке Републике о регулисању отворених имовинских питања насталих пре 19. фебруара 1955. године. Позивајући се на одредбе члана 2. став 1. тачка б), става 2. тог члана, као и члана 5. став 1. наведеног Споразума, Агенција је оценила да је бивша власница била обухваћена дејством наведеног Споразума и испуњавала услове за остваривање својих права његовом применом, због чега је предметни захтев неоснован у смислу одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Решењем Министарства финансија – Сектор за имовинско-правне послове број 46-00-00957/2015-13 од 21. септембра 2016. године одбијена је жалба подносилаца уставне жалбе изјављена против предметног решења првостепеног органа, из разлога који су наведени у побијаном решењу. У вези са наводима жалбе да првостепени орган није узео у обзир „једину јавну исправу која доказује да је бивша власница била држављанка СФРЈ, а то је оставинско решење Општинског суда у Ћуприји О. 152/67-3 од 8. новембра 1967. године“, другостепени орган је оценио да је „неспорно утврђена“ чињеница да је бивша власница била чехословачка држављанка, како у тренутку одузимања имовине, тако и у тренутку закључења предметног Споразума између ФНРЈ и Чехословачке Републике. Другостепени орган је истакао да је наведена чињеница утврђена оценом свих доказа заједно, као и увидом у образац захтева за враћање имовине у коме су сами подносиоци навели да је бивша власница била чехословачки држављанин. Оцењујући наводе жалбе да се из предметног Споразума не може утврдити да је Чехословачка Република преузела било какву обавезу враћања имовине, односно обештећења према својим држављанима, другостепени орган је оценио да су они без утицаја на другачију одлуку, с обзиром на то да је у члану 5. став 1. тог споразума предвиђено да чехословачка правна и физичка лица неће истицати никаква права „ни обавезе“ регулисане Споразумом према југословенској држави, што искључује обавезу Републике Србије на враћање имовине, односно обештећење за имовину национализовану чехословачким држављанима на подручју бивше Југославије.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15005/16 од 6. јула 2018. године одбијена је као неоснована тужба којом су подносиоци уставне жалбе побијали законитост коначног решења Министарства финансија. Управни суд је прихватио све разлоге на којима су органи управе засновали своје одлуке о предметном захтеву, односно жалби и оценио да се наводима тужбе не доводи у сумњу законитост побијаног решења.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, на чију повреду подносиоци указују у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Споразумом између Федеративне Народне Републике Југославије и Чехословачке републике о регулисању отворених имовинских питања, закљученим у Прагу 11. фебруара 1956. године („Службени лист ФНРЈ - Међународни уговори”, број 14/56) предвиђено је: да су тим споразумом регулисане и ликвидиране све обавезе чехословачке државе у вези са захтевима који проистичу из чехословачких мера национализације, експропријације и других мера ограничења или одузимања права власништва, којима су била подвргнута југословенска добра, права и интереси у Чехословачкој Републици до дана потписивања овог споразума без обзира да ли су ти захтеви данас познати или не (члан 2. став 1. тачка а)); да су тим споразумом регулисане и ликвидиране све обавезе југословенске државе у вези са захтевима који проистичу из југословенских мера национализације, експропријације и других мера ограничења или одузимања права власништва, којима су били подвргнути чехословачка добра, права и интереси у Федеративној Народној Републици Југославији до дана потписивања овог споразума, без обзира да ли су ти захтеви данас познати или не (члан 2. став 1. тачка б)); да се као чехословачка добра, права и интереси сматрају права и интереси чехословачких физичких и правних лица, која су имала тај статус на дан предузимања поменутих мера од стране Федеративне Народне Републике Југославије и која, или њихови правни наследници имају тај статус на дан потписивања тог споразума (члан 2. став 2.); да по потписивању овог споразума чехословачка правна и физичка лица неће истицати никаква права ни захтеве, регулисане овим споразумом према југословенској држави, нити југословенска правна и физичка лица према чехословачкој држави, а да ће Федеративна Народна Република Југославија и Чехословачка Република уредити својим унутрашњим мерама односе који произлазе из овог споразума (члан 5.) да ће обе стране уговорнице у свим случајевима у којима је то могуће једна другој предати све исправе и потврде у вези са обавезама као и са добрима, правима и интересима обухваћеним овим споразумом и да ће пружати једна другој сву помоћ у циљу утврђивања стања обавеза које се ликвидирају овим споразумом (члан 6.).
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, бр. 72/11, 108/13 и 142/14) прописано је: да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора (члан 5. став 3. тачка 1)); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени или им је право на враћање имовине признато правом стране државе (тачка 3)); да захтев садржи податке о бившем власнику - лично име, име једног родитеља, датум и место рођења, пребивалиште, односно боравиште у време одузимања имовине и држављанство (члан 42. став 3. тачка 1)); да се уз захтев прилаже, за податке из става 3. тачке 1) овог члана - извод из матичне књиге рођених, односно умрлих, као и други докази на основу којих се могу несумњиво утврдити тражени подаци (члан 42. став 4. тачка 1)); да у случају да Агенција утврди да не постоји законски основ за враћање или обештећење, донеће решење о одбијању поднетог захтева (члан 47. став 12.).
Одредбама Закона о држављанству Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 135/04 и 90/07) прописано је да се држављанство Републике Србије доказује изводом из матичне књиге рођених, уверењем о држављанству, а у иностранству - и важећом путном исправом (члан 47.); да је уверење о држављанству јавна исправа којом се доказује држављанство Републике Србије и издаје се на основу података из евиденције држављана Републике Србије, само на лични захтев (члан 48. став 1.); да се под евиденцијом из става 1. овог члана подразумева матична књига рођених, књиге држављана Републике Србије вођене по прописима који су били на снази до ступања на снагу овог закона и друге евиденције држављана вођене у Републици Србији (члан 48. став 2.).
Сагласно одредбама члана 6. ст. 1. и 2. Закона о матичним књигама („Службени гласник РС“, бр. 20/09, и 145/14), послови вођења матичних књига и решавања у првостепеном управном поступку у области матичних књига поверавају се општинама, односно градовима и те послове извршава општинска управа, односно градска управа.
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да исправа коју је у прописаном облику издао државни орган у границама своје надлежности, односно предузеће или друга организација у оквиру законом повереног јавног овлашћења (јавна исправа), доказује оно што се у њој потврђује или одређује (члан 154. став 1.); да је допуштено доказивати да су у исправи чињенице неистинито потврђене или да је сама исправа неисправно састављена (члан 154. став 3.); да ако је орган који је за то био надлежан неке чињенице или околности већ утврдио или су оне доказане у јавној исправи (лична карта, извод из матичне књиге и др.), орган који води поступак узеће те чињенице и околности као утврђене (члан 156. став 2); да органи издају уверења, односно друге исправе (цертификате, потврде и др.) о чињеницама о којима воде службену евиденцију (члан 161. став 1.); да се уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена евиденција морају издавати сагласно подацима из службене евиденције и да таква уверења, односно друге исправе имају значај јавне исправе (члан 161. став 2.); да ако странка, на основу доказа којима располаже, сматра да јој уверење, односно друга исправа о чињеницама о којима се води службена евиденција није издата у складу с подацима из те евиденције, може захтевати измену или издавање новог уверења, односно друге исправе, да је орган дужан да донесе посебно решење, ако такав захтев одбије, а ако у року од 15 дана од дана подношења захтева не донесе решење, странка може изјавити жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 161. став 5.).
5. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење, због недостатака у образложењу оспореног акта, као и због тога што чињеница држављанства бивше власнице није утврђена у складу са законом, а од значаја је за остваривање њиховог права на враћање имовине. Уставном жалбом се, такође, истиче да није правилно примењена одредба члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, јер није оцењена садржина међународног уговора на који су се позвали органи управе и Управни суд, а којим, по мишљењу подносилаца, Чехословачка Република није преузела обавезу обештећења својих држављана.
Испитујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда. Уставни суд, такође, указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе, уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени.
Испитујући да ли је оспорени акт образложен на начин који је прихватљив са уставноправног становишта, Уставни суд је најпре констатовао да се решење Агенције о одбијању захтева за враћање имовине заснива на оцени да је бивша власница била обухваћена дејством Споразума између Федеративне Народне Републике Југославије и Чехословачке републике о регулисању отворених имовинских питања (даље у тексту: Споразум) и да је испуњавала услове за остваривање својих права његовом применом, јер је из достављених доказа утврђено да је била држављанин Чехословачке Републике, како у моменту национализације, тако и у моменту закључења Споразума. Другостепени орган је оценио да је без утицаја на другачију одлуку навод жалбе да се увидом у Споразум не може утврдити да је Чехословачка Република преузела било какву обавезу враћања имовине односно обештећења према својим држављанима, с обзиром на то да је обавеза Републике Србије на враћање имовине, односно обештећење тим лицима искључена Споразумом. Управни суд је прихватио разлоге које су првостепени и другостепени орган навели у својим одлукама.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да су у поступку који је окончан оспореном пресудом била спорна два правна питања:
- којим исправама се доказује држављанство бившег власника у поступку по захтеву за враћање имовине и обештећење и
- да ли се у поступку пред Агенцијом утврђује да је страна држава преузела обавезу обештећења својих држављана по основу међународног уговора.
Испитујући како су органи управе и Управни суд одговорили на прво спорно правно питање, Уставни суд је размотрио наведене одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и констатовао да захтев за враћање имовине, поред осталог, мора да садржи податке о личном имену, пребивалишту и држављанству бившег власника, а да се као доказ о томе прилажу извод из матичне књиге рођених, односно умрлих, као и други докази на основу којих се могу несумњиво утврдити ти подаци. Сагласно одредбама Закона о држављанству Републике Србије, држављанство се доказује изводом из матичне књиге рођених и уверењем о држављанству, које се издаје на основу података из евиденције држављана Републике Србије, само на лични захтев. Та евиденција обухвата матичну књигу рођених, књиге држављана Републике Србије вођене по прописима који су били на снази до ступања на снагу тог закона и друге евиденције држављана вођене у Републици Србији. Према одредбама Закона о матичним књигама, послове вођења матичних књига извршава општинска, односно градска управа. Из раније важећег Закона о општем управном поступку произлази: да ће орган који води поступак узети као утврђене чињенице и околности које је орган који је за то био надлежан већ утврдио или су оне доказане у јавној исправи (нпр. извод из матичне књиге); да је допуштено доказивати да су у јавној исправи чињенице неистинито потврђене или да је сама исправа неисправно састављена; да странка може захтевати издавање друге исправе, ако сматра да јој исправа о чињеницама о којима се води службена евиденција није издата у складу с подацима из те евиденције.
Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница, констатовао: да је из извода из матичне књиге умрлих од 22. фебруара 2012. године утврђено да је бивша власница, рођена у Прагу, држављанин Чешке, преминула 3. августа 1967. године; да је из уверења Управе општине Ћуприја – Одељење за општу управу, скупштинске и заједничке послове од 24. новембра 2014. године утврђено да бивша власница није уписана у књигу држављана која се води за матично подручје Ћуприја; да су подносиоци у захтеву за враћање одузете имовине навели да је бивша власница била држављанин Чехословачке. Овај суд је, такође, констатовао да из предметног решења Агенције не произлази да су подносиоци уставне жалбе доставили извод из матичне књиге рођених или други доказ о томе да је бивша власница домаћи држављанин, ни да су у складу са одредбама Закона о општем управном поступку оспоравали чињенице утврђене изведеним доказима - изводом из матичне књиге умрлих, односно уверењем надлежног органа управе издатог на основу података из евиденције држављана.
Полазећи од изложеног, Уставни суд налази да су управни органи и Управни суд на уставноправно прихватљив начин утврдили да је бивша власница била страни држављанин. Овај суд је имао у виду да је у решењу другостепеног органа наведено да је та чињеница „неспорно утврђена“, на шта се указује и уставном жалбом, али је оценио да тиме подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, будући да у поступку пред Агенцијом та чињеница није сматрана неспорном, већ је утврђена у складу са законом.
У вези са наводима уставне жалбе да је у решењу Општинског суда у Ћуприји О. 152/67-3 од 8. новембра 1967. године наведено да је бивша власница држављанин СФРЈ, Суд констатује да се држављанство доказује јавном исправом коју издаје надлежни орган управе на основу података из службене евиденције, а не судском одлуком донетом у оставинском поступку.
У вези са другим спорним правним питањем, Уставни суд је најпре констатовао да из одредбе члана 5. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу произлази да страни држављанин, односно његови законски наследници, немају право на реституцију ако је страна држава преузела обавезу њиховог обештећења по основу међународног уговора или им је својим прописом признала то право, односно ако су обештећени независно од постојања међународног уговора. Полазећи од наведених законских одредаба, Уставни суд је оценио уставноправно неприхватљивим становиште другостепеног органа, које је прихватио Управни суд, да је без утицаја на другачију одлуку навод жалбе да се увидом у Споразум не може утврдити да је Чехословачка Република преузела било какву обавезу враћања имовине, односно обештећења према својим држављанима, с обзиром на то да је обавеза Републике Србије на враћање имовине, односно обештећење тим лицима искључена Споразумом. Овај суд, наиме, сматра да права страног држављанина у поступку реституције не зависе од постојања међународног уговора као таквог, него од чињенице да ли је тим уговором страна држава преузела обавезу обештећења својих држављана, на шта се и уставном жалбом указује.
Испитујући да ли је наведено становиште другостепеног органа утицало на остваривање права подносилаца уставне жалбе у предметном управном поступку, Уставни суд је имао у виду да је ФНРЈ са појединим државама закључила међународне уговоре којима се обавезала да другој страни уговорници исплати одређени износ на име обештећења за добра национализована у Југославији. У конкретном случају, међутим, Споразумом су регулисане и ликвидиране све обавезе југословенске, односно чехословачке државе у вези са захтевима који проистичу из мера национализације према физичким лицима, која су била држављани чехословачке, односно југословенске државе на дан предузимања наведених мера и која су, односно њихови законски наследници, имала тај статус на дан потписивања Споразума. Такође је предвиђено да чехословачка и југословенска физичка и правна лица неће истицати никаква права ни захтеве, регулисане тим споразумом према југословенској, односно чехословачкој држави. Стране уговорнице су се обавезале да уреде својим унутрашњим мерама односе који произлазе из тог споразума, предају једна другој све исправе и потврде у вези са добрима обухваћеним Споразумом и пруже сву помоћ у циљу утврђивања стања обавеза које се ликвидирају Споразумом.
Посматрајући наведене одредбе Споразума у целини, а имајући у виду да су и Чехословачка Република и ФНРЈ спроводиле на својој територији мерe национализације и другe мерe одузимања права власништва, Уставни суд је оценио да су те државе, уговарањем међусобног престанка обавеза које за другу страну уговорницу проистичу из тих односа, преузеле и обавезу обештећења према својим држављанима чије су непокретности национализоване у другој држави и у том циљу се обавезале на доношење одговарајућих мера и пружање помоћи у утврђивању стања тих обавеза. То, међутим, не значи да у поступку реституције Агенција утврђује да ли је, на који начин и под којим условима, страна држава испунила наведену обавезу, због чега Суд сматра да немају уставноправног утемељења наводи уставне жалбе да је Агенција била дужна да утврди да ли је страна држава „нешто и конкретно предузела да обештети своје држављане“.
У вези са наводима уставне жалбе да предметно решење о нслеђивању Општинског суда у Ћуприји из 1967. године обавезује све другe органе, Уставни суд истиче да је то решење доказ да су подносиоци законски наследници бивше власнице, али да се право на враћање имовине, односно обештећење за имовину која је од ње одузета остварује на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и у складу са одредбама тог закона.
Полазећи од изложеног, Уставни суд није утврдио повреду права подносилаца уставне жалбе на правично суђење, упркос одређеним недостацима у образложењу оспореног акта, јер је оценио уставноправно прихватљивим становиште да у конкретном случају постоји сметња предвиђена одредбом члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу за остваривање права подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је стога уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23).
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА (Dr. KORHECZ TAMÁS)
у односу на Одлуку Уставног суда број Уж-13347/2018
Наведеном Одлуком Уставни суд је одбио уставну жалбу подносилаца која је изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Крагујевцу У. 15005/16 од 6. јула 2018. године
Иако сматрам, да Уставни суд имао основа да одбије, или чак можда и одбаци уставну жалбу подносиоца због не постојања страначке легитимације подносилаца у управном поступку, не слажем се са одлуком Уставног суда због погрешног тумачења релевантног права, на којима је заснована одлука Уставног суда.
СПОРНА ПИТАЊА И ОДГОВОР УСТАВНОГ СУДА НА СПОРНА ПИТАЊА
Уставном жалбом оспорена је уставност решења Агенције за реституцију, чија законитост је потврђена другостепеним решењем Министарства финансија, и пресудом Управног суда. Решењем Агенције је одбијен захтев З. М. и Б. М за враћање одузете имовине бивше власнице А. К. из Ћуприје.
Приликом решавања уставне жалбе Уставни суд је формулисао два спорна питања, а од одговора на спорна питања зависи да ли је подносиоцима повређено право на правично суђење. Прво спорно питање односило се на то, са којим исправама се доказује држављанство бившег власника у поступку по захтеву за враћање имовине и обештећење. Конкретно, да ли је бивши власник био држављанин Југославије (Србије) или држављанин Чехословачке, што представља значајну чињеницу, од које умногоме зависи да ли је могуће вратити одузету имовину бившег власника наследницима.
Друго спорно питање било је, да ли се у поступку пред Агенцијом утврђује да је страна држава преузела обавезу обештећења својих држављана по основу међународног уговора, или је довољно утврдити, да постоји међудржавни уговор који регулише међусобне обавезе и потенцијалне захтеве у односу на одузету (национализовану) имовину. Другим речима, и конкретно, да ли је право на враћање одузете имовине или обештећење искључено билатералним споразумом Југославије и Чехословачке, са којим је Чехословачка у име својих држављана одрекла од њихових потраживања за национализовану-одузету имовину од стране Југославије (Србије), или је право на враћање одузете имовине искључено само ако се у поступку утврди да је Чехословачка билатералним споразумом преузела обавезу обештећења у односу на своје држављане?
Када је реч о првом спорном питању, Уставни суд је констатовао да су поступајући органи на основу извода из матичне књиге умрлих од 22. фебруара 2012. године, односно из уверења Управе општине Ћуприја – Одељење за општу управу од 24. новембра 2014. године утврдили да бивша власница није уписана у књигу држављана која се води за матично подручје Ћуприја; да је она била држављанин Чехословачке, како су то и подносиоци у захтеву за враћање одузете имовине и сами навели. Уставни суд је, такође, констатовао да из предметног решења Агенције не произлази да су подносиоци уставне жалбе доставили извод из матичне књиге рођених или други доказ о томе да је бивша власница домаћи држављанин, ни да су у складу са одредбама Закона о општем управном поступку оспоравали чињенице утврђене изведеним доказима - изводом из матичне књиге умрлих, односно уверењем надлежног органа управе издатог на основу података из евиденције држављана.
Оваквим одговором Уставног суда на прво постављено спорно питање могу да се сложим.
ПРЕУЗИМАЊЕ ОБАВЕЗЕ ОБЕШТЕЋЕЊА ОД СТРАНЕ ЧЕХОСЛОВАЧКЕ ЗА ОБЕШТЕЋЕЊЕ СВОЈИХ ДРЖАВЉАНА
У вези другог спорног питање, да ли је у поступку пред Агенцијом потребно утврдити да је страна држава преузела обавезу обештећења својих држављана по основу међународног споразума, са ставом Уставног суда се не могу сложити. Наиме, Уставни суд је, са једне стране, правилно оценио (за разлику од органа чије одлуке се оспоравају уставном жалбом) да према члану 5. став 3. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу права страног држављанина у поступку реституције не зависе од постојања међународног уговора са којом је искључено обештећење наведених страних држављана, „него од чињенице да ли је тим уговором страна држава преузела обавезу обештећења својих држављана, на шта се и уставном жалбом указује“. Међутим, са друге стране, Уставни суд је „оценио да су те државе, уговарањем међусобног престанка обавеза…преузеле и обавезу обештећења према својим држављанима чије су непокретности национализоване у другој држави и у том циљу се обавезале на доношење одговарајућих мера и пружање помоћи у утврђивању стања тих обавеза.“
Сматрам да је горе цитирано тумачење одредаба билатералног споразума од стране Уставног суда неодрживо, и није у складу са начелом из члана 18. став 3. Устава.
- Текст одредаба споразума
У одлуци Уставног суда су наведене релевантне одредбе билатералног споразума између Југославије и Чехословачке из 1956. године. Текст споразума ни на једном месту не спомиње било какво обештећење или преузимање обештећења у вези одузете имовине у било ком контексту. Оно што се на више места наводи у споразуму јесте „регулисање“ и „ликвидација“ евентуалних захтева. У споразуму се наводи да ће споразумне стране по могућности предати једна другој исправе и потврде у вези са обавезама као и са добрима, правима и интересима обухваћеним овим споразумом и да ће пружати једна другој сву помоћ у циљу утврђивања стања обавеза које се ликвидирају споразумом. Регулисање међусобних обавеза и ликвидација је извршена самим споразумом, а не обештећењем која није прописана споразумом. Обавезе у вези размене исправа и података ни на који начин не значе преузимање обавезе обештећење, оне евентуално могу значити стварање услова да се регулише питање обештећења.
- Време и контекст у коме је склопљен споразум.
Осим што језичко тумачење одредаба билатералног споразума не подржава став Уставног суда изражен у овој одлуци, тај став још мање подржава историјски контекст у коме је билатерални споразум настао. Приликом тумачења релевантних одредби билатералног споразума из 1956. године, требало је сагледати и тумачити осим текста споразума, и шири историјски контекст у коме је склопљен билатерални споразум, као и слични споразуми са другим државама. Требало је узети у обзир да је билатерални споразум склопљен између социјалистичких држава, чије је државно уређење било засновано на једнопартијском систему, на апсолутној владавини комунистичке партије и радничке класе, на драстичном ограничењу приватне својине и предузетништва, на класној борби против капиталиста (свих имућних и богатих). Да су у овим државама основна људска права била гарантована само декларативно и без система заштите истих. Имајући у виду такав историјски контекст правилан закључак у вези садржине билатералног споразума би требао да буде да је циљ споразума био да се међусобно ликвидирају сви постојећи и будући захтеви држава и субјеката државе у вези одузимања имовине национализацијом, експропријацијом, конфискацијом која је извршена у обе државе, у духу социјалистичког братства и класне борбе. Циљ склапања споразума никако није био да се регулише преузимање обавезе обештећења од стране држава уговорница. Уосталом, социјалистичка Југославија је склопила низ билатералних споразума са сличном садржином.
Београд, 19. април 2023.г.
судија Др Тамаш Корхец (Dr.Korhecz Tamás)