Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 1238/17 од 21. марта 2019. године и утврђује да је подноси оцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Београда је поднео Уставном суду, 19. јуна 2019. године , уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 1238/17 од 21. марта 2019. године , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је другостепени суд у оспореној пресуди, којом је преиначена првостепена пресуд а, правноснажно одбио његов тужбени захтев погрешно приме њујући материјално право када је нашао да је застарело потраживање подносиоца за исплату разлике накнаде и награде за обављање дужности судије поротника у одређеном периоду, са образложењем да се ради о повременим потраживањима која застаревају у року од три године; да су други судови у истој чињеничној и правној ситуацији усвајали тужбене захтеве других лица оцењујући да се ради о потраживањима награда и накнада за обављање дужности судија поротника која застаревају у року од десет година, а да се не ради о повременим потраживањима која застаревају у року од три године . Овим подносилац указује на „недоследност“ судова при одлучивању шта је основ потраживања, када потраживања доспевају, па у вези с тим и који су рокови застаревања , а у вези са „новоформираним“ ставом другостепених судова о врсти потраживања и року застарелости . Такође, на „недоследност при одлучивању“ подносилац указује и у овој, конкретној парници подносиоца, из разлога што је првостепена пресуда била у његову корист, али иако је по укидању те пресуде, поново донета усвајајућа пресуда, ипак му је тужбени захтев правноснажно одбијен преиначењем првостепене пресуд е.
Предложио је да Уставни суд утврди да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење и право на једнаку заштиту права, да поништи оспорену пресуду као и да му утврди право на накнаду материјалне штете на име трошкова парничног поступка који је окончан оспореном пресудом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гж. 1238/17 од 21. марта 2019. године, између осталог, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 26950/16 од 2 1. новембра 201 6. године, те одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, а којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му, на име разлике између исплаћене и накнаде која му припада за обављање дужности судије поротника на основу одредаба чл. 6. и 8. Одлуке о накнадама и наградама судијама поротницима, у периоду од 1. септембра 2007. године до 31. јула 2010. године исплати опредељене новчане износе, као и да уплати припадајуће мање уплаћене доприносе за тај период Републичком фонду ПИО. Овакву одлуку Виши суд у Београду је донео након што је преиначио првостепену и одбио тужбени захтев тужиоца, оценивши да није правилно цењен приговор застарелости који је тужена истакла, те имајући у виду природу конкретног потраживања, као и чињеницу да је тужилац тужбу поднео 29. септембра 2016. године и одредбу члана 372. Закона о облигационим односима, према којој повремена потраживања застаревају у року од три године од доспелости сваког појединачног давања.
Уставни суд је извршио увид у достављену пресуд у Окружног суда у Пожаревцу Гж. 473/09 од 27. марта 20 09. године, те пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8063/13 од 2 3. јануара 2015. године и Вишег суда у Београду Гж. 9462/14 од 1 0. септембра 201 5. године, као доказ различитог поступања судова у истим чињеничним и правним ситуацијама, а и у којима је у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији заузет сасвим супротан став, према коме потраживање накнаде и награде за обављање дужности судије поротника доспева одмах, а не у одређеним временским размацима, те да такво потраживање застарева у општем року застарелости од десет година, у смислу одредбе члана 371. Закона о облигационим односима.
У наведеним достављеним одлукама правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца и судови су тужиоцима, који су у оквиру посматраног периода обављали дужност судије поротника, усвојили тужбене захтеве и обавезали тужену Републику Србију да им, на име потраживане разлике накнаде која им је исплаћена за обављање дужности и оне која им припада на основу одредаба чл. 6. и 8. Одлуке о накнадама и наградама судијама поротницима, исплати опредељене новчане износе. Из образложења наведених другостепених одлука произлази да су парнични судови ценили приговор застарелости који је тужена истакла, али да су нашли да је он неоснован, будући да конкретна потраживања нису повремена, те се оцена основаности овог приговора не може вршити применом одредбе члана 372. Закона о облигационим односима, већ члана 371. Закона, а у тим упоредним случајевима није протекао рок од десет година од настанка потраживања до подношења тужбе суду.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања, те да исто важи за ануитете којима се у једнаким унапред одређеним повременим износима отплаћују главница и камате, али не важи за отплате у оброцима и друга делимична испуњења (члан 372.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права , Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде у погледу основаности тужбеног захтева за исплату разлике накнаде и награде за обављање дужности судије поротника и тиме довели подносиоца у неравноправан положај у односу на друге тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени.
Уставни суд је констатовао да је Виши суд у Београду у оспореној пресуди, у случају подносиоца, оценио да потраживање накнаде и награде за обављање дужности судије поротника има карактер повременог потраживања из члана 372. Закона о облигационим односима, које доспева на месечној бази и које застарева у року од три године.
Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 1238/17 од 21. марта 2019. године донео другачију одлуку у предмету са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на друге судије поротнике, чији су тужбени захтеви за исплату разлике накнаде и награде правноснажно усвојени. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде ЕСЉП у предметима Santos Pinto против Португалије , број представке 39005/04, одлука од 20. маја 2008. године, став 41. и Beian против Румуније , број представке 30658/05, одлука од 6. децембра 2007. године, ст. 34-40.), те да је сама чињеница да је суд последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносио различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је констатовао да је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, док су у достављеним пресудама, у парницама вођеним по тужбама лица која су такође била судије поротници, са истим тужбеним захтевима, истакнутим према истом туженом, правноснажно усвојени тужбени захтеви тих тужилаца. Будући да је, према оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и тужиоци у наведеним случајевима, то је подносилац, одбијањем његовог тужбеног захтева, доведен у битно различит положај од онога у којем су били тужиоци чији су истоврсни тужбени захтеви усвојени. Уставни суд сматра да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23 ), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је имао у виду и наводе уставне жалбе о „недоследности“ Вишег суда у Београду који је, у току парнице коју је подносилац водио и изгубио , првостепену усвајајућу пресуду једном укинуо, а други пут преиначио, због наводног „новоформираног“ става, али ови наводи о неједнаком поступању су без утицаја, с обзиром на то да је у питању поступак инстанционе контроле , код кога и није било никакве промене става другостепеног суда, већ је тај суд поступао искључиво у складу са својим процесним овлашћењима и обавезама.
6. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, указује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених људских или мањинских права и слобода, а да није надлежан да као инстанциони суд испитује законитост одлука редовних судова. Стога се и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, који у суштини представљају понављање његових навода из жалбе против првостепене пресуде, о којима се другостепени суд у оспореној пресуди већ детаљно изјаснио, не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспореног акта.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У вези захтева за накнаду материјалне штете на име трошкова парничног поступка , Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачк и 2. изреке.
8. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.