Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров , др Милан Шкулић и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Х.“ д.о.о. Инђија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. марта 2023. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Х,“ д.о.о. Инђија и утврђује да је закључком Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки број 4-00-403/2015 од 26. јуна 2015. године и пресудом Управног суд а – Одељење у Новом Саду У. 10834 /15 од 22. маја 2018. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36 . став 2. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Х.“ д.о.о. Инђија и утврђује да је у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 10834 /15 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „Х.“ д.о.о. Инђија поднело је Уставном суду, 11. јула 2018. године, преко пуномоћника мр В. А, адвоката из Инђије, уставну жалбу против пресуде Управног суд а – Одељење у Новом Саду У. 10834 /15 од 22. маја 2018. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 10834 /15.
У уставној жалби је наведено : да је подносилац уставне жалбе захтевом за заштиту права од 24. фебруара 2015. године оспорио законитост радње наручиоца да поништи цео поступак јавне набавке; да је наведени захтев одбачен закључком Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки од 26. јуна 2015. године, чиме је подносилац спречен да затражи заштиту својих права у поступку; да је Управни суд у оспореној пресуди прихватио став на коме је заснован наведени закључак.
У уставној жалб и се такође указује на то да је поступак вођен пред Управним судом трајао неразумно дуго, јер је подносилац поднео тужбу 20 . јула 2015, а оспорена пресуда је донета 22. маја 2018. и уручена подносиоцу 11 . јуна 2018. године.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је Управни суд оспореном пресудом и радњама предузетим у управном спору повредио означена Уставом зајемчена права подносиоца, као и да обавеже Републику Србију да подносиоцу накнади трошкове на име састава уставне жалбе. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац оспорава и закључак Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки број 4-00-403/2015 од 26. јуна 2015. године, којим је одбачен као недопуштен његов захтев за заштиту права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки број 4-00-403/2015, Управног суда У. 10834 /15 и приложене документације , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
3.1. Одлуком привредног друштва Р . „К .“ д.о.о. Лазаревац (у даљем тексту: наручилац) број 4-4.5-1-92 од 11. јула 2014. године и одлуком о измени одлуке број 4-4.5-1-92а од 29. јула 2014. године покренут је поступак јавне набавке добара „Резервни делови за грађевинске и рударске машине“, ближе означене процењене вредности, за коју се спроводи преговарачки поступак без објављивања позива за подношење понуда, у складу са одредбом члана 36. став 1. тачка 3) тада важећег Закона о јавним набавкама, обликован у седам партија. Ова врста поступка јавне набавке је спроведена због изузетне хитности проузроковане непредвиђеним догађајем - поплаве које су у мају 2014. године нанеле штету наручиоцу, због чега је ради успостављања минималног процес а производње и одржа вања електроенергетског биланс а, хитно била потребна набавка резервних делова.
Подносилац уставне жалбе је доставио понуду у преговарачком поступку за партију број 1 – „Резервни делови за машине CAT“.
Наручилац је донео одлуку број 4-4.5-1-92/7 од 16. септембра 2014. године о обустави поступка јавне набавке добара за партију број 1 из разлога што није прибавио ниједну прихватљиву понуду.
Подносилац је поднео захтев за заштиту права од 23. септембра 2014. године о коме је одлучено решењем Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија) број 4-00-2477/2014 од 23. децембра 2014. године , којим је захтев усвојен и делимично поништен поступак јавне набавке добара за партију број 1 у делу стручне оцене понуда и доношења одлуке о обустави поступка.
Поступајући у извршењу решења Републичке комисије, наручилац је поново донео одлуку број 4-4.5-1-92/7 од 26. јануара 2015. године о обустави поступка јавне набавке добара за партију број 1 из разлога што није прибавио ниједну прихватљиву понуду.
Подносилац је 5. фебруара 2015. године поднео захтев за заштиту права поводом кога је наручилац донео решење број 4-4.5-1-92/14-26 од 12. фебруара 2015. године којим је , на основу одредбе члана 153. став 1. тачка 1) раније важећег Закона о јавним набавкама, усвојио захтев подносиоца и у целини поништио поступак јавне набавке добара за партију број 1 . Ово из следећих разлога: прво, наручилац је у поступку отварања понуда вршио стручну оцену понуда, што је супротно одредби члана 104. став 3. Закона о јавним набавкама и друго, одлука о покретању преговарачког поступка број 4-4.5-1-92 од 11. јула 2014. године не садржи разлоге за упућивање позива за подношење понуда лицима наведеним у тој одлуци, што је супротно одредби члана 53. став 3. Закона о јавним набавкама. Наведено решење не садржи упутство о правном средству.
Подносилац уставне жалбе је 24. фебруара 2015. године поднео захтев за заштиту права, сматрајући да је наручилац био дужан да донесе одлуку о додели уговора о јавној набавци за партију број 1, као што је учињено за партије бр. 2 до 7 , а не да поништи у целини поступак јавне набавке за партију број 1.
Републичка комисија је донела оспорени закључак број 4-00-403/2015 од 26. јуна 2015. године којим је, применом одредбе члана 115. став 2. раније важећег Закона о општем управном поступку, одбачен као недопуштен захтев подносиоца за заштиту права. У образложењу закључка је наведено: да се захтевом за заштиту права могу оспоравати радње наручиоца предузете у току поступка јавне набавке, а не и радње које наручилац п редузима поводом поднетог захтева за заштиту права; да наручилац у поступку јавне набавке предузима радње у циљу прибављања неког добра, радова или услуга, док поступак заштите права представља „жалбени“ поступак који се иницира подношењем захтева за заштиту права као правног лека предвиђеног одредбама Закона, а којим се оспоравају радње наручиоца предузете у поступку јавне набавке; да се сврха поступка заштите права састоји у обезбеђивању заштите права и надзора над законитошћу радњи наручиоца предузетих у поступку јавне набавке, а кроз право активно легитимисаних лица да употребом захтева за заштиту права, као дозвољеног правног средства, активирају ту врсту контролног механизма; да из наведеног произлази да решење наручиоца о усвајању захтева за заштиту права представља „радњу“ наручиоца предузету у поступку заштиту права, а не „радњу“ предузету у поступку јавне набавке; да стога подносилац уставне жалбе није имао основа да, у смислу одредаба члана 149. ст. 2, 3. и 6. Закона, захтевом за заштиту права оспорава законитост решења наручиоца од 12. фебруара 2015. године.
Подносилац уставне жалбе је 20. јула 2015. године поднео тужбу Управном суду против наведеног закључка Републичке комисије, која је одбијена оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 10834 /15 од 22. маја 2018. године. У правни суд је оценио да је тужени орган за своју одлуку дао довољне и на закону засноване разлоге, које је у свему прихватио.
3.2. Републичка комисија је дописом број 4-00-403/2015 од 2. новембра 2022. године обавестила Уставни суд да у случају доношења решења наручиоца којим је усвојен захтев за заштиту права и поништен поступак јавне набавке за оспорену партију у целини, у складу са одредбама Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 124/12 и 14/15), важећим у време спровођења конкретних поступака јавне набавке и заштите права, није било могуће наставити поступак заштите права пред Републичком комисијом, нити је било предвиђено правно средство којим би се могла оспорити одлука наручиоца о поништењу предметног поступка у целини.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се, између осталог, указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2. ).
Одредбама Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 124/12 и 14/15), у тексту који се примењивао до 31. децембра 2015. године, било је прописано: да наручилац може спроводити преговарачки поступак без објављивања позива за подношење понуда ако због изузетне хитности проузроковане ванредним околностима или непредвиђеним догађајима, чије наступање ни у ком случају не зависи од воље наручиоца, наручилац није могао да поступи у роковима одређеним за отворени или рестриктивни поступак, да околности које оправдавају хитност не могу бити у било каквој вези са наручиоцем (члан 36. став 1. тачка 3)); да у оквиру својих надлежности Републичка комисија одлучује о жалби против закључка наручиоца и Управе за јавне набавке и обавља и друге послове у складу са законом (члан 139. тач. 3) и 13) ); да се на питања поступка заштите права која нису уређена овим законом сходно примењују одредбе закона којим се уређује управни поступак (члан 148. став 6.); да се захтев за заштиту права може поднети у току целог поступка јавне набавке, против сваке радње наручиоца, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 149. став 2.); да ће наручилац, ако подносилац захтева не поступи у року из става 2. овог члана, односно ако не допуни захтев у складу са позивом за допуну, такав захтев одбацити закључком (члан 151. став 3.); да п ротив закључка наручиоца из става 3. овог члана подносилац захтева може у року од три дана од дана пријема закључка поднети жалбу Републичкој комисији, док копију жалбе истовремено доставља наручиоцу ( члан 151. став 4.); да по пријему захтева за заштиту права, наручилац проверава да ли је захтев поднет у року и да ли је изјављен од стране лица које има активну легитимацију (члан 152. став 1.); да ће наручилац, ако је захтев за заштиту права неблаговремен или га је поднело лице које нема активну легитимацију, такав захтев одбацити закључком (члан 152. став 2.); да против закључка из става 2. овог члана подносилац захтева може, у року од три дана од дана пријема тог закључка поднети жалбу Републичкој комисији док копију жалбе истовремено доставља наручиоцу ( члан 152. став 3.); да ће после претходног испитивања, у року од пет дана од дана пријема уредног захтева за заштиту права, наручилац решењем усвојити захтев за заштиту права (члан 153. став 1. тачка 1)) или доставити одговор на захтев за заштиту права и комплетну документацију из поступка јавне набавке Републичкој комисији ради одлучивања о захтеву за заштиту права (члан 153. став 1. тачка 2)); да решење из става 1. тачка 1) овог члана наручилац доставља подносиоцу захтева, понуђачима и Републичкој комисији у року од три дана од дана доношења (члан 153. став 2.); да Републичка комисија закључком одбацује жалбу као недопуштену, неблаговремену или изјављену од стране неовлашћеног лица (члан 157. став 5. тачка 3)); да Републичка комисија решењем потврђује или поништава закључак наручиоца (члан 157. став 6. тачка 3)); да је о жалби против закључка н аручиоца Републичка комисија дужна да одлучи у року од осам дана од дана пријема жалбе (члан 158. став 2.); да се против одлуке Републичке комисије не може изјавити жалба и да се против одлуке Републичке комисије може покренути управни спор у року од 30 дана од дана пријема одлуке (члан 159. ст. 1. и 2.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“ , број 30/10), које су се примењивале до 31. маја 2017. године, било је прописано: да су п о овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом (члан 1.); да су по овом закону дужни да поступају и предузећа и друге организације кад у вршењу јавних овлашћења која су им поверена законом решавају, односно кад обављају друге послове из члана 1. овог закона (члан 2.); да одредбе закона којима се, због специфичне природе управних ствари у појединим управним областима, прописују неопходна одступања од правила општег управног поступка, морају бити у сагласности са основним начелима утврђеним овим законом (члан 3.); да су органи п ри вођењу поступка и решавању у управним стварима, дужни да странкама омогуће да што лакше заштите и остваре своја права и правне интересе, водећи рачуна да остваривање њихових права и правних интереса не буде на штету права и правних интереса других лица, нити у супротности са законом утврђеним јавним интересима (члан 6. став 1.); да ће овлашћено службено лице кад, с обзиром на постојеће чињенично стање, сазна или оцени да странка или други учесник у поступку има основа за остварење неког права или правног интереса, упозорити их на то (члан 6. став 2.); да против решења донесеног у првом степену странка има право на жалбу (члан 12. став 1.); да се само законом може прописати да у појединим управним стварима жалба није допуштена, и то ако је на други начин обезбеђена заштита права и правних интереса странке, односно заштита законитости (члан 12. став 2.); да се поднесцима, поред осталог, сматрају жалбе (члан 54. став 1.); да ако поднесак садржи неки формални недостатак који спречава поступање по поднеску или ако је неразумљив или непотпун, орган који је примио такав поднесак учиниће све што треба да се недостаци отклоне и одредиће подносиоцу рок у ком је дужан да то учини (…) (члан 58. став 1.); да ће се сматрати да је поднесак био од почетка уредан , ако подносилац отклони недостатке у одређеном року, да ће орган закључком одбацити такав поднесак ако подносилац не отклони недостатке у одређеном року, па се услед тога не може поступати по поднеску, да ће се н а ову последицу подносилац нарочито упозорити у позиву за исправку поднеска, да је против тог закључка дозвољена посебна жалба (члан 58. став 2.); да ће орган ако поводом стављеног захтева странке нађе да нема услова за покретање поступка, донети закљу чак о одбацивању захтева странке и да је против тог закључка дозвољена је посебна жалба (члан 115. став 2.); да је службено лице које води поступак дужно је да, по потреби, упозори странку на њена права у поступку и да јој указује на правне последице њених радњи или пропуштања у поступку (члан 130.); да се упутством о правном средству странка обавештава да ли против решења може изјавити жалбу или покренути управни спор или други поступак пред судом (члан 200. став 1.); да кад у решењу није дато никакво упутство или је упутство непотпуно, странка може поступити по важећим прописима, а може, у року од осам дана од дана достављања решења, тражити од органа који је решење донео да га допуни (члан 200. став 5.); да против решења донесеног у првом степену странка има право на жалбу (члан 213. став 1.); да је за решавање у другом степену надлежан орган одређен законом (члан 215. ); да се у жалби мора навести решење које се побија и означити назив органа који га је д онео, као и број и датум решења, да је довољно да жалилац у жалби изложи у ком је погледу незадовољан решењем, али жалбу не мора посебно образложити (члан 222. став 1.).
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) је прописано: да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року, на подлози чињеница утврђених на усменој јавној расправи (члана 2. ); да захтев за преиспитивање судске одлуке може да се поднесе у стварима у којима је у управно м поступку била искључена жалба ( члан 49. став 2. тачка 3)).
5. Испитујући да ли је уставна жалба допуштена са становишта исцрпљености правних средстава , Уставни суд је констатовао да из одредбе члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Према ставу Уставног суда, под исцрпљивањем правних средстава у управном поступку сматра се доношење одлуке по тужби у управном спору, односно доношење одлуке по захтеву за преиспитивање судске одлуке, уколико је ово ванредно правно средство изјављено под условима и на начин прописан законом. Услов за подношење захтева за преиспитивање судске одлуке прописан одредбом члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима је испуњен ако је у поступку пре подношења тужбе у управном спору била искључена жалба или друго редовно правно средство, односно двостепено одлучивање .
По оцени Уставног суда, из наведених одредаба раније важећег Закона о јавним набавкама је произлазило да је наручилац у првом степену могао донети закључак о одбацивању захтева за заштиту права из процесних разлога или решење о усвајању захтева. Уколико не би донео неку од наведених одлука, достављао је Републичкој комисији одговор на захтев за заштиту права и комплетну документацију из поступка јавне набавке ради одлучивања о захтеву, па je у том случају изостала одлука наручиоца о захтеву у првом степену. У таквој ситуацији, Републичка комисија је у својству првостепен ог орган а доносила одлуку о захтеву за заштиту права, против које се није могла изјавити жалба, већ се тужбом могао покренути управни спор. Када у поступку који је претходио подношењу тужбе у управном спору није било двостепеног одлучивања, одлука Управног суда се може побијати захтев ом за преиспитивање судске одлуке пред Врховним касационим судом, сагласно одредби члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима. Пропуштање подносиоца уставне жалбе да пре обраћања Уставном суду искористи наведено ванредно правно средство из Закона о управним споровима , уколико је испуњен један од услова за његово подношење из члана 49. став 2. Закона, разлог је за одбацивање уставне жалбе, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка. Из тог разлога је Уставни суд одбацио уставне жалбе овог подносиоца којима су биле оспорене пресуде Управног суда донете по тужбама против решења Републичке комисије која је о захтеву за заштиту права одлучила као првостепени орган (видети други део изреке Одлуке Уж-9861/2017 од 1. октобра 2020. године и у вези са тим тачку 6. образложења Одлуке, која је доступна на интернет страници: www.ustavni.sud.rs; такође су донета и решења Уж-7449/2017 од 19. фебруара 2019. године и Уж-3005/2018 од 11. фебруара 2020. године). Поред тога , Уставни суд је усвајао уставне жалбе других подносилаца и поништавао оспорена решења Врховног касационог суда, којима су одбачени као недозвољени захтеви за преиспитивање судске одлуке, налазећи да је захтев за преиспитивање судске одлуке дозвољен против пресуде Управног суда која је донета по тужби против првостепене одлуке Републичке комисије о захтеву за заштиту праву у поступку јавне набавке (видети одлуке Уж-10131/2016 од 26. децембра 2019. године, Уж-10107/2017 од 15. октобра 2020. године, Уж-8535/2018 од 29. октобра 2020. године, Уж-3533/2018 од 3. јуна 2021. године и Уж-12029/2018 од 24. фебруара 2022. године , које су доступне на интернет страници: www.ustavni.sud.rs)
За разлику од наведених случајева, у овом конкретном случају, о захтеву за заштиту права је мериторно одлучио наручилац, а не Републичка комисија. Наручилац је у првом степену донео решење о захтеву за заштиту права које не садржи упутство о правном средству. Подносилац уставне жалбе је незадовољан наведеним решењем наручиоца поднео нови захтев за заштиту права који је одбачен као недопуштен закључком Републичке комисије . Како се против одлуке наручиоца о захтеву за заштиту права у првом степену није могла поднети тужба у управном спору, наведена одлука се могла оспорити редовним правним средством у поступку заштите права , што ће бити предмет разматрања у наставку образложења ове одлуке. Стога је Уставни суд оценио да у поступку који је претходио покретању управног спора у коме је донета оспорена пресуда није било искључено двостепено одлучивање. Из тога произлази да се против оспорене пресуде Управног суда - Одељење у Новом Саду није могао поднети захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду , из чега даље следи да је уставна жалба допуштена са становишта исцрпљености правних средстава.
6. Подносилац уставне жалбе повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава образлаже тиме што је Управни суд у оспореној пресуди оценио да је правилно оспореним закључком Републичке комисије одбачен као недопуштен његов захтев за заштиту права којим је у суштини оспорио одлуку наручиоца о поништењу у целини поступка јавне набавке за предметну партију.
Уставни суд најпре констатује да се одредбом члана 36. став 2. Устава јемчи право да се изјављивањем жалбе или другог правног средства тражи од надлежног суда или другог државног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о нечијим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку. При том, ово уставно право се не исцрпљује у строго формалном смислу само кроз могућност изјављивања правног средства, већ подразумева делотворну правну заштиту, која означава дужност надлежног суда да о изјављеном правном средству одлучи мериторно у случају његове дозвољености, односно дужност да оцени све релевантне наводе правног средства и правично расправи и одлучи о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе .
У конкретном случају, наручилац је у првом степену донео решење о усвајању захтева за заштиту права и поништењу у целини поступка јавне набавке добара за оспорену партију , не дајући никакво упутство о правном средству. Подносилац уставне жалбе је поднео нови захтев за заштиту права незадовољан одлуком наручиоца да предметни поступак у целини поништи. Нови захтев за заштиту права је одбачен као недопуштен оспореним закључком Републичке комисије, са образложењем да се захтев за заштиту права не може поднети против радње наручиоца предузете у поступку заштите права. Наведену оцену Републичке комисије је прихватио Управни суд.
Уставни суд је констатовао да je одредбама раније важећег Закона о јавним набавкама било прописано да подносилац захтева против закључка наручиоца о одбацивању захтева за заштиту права може поднети жалбу Републичкој комисији (члан 151. став 4. и члан 152. став 3.) и да је Републичка комисија надлежна да одлучује о жалби против закључка наручиоца (члан 139. тачка 3)). У случају доношења решења наручиоца о усвајању захтева било је само прописано да га наручилац доставља подносиоцу захтева, понуђачима и Републичкој комисији у року од три дана од дана доношења (члан 153. став 2.) , а не и да се против тог решења могла поднети жалба . Међутим, наведеним законом није била искључена жалба против решења наручиоца о усвајању захтева за заштиту права. Уставни суд указује на то да су се у тој ситуацији, према одредби члана 148. став 6. раније важећег Закона о јавним набавкама, на питања поступка заштите права која нису уређена тим законом сходно примењивале одредбе закона којим а се уређ ивао управни поступак . Одредбама члана 12. став 1. и члана 213. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку било је прописано да против решења донесеног у првом степену странка има право на жалбу, а одредбом члана 139. тачка 13) раније важећег Закона о јавним набавкама да Републичка комисија у оквиру својих надлежности обавља и друге послове у складу са законом. Из наведеног је следило да се против решења наручиоца којим је усвојен захтев за заштиту права и у целини поништен поступ ак јавне набавке могла поднети жалба Републичкој комисији.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није био поучен о праву на жалбу против решења наручиоца о усвајању захтева за заштиту права, Уставни суд је узео у обзир одредбу члана 200. став 5. раније важећег Закона о општем управном поступку , којом је било прописано да у случају када у решењу није дато никакво упутство о правном средству, странка може поступити по важећим прописима или може, у року од осам дана од дана достављања решења, тражити од органа који је решење донео да га допуни.
Подносилац није поднео жалбу против решења наручиоца, али је поднео захтев за заштиту права из чије садржине произлази да је оспорио одлуку наручиоца да поништи у целини поступак јавне набавке за предметну партију. Правно је утемељена оцена Републичке комисије да се законитост решења наручиоца о захтеву за заштиту права није могла оспор ити новим захтевом за заштиту права . Међутим, Републичка комисија је пропустила да утврди да ли се поднесак означен као захтев за заштиту права могао сматрати као жалба против решења наручиоца, имајући у виду да подносилац против тог решења није имао право на захтев за заштиту права, већ на жалбу. Уставни суд је на становишту да подносилац није могао сносити штетне последице због давања погрешног назива поднеску којим је суштински оспорио решење наручиоца, будући да у њему није дато никакво упутство о правном средству. При томе, уколико је поднесак садржао неки формални недостатак који је спречавао поступање по њему као по жалби, надлежни орган је, сагласно одредбама члана 58. и члана 222. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку, био дужан да учини све што треба како би се у одређеном року отклонили недостаци у погледу обавезних елемената жалбе. То је у сагласности са начелом заштите права грађана, према коме је постојала обавеза органа да омогући странци да што лакше заштити и оствари своја права и правне интересе, као и са начелом пружања помоћи странци, према коме је орган био у обавези да се стара да незнање и неукост странке не буде на штету права која јој по закону припадају , а с тим у вези да по потреби, упозори странку на њена права у поступку, као и да јој укаже на правне последице ње них радњи или пропуштања.
С обзиром на то да је Републичка комисија пропустила да утврди да ли су испуњени услови да се по поднеску подносиоца поступи као по жалби против решења наручиоца, на коју је подносилац имао право, што Управни суд није санкционисао, Уставни суд је оценио да је оспореним закључком Републичке комисије и оспореном пресудом Управног суда повређено право подносиоца на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 и 10/23), усвојио уставну жалбу изјављену против закључка Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки број 4-00-403/2015 од 26. јуна 2015. године и пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 10834/15 од 22. маја 2018. године, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе право на правно средство ускраћено у поступку заштите права који је покренут поводом поступка јавне набавке чије спровођење је захтевала хитна ситуација која је настала још 2014. године, Уставни суд је, крећући се у границама захтева истакнутог у уставној жалби, оценио да је утврђивање повреде права на правно средство , у конкретном случају, довољан начин правичног задовољења подносиоца уставне жалбе, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд није посебно разматрао оспорени закључак и оспорену пресуду са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да се она образлаже истим наводима као и повреда права на правно средс тво из члана 36. став 2. Устава, коју је Суд утврдио.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да му је неделотворним поступањем Управног суда – Одељење у Новом Саду у предмету У. 10834 /15 повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући ове наводе подносиоца са становишта означеног права, Уставни суд је утврдио да је предметни управни спор започео 20. јула 2015. године, подношењем тужбе подносиоца уставне жалбе и окончан доношењем оспорене пресуде 22. маја 2018. године, која је достављена подносиоцу 11 . јуна 2018. године, што само по себи може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
По оцени Уставног суда, у предметном управном спору није било сложених чињеничних и правних питања. Приликом испитивања законитости побијаног коначног акта, Управни суд је прихватио разлоге на којима је заснована одлука туженог органа о одбијању захтева за заштиту права у предметном поступку јавне набавке.
Оцењујући поступање надлежног суда у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је Управни суд након две године и десет месеци одлучио о тужби подносиоца уставне жалбе, што се не може сматрати ефикасним поступањем, посебно стога што у управном спору нису утврђиване нове чињенице, ни извођени нови докази.
Испитујући значај предмета поступка за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је он имао правни интерес да надлежни суд у разумном року оцени законитост закључка Републичке комисије, пре свега, зато што је наведеним закључком подносиоцу ускраћено право на правно средство против решења наручиоца донетог у првом степену.
Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе својим радњама није допринео трајању предметног управног спора.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом – Одељење у Новом Саду у предмету У. 10834 /15, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да подносилац уставне жалбе није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђење повреде права на суђење у разумном року довољан начин правичног задовољења подносиоца .
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.